I

Бројала се 18... година. Августа месеца те године беснила је једнога вечера необична бура. Сав Банат претрпео је знатну штету, али село Б.. као да беше средиште и вртлог непогоди.

Све живо затворило се по кућама, утуткало прозоре, да бар не види гнев Божји, кад га већ и осећа. Осим змијевидних муња, тутњаве громова и хуктања ветра нит се шта види нит чује; цело село слично је гробљу, на којем је већ настао суд Божији.

Измећу девет и десет часова узгрну се завеса са прозора неке омање кућице и на њему се указа женска прилика.

— Ху! рече и спусти завесу; та ето и пуче. Тешко нама — све ће сатрти у земљу.

Загледајмо и ми у собу.

Собица је малена. Намештај је скупоцен и господски, али већ стари. На столу гори лампа, а код њега седе две женскиње, бавећи се везом.

Њима оде и женскиња, што се указала на прозору. И она узе неки рад са стола. За часак су све три ћутећи радиле. У том пуче гром, да се кућа из темеља затресла, а ветар захукта таком силом, мислиш: кућу ће разнети.

Оне устрашено погледаше у прозор и прекидоше рад.

Употребимо ту згоду, да им у лице загледамо. Па ако и нећемо да описујемо: чарне очи, бело лице, рубин-усне, бисер-зубе и све остало, што се на женскињу највише описује, опет има нешто, што је при описивању спољашности помена вредно; а то су покрети и израз лица и очију јунака и јунакиња наших. На то гледећи, можемо у неколико човека познати. Иначе, зна се, да се отров пружа тек у лепој чаши, у коју човек ништа не сумња.

Први поглед казује нам, да су све три угледна мила лица, по којима се тешко може одредити, која је старија; све три су очевидно још доста младе. Две су висока снажна раста и пуна тела, а трећа, она, што је гледала кроз прозор, беше исто тако развијена, али сада нешто бледа и слаба. Из целе појаве њезине види се, да је много патила, но да снажна човечја воља за животом ни у њој још сломљена није. Израз лица и очију њезиних блажи је, но у оних двеју. У њиховим је очима више жара, који ти одмах у очи пада, а у њезиним очима заклоњен је тај жар неком безазленом детињском благошћу, те продире кроз њу тек по кад кад. Иначе је израз један исти; израз, који ћеш ретко наћи у извиканих јунака и великана, но не ћеш га наћи ни у кукавица и подлаца. У кратко: биле су ни лепе ни ружне. Обичне женскиње.

— Време би било лећи, рече после неколико тренутака женскиња, што је видесмо на прозору; но ко ће при овој хуци спавати! Ја бар не могу. Но ви лезите. Ено, Ружица већ дрема.

— Теби се, Даринка, опет привиђа, рече Ружица, тарући очи. Хоћеш опет да ме отераш у постељу, да можеш узети мој рад. У твојим сам очима још увек дете.

Последњу реченицу изговорила је срдито.

— Не срди се, рече Даринка. Нисам те хтела вређати. Хтела сам да ти помогнем. Најмлађа си. И то је све.

— Само тако! штеди ти само нас, карала је сад и трећа женскиња. Она је најмлађа; ја опет млађа од тебе, па сав посао на твојој грбачи. Докле тако? Зар ти не видиш, да је баш теби одмор потребан!

— Којешта. Шта сте сад опет изнашле! бранила се она. Нисам била сана па сам јој довршила оно мало веза. Хтела га је те вечери да сврши, а свладао је сан. Дремала је над њиме.

— Не веруј јој, Босиљка! Отерала ме од рада. Нисам била санана. Била сам будна и онда, кад је она легла. Чула сам, како је у постељи још дуго плакала. Држала је, да и ја спавам.

— Опет! уздахну Босиљка, прекорно гледећи у старију сестру. Ти вечито храбриш нас а сама не умеш да се умериш.

— Има момената у животу, кад су и јунаци слибији од најмањега малише, бранила се збуњено Даринка.

— Само што су код тебе од неко доба таки моменти чести гости, примети Босиљка незадовољно.

— Како ћу, сестро, весела бити, кад прилике никако да се окрену на боље? Мучите се и ви и ја; а прошлост ми тек ране позлеђује.

— Прошлост, или боље, успомена на њу, рана је за све нас. Али што бар твоја садашњост није сјајна, сама си крива, рече Босиљка значајно.

Даринка се трже.

— Сама? — питаше после неколико тренутака. — Како то да разумем?

— Онако, како треба! Свако је своје среће ковач, наљути се Босиљка.

— Лепа фраза! — осмехну се горким осмехом Даринка. — Ковачи смо ми сви, али с неједнаким градивом; неко добио да кује гвожђе, а неко — отражак.

— Ха, ха! засмеја се детињаста Ружица, а Даринка нагло устаде и оде прозору. Изгледало је као да хоће да скрије своју узрујаност.

— Бура се стишава, рече, дошавши опет на своје место. Ако хоћете, можемо лећи.

— Ја ћу да довршим вез, одврати Босиљка.

— А ја ћу да слушам ваш разговор, дода Ружица. Чини ми се, да је Босиљка вољна за диван. Гле, како кида конце...

— Враже! осмехну се Босиљка. Замрсила си их, па се сад смејеш своме послу.

Наставише ћутећи свака свој рад.

— Је ли, Босиљка, од куда изводиш, да сам ја крива, што ми садашњост није боља? Ја мало назирем, шта си ти хтела рећи, но можда се и варам — настави Даринка по неком ћутању.

— Отуда, шта си ти могла срећна бити, само да си хтела.

— Лепо! Али срећа је врло релативан појам. За то ми реци: у чему би се састојала?

— Чудно питаш! У свачем, што човека усрећити може.

— Добро. Али наведи ми ти бар један пример.

— Могу и стотину! љутила се средња сестра. Ето, прво је већ то, што би живела у изобиљу. Не би се ти морала старати да набавиш сваку ситницу; имала би свога мужа и децу. А то држим, да је довољна срећа за сваку женску главу.

— Добро говориш, сестро, примети замишљено Даринка. То је доста не за женско, већ за свако срце, но под условом, ако је задовољно.

— А за што да није?

— За то, што речи и дела људска често одстоје једно од другога, као небо од земље. Ретки су људи, који раде као што говоре! Много времена треба, секо, док човека познамо. И за то је многи привидно сретан брак не венац од ружа, већ бодљива трња, и у браку обично трни то онај, ко је невин.

— Знала сам, да ћеш тако што рећи. Али ја и опет тврдим, да би ти у браку сретна била.

— Од куда тај закључак?! осмехну се Даринка.

— Отуда, што сам уверена, да би ти била добра домаћица и своме мужу веран друг.

Даринчине се усне развукоше лаким, уроничким осмехом. Изгледало је, као да ће нешто рећи, но осмеха нестаде, а она не рече баш ништа.

— Што гуташ те мисли?! То ми није доста. Изреци их!

— Боље да их прогутам, него да ти њима разрушим тако лепу илузију о данашњем браку.

— Ако не ваља — руши је!

— То је најлакше. Само је неко рекао: Боља је једна илузија, која усрећава, од стотине истина, које унесрећавају.

— Баш као да ти одобравам ту шарлатанерију! Да те не знам, још бих ти и веровала, — рече на то Босиљка.

— Сад сам се одиста колебала, примети озбиљно Даринка. Но, кад не ћеш да „гутам мисли,“ ево ти их: Хтедох рећи, да поглед по свету најбоље казује, да су понајвише баш добре домаћице и искрена, верна и добра срца, од својих мужева презрене. Баш оно против чега мушки вичу, то их привлачи. Јесте, секо моја, тако је то у животу! Вечито се пискара и виче против „луткастих“ женскиња; вечито је оно неком мушкињу сујетно и уопште морално и умно запуштено. А овамо — погледај само добро по свету — баш те лармаџије, ти викачи узимају и заљубљују се у највеће лутке и највећма дресирану мајмунчад. Слабост, мане и сујета женскиње привлачи њихову симпатију, њихову љубав, а врлине њезине највише ако се награде хладним поштовањем. Наравно да је друго питање, колико траје таква љубав.

— Та ваљда нису такви баш сви?

— Разуме се; но шта ћемо с неколицином? Него јест, ти говориш специјално о мени, и држиш да бих ја била добра жена. Но баш ту ме видиш, јако прецењујеш. Ја осећам, да имам мана, као и свака друга. Нико није непогрешив, и за то ти се тврдња не би у сваком случају обистинила.

— Шта?! викну Босиљка. Зар би ти и неверна могла бити? С те стране нисам те знала.

— Не жести се! смешила се Даринка. Мени је свака задата реч светиња, била она изушћена пред олтаром или иначе. Кад бих се удала, била бих своме мужу до гроба верна жена и добра домаћица. Дужност је свакој поштеној жени светиња. Али ти си секо, рекла: веран друг. А то је већ други појам. С тога и велим, да то у сваком случају не бих могла бити. Веран друг може жена бити мужу, кога воли, од срца воли, [106] и с којим је, осим тога, сличних назора и на истом ступњу образовања. Не мислим баш увек научном, школском образовању, већ домаћем и друштвеном. Иначе, без тога постаће им друговање обојима брзо досадно, па чак и несносно. А што је најгоре, последице те неједнакости осећа понајвише жена. Главни услов женине среће, не зависи, дакле, као што ти тврдиш, од њезине верности и домаћичке способности, него много више од њене љубави према своме мужу и од сличности назора и образовања њезина са образовањем и назори мужа јој.

— Не разумеш ме, рече нестрпљиво Босиљка. Закључак је мој потекао отуда, што држим, да нико, па ни муж, не може бити тако затуцан грешник, да се и онда не поправи, кад увиди, да му је жена ваљана и да угађа његовој ћуди и онда, када је он заборавља.

— Допуштам. Али та твоја жена била би анђео, а не жена. За то, како смо ми женскиње тек обични људи, од крви и меса, допусти ми још ово: Ти рече: „и онда, када је он заборавља;“ Па реци ми, која ће жена то чинити? Је ли она, која уме расудити и мислити?

— Но, па зар ти не умеш доста расуђивати?

— Умем. Али не ја, већ свака друга, што би то чинила, жив је, уман и осетљив створ. Па промисли: може ли такав створ, у положају, где се по туђој ћуди као нека машина управљати мора, уједно и задовољан бити? Особито, ако је још поносит.

— Не може — рече Босиљка одлучно. У таквим околностима ти не би задовољна била. Али ја претпостављам, да су људи, који су тебе просили и поштовања достојни били.

— Претпоставка се често обара, смешила се Даринка. И научењаци често с њоме наседну. Некада се претпостављало, да земља стоји а сунце је обилази; сад опет тврде друкчије. За то ја хтедох извесност, а не претпоставку. При удадби не сме бити претпоставке. Ту мора све јасно бити, као сунце; јер нам искуство казује, да су често у друштву, у свету, општеуважени људи у својој породици, у кући најмање поштовања достојни. Жену питај, какав је човек њезин муж. Разумемо: паметну, ваљану и разбориту жену. Јер ко није кадар у ужем кругу заслужити поштовање и симпатију, у ширем га — ако га има — за цело с правом не заслужује.

— Право велиш, умеша се сад и Ружица. Јер ко вели: Ја љубим Бога, а мрзи на брата свога — лажа је; та ко не љуби брата свог, кога види, како може љубити Бога, кога не види?!

— Цитат из светог писма, рече Даринка, но баш згодан, да разувери Босиљку о уверењу њезином. Је ли тако, Босиљка?

— Немате ме шта разуверавати. Не браним ја мушке; само сам хтела рећи, да те због грофа никад извинити не могу. Њега си бар знала поближе.

Даринка стаде наглије вести.

— Заиста, понови Босиљка, ту те никад не појмим.

— Ко би увек појмио човечје срце, шапуташе Даринка.

А после неколико тренутака одлучно рече: Ја сам ти већ једном рекла, да је морало тако бити. Нисам га волела; а ти знаш, да се ја без љубави нисам хтела удати а и нећу удати!

— Је л’ то био гроф Станишић, на чијем је добру теча надзорник? упита Ружица.

— Баш он, одговори јој Даринка, усиљено весела.

Ружица пљесну рукама:

— Но онда те и ја не појмим! То је заиста смешно, невероватно. Та то је човек —

— Леп, богат, па још племић! прекину и доврши очевидном иронијом Даринка.

— Да је само то, па је за тебе сироту девојку нечувена срећа, рече јетко Босиљка. Не моту сви бити, као ти; али за њега веле, да је према сиротињи необично благ и издашан.

Даринци суну крв у лице. Пажљив посматрач приметио би још, да брже везе. Платно је све шуштало од наглих бодова њезиних.

— Ја га не знам таквога, уздахну после: неколико тренутака! Па ако је истина, што ми рекосте, онда је овако и боље. Да је мене узео, тешко да би се о њега и очешале те врлине. Био је, кад сам га ја познавала, горд и напрасит аристократа.

— Зашто мислиш да не би био такав? чудила се Ружица.

— За то, Ружице, што је био огрезао у заблуди, да тек богати људи могу бити поносити и племенити. Сиротињу је сматрао као неку теглећу стоку, која нема своје воље ни свести, него је ономе већма привржена, ко јој даје боље или више хране.

— Па зар није често и тако? примети Босиљка.

— Баш што је често и тако, нашао је у мени изузетак. Ја сам, сирота девојка, његову руку, и као што он вели, љубав одбила, и тиме га научила, да поштује и сиротињу. Да сам ја за њега пошла, зар би имао узрока да то увиди? Или ако би већ постао, као што га сада кажете, зар не би имао права да у стару ману падне?

— Којешта! Празно симулирање! жестила се Босиљка. Ти си га дакле из сујете, тек због тога одбила? Ко би још то чинио’ — ради других! ..

— Босиљка! узвикну Даринка озбиљно. Ти си данас врло јетка. Немој ми извртати речи. Зар ти нисам казала, за што сам га одбила.

— Опрости! Но и опет велим, да он у стару ману не би пао. Ти би била уз њега, жена, која би га својим примером и љубављу од тих господских предрасуда умела одвратити.

— Наравно, засмеја се Даринка. „Својом љубављу“, велиш ти. Но камо беше ње? Или можда мислиш, да грофовска титула мора изазвати чак и љубав?!..

Босиљка се трже, а Даринка настави:

— Из свега видим, секо, твоје је уверење, да срећа женина зависи од ње саме. У томе се донекле слажем и ја с тобом. Многа је жена сама својој несрећи крива. Па ти не ћеш да помислиш, да и жена није непогрешива. Треба имати на уму, да и њено срце, њен ум и осећаји нису машина, која се по мужевљевој вољи баш увек кретати и управљати може. Треба се сетити, да и жена има своје осећаје и своју вољу, коју истина може ради домаће слоге или мира потчинити и са свим противној мужевљевој вољи. Но сад је питање: кад ће она то моћи учинити, а да опет буде сретна?

Босиљка једнако ћуташе а Даринка настави:

— Онда, сестро, кад буде свога мужа поштовала и волела, свом душом волела.

— Сад те разумем, примети Ружица. Ти грофа не љубиш, па не ћеш до будеш несрећна.

— Не, Ружице. Ја сам то говорила у опште, а што се специјално мене тиче, није узрок само то, него уверење, да би тиме и он несрећан постао.

— Како би могао постати несрећан, кад те љуби? Или зар ти сумњаш и у његову љубав?

— Љубав, љубав! О, како се та света реч често чује, а како Је у истини мало имаде! рече Даринка, више за себе, него сестрама. Зар је [108] све љубав што се тим светим именом назива? Сањалачка занешеност, животињски нагон а често и подла шпекулација, све се то врло често љубављу крсти.

— Ти докле грофу не верујеш? питаше Ружица.

— Моје поносито, хладно понашање према њему, а можда и спољашност — укус је различит — распирило је неки осећај у његовом енергичном али сујетном срцу. Укратко: наишао је онде на отпор, где му се надао није. И то га је дражило. Но да ли се осећај, коме је извор сујета, љубављу назвати може, пресудите саме.

- Не ћу да пресуђујем, кад се сложити не ћемо! — викну срдито Босиљка. Твој појам о љубави мора да је особит, кад чак и на њезин извор гледиш. Реци, молим те, шта те се, извор тиче?!

— Врло много. Само она љубав, која потиче из узајамног поштовања и сличних појмова о свету, остаће и у беди и искушењу трајна. Али не, не тек трајна, већ вечита! — одушевљено рече она. — Та како може друкчије и бити, кад су таки људи једно срце и душа, па што осећа једно, осећа и друго; што је срећа једнога, то је и другога! А све остало, што се тим светим именом назива, само је животињски нагон, лаж и сањарија. Да, прави сан — рече тихо — па је природно, да се човек те љубави, као и сна, кад тад отрести мора.

У половини овога говора, очи јој засијаше необичним жаром, а изнемогли глас сада је громко и јасно звучао. Ко је сада видео, тешко би веровао, да је то оно исто девојче, што мало пре изгледаше детиски тихе природе и без сваке енергије и живости.

Сестре је задивљено погледаше. А она наслони главу на руке и заћути.

Изгледало је као да спава. Али не прође ни неколико тренутака, а она диже главу и рече.

— Можда се и варам. Но пре ћу умрети, него што ћу делити против свога уверења и савести. Јест, умрећу, а пољупца без љубави не ћу дати. Па ако ме сви људи оставе и презру, онај који ми је овако осетљиво поносито срце дао, не може допустити, да за то пропаднем, што некада, у богатству, не хтедох себи мужа куповати, а сада, у сиромаштву, не ћу своју љубав да продајем.

Устала је, загрлила сестре и једва чујно кроз сузе стала шапутати:

— Босиљка, Ружице, не тражите од мене, што не могу. Живот свој радо бих дала за вашу срећу. Али љубав — ох шта велим! — не љубав, већ руку и пољубац без љубави, не могу! не могу!

— Даринка! — Сестро! — викнуше у исти мах обе сестре. Умири се! Ми то од тебе и не иштемо.

Бура се међу тим са свим стишала. Облаци се разушли а место њих осуло се небо звездама, те месец указа своје бледо лице и осветли њихову собицу. За мало, па Босиљка и Ружица заспаше. Али не и Даринка. Она беше још уморнија од њих, али у овоме тренутку бегаше санак од ње.

Дубоко замишљена седила је у постељи а мисли јој беху далеко у прошлости. Садашњост јој беше тешко сносити, а у овом тренутку беше јој пред очима јасно нацртана прошлост. С тога је тражила узрок својој садашњој недаћи у својим делима у прошлости.

Дуго и строго оцењивала је своја дела и поступке. Али уз све то, што је при томе неколико пута лако, врло лако поруменила, не нађе баш ништа, што би се грехом назвати могло.

Па што сада патити морам? питала се за тим. Одговора никако није могла наћи, али у истом тренутку осветли месец много јаче њихову собицу. И она, како је непомично у малени вртић кроз прозор гледала, [109] спази буром поломљено дрвеће и покидане цветиће, који немилостиво тамо амо разбацани, као да шапутаху: За што патимо? За што?

Даринци се оте из груди тежак, врло тежак уздах. Но у том моменту беше и опет много мирнија. Мислила је: „Ово је цвеће за цело невиније од мене, па и оно пати, не знајући за што.“

Тако умирена заспа после неколико тренутака и она.

Манимо је нека спава. Одмор јој је и онако потребан, да у борби живота не пропадне, као ови цветићи у бури ноћашњој... А ми хајдмо да што више дознамо о њој и сестрама њезиним.

II.

У плодном пределу некада богатог а сада јадног Баната лежи и село Б... То село беше некада чисто српско, но сада већ није тако. Место некадашњег дивног и богатог села пружају се сада редови опалих неокречених кућица. Прозори им већином травом обрасли или паучином преплетени, баш као њихове газде у дугу а домаћице у незнању и празноверици.

Из тих редова јадних кућица диже се и нека виша и чиста кућа, као оно љиљан из корова. У такој једној бољој кући живи и Б. и господар Рада Драгић, кога иначе сви сељани зову „газда Рада".

Газда Рада је био трговац. Од свога оца насљедио је прилично имање, које је својом вредноћом и разумном штедњом још већма унапредио.

Сам је признавао, да толико има, да без великог труда може поштено живити, но да му придев „газда“ с правом не припада. Али при свем том, он је у свој околини био познат под именом „богат грк“ или „газда Рада“.

Газда Рада беше јединац у својих родитеља. Свог поштеног оца, који такође беше трговац, зарана је изгубио. Мати његова, иначе добра жена, не даде му да настави школе, него га доведе кући, пре но што је четврти гимназијски разред свршио, и даде га на трговину.

После три године, кад је трговину свршио, оженила је мајка свога јединца. Рада се није томе противио; узела му је добру, образовану девојку, не по својој, већ по његовој вољи.

Кад је мајка добила прво унуче, била је пресретна. Но не тако газда Рада. Дете је он очински волео, али не беше задовољан, што није био син, већ кћи, којој дадоше име Даринка. А кад је за тим, место жељених синова добио још две кћери, Босиљку и Ружицу, јако се забринуо.

„Шта ћу с девојкама?“ питао се. „Нису за трговину, а за науку још мање. Заиста сам ја несретан отац; све саме кћери, које ћу с временом другоме дати, заједно са својим тешко стеченим хиљадама! Па онда, ако је мало хиљада, не мож’ ни зета по вољи наћи. Рђава су роба та женска деца; мораш имати хиљада, као да ти у башти роде, иначе си сигуран да ће ти заостати.

Неких пута би опет својој жени у шали рекао:

— Женска деца, то ти је данас горе, него најгори еснап. Ако хоћеш да је скинеш с врата, да не постане бофл, не смеш тражити ни најсолиднији проценат, него још дати — приде.

Жена би га тада прекорно погледала. Но у дубини душе своје признала би, да је та шала мужевљева у многоме налик на истину.

Тако мислећи радио је и трговао господар Рада још марљивије, само да би могао своју децу усрећити. Та он беше у правом смислу [110] отац, па ма да му деца не беху синови, опет беше кадар за њихову срећу и живот свој жртвовати.

За то је сада отворио много већу радњу, у којој је по вас дан са својом женом и помоћницима ради. И сва околна села само су код њега пазаривала.

— Радо брате! — говорила је често госпођа Ирина, његова разборита жена, — С том грдном радњом губе наша деца много. Ја тиме занемарујем њихово васпитање.

— Какво васпитање? — Код женске деце! — смејао се господар Рада. — Стара њихова мајка пази их као очи своје. Биће, веруј ми, вредне и уредне. А за клепетање на гласовиру и којекакво мајмунисање имају још каде. Сад треба прво хиљаде спремити. Зар не видиш, како је свет грамзљив. Данас новац свуда говори; у њему је васпитање, лепота, доброта и све и сва. Зато, жено, пре свега хиљада! хиљада!

Бадава је госпођа Ирина доказивала, да она никада не ће своју децу учити мајмунисању, али да јој је, као матери, прва најсветија дужност, да своју децу у првим годинама сама надгледа, те да још израна упозна њихове склоности и природу. Без успеша беше и њено доказивање, да им деца без њеног надгледања и васпитавања могу лако и несрећна постати. Господар Рада се увек на те тепе доказе смејао и тешио је обичном фразом: „хиљада! хиљада!“

Тим начином ућуткао је он увек своју жену, која је на послетку ради домаћег мира и ућутала.

Ћутање то беше за њу у почетку велика жртва, коју је само сношљивом чинило, што је свога мужа јако волела. Но касније, ваљда са те љубави, и шта се од ње, као обично од жена, није тражило да мисли, већ да туђе мисли усваја, усвојила је и госпођа Ирина и неосетно назоре и мисли свога мужа. Кад је дотле дотерала, била је опет срећна.

Деца су међу тим под надзором старе мајке расла и напредовала. А стара мајка била је — изузимајући ману, што је волела, да јој се ласка и њена вредноћа хвали — у сваком погледу ваљана женскиња. Мишљење господара Раде, да ће му кћери бити вредне и уредне, беше дакле оправдано, али и брига његове жене још већма. Јер само мати, и то разборита мати, кадра је детиње срце до дна прозрети и у њему тек оно видети, што заиста постоји. Друга, ма то била и стара мајка, увек ће понешто превидети или дометнути.

Босиљка и Ружица беху чила, окретна, јако разговорна и умиљата дечица, а Даринка тиха и ћутљива. С тога је сва чељад па и стара мајка већма волела њих, него Даринку. У сљед тога наносила јој се често и нехотице неправда.

Ако се десило, да је непажњом чељади учињена каква штета, обично је кривица падала на Даринку, тим више, што се Босиљка и Ружица, баш и кад су криве биле, енергично опирале и лукаво умиљавајући извињавале.

Даринка - опет, ако је невино окривљена била, рекла је највише двапут тихо и одрешито: „Ја нисам крива“. Па ако јој се није веровало или је било лажних доказа против ње, почела је горко плакати. А тај плач је увек сматран као излив кајања или страха од заслужене казни.

Разуме се, да се у присуству родитеља то није дешавало, али они беху сувише послом оптерећени и својом трговином заузети.

Неправду ту осећала је Даринка много јаче, него што би се по њеним детињским годинама очекивало или што би њене сестре осећале. И тако постаде она још тиша и озбиљнија. На њеном ведром лицу опажала се сад по кад кад нека тиха туга. А миран и често у даљину [111] управљен поглед давао јој, за њене детињске године, врло чудан изглед. По највише је сад бивала тужна и замишљена, а кад је била весела, ниси се могао отрести питања: зашто је ово овако, оно онако?

Кад би мајку тако окупила, отерала би је да се игра. Она би се снуждила и отишла, но не деци, већ сека-Лизи, куварици.

— Мани ме, дијете, рекла је опет Лиза, немам ја каде с тобом диванити. После ће опет мајка рећи, да си торокала са слугом.

— Ал, кажи ми само то!

— Мани ме, па брже треби ту пиринџу; треба већ да је преставим. Није ми сад до приповедања! А после од куд ћу, врага, и знати: куд оду звезде, кад сване дан. Тако је Божја воља! смејала се сека Лиза.

— А што је Божја воља, да оне оду? Ја их тако волем.

— Питај калфе ил шегрта. Они су ученији.

— Калфе не ће да ми кажу, а шегрт не зна ни сам; не зна ни колко смокава иду у венац.

— Ниси га требала ни питати. Зар их он броји. Да си га питала, колко иду у уста, можда би ти и казао...

Од ње је отишла чика-Јеврему, старом слузи њиховом. И он је није боље дочекивао.

— Деца не треба све да знају, рекао би он. Шта знам ја: колко јаја снесе која кокошка? Питај мајку, она све рачуна... Иондак, то није ни лепо. Мани се луда питања. Хм! хм! шта њој пало на ум! — „Што ветар дува час одуд, час одун’д? Е, што да не дува?! Тако Божја воља хоће. Зар то греба питати? Чисто човек да мисли, да ниси...

Није мисао никад свршио; бојао се, да ће она казати господару ил госпођи.

Она би на то манула и њега па отишла деци, или села у какав кутић, па сама размишљала о оном, што нико неће да јој каже.

До осме године било је још добро. Касније постаде још чуднија. Није се хтела играти женских дечијих игара, него са бубама, лептиреви, па чак и жабама. То је била њена живина. А мачка и псето беху јој опет „секе“ и „прије".

Кад је мајка питала, што се и она с другом децом не игра, рекла је тужно:

— Скрхаће се или разбити што, па ћу опет ја бити крива.

— Ти пази, па се не ће разбити. Кад не пазиш, да богме да је тако.

— Ја пазим увек, али набеде на мене. Мене нико не воле...

Тек што је то изговорила, отрчала је у башту да се исплаче. Срамота јој било, да то сви виде. А мајка је мислила: гле, злобне јогунице! Учинило јој се, да су оне друге добиле већу јабуку, а њојзи сам дала баш најлепшу и највећу.

Тако је Даринка провела прве детињске године.

Своје родитеље, мајку и ++сестре неограничено је љубила. С тога је неправду, која јој се — понајвише нехотице — наносила, увек извињавала, тражећи кривице у својих делих. Тако чинећи почела је зарана мислити. Због љубави према својти оцењивала је своје поступке увек најстрожије, те је тако својим детињским размишљањем обично дошла до права истинита суда. Но баш то беше несрећа по њено осетљиво срце; јер, оцењујући строго сопствена дела, оцењивала је тако и туђа. Ал тако радећи упознала је већ у петнаестој години својој многу себичност и поквареност људску, која се у свету под образином поштења и свете истине често дешава. С тога јој се чинило, да је скоро све превара, те је веровала само делима и никад речима људским.

Каже се: „Какав је ко, онако и суди.“ А она је, сиротица, увек истину говорила, а опет је ретко веровала у истину голих речи. Каква противност између ње и њезиних сестара у тим годинама!

Све три сестре заједно су одрасле и васпитане. Па од куда та разлика? Њима се чинио свет рај, а људи анђели, који су само за то на свету, да с њима уживамо и да се радујемо. Госпођа Ирина заиста није слутила, какву је свету истину изрекла речма: мати треба срце и душу детињу да прозре, ако хоће да га васпитањем и усрећи. Да је она то слутила, или да је о томе у истини размиљала, не би се сада заједно с мужем чудила: од куда Даринка тако чудне мисли има о свету, кад их нигде није могла чути а они су је васпитали као и остале две кћери?!

III

— Ниједно ми дете не задаје толико бриге, као Даринка, — рече једног дана господар Рада својој жени.

— Зашто, брате? питаше она.

Место одговора настави муж: Њој је, ако се не варам, прошло петнаест година?

— Трећег маја биће јој толико.

— Хм! изусти господар Рада па узе ходати по соби.

Кад је неколико пута премерио собу, стаде пред жену.

— Ти си крива, што је то дете такво! — рече јој оштро.

— Ја? — викну зачуђено госпођа Ирина.

— Ти и нико други! — рече муж. — Ниси требала допуштати, да слободно време, проводи у читању и шетњи по шуми. Требала си јој место тога омилити лепо одело и весело друштво, те би сада и она била друкчија.

— Што се лепог одела тиче, рече скоро уврђена жена, држим, да се не можеш потужити да га презире, а што већма воли читање, него весело друштво, мислим да није никакво зло.

— Није зло — гунђао је муж. — Право кажу: „Дуга коса, кратка памет!“ Њој то није зло, кад јој ћерка каже: „Која девојка тражи богата мужа, та се не удаје, већ продаје.“ Шта велиш на то? Ха?

Госпођа Ирина не могаше а да се од срца не насмеје, но да не би расрдила мужа, уозбиљи се тобоже па забринуто рече:

— Она то каже? Кад и где је казала?

Господар Рада, ублажен, што му се и жена због тога брине седе уз њу па јој поче причати:

— Пре неки дан одем ја у виноград. Кад тамо, а наше ћери седе са још неколико девојчица под великим орахом на трави, па се нешто живо разговарају. Ја сам био добре воље, па се склоним близу њих за неко дрво, у намери да изненада пред њих изиђем. У тренутку, кад сам се за дрво склонио, све су ћутале. Но брзо за тим чујем како једна говори:

— И овде у Банату има лепих винограда. Али у Срему су виногради прави рајеви.

— За то ћу се ја тек за Сремца удати, примети враголасто друга.

— Хи, хи, хи, смејале се на то све. А наша Босиљка у шали рече: За Сремца можеш. Ал питање је, хоће л’ имати виноград? Знаш, има Сремаца, што из туђих винограда у Банат шљиве доносе.

На ову малу неспретну шалу смејале се све још већма, изузимајући осрамоћену удавачу, која тек сад поносито рече:

— Шљивар младожења згодан је можда за коју од вас. А ја сам уверена, да ћу само за богата поћи.

— Хо! Хо! Чуло се сад, као из једнога грла. Од куда ти то знаш?

— Отуда, што сам богата па сиромах не сме ни доћи — беше њезин одговор.

— То је све лепо и красно; али ако ти се допадне баш сиромах? — Упита сад опет умиљата наша Босиљка сигурно да заглади мало пре учињену погрешку.

— Пи! сиромах да ми се допадне?! А на послетку баш да ми се и допадне опет ћу поћи тек за богата. Ту се даје живети и уживати!

— Мислиш ли ти збиља тако? чујем сада глас Даринчин која је до сад ћутала.

— Наравно. Па је л’ да се и ти са мном слажеш?

— Ја? — рече увређено наша ћерка. — Никада, Јелице! Она девојка, која тражи богата мужа, та се не удаје, већ продаје, а ја своје срце никад не ћу продати и ако морам признати, да се у богатству лакше живи. — Па ти онда још свечано и одушевљено настави: Мој муж мора пре свега поштен бити; мора бити образован човек, а мене уз то мора волети, волети — као и ја њега. Па онда не марим, макар био и шљивар.

— Е, а од куда ћеш ти знати, да те он баш воле? питало је неколико гласова.

— То је теже погодити, рече ти наша паметна кћи; али онај, који рекне: „Блага ти не могу више обрицати, него што га имам; али срце и душа само је твоје, па ако си тиме задовољна, бићемо обоје сретни,“ тај човек, видите, не лаже, већ збори истину. Особито, ако не пита за мираз.

— Тако је! — повикаше неке. И онда отпочеше други разговор.

— Ваљда се застидиле кад су те виделе? — запита госпођа Ирина.

— Прошла ме воља за шалу кад сам чуо да ће ме кћи усрећити можда и каквим гољом беше мужевљев одговор.

— Боже мој ала си ти Радо, чудан. Љутиш се ма за шта. Зар ти не виш, да је то била тек шала?!

— Брани! Само брани! Ал немој после да се кајеш. Што је сад у шали речено, може се касније у збиљи остварити; само ако се буде и даље бавила тим књижуринама.

Госпођа Ирина имађаше нежно и осетљиво срце. Кћерино мишљење баш јој се овог пута допало. Али мисао, да јој кћи може изабрати каквог сиромаха, јако је сневеселила. И она забринуто рече:

— Ако тако буде, рђаво је. Али шта да се ради?

— Мораш јој читање строго забранити а лепо одело и забаву омилити, за тим јој опет представи, да се то све тек у богатству имати може. Кад све то будеш у ред довела, увидеће и сама, како је пре лудо судила.

Задатак овај беше госпођи Ирини немио, али ради мужевљеве воље и кћерине среће примила га је без опирања.

Господар Рада сад пође да надгледа газдинство али на вратих застаде и рече:

— Збиља, јесам ли ти казо, шта ми пријатељ Ђока пише?

— Ниси Шта вели?

Господар Рада седе опет на своје место.

— Каже, доћи ће нам у госте са својим сином. Отворио му прекрасну радњу, па хоће да га жени.

— Та посета тек није у свези са женидбом? У нашем месту нема девојака за његова сина.

— Ко зна. Ако је само син као отац, бољег зета и пријатеља не тражим, смешио се газда Рада.

— За име Бога, човече! — викну устрашено госпођа — ваљда не мислиш Даринку још сад удати.

— За што не? Помисли, жено: то му је јединац! А Ђока Стајић тешко да би се и са мном мерио, и ако га не зову „газда Рада“, рече муж пола у збиљи пола у шали.

— Немам ништа против њега; ал Даринци је так петнаест година.

— Он ће још једну причекати; само ако се иначе угодимо.

— Онда ће јој бити тек шеснаест — уздахну жена.

— А шта то фали? Толико је било и теби, кад смо се венчали. Па јесмо ли сретни?!

— Не поричем, рече жена, загрливши га. Али опрости, што морам да ти речем, да сам уз сву ту срећу често уздахнула за данима девојаштва. Па онда, брате, ми смо се волели; а како би домаћу бригу у тим годиннама сносила наша Даринка, која ће према овоме мужу осећати само наклоност а тешко љубав.

Госпордар Рада беше узрујан, па гладећи женину косу рече:

— Право имаш душо, пре седамнаест нећемо је удати. Добићемо ми ваљана зета и без њега; није бадава чувен газда Рада.

С тим пољуби жену и оде.

„Боже мој, скоро се кајем, што сам обећала, да ћу Даринци читање забранити. — Али не, он има право, онако би можда постала несрећна, а материнска ми дужност налаже, да се бринем о срећи свога детета.“

Тако је мислила и тешила се госпођа Ирина, кад јој је муж отишао. И ако се навикла да усваја назоре свога мужа, сад је и опет друкчије осећала и мислила. Та она је женскиња, а смо је женскиња кадра тако љубити, да је и онда задовољна, кад ради ње многу угодност жртвовати мора. Је ли дакле чудно, што је бар у нечем осећала као и ћерка јој?!

IV.

Дан, кога су отац и мати већали о Даринчиној будућности, беше по њу заиста знаменит. То беше дан, који је судба, удес, како ли да наречем, одредио да буде преображај у Даринчину животу.

Као што је мати, упливом мужевљевих речи, видела тога вечера, кад јој кћи из шетње кући дође, одраслу девојку, исто тако, упливом случаја, није тога вечера ни Даринка околину посматрала детињским очима. Тога вечера јој је прелетао по лицу неки чудноват осмех. Тај осмех беше излив неких, за Дринку до сада непознатих осећаја, осећаја из смесе радиости и туге.

Мати је то опазила, али није добро разумела, те је тихо уздахнувши помислила: Дај Боже да мој муж погоди!

Даринка је тога дана, као обично недељом, била у винограду. Беше необично весела. Дан је био прелеп. Ведро небо се чисто смешило, а златни зраци сунца на заласку дивно продираху кроз зеленило китњастих винограда.

Даринка беше овим чисто очарана, па и нехотице застаде, гледећи тај дивни природни призор.

Тек што је стала, трже је глас неке певачице: „И умрећу, име моје...“

И не знајући за што, пође Даринка за звуком тога гласа.

„

Од кад сам се родила,

Нисам бригу водила;

А сад водим до по ноћи,

За кога ћу поћи.

"

Зачу се други весели глас из суседног винограда,

Даринка застаде.

... За кога ћу поћи — понављаше у том тренутку певачица.

— Не тамо, већ амо, рече Даринка за себе, па пође брзим корацима правцем, од куда је овај други глас долазио.

— Гле госпођице Даринке! — зачу се онај исти глас, што је певао.

— Милка! — викну Даринка и радосно обргрли младо сељачко девојче, што сад збуњено чупкаше своју прегачу.

— Шта ти је, Милка? што румениш? — питаше Даринка, опазивши девојчину забуну.

— Ништа, ништа, беше одговор.

— А што се цифраш? Кажи искрено, рече озбиљно Даринка.

— Па могу вам баш и касти. Знате, нисам мислила, да ћете ме загрлити; ја сам тек сељакиња.

— Којешта! Зар ми нисмо заједно ишле у школу?

— Па јесмо. Ал знате —

— Не ћу ништа да знам! Сви су људи браћа. А ти си ваљна девојка и била си моја другарица, па што те не бих загрлила? Него боље седи ту до мене; па ми реци, је си ли ти мало час певала? — рече Даринка, седајући на траву.

— Јесам, рече девојче, послушавши је.

— Имаш леп глас. Ал и песма вреди!. — насмеје ее Даринка. — Нисам мислила, да имаш тако грдну бригу...

— Ту песму нисам ја опевала, али онај, ко је спевао, као да ми је са срца речи бирао.

— Гле, гле, зар ти већ и на удадбу мислиш?

— Већ! — смејала се Милка. — Та мени је већ седамнаест година. Још лане су долазили свекрови, ал их баба окошарио. Него ове године даће ме за цело; само ако дођу добри људи.

Даринка се беше дала у мисли, а њена некадашња другарица, ослобођена, смешећи се настави:

— Ал ма да дође добра прилика, опет не ћу поћи, ако не буде момак, к’о што ја волем.

Даринка се трже па радознала упита:

— Зар ти знаш, каквог би мужа хтела?

— Дабоме да знам.

— Па де реци, какав треба да је тај делија?

— Е, то ти ја не умем касти. Нисам га ја никад видила. Ал кад тако почнем да мислим, онда знам, какав мора бити,

Гле, мишљаше Даринка; ова је паметнија од мене. Она је већ одредила, какав јој муж мора бити. А ја, луда, тек знам, да би хтела мужа, који би ме волео као себе и више ништа. Како бих се ја удала, кад не знам, ни каквог бих мужа хтела?!

Али још није ту мисао ни свршила, а срце јој стаде живље куцати и она журно устаде, па опростивши се са девојчетом, пође дома.

— Дођи опет — викала је за њом Милка.

Даринка није тај искрени позив чула. Мисли су јој сада биле с оне стране села у шумици, у којој је давно, врло давно била. Чула је глас човека, који је исто тако давно слушала; видела је очи, којих благи поглед давно беше заборавила, али који јој у овом тренутку говораше:

Ја сам твој идејал, но тражи себи други; друкчија је слика коју ја тражим!

Сузе јој се заблисташе у очима. Она их брзо убриса мислећи: Плачем а не знам за што. Његове су речи: умри, али не дај пољупца без љубави! Па ако ме воле, доћи ћи; не дође ли, знак је, да ме не воле. А друго, ја га и не волем, само бих волела таква мужа.

Такве мисли пратише је све до куће. А тога вечера била је тако расејана, да је и мати почела зепсти, да јој кћи озбиљно није заволела ма каквог, што она рекла, гољу.

Закључила је дакле и она, да Даринку што пре уда.

У томе није успела. Та и сама Даринка није знала, да љуби и да јој је идејал човек, кога је још пре неколико година видела у сеоској шумици.

V.

Шума, у којој је Даринка први пут видела свој идејал, лежи одмах уз Б...

Даринка је у детињству најрадије у њој бивала. Тамо је имала највише „живине“ своје, а било је и цвећа, колико је год хтела.

Родитељи су јој до душе плаћали учитељицу свирке и француска језика, но ова је становала у своме стану и настављала сву децу из „бољих породица.“ И тако је Даринка, изузимајући часове наставе, иначе од њена надзора слободна била. А како гђа Ирина не беше од оних жена, што за сваки корак своје деце, траже „гарде даму,“ није имала ништа против тога, што јој ћерке у друштву с другом децом иду у шумицу да се играју. Неправо јој је да душе бивало, кад је чула, да је Даринка сама тамо била, но и то јој није много бриге задавало; била је уверена о чистоћи дуже и срца кћери своје, па је била уверена, да јој се од добрих сељана никакво зло десити не може. Сама пак Даринка ретко је показивала воље на опасне дечје несташлуке, те је и с те стране мати умирена била. Но опет за то није она пропустила да у такој прилици своју кћер не посаветује и да јој не каже, како се може догодити несрећа. Због тога је Даринка највише ишла у шуму тек с другом децом. Но бивало је, кад је ишла и сама. То је обично бивало, кад је снашла жудња за многом „живином“, или кад јој се каква неправда десила, те је хтела сама да се исплаче.

Тако је пре неколико година опет била сама у шуми; али ни да се игра ни да се исплаче, већ да се моли Богу; мати јој је од више дана опасно била болесна.

Дуго се клечећи са склопљеним ручицама молила. Најпосле у сузама гушећи се викну:

— Боже, Боже, подај здравље мојој матери, а мене узми! Мене и онако нико не воли.

— Не плачи, лепа моја! зачу се глас за њени лећи.

Она се устрашено обрну и спази човека с књигом у руци. Кад му је у лице погледала, сретоше јој поглед два сузна ока. Беху ли те очи лепе? — она није видела. Толико је само знала, да је осим њезиних родитеља нико није тако благо, тако нежно гледао, као овај странац, од кога се у први мах уплашила. Био је то момак од осамнаест до двадесет година, повисока раста, смеђе косе и од сунца опаљена, али угледна лица. Одело му беше чисто, а по кроју и градиву могло се судити, да припада тако званом отменом сталежу; у једној руци држао је шешир, што га је због врућине скинуо а у другој књигу која опет могаше служити [117] за доказ да је то момче или још ђак или да се с књигом радо бави.

Даринчина спољашност у добу детињства не беше таква да се на први поглед лепом назвати могла. Шта више, још и сад, у дванаестој њезиној години, рекао би за њу површни посматрач да је баш ружна. Јер права је лепота често као љубичица: што дивнија и мириснија, у толико скривенија. Она се сакрије у срце и душу, тако дубоко, да је на лицу видети не можеш, и ако оставља на њему трагове, баш као љубичица мирис, по коме је и скривену наћи можеш.

Даринка је дакле, чешће чула да је ружна. За то јој реч „лепа“ и уз нежни поглед странчев звучаше подругљиво, те срдито рече:

— Ја нисам лепа, али —

— Лепа су сва добра деца, прекиде странац озбиљно, а у себи се смејао енергичном опирању детињем.

Даринка је то опазила, па тумаћећи као подсмех, управи на странца прекорно и озбиљно свој мирни и сад презорни поглед. Поглед је тај чудно одударао од њезиног нежног детињског лица, те младић збуњено обори очи које се још смешиле. Кад их је опет дигао, Даринка је прилично била одмакла.

Странац не знаде, шта ће о њој да мисли; тек толико је видео, да је том детету у незнању својим називом „лепа“ неправду нанео. Да се поправи и своју радозналост задовољи, потрча за њом и нежно молећи викну:

— Опрости, сестрице! Не знам ти имена; за то сам те онако назвао.

Даринка беше јако увређена, али на ту молбу стаде, и рече тек у пола срдито:

— Не срдим се на тебе. Ал опет — с богом!

И журно пође.

Младић удвоји кораке па је стигне.

— Ако хоћеш да ти верујем, рече сав задуван, мораш ми своју ручицу пружити.

Ово је опет тако молећи изговорио, да је Даринка и опет стала.

Он је ухватио за руке и нежним погледом погледа девојчицу, која не ће да је „лепа.“

Даринка обори своје још једнако срдите погледе и изви своје руке из његових.

— Пусти ме! — рече увређено она. Што ме толико гледиш? Ваљда нисам мајмун!

— Којешта! рече младићу уздржаним смехом, па је поново узе за руке. Зар се само мајмуни гледају? Ја те гледим, што не ћу да се срдиш на мене, и што личиш на моју покојну сестру.

— Твоју сестру?

— Дабоме. Него ми реци, како ти је име.

— Даринка, рече она.

— Лепо име, примети он; али „сестрица“ је лепше. Допусти да те тако зовем.

Даринка је збуњено ћутала.

— Хоћех ли? — питаше он молећи.

— Можеш. А како је теби име?

— Име ми је Ненад. Но ти ме зови: браца.

И онако је покојна моја сестра личила на тебе.

Даринка за часак замишљено обори главу, и онда тужно прошапута:

— Кад је на мене личила, боље што је умрла.

Странац се трже, па јој пусти руке и зачуђено гледаше сваки покрет њезин.

Она је гледала у даљину а очи јој беху сузне.

— За што, сестрице, да је боље, што је умрла? запиташе је за тим, згладивши јој косицу са чела.

— За што? — рече дете, гледећи тужно али отворено странцу у очи — за то, што јој сада твоји родитељи не морају спремати хиљада.

— Каквих хиљада?! чудио се странац.

— Па новаца! рече сухопарно Даринка, па се загледа у неко тичије гњездо, што је било на оближњем дрвету.

— А шта ће јој новац? — питаше све већма радознали младић.

— Е, па кад је била као ја, морали би јој хиљада оправити. Ко би је друкчије узео? И мајка се брине за мене. А слушкиња јој каже: Не брините се! Господар Рада бар има хиљада, да може десет, а не једну ружну кћер удомити.

Дете уздахну, па ручицом убриса сузне очи.

— Не плачи сестрице, рече он; него седи поред мене, овде на траву, да се мало разговарамо. Уморио сам се, док сам те стигао.

Она га послуша, и обоје седоше. — Ти не треба да слушаш шта слушкиња и таке луде булазне — поче он, узевши је опет на око.

— И мати грди слушкињу примети на то Даринка. Али тетка се онда смеје, па каже: Грди ти, Ирина, колико хоћеш; за Даринку мораш више хиљада спремити. Друкчије неће ићи.

Кад је то изрекла, поркила је лице рукама, да сакрије сузе, но он их је опет опазио, те је стане тешити:

— Не плачи, душице! Ти си још мала. А кад одрастеш, не мораш се баш удати.

— Е, онда ће викати деца и за мном, као и за оном бабом у нашем селу.

— Шта вичу деца? смешио се странац. — Баба-фрајла нема зуба! — јау! јау! — нема зуба. — рече дете па се засмеја и само.

— Ништа не чини, што нема зуба; само ако је добра — рече озбиљно странац.

— Е, ал’ она је још девојка а већ седа; то кажу да је велика срамота.

— Е, онда сестрице, — рече у шали странац — не остаје друго, него да се и ти за времена удаш.

— Ја се не ћу удати, ма и за мном викали, ко за баба-фрајлом! — викну дете одлучно.

Странац за часак заћути, а за тим рече:

— Ти си, сестрице, још мала, да о томе размишљаш. Али, кад једном одрастеш, па будеш велика и добра девојка, треба да се удаш; и твоја се мати удала за твога оца.

— Нећу! — викну дете одважно, па кроз плач настави: Мати је била лепа, као и друга деца. За њу деда није оцу платио: а за мене би отац морао дати много, много хиљада. Не ћу, нећу да се удам!

— Па нека да! — шалио се странац. Дете га некако чудно погледа, па онда обори очи и пола тужно и пола стидљиво рече:

— Ја не ћу да мене ко за новац узме. Кад добије новац: онда знам да ме је силом узео! а ја нећу да ме ко за новац воле.

Странац је зачуђено и чисто не верујући слушао њене речи. А она, мислећи, да јој он не верује, уверавајући настави:

— Мислиш да није тако? Јесте, веруј ми! Ја то добро знам. И наша слушкиња волела ме само дотле, док јој нисам поклонила моје новце, што сам добила од оца, а после је опет већма волела моје сестре. [119] Јесте, браца, ја не волем да ме ко за плаћу воле. — Боље да ме онда и не воле, — дода за тим замишљено.

И странац се замислио.

„Чудно дете!“ мишљаше он. „Од ње би се дало што ваљно дотерати; само кад би јој васпитање према природи примерено било. Овако, ко зна шта ће од ње бити. Клица је до душе ту, но хоће ли се развити и одржати, велико је питање. Данас и васпитање и околности силе и гоне женскиње да своју руку продаје без љубави и срца.“

Тако је мислио, а за тим као да се не чем важном досетио, трже се и обрте Даринци:

— Хоћеш ли ми, сестрице, испунити једну молбу? Немој да ми одречеш. Видиш, душице, ја те тако волим, као и самог себе и своју рођену сестру.

Дете га погледа некако поврељиво и својски, па му наслони главу на раме и рече:

— Хоћу, браца, само говори.

— Пази, сестро! — поче он, гладећи јој косу. — Речи, што ћу да те молим да их упамтиш, ти сада не ћеш разумети, ма да ћеш их лако упамтити, а кад их будеш разумела, можда ћеш их заборавити...

— Само их реци; нећу их ја заборавити, прекиде га у речи она.

— Нису тешке. Лако ћеш их упматити, али, тешко одржати. А баш од тога зависи...

— Кажи једанпут! Журила га Даринка.

— Умри, али недај пољупца без љубави! — рече странац свечано.

У том тренутку изгледао је као старац, кад светује млађе, а овамо је био и сам пола дете.

— Видиш да их знам! — рече Даринка весело, поновивши његове речи. Но у исти мах нестаде јој осмех са лица; сетила се да јој је мати болна, па скочи и рече:

— Збогом браца! морам кући. — Остани још мало! — молио је он. — Још те нисам све ни питао.

— Не могу! Не могу! рече она, па журно отрча кући.

— А ти дођи бар сутра — викао је за њом странац.

— Доћи ћу. Чуо се из далека Дринчин глас.

Кад је Даринка дома приспела, беше јој матери много боље. Њу је то веома обрадовало; па целу ноћ није могла од радости заспати, једва је чекала да сване, да ту радосну вест и своме „браци“ каже.

„Он је добар човек“ мишљаше она; „за цело ће се радовати док то чује.“

Сутра дан устаде Даринка врло рано и оде у шуму, да свога „брацу“ тамо дочека. Али момче је пре ње тамо било па јој пође на срет.

Даринка и сама убрза кораке радосно вичући:

— Браца! Браца! мојој матери је много боље. Је л’ да се и ти радујеш?

— Радујем се, душице, рече он пољубивши је у чело.

— Немој ме у чело љубити! То не ваља. — Зашто, сестрице?

— Не знам. Али наша слушкиња каже: Она деца, коју љубе у чело, биће несрећна или ће у младости умрети. А ти си мене већ два пута пољубио.

— Нисам мислио, да моја сестрица у таке глупости верује, рече странац, корећи дете. Но ма да није у празноверице веровао, опет уздахну; чудно га беше ганула ова њезина примедба.

— Ја не верујем. Ал тако сам чула, рече она, па потрча за лептиром, што га је у том тренутку спазила.

— Гле, браца, како је леп! — викала је враћајући се. Неваљалац! — рече, седајући уз странца, који се међу тим спустио на траву. — Једва сам га утхватила, тако је...

Ту умукну. Поглед јој беше упрт у даљину а, малени прстићи, који беху лептиру раширили криоца и нехотице пустише свој плен.

— Лети! лети! — шапуташе за тим. — О, кад бих и ја могла летити!

— Кад би нешто могла, куда би полетила? смешио се странац.

— Далеко. Горе под облаке — да видим где стоји: сунце, месец, звезде, киша и снег. Па би онда опет долетела да свима кажем. Је л’ да би се и ти радовао?

Па онда још тихо — као да би се стидила свог поверење према њему — додаде: Теби бих прво казала.

„Чудна жеља за њене године!“ — помисли странац, а гласно рече:

— То је већ знадем. Но опет бих се радовао, кад би ми ти долетила.

— Знаш?! Зар си ти био на небу? — чудила се Даринка.

— Нисам, сестрице. Али сам учио па знадем.

— Учио?! Од куда си ти то научио? — Из књига и у школи.

— И ја сам ишла у школу, све док није дошла наша госпођа, што нас учи француски. Али то нисам учила.

— Зар ти учиш и француски? Па ко вам је та госпођа?

— Она је удовица, рече дете: учи нас и свирци, а седи код свога стрица у нашем месту.

— Ти дакле у школи виси никада чула говорити о сунцу, месецу, киши и снегу? Питаше странац, не пазећи на њено разлагање о госпођи што учи на селу француски језик.“

— Нисам. Учитељ то ваљда и не зна. А баш и да зна — рече, насмешивши се — ваљда је луд да нас учи и то, кад му општина ни толико не плаћа, да може купити својој Даници ципеле, него сирота још пре ускрса мора ићи боса.

— Јадно учитељство! — уздахну странац у мислима — већ и деца виде твоју невољу, а они, којих се тиче, за то и не хају. И за тим гласно рече:

— Кад ниси у школи о томе слушала, што ниси питала твоје родитеље? они би ти казали.

— Е, они немају каде да мене уче; увек су у дућану, а у приповеткама нигде нисам то нашла.

— Читаш ли радо? — питаше он радознало.

Дабоме. Али...

Прекинула је и поруменила.

— Кажи све, храбрио је он, гладећи јој косицу са чела.

— Кад читам, рече она поруменивши још већма, морам да се сакријем.

А за што?

— Чељад ме исмејава, а мајка ме кара кад ме види недељом и свецем да читам. Каже: боље се играј с децом или свирај што, него што ту седиш, као „калуђерица.“

— То је свецем, а шта ти вели у раден дан? — смејао се он.

— Каже ми: Нема памети ни отац ни мати, кад ми те књижурине купују, и назива ме ленштином.

— Шо се твоја мајка срди на оца и на мтер, у томе нема право. Али да си ти мала ленштина, кад не ћеш да радиш, слажем се с твојом мајком и ја, рече он оштро јој гледећи у очи.

Даринка обори главу. За тим устаде па јецајући пође од њега.

— Сестро! Душице! Шта ти је? — викну он, па је стиже и загрли.

— Боље да умрем. И ти ме не волеш, — јецало је дете.

— Воле тебе, сестрице, сви, а ја највећма, — тешио је он.

— Мене не можеш преварити. Ја то боље знам — јецала је она и даље. — И моје сестре не раде увек, па их опет нико не грди. Њих сви воле, а мене нико! Нико!....

Странац већ не знаде, како да је утиша. На послетку узе је на руке, па јој тепаше, као мајка своме чеду, разне речи од милоште.

— Чија си ти? запита је, кад се мало умирила.

— Отац ми је трговац. Зову га газда Рада, — јецало је дете, бришући сузе.

— Знам га. Видио сам га прошле недеље у цркви.

— Зар си ти одавде?

— Нисам. Само сам у гостима код свога чике. Ти ћеш га знати, Владана Босанчића. То је брат од стрица мом оцу.

— Знам га, рече дете; а ко ти је отац?

— Име му је било, као и мени, Ненад Босанчић. Ти га не можеш знати; давно је умро а ретко је овамо и долазио. Док је живио, био је поштен човек и учитељ. С тога га и нису звали газдом, рече Ненад с горком иронијом, више за себе, него њојзи.

Даринка, једнако узрујана, није пазила на његове речи, те не виде и не разумеде горчину, што се огледала у њима, те питаше:

— Па код кога живиш, кад оца немаш?

~ Имам једну тетку у Д. Она је удовица без деце, те ме потпомаже. Ферије обично проводим код ње. Сад сам дошао чика-Владану у госте. Иначе сам увек у школи, у туђем далеком свету, у вароши, што се зове Грац. Свога никог немам.

— О знам, где то лежи. Земљопис сам учила. Учитељ каже, да је лепа варош.

— Лепа али ледена, за свакога, ко мора у њој да живи од свога труда и туђе милости. — Заврши тужно Ненад.

— Па хоћеш ли још дуго овде остати?

— Сутра морам већ одлазити. До који дан почињу се школе.

— Сутра! понови дете, тужно га гледећи.

— Јесте, душице. Сутра опет одлазим у туђину, да учим и да се мучим. Кад свршим науке, опет ћу доћи, да видим тебе и свој народ, па да помажем где помоћи треба. Дуго се, сестрице, не ћемо видети. Али добро упамти речи, што сам ти јуче казао, уз то буди вредна и према сиротињи милостива, па ћеш онда, душице моја, бити сретна и задовољна.

Тако говораше он, нежно гледећи снуждено дете.

Ненад не беше иначе момче сањалачке природе ни осетљива срца. Али понашање и оданост овога детета, које га тек од јуче познавало, чудно га је сад, при растанку из своје постојбине, гануло и узрујало, те је и не пазећи на њене године, говорио њој, као да се растаје с каквим милим другом.

Још јуче се љутио због те слабости, која га изненада снађе. Али и опет је целу ноћ мислио тек о том детету, што побуди у њему неку чудновату смесу осећаја, смесу из сажаљења и љубави.

Но да ли је то осећао према томе детету или другом каквом замишљеном створу — то није размишљао. Осећао је само, да ће то дете временом бити у мислима њему сродно, и да је поред околности, у којима се налази, и оно усамљено, као што је и он, као сироче, у туђини усамљен и незадовољан био.

За то је мало пре онако одушевљено саветовао; за то му је глас при говору дрхтао и за то се на послетку на Даринчино кроз плач питање „Ко ће браца, мене волети, кад ти одеш?“ и заплакао и рекао:

— Сви добри људи и твоји родитељи, душице моја.

Сва плачна дошла је Даринка кући. Кад је чељад питала, што плаче, рекла је: Не плачем, ал сузе иду саме.

Сви се на ово слатко смејали, а како је госпођа Ирина баш спавала, ником не паде на ум, да је и даље испитује; а она опет сретна, што је нису карали, оде у башту, да потражи сестре и да им приповеда о лепој књизи свога браце.

VI.

„Река времена“ уништава и носи све у „море заборава“, само успомену никад не може да однесе. Она ако се привидно изглади из памети, треба само један сличан догађај па ето је опет.

Даринци је било петнаест година. Догађај у шуми и странца, кога је брацом звала, давно је заборавила. Али разговор с девојчетом о удадби живо је сети на Ненада, и то баш онда, кад је у својој машти тражила повољна мужа.

Од то доба имала је и она идејал. Но да јој је ко казао, да љуби, не би веровала. Она је љубила у незнању. Но мати је то назрела, па је тим више настојала, да мужевљи налог изврши.

Прошло је опет две године. Од Даринке, некадашњег суморног детета, постало је живо, окретно и умиљато девојче; а била је и прилично лепа; било јој је седамнаест година, а у том добу свака је девојка лепа.

Ненада се чешће сећала, и ако се није надала, да ће га кадкод видети; стриц му беше умро а стрина се је одселила некој својој родбини.

Бивало је тренутака, кад јој се чинило, да мора доћи. Тада би јој и нехотице на ум пало, да јој је — побратим.

— Побратим је као и рођени брат, — мислила је, а срце би јој се стегло.

— Та не може он бити мој брат, тешила се за тим; сестрицом ме је назвао само за то, што нисам хтела да ми каже: „лепа“. Па шта марим баш и да ми је род, баш и да дође! Он је давно на мене заборавио... А ја га и не волим... Шта ме се он тиче!

Но опет се врло често сећала њега, свога незнанога „браце“.

Мајка јој беше умрла, те изузевши ту тугу господар Рада беше пресрећан човек. Радња му је ишла све боље, а три кћери његове, Даринка, Босиљка и Ружица, напредовале су као дивни цветићи. Са свога богатства био је уз то далеко чувен, те је ретко било дана, да се није нашао по неки провођаџија за његову ћерку, којој је било тек седамнаст лета.

— Намирисали су хиљаде, говорио би он својој жени. Ал и Даринка је красно дете. Нисам мислио, да ће се тако дотерати. Сад је окретна и весела као тичица.

— Било је посла, док сам је до тога довела, рекла му је на то жена поносито, а уживала је што је могла реч одржати.

— Знао сам ја, да су свему биле узрок те проклете књижурине. Али ти нећеш да верујеш, док се ниси уверила и сама, — одвратио је муж, ваљда тек с тога, да покаже, да заслуга у свакој домаћој ствари припада мужу.

Жена је обично ћутала, те се прешло на другу тему.

А да ли се Даринка заиста тако променила? Њено понашње бар показује да је тако.

Тужни и озбиљни израз лица њезина заменуо је сада осмех, који је тек онда нестајао, кад је сама самцита била. Иначе је била увек весела.

Најтеже јој беше забрана, да не сме читати. Остала средства, која се употребљаваху, да је од њезиних назора одврате, не беху таква, да би младој девојци несносна била.

Тако, кад јој мати рече, да је одрасла девојка те да мора дугачке хаљине носити, радосно их је шила. Била је једном у позоришту, па видела вилу у дугој хаљини. А која се девојка не би угледала на вилу!...

У француском језику и свирци нису је морали пооштравати; учила је увек радо, а накити и лепо одело нису ником баш несносни...

У почетку јој било то кинђурење мало смешно, но кад је први пут одведоше у варош на игранку, па виде, како свако око, мушко и женско, старо и младо застаје на њојзи, и како по неки и шапућу: Да красне девојке! Да укусна одела!“ нађе она, да су накити и лепо одело, ако не баш корисне, оно по некад потребне ствари.

Тако постаде и од ње, ако не баш права лутка, која, мисли само на кинђурење, оно бар женскиња, у које је сујета почела хватати корена...

Родитељи се радоваху томе. Та зар није јасно, да би им дете без тога пропало! Коме треба изузетак?! Па онда, зар би ко веровао, да она то не воле? Не! сви би — да је остала онаква — рекли: Не уме ни да се дотера! Нема укуса! Простакиња! и још тако што.

Тако су мислили родитељи, но опет нису били са свим без бриге.

Даринка се није противила, д иде на игранке и забаве; била је шта више и добра играчица, али је тамо очевидно била расејана и замишљена; неприродно кривљење и мажење женског света јој је смешно, а неискрено, кад кад глупо ласкање играча било јој је смешно и несносно, те је и нехотице размишљала: је ли тај штетни и смешни обичај неопходно потребан?

Сред таквих мисли прелетео је преко њезина замишљена лица но кад кад и несташан или сатиричан осмејак те је многима била загонетна; некима је изгледала хладна и охола, а некима свакојака, само не онаква, каква је у истини била.

То Даринчино „загонетно“ понашање био је повод, да је многа мамица „гардедама“ шанула својој сусетци:

— Ви’те, молим вас, како се чудно смешка; фумигира све нас. И то ми је васпитање!

— Можда дете и не мисли зло. Ко зна, шта јој се смешно учинило. Ето ја, овако стара, па тако гледећи кад кад се слатко насмејем томе вртењу или утегнутом понашању, што је данас у моди. Глете само на прилику оног преко. О часни го потрьо! Да искочи из коже удварајући се чивуткињи оној и свима редом. А све тек не може волети! отшалила јој је сусетка, случајно најбоља друга госпође Ирине.

— Наравно да све не воле. Али то је билдунг, то је резон; све треба једнако да се забављају. Кад човек ступи у друштво, он треба да се држи реда.

— Ђаволски ми је то ред, смејала се простодушна госпа, кад никад не знаш, на чему си. Гледи те и ласка ти, мислиш: сад ће изгорети, сад ће се растопити од љубави према теби, а док се окренуо, он тако и другој. Па онда кога да заволе, коме да верује младо искрено и нежно девојачко срце?

— Ономе, ко је запроси.

— Наравно; особито, ако чује, да јој будући пита бабајка: изволите се изјаснити, колики је госпођичин мираз?...

— Ви све оно старо-препотопско!

— Шта ћу? Стара сам. Него, молим вас, какву сад боју имате за косу? Црни се као зифт. Ил је можда парока?

Па се безазлено приже „кофири“ „сувремене гардедаме.“

— И’те до ђавола!

Па се опет обе дадоше у посматрање „тоалета“, свака на свој рачун.

Друге две госпође диванисале су од прилике овако:

— Јел, то Драгићева старија ћерка?

— Она је. Зар је не познајете?

— Нисам је одмах познала. Него баш лепо девојче. Па како је тек укусно одевена! Лепо модерн а опет не одвише скупо. Цела хаљина не кошта ни десет форината. Код њиховог богатства то је баш просто.

— То јесте Ал’ опет —

— Шта то? Преда мном можете бити искрена.

— Та глете само, како слободно посматра свет! Па онда, како немарно, чисто с иронијом, говори с мушкима. Или исмејава, или не налази за вредно ни да се исмеши. Глете само, како се баш сад, у четворци, загледала у даљину. Онако без цељи и свакога циља; а мој Бранко баш је ваљан и солидан младић...

— То јесте, па опет, као да и не игра с њиме. А гле ваша Катица много је лепша, па опет како се на свакога умиљато смеши. Сушта љубазност!

— Да, да, моје дете није ружно, ал’ шта вреди, кад није богата, као газда Радине кћери? Сваки се ђаво отима тек за њих! — уздахнула би мати „умиљате играчице“ а боме и с правом, јер не беше момка, који није циљао на Даринку, то јест газда-Радин буђелар...

Кад је Даринка случајно тако неправедну пресуду о себи чула, само се горко насмешила. Али кад је госпођи Ирини „шушнула“ каква „искрена прија“, шта госпође о њеној ћерци говоре, морала је Даринка по више дана слушати мајчине савете и очина разлагања.

— Па какав ми је то живот кад ни мислити не смем по вољи?! — рекла је сиротица, бранећи своје понашње — зар сам ја крива, што ми је њихово понашање смешно и досадно? Ја то никоме не кажем. Нико не може казати да сам кога исмејала, увредила или оговорила. Па нека и они мене оставе с миром. По највише ћутим. Па шта тај свет има са мном? Шта хоће од мене? Кад говорим, говорим тек истину и пазим да ни муву не увредим. А богме, ко хоће мене да вређа, да ми лаже, и да ми се претвара, зар да примам за готов новац? Зар ни изразом да не покажем, да ми је то глупо, да прозирем шта ће, или да ме вређа?

— Не смеш, чедо моје, не смеш! — рекла је на то госпођа Ирина.

Дакле да се претварам?

Мати јој није рекла, да то чини, али је, уздахнувши, на широко ћерци разложила, да јој је као девојци, као женскињи, прва дужност да уме себе савладати. „Ретки су људи, који воле истину. Свако мисли, да је најбољи, а девојци је најбоље, кад је свакоме мила, учила је она. За то, дете моје, пази шта радиш. Знаш, како се вели: У каквом си колу, онако играј. Не можеш се ти од света изолирати, нити га раменом исправити; женска је врлина стрпљивост, благост, умиљатост и савлађивање саме себе. С тим врлинама свака је женска сретна.“

— Зар сам ја, мајко, напрасита или груба, кад тако говориш?

— Ниси, душо, али ти си разборита, па ћеш знати, шта сам управо хтела рећи. А сад нека је доста! — свршила је обично мајка своју опомену.

— Ох, што нисам мушко! уздахнула је замишљено Даринка, но мајчине је речи добро упамтила, те је од сада била онаква, како су родитељи само зажелити могли. Но како јој је било у срцу, то наравно нико није видио; у њему је једна врлина више на силу успавана. Даринка се почела учити глумачком претварању, ономе, што иначе ни родитељи ни педагогија не жели. Но шта ћемо, кад то траже правила пристојности, то иште образовање, практично схваћање и — девојачки „добар глас“ и положај...

Даринка је сад била по спољашности са свим обична весела девојка, но у души њезиној не беше тако. Сад је била незадовољна и са собом и са целим светом и то јој је срећу мутило.

Неко је рекао: „И најмања патња боље чисти душу, него најпотпунија срећа“. С тога је и Даринчина душа и уз незадовољство бивала све чистија.

Навикнута од детињства, да све строго оцењује, оцењивала је тако и свој положај, а како је живела у средини проста занемарена и од свуда угњетена народа, нађе, да је оно тек права патња, те беше са својом судбом измирена.

Често, кад је чула јаук несретних жена, које су они исти мужеви сад били, који су их пре неколико година „из љубави“ узели, премишљала је, од куда та промена? Премишљајући о томе често је у себи уздахнула:

— Браца, браца, сад разумем, за што си ми оно рекао! Но и ти ниси имао право. Требао си рећи: Умри, али не дај пољупца без праве љубави! т. ј. без љубави и поштовања.

Закључак овај изводила је, што је видела, да се љубав онде мења, где се можда свим срцем љуби, али свом душом не поштује.

У таким тренуцима питала се: Има ли људи, које можемо потпуно љубити и поштовати?

Срце јој је одговорило: „Има, али не за тебе.“

„Ако не нађем таквог човека, нећу се удати!“ изрекле су, као у пркос срцу, њене усне.

„Честитам намеру, будућа баба-девојко!“ рекло је на то узрујано срце. Но душа кроз усне, које су задрхтале, поносито прошапута:

„И најпогрдније име, ако је чисто и невино — свето је!“

VII.

На неколико дана по Даринчиној петој а Босиљчиној другој игранци уђе Босиљка журно Даринци у собу.

— Тако ћемо, сестро, — рече враголасто, — право веле: иза мире...

— Немој се лудити — прекиде је Даринка, већ боље види, шта ми тетка пише.

Па јој пружи писмо, што га је баш прочитала.

— Само заговарај! Али се заклела земља рају, да се сваке тајне знају.

— Шта булазниш? Ко заговара? Какве тајне? — насмеши се Даринка.

— Смеј се, смеј се! Тек што нису дошли!

— Не гледај ме тако, враже мали, па се не ћу смејати, рече Даринка загрливши је.

— Дабогме. Ја сам враг! Мој је поглед враголаст, ма да још није, као твој, домамио — младожењу.

— Шта велиш? рече Даринка сва бледа.

— Ту смо. Боја издаје. Мислиш да сам тако проста, да се не ћу сетити, да младожења тек онда долази, да проси, кад зна, да га девојка не ће одбити.

— Боже! Ако се оцу допадне! — прошапута устрашено Даринка.

— А теби зар се не допада? упита озбиљно Босиљка.

Сестрин изглед одузе јој вољу за шалу.

— Реци ми најпре, о коме говориш?

— Па што дрхћеш, кад га још и не знаш? Не бој се, чула сам, да је леп и богат.

— Тешко мени! узвикну Даринка па покривши лице рукама тихо зајеца.

— Што плачеш? Није још свршено, — тешила је Босиљка.

— Није. Али ће се брзо свршити. Богатство је довољан услов за то — рече Даринка, па се тужно опусти на столицу.

Босиљци беше сестрина туга непојмљива, те неко време ћутаху обадве.

После неколико тренутака прену се Даринка из мисли те енергично прослови:

— Лудорија. Што сам се узела бринути? Ма да сам женскиња, у тој се ствари и моје мишљење мора узети у обзир. А ја ћу пре умрети, но што ћу себи мужа купити или своју љубав продати.

Упрепашћено је Босиљка гледала своју сестру. Никада јој не виде толико жара у очима нити чу толико енергије у гласу њезину. Изгледало јој, као да не говори слаба девојка, већ дах самога створитеља, који се љути, што му се украћује човечанско право, тек за то, што оживљава женско тело...

— Реци ми, сестро, од куда знадеш, да ће доћи младожења? рече Даринка, кад се умирила.

У том се зачуше кораци.

— Ја одох! Ево матере. Она ће ти најбоље разјаснити. За децу нису такве ствари, рече несташно Босиљка па одскакута у другу собу.

Мало после заори се у побочној соби диван девојачки глас у песми: „Одби се бисер грана,“ а за тим звуци гласовира.

— Благо њој! — уздахну Даринка.

— Дете моје, поче госпођа Ирина седајући. Ходи амо. Имам важне ствари да ти кажем.

Обореним очима седе Даринка уз матер.

— Што си тако бледа, голубице моја? Да ти није зло? — рече мати, мотрећи своју ћерку.

— Није, мајко.

— Ти ниси више дете — поче мати свечано. Али пре но што је свршила бризну Даринка у плач.

— Шта је, чедо моје? — питаше брижна мати.

— Мати! мати! чула сам већ — јецала је кћи, наслонивши главу на мајчине груди.

— Не плачи, душице! — љубила је мати, тешећи је. Ти си у тим годинама, кад се на будућност мора мислити. За то, кад се добра прилика јави, не треба је одбити.

— Мајко! Мајко! Зар нема времена? Мени је тек седамнаест година.

— Тако је, дете моје. Али ружа се најрадије у пупољку бере. Касније се за њу нико не граби.

— Ружа и девојка није једно исто. Па и при брању руже ко пита, да ли она услед тога пре свене! — рече Даринка, па страсно загрливши матер стане шапутати:

— Је ли, мајко, ти ме не ћеш удати? Ил бар не за оног, кога ја не волим?!

— Боже сачувај! Далеко је од нас мисао, да те присиљавамо. Бирај ти по вољи: само треба да знаш, да деци нико толико добро не жели, колико родитељи њихови. Упамти дакле, да те ми нећемо на зло наговорити.

— Боже, боже! Никада вас, мајко, хотимице увредила нисам — јецаше Даринка — па ако сад узморам. Ох, то је страшно!

— Лудице мала! Не ћеш ти имати узрока да нас вређаш. Момак је леп, ваљан и богат. Па што плачеш, кад га и не познајеш?

— То и јесте зло, што га не познајем. Па како да пођем за непозната човека?!

— Детињарија! Познаћеш га. За то је дошао.

— Познати? Не, мајко, то није могуће! Да човека познамо, треба много више времена, а ја њега за то кратко време тек могу видети.

— Хвала на поуци, ћерко! Нисам мислила да ће ме кћи учити.

Даринка се трже.

— Мајко, мајко, опрости! — рече молећи. Ја сам казала само своје мишљење.

— Лепо мишљење! уздахну мати. Можеш се дичити њиме.

Ћерка је зачуђено погледа. Није знала, шта ће да мисли. Глас и уздах материн чудновато је одударао од оних укорних речи; у обојима беше неке туге и нежности.

Сирота жена! Тежак беше њен положај. Здрав разум, особито осетљиво срце њезино, потпуно се слагало са ћериним мишљењем. Но она беше жена и то мирољубива жена, која уз то својство још и љубљаше свога мужа, те се тако навикла да без размишљања усваја назоре његове. Па и овом приликом и ако није могла сувише строга бити према ћерци, опет беше спремна, да своју, мужу задату реч одржи. Мислила је: Он је муж и искуснији од мене па се није на друго обзирала. Муж јој је рекао: — Ђокин син ваљан је младић; здраво ми се допада. Гледај дакле да Даринку спремиш. Данас ће он с родитељи доћи; од ње се опет надам да ће бити паметна. После мале почивке додао је:

— Ђока обећао је своме сину двојином онолико колико ја ћери будем дао. — То је лепо. Ал’ деца се још не познају — рекла је на то жена. — Видели су је једанпут у К. допада им се Даринка. — Од видети до познати треба велик скок. Није то једно исто. — Него, шта би ти хтела, ваљда да ми најпре праг обија? Лепа мати! — Жена се на то застидила и отишла, да изврши мужевљу вољу, и као што је она мислила, своју дужност. Како је отпочела, видели смо.

После неколико тренутак рече Даринка:

— Ја те, мати, не разумем. Зашто да се свога мишљења стидим? или зар није истина, да видети и познати није исто?

Поверење госпође Ирине према своме мужу, а уз то навика и предрасуда — тај моћни непријатељ напретку и истини — беше код госпође Ирине мало пре покренути глас срца и сопственог мишљења угушио. Она дакле, вођена туђим мишљењем и предрасудом — по којој је тек она девојка невина и чиста, која се стиди отворено разговарати о браку и стварима, што најдубље засецају у њену будућност — готово опоро рече:

— Питаш зашто, а не видиш, да поштена женскиња никад неће ближа познанства имати са мушкима.

— Мати! — рече Даринка тихим, но постојаним гласом — можда не знам, шта ти под „ближим познанством“ разумеш. Али по моме схватању држим, да се и Бог мора срдити на људе, који пред његовим светим лицем једно другом верност задају, а још се и не познају.

— Ко те тако научи мислити? — питаше мати гласом, у којем против њене воље место ироније звучаше чуђење.

Даринка ћуташе.

— Свему томе криве су — настави госпођа — оне проклете књижурине.

— Никад нисам заповести ваше преступила — рече озбиљно кћи — две године прошле су, одкад друге књиге у рукама не имадох, ван наших трговачких књига, речника и молитвеника. Јесте мајко, веруј ми! — додаде за тим с горким осмехом. — Нисам се ја мртвим књигама бавила него свет — то је та књига, што нам нико забранити не може!

— Мати! отац те зове — рече мала Ружица, промоливши своју главицу кроз отворена врата.

— Буди паметна, дете моје, — рече госпођа полазећи. — Па лепо очешљај косу и удеси одело. Није лепо да дочекаш госте којекако, и у тој домаћој одећи.

Дуго је Даринка по одласку материном плакала. На послетку умиривши се стаде пред огледало да по налогу материном косу дотера. Но на мах се исто тако грохотом засмеја, као што је мало пре грозно плакала. На тај смех дотрча Босиљка, радознало питајући: Шта је? Што се смејеш?

Даринка се и даље смејала — Шта се толико церекаш а не одговараш? — љутила се напослетку сестра.

— Морам — рече кроз смех Даринка. Зар то није да пукнеш од смеха, кад ће кроз који час доћи, човек, који ме никад није видео.—

— Видео те је једанпут — прекиде је Босиљка.

— Хајде нек је и тако: видео ме једанпут, ал се са мном није разговарао. Сад ће се он удесити као лутак, ја опет као лутка. Обоје ћемо пазити, шта ћемо рећи и разговарати. Разуме се, да ћемо разговарати о игранкама, позоришту, свирци, и о свему, што мужа и жену у брачном животу најмање интересује. Ал опет за то ми ћемо се пазити и верни другови бити.

То рекав засмеја се поново.

— Жури се! Тек што нису дошли — опомошњаше млада сестра смејући се и сама.

Даринка се на мах престаде смејати, па озбиљно у огледалу мерећи своју слику, запита:

— Је ли, Босиљка, јесам ли ја лепша, кад се дотерам и накитим?

— То се разуме?

— Онда се не ћу чешљати ни друкчије обући. Нека ме види, као што сам у истини.

Па оде од огледала.

— Шта ти је сад опет на ум пало? До сад си говорила, да је девојчина дужност, да је чисто и уредно одевена.

— То сам и сад, рече Даринка показујући чисту јачицу, коју је међу тим на врат метнула.

— До сада си странце накићена дочекивала. Зашто баш сад изузетак?

— До сада сам пред странце излазила. Сад излазим можда пред свога будућег мужа. Цео свет мене на исти начин вара. Мирном савешћу могу дакле ја и свет варати. Но свог мужа не ћу и не смем варати, [129] ако не ћу себе да унесрећим. Та муж, сејо, има осим жене још цео свет, а жена само — мужа!

То рекавши изиђе сталним кроком из собе.

Сад се није обзирала, шта ће јој родитељи рећи. Мислила је: „Кад сам за брак дорасла, дорасла сам и за самостално расуђивање. Кад ћу се целог свог брачног живота морати по својој увиђавности и разуму управљати, за што се при главном чину по своме разуму не бих управљала?! Није она тада помишљала, да већина мужева тражи себи лутку за уживање или роба за вршење домаћих послова; или на послетку средство, које ће његово потресено материјално стање од пропасти сачувати или у боље стање довести, а не жену, која ће му бити веран друг и искрен саветник. То она сиротица није знала, па је ваљда за то тако мислила. Али родитељи су у томе практичнији! ... Знају они добро, шта се за брак тражи. С тога дакле не уче своју женску децу на самостално размишљање. А и нашто учити их, кад ни један родитељ не удаје своје кћери из уверења, да му оне паметно и самостално мислити знају, па да без туђег упутства и туторисања живети могу. Њих они удају само, што је срамота имати матору девојку. А матора је, чим је ушла у двадесету годину. За бога! У тим гадинама већ нема женскиња оне детињске невиности, која већини тако годи.... Па чиме ће онда мужу бригу да разгони? Њени савети и љубав и онако ништа не вреде. Па ако још нема наивности и детињастих жеља, на што се и женити?!...

То је узрок, што се већина родитеља труди, да ћери што пре с врата скине. Где то није, ту се опет јавила „добра партија“ па би био „вапијући грех“ да је пропусте...

Мати, готова сам! — рече Даринка, ступивши у кујну — ако имаш посла, могу ти помоћи.

— Што је то? Што се ниси лепо обукла и наместила?

— Ја сам и овако лепа — смејала се усиљено Даринка.

— Право имаш, ћерко — умеша се сад отац, који је у соби кроз отворена врата њихов разговор чуо па у кујну изашавши задовољно посматрао своју кћер. За тим рече: — Тако! тако! дете моје, није срећа у оделу. Гости ће с тобом бити потпуно задовољни. Твоје скромно одело показује штедљивост.

„Далеко је од мене спекулација да се коме допаднем“ — беше Даринци на језику, али се задржа и ништа не рече.

После једног сата стигоше и гости. Било их је троје: мати, отац и син. Дочекаше их врло својски, јер то беше господар-Радин стари пријатељ, Ђока Стајић.

После првог поздрава оде мати и син у гостинску собу, да се мало дотерају а стари Стајић оста са господар-Радом.

— Како ти се свиди девојка? питаше мати сина.

— Лепа је. Обе су лепе. Мени је све једно, коју ми даду. Нисам таки занешењак, да у браку тражим само љубав. За нас мушке то је детињарија. Главно је, као: што сам вам рекао, добар мираз.

— Стојиш код отворена прозора, а не видиш да је ту врт, па ако те ко чује! — опомињала га је мати, но касно. — Њена опомена била је оправдана.

— А, голубе мој, почекај мало! шапутала је Даринка Босиљки, не далеко од прозора воће берући. — Теби је главно мираз, а не помишљаш, да је мени главно муж, а не сметењак, као што си ти.

— Крајњи безобразлук! Нечувено! — љутила се Босиљка. — Узео би ма коју! Како то изгледа? Ко је још то чуо!

— Зар су други у том погледу бољи? Такви су они сви! Ја се томе ни мало не чудим, ма да имадем воље, да овог грчу са његове претераности [130] изиграм. Но за то није он највећи грешник. Већина је таква. А има их и горих.

— Куд ћеш горе? Зар ниси чула, да је њему све једно, ма коју од нас? рече Босиљка још у већој ватри. — По томе, дакле, ма која женскиња!

— Наравно! Од оног, ко проси непознату женскињу, па још која мираза имаде, не треба друго ни очекивати. Но то још није највеће зло. Свака паметна може претпоставити, да је такав мушки не узима из љубави. Ако дакле љубав тражи, не мора поћи. Но шта би ти рекла за човека, који би као и овај мислио, а мене би уверавао, да ме љуби?

— То није могуће! Онда би човек био права животиња.

— Животиња не спекулира, него људи — рече старија сестра покривајући воће зеленим лишћем.

— Ала имате, дечице, красан врт — зачу се сада глас. — Мој Душан не може да се надиви цвећу.

— Ево нам старе лије. Но ја одох! — рече Босиљка — па као да није глас чула, упути се журно другом стазом у кућу.

— Господин дакле воли цвеће? — рече Даринка, тек да не ћути.

— Ето нека вам и сам каже.

— Баш да га у опште мрзим, ово бих морао волети.

— Особито кад помислиш, какве су га ручице неговале — допуни још његова мати.

Даринку обли румен, али не румен стида, јер у исти мах погледа ласкавца погледом, од кога је задрхтао.

У том погледу беше исписан прекор, туга, понос и сажаљење. Је ли дакле чудо, што је задрхтао? Њему се чињаше, да га то девојче, које му сад дивотно изгледаше, више жали, но презире, па је осећао, да је кривац и да је неће добити.

— Сумњам, да се наше цвеће господину са „ручица“ допало, рече Даринка; но што као прави трговац зацело знаде, да нежним ручицама треба више времена за неговање, а са временом се губи и новац, који је идеал и цељ сваког младог трговца. — Хтела је рећи: младог човека, али је замени са „младог трговца“.

— Сувише сте строги госпођице — рече момак скоро молећивим погледом. — Зар трговац не сме имати лепших осећаја?!

А госпођа мати само грискаше усне.

— Даринка! мати те зове — викала је сад мала Ружица.

— Извините! — рече Даринка, лако се пред госпођом поклонивши, — Или је можда по вољи са мном унутра?

— У другом делу врта још нисам била, а рада сам, да га видим — рече госпођа, много нежнијим гласом, но што је осећала.

— Изволите. Надам се, да ће вам се допасти.

— Ваша нада неће вас преварити — рече млади Стајић, бацивши ватрен поглед за Даринком.

Човек тај није био сувише подла карактера али непостојан и лако запаљива срца.

— Узећу је без новчића — примети матери, кад сами остадоше.

— То би тек било паметно! викну престрашена госпођа — зар ти, не знаш, да половина нашег добра твојој сестри припада а друго, т. ј. твоја половина треба са жениним новцем на чисто да се изведе!

— Знам ја све. Но знам и то, да ово девојче волим из свег срца.

— Ти?!

— Јест, ја! Или зар ви мислите, да ја не могу истински волети?

— То не. Већ не могу да верујем да си ту лукаву змију заволео — рече мати. — Та, њена сестра много је лепше и боље девојче!

— Своје мане најрадије другоме придевамо — примети скоро иронички син. — Зар ми нисмо лукави? Дошли смо да је просимо ради новца...

— А сад хоћеш да је узмеш без новчића!

— Шта ћу! Срце се не обзире на спекулацију.

— Срце у мушких мора да је врло растегљиво, кад тако силну љубав у њ могу да сместе. Није ни два месеца, од кад си и Јелену видео, а још јуче је можда и обожавао.... примети на то јетко госпожа.

— Ону је љубав Јелена сама изазвала, но ова је сталнија — сама је поникла.

— Знам! знам! стара је то песма. Чим вам љубав са вашег непостојаног карактера „излапи“; онда: нисте ви криви — женскиња је сама љубав изазивала! ... У осталом нек ти је срећно! Знам, да ће бити и новца.

У својој љутини била је заборавила да и Даринка, као и Босиљка, мираза имати мора.

За вечером, на жељу свекрвину седела је Даринка измећу ње и сина јој.

У почетку није се Даринци то место допадало, но касније виде, да је баш ту безопаснија од младожењиних нежних и страсних погледа.

Поводом тих погледа беше Даринком овладао несташлук и веселост, што је тако рећи прирођен младим девојкама њенога доба.

„Ха! — ха! — мишљаше она; откравио се грча — сад му зацело мираз није главно...“

По вечери, на молбу гостију, седе она за гласовир. Није била вешта свирачица а ретко је свирала. Но опет је неколико комађа изврсно умела да одсвира. Њих је научила; то беху одјеци њене душе и срца. Таки један комад баш је замолише да свира.

Кад је почела, заборавила је да уз њу стоји млади „грча“, коме је хтела да врати жао за срамоту и да јој он преврће нотне листове. Душа и срце беху јој се увукли у прсте, па је њима свирала... У том заносу приже се да преврне ноте. Руку јој дотаче врела рука. Необична ватра обузе Даринку, јер кад је погледала горе, срете је ватренији поглед њихова госта, ватренији него што му беше усијана рука његова.

Даринка не могаше издржати тог погледа те обори очи.

„Чудно!“ — мишљаше она — да ли ме он љуби?“ И ту задрхта. „Ох, не! од овога погледа се грозим. А поглед праве љубави мора бити благ — мора бити мио! ... Овај, и ако је можда излив љубави, онда је љубави тренутне — животињске.“ Оснажана том мишљу подиже опет своје очи.

— Ја вас љубим! — шану јој он, пригнув се да преврне нотни лист.

— Зар се у овој прилици о томе сме сумњати? Ви дођосте да ме просите... рече Даринка гласом и погледом, који је за збиљу сувише ироничан, а за шалу сувише озбиљан био. Па спустивши поглед на додирке, више га не дизаше, док није комад довршила.

— Одсвирај нам још што — рече јој отац, кад се звуци гласовира изгубише.

— Будите тако добри, ваша свирка заноси! — мољаше и свекрва нагласивши речи: „ваша“ и „заноси“, а при том оштро гледаше свога сина.

— Радо бих, али не могу; — рече Даринка, затворивши ноте — боли ме глава. Како је била побледила, могло јој се и веровати.

— То је од врћине, — примети јој отац. Наредићу, да се у врту запале лампе, па ћемо изићи на свеж ваздух.

Међу тим беху дошле још неке пријатељице госпође Ирине заједно са своји синови и са ћерима. Разуме се „у незнању“, да је у кући „младожења“ или да и у опште у селу има гостију... Оне сиротице то „нису знале“, али и опет у том свом „незнању“ брижљиво се стараху, да им кћери и синови што боље накићени и удешени буду. „Језичан“ свет рећи ће: да се ћерке за то удешавале, да потамне лепоту газда-Радине ћери а синови опет, да газда Рада не може увидети, да и њихови синови нису лоши. То би „језичан свет“ рекао. Али шта знамо? Свету се не може намесити колача! ..

После четврт часа старији су седели у сеници около стола а млађи се шетали по врту.

— Ала дивно трепте звезде — рече једна од другарица Даринчиних.

— Да сам песник, ја бих то трептање споредила са дрхтањем срца, кад се први пут на игранку полази — примети шаљиво Босиљка.

— А ја, госпођице, — рече млади гост, пришавши Даринци — рекао бих, да звезде исто тако трепере, као моје срце од страха и неизвесности.

— Смем ли знати, шта вам је тај страх нанело? — питаше Даринка леденим погледом.

— Баш добро! Ено клупе! — рече једна од гошћа. — Ја сам се већ ходајући уморила.

Па брзо пође клупи, а остало друштво за њом.

— Преклињем вас, немојте се журити! — рече гост, тако тихо, да га је само Даринка, која је с њим ишла, могла разумети.

— Зар сте уморни? рече она па умери кораке.

— То не. Али морам имати одговора. Јесте, госпођице, морам знати, хоће ли моја љубав бар мало одзива наћи?

— Ваша љубав! узвикну Даринка, а тише додаде: Да немам мираза, можда бих вам и веровала! ... И за тим с осмејком настави: Видите, господине, ја сам искрена, а то је и сувишна награда за љубав што је ви осећате према мени...

— Госпођице! Та искреност боли. Но ја вас и опет љубим, јер сам ваљда осуђен на то.

— Не брините се, господине! Та осуда и пресуда донесена је тек пре неколико тренутака, па будите уверени, после једног дана биће и одречена.

Тако га је тешила она, смејући се од срца.

— Смејте се, госпођице! у таласу вашег смеха тоне можда моја срећа. Но ја хоћу да се надам...

„Овај као да је на ту цељ научио све те фразе из каквог романа. Види се, да му није првина“, мишљаше Даринка, а гласно рече:

— Свака је милостиња горка, а милостиња срца двојином. Она је, мој господине, што капља воде патнику, који умире од жеђи; служи само на то, да му се муке увеличају.

Кад је то изговорила, сама се засмејала са песничкога тона, којим је говорила.

— Ја?! — Варате се, господине. Онај је немилостив, ко ту милостињу даје. А ја ћу, верујте, пре умрети, него то чинити; сама је опет никада тражити не ћу.

— О, Боже, шта да чиним? ...

— Да у будуће будете искрени, па ћете постати срећни, а не ћете ни друге унесрећити.

— Зар ја не бејах искрен?

Даринка поносито диже главу, па оштро га мерећи рече:

— Да сте искрени, рекли би: „за нас мушке љубав је детињарија“ или „мираз је главна а жена узгредна ствар.“ Али ви ме место тога уверавате, да вас је обузела љубав — грешна љубав!

— Не, чиста и права љубав! викну он, па се пред њу спусти на колена, не гледећи на то, да се друштво још није тако удалило, да га не би могло видети.

— Даринка! Цоспођице! шапутао је. — То су, истина, моје речи, но тада вас још нисам познавао. Јесте, тада још нисам знао, какву моћ има љубав!

— Ја сам дакле ваша прва љубав? — ругала се она.

— Прва и последња, анђелу и душице моја! — кликну страсно он.

Даринка није спазила поглед, од кога се грозила, само је чула реч: „душице,“ коју је некад чула од оног странца у шуми, па је задрхтала.

Механичко пружила је руку Стајићу. Тек кад јој он страсно стиште руку, трже се, као да је на гују стала, па нагло извивши своју из његове руке хтеде га оставити сама. Али да би своју погрешку поправила, прикупи се и рече:

— Српкиња мрзи мажење. Устаните! Зар вас није срамота?!

— Пре не ћу устати, док не дознам, чему се имам надати.

— Од мене ничему; јер вас не познајем. Но од мојих родитеља можда више чему, рече она, више за себе, но ласкатељу.

— А кад се познамо, смем ли се онда надати?

— Тако је! прели се у исти мах тихо и тужно преко усана њезиних, али не на његово питање, већ сопствену мисао: можда је и он постао као и овај. Време све мења.

— Хвала вам, госпођице, хвала! рече Стајић, па и сам пође за Даринком, која се већ даље упутила.

Девојка није чула његове захвале. Мисли њене беху се повратиле далеко у прошлост. Чула је глас „незнаног знанца“ — њеног браце. Сад јој опет јасно звучаху речи његове: „умри, али не дај пољупца без љубави!“

— Радо бих умрла, али родитеље увредити — то је страшно! шапутала је у себи.

— Журите се! Старији веле, да је време разлазу — викаше им Босиљка.

Сутра дан одоше гости весело и задовољно. Даринка је истина родитељима кроз плач рекла, да она тога човека не познаје и не воли. Али уз све то би уговорено, да отац и син кроз кратко време опет дођу и да сврше, јер господар Рада рече ћерци, да ће љубав временом доћи и сама.

Ту отпоче време болова и патње — патње невидовне.

VIII.

Даринка се у почетку опирала и борила а најпосле се и уморила.

Као женскиња беше она навикнута, да се у сваком важнијем чину покорава. С тога се и сад родитељској вољи покорила. Тешила се, да тиме врши дужност — свету детинску дужност.

По спољашњости није се ни сад изменила. По лицу њезину беше и сад често разливена нека мирноћа, или сета, а на уснама лепршао се скоро весео, па и несташан осмејак.

А како беше у срцу њезином?

Срце је непровидном завесом застрто. Покушате ли, да завесу дигнете — згрозићете се. Та и сама се Даринка грозила осећаја, што јој срце раздираху, те је осећала одговорност од целога света па и од себе.

„Све је превара а човек варалица“, мислила је. „Кажу: родитељска је љубав истинска. Ох не! Све је мање више превара. Да није тако, зар се не би више обзирали на праву срећу своје деце!“

Често се опет због те сумње истински кајала. Тада је све на свету извињавала а тек себе осуђивала,

У таквим тренуцима био јој је и живот досадан.

Што је млади Душан Стајић више похађао своју будућу невесту, у толико га се она све више грозила.

Видела је, да је он љуби, али је осећала, да ће та љубав бити исто тако кратка, као што је сада страсна; а она је тежила за мирном, вечитом љубави; није хтела пламен, већ жеравицу, која тиња и у пепелу, у старости.

Неко је рекао: „човек зависи од околности.“

Тако беше и с Даринком.

Она је видела превару у своме делању. Грозила се часа, када ће морати пред олтарем пружити руку човеку, кога не љуби. Али и опет не имађаше снаге, да се противи.

Место да одлучно стане на браник за слободу свога срца и живота, она је тек уздисала и чекала. Шта? — Помоћ!

Она је чекала помоћ.- Но ко да је даде, кад Бог тек преко људи помаже? А ови опет хладни и себични, па веле: „Вараш се! Ми смо старији, ми боље знамо.“

Теше те, као сит гладна приповетком о добром ручку. Намећу ти своје искуство, као чивутин своју застарелу робу; он је нуди, ма да је сада ни сам не би узео....

Даринка је само уздисала а није делала.

„На што се опирати?“ мишљаше она. „Родитеље бих тиме увредила а мужа по вољи ни касније нећу наћи.“

Мислила је, да никога не воли; па опет, кад је хтела да мисли о заручнику своме, мислила је тек о давно виђеном странцу — браци своме.

„Шта је мени? За што увек на њ мислим? Та он се за цело изменио и можда и оженио — да, оженио!“ ...

Ту би уздахнула и не знајући зашто. Често си се и суза помешала са уздахом.

„За што ми је рекао оне речи?“ Ту се опет замислила....

— Не, он ме не воли. Иначе би до сада дошао...

Па и ту уздахну.

„Али ако дође? Ех! Па шта марим!“ ...

Ту би махнула руком преко чела, да отера те миле и немиле мисли.

— Шта ти је? питала је чешће и Босиљка.

— Ништа.

Па је почела певукати какву песмицу. Али и у њој је сањала. Њега па њега видела је у сну и на јави, она — туђа вереница.

Кажу: „Бесвесна патња није патња.“ С тога и она не знаде, да пати, да — љуби.

Даринка је сањала. А знате ли, шта су то снови — снови без санка? Заборавити на остали свет, утонути у мисли, па гледати пред собом оно, што нам не достаје... варати срце и душу — ета, то су ти снови, снови вилински.

„Превара, лудост!“ рећи ће реалисте. И ја се слажем с њима. Но опет: сан је сенка живота. Сретан ужива у самој ствари, у животу. А патник? Ох, па он је сретан тек у сенци, том варљивом ал чаробном сну! За то си ти, санче, једина превара, коју не проклињем!...

Даринка је једнако сањала, време је протицало а помоћи ни од куда!

Кад нас снађе голема несрећа или срећа, заборављамо, шта смо другима замерали и од њих изискивали, те падамо у исту погрешку, уживајући или уздишући.

Колико је пута и Даринка осуђивала сироту невесту, што по вољи родитеља или из других разлога своју руку без срца пред олтарем даје. А сад је ћутала и она, занета несрећом и санком.

Тако су текли дани, а она никако да се разбуди и освести.

Једног дана добије писмо. Намрштено развије завој; познала је рукопис свога заручника.

„Анђелу и душо моја!“ гласио је натпис.

Даринка задрхта.

„Овај ме човек искрено љуби“, мислила је она. „Двојином је дакле грех, што морам да га варам.“

И с грозничавим нестрпљењем настави читање.

— Варалица и подлац! Мене да превари! — викну на мах па згужва писмо и баци га на под, а мало пре зажарени образи сада јој побледеше. Но у истом тренутку као да се покаја, нагло диже писмо а од једа побледело лице наново обли румен, румен стида.

Да видимо, што се тако ражљутила и у исти мах застидела.

Писмо је гласило:

„Прекорно твоје писмо, душо и срећо моја, примио сам. Твоје пребацивање, да сам те варао, већма ме боли, него сопствена моја несрећа. Да си ме назвала слабим и несрећним створењем, које са породичних непријатних околности није кадро своје родитеље да увреди, у томе би имала право. Али неверник и варалица нисам никада био, нити ћу бити. Она, коју морам да узмем, добиће моју руку и име, али срце ће бити увек само твоје. Даринка ће истина бити моја жена, но код тебе, Јело, остаје срце, душа и сва срећа моја. А како се без срца живети може, пресуди сама, и онда реци, јесам ли заслужио назив неверника?!

Твој до гроба

Душан Стајић.“

Даринка је из овога јасно видила, да јој је заручник писма променио. Њено је отправио љубазници, а оно, што је требала љубазница да добије, приспело је у њезине руке. Познавала је исту Јелицу; била јој је другарица, а много се бавила код тетке у К., где је био и Стајић.

Из тога је видила подлост карактера његова. Знала је, да и њу њен заручник у неку руку љуби. Видела је дакле, да је то писмо писао, да обмане сироту Јелицу. Гадила се тог његовог поступка, исто тако, као што се љутила, што је и њој лагао, говорећи јој, како је она његова прва љубав. Но у исти мах севнула јој је мисао, да је и она, и ако не својом кривицом, хтела њега да превари, дајући му руку без љубави и срца.

То беше узрок, што се застидела и дигла писмо.

Оставила је писмо на сто и пришла прозору. Дуго је ту замишљено стајала и гледала. Наједанпут уздахну а у очима се указаше сузе.

Да јој можда није жао, што је заручник искрено не љуби?...

То зацело није. Али у души јој беше некако чудновато. — Гади се туђих мана, а у исти мах види их и на себи...

„Чудни смо ти ми људи!“ уздахну у мислима; мислимо, много знамо, а не познајемо ни себе; вечито смо с другима незадовољни, а такви смо и сами.“

Прочитала је писмо поново, али извине не нађе ни себи ни њему.

„Јадна ли смо створења ми женскиње! омаче јој се тихо са усана. „Кадре смо и против свог уверења делати, тек да не увредимо особе, које нас љубе.

Но ту се трже.

„Ко ми даде права да по себи оцењујем и друге? Зар не вели још Јевросима мајка: „Ни по бабу ни по стричевима.“

Узе писмо и енергично пође из собе. Видило се, да је намерна да учини одлучан корак.

На вратих је предвари Босиљка са Ружицом.

— Твој заручник се помео; пише ти на Јеличину адресу; за цело је у јаком послу — рече Босиљка, ушавши у собу, па јој пружи отворено писмо.

— И мени на њезину. Ево, па читај.

— Ха, ха, ха! Тако јој и треба! смејала се Босиљка, прочитавши писмо. Ха, ха, ха, баш је тај мој шогор паметно и досетљиво чељаде!

— Страшне ми досетљивости — променути писма! — срдила се Даринка. Расејаност је то и више ништа. Него баш хвала случају, сада смо обе спасене! Варалица је долијао. Хтео је нас да обмане, па се сам ухватио у клопку. Тако му и треба! Овим је бар и сироту Јелицу излечио.

— Брини се ти само о другима, па ћеш добро проћи! — гунђала је Босиљка. Та ваљда јој тек нећеш дати и ово писмо?!

— То ми је дужност!

— Којешта! Због једне кокете издати свога вереника!

— Он није више мој вереник! Овим смо раскрстили за увек.

— Даринка! викну устрашено Босиљка. Знаш ли ти, шта говориш? Знаш ли, да сте већ и прстеновани и да је то очина највећа жеља?!

— Знам, све знам! но знам и то, да волијем умрети, но поћи за човека, који ме не воли а уз то је још подлац и варалица.

— Од куда већ изводиш, да те и не воли?

— Зар ова писма нису довољан доказ?

— Ха ха! Та писма су баш доказ, да те он воли и да је паметан човек.

— По твоме схваћању! — примети Даринка.

— Не тек по моме схваћању, већ и по здравоме разуму — рече увређено Босиљка.

— Здрав и практичан разум канда није једно исто, — смејала се тужно Даринка, но, опазивши сестрину љутину, додаде: реци ми бар, по чему судиш, да ме воли?

— По чему? — Ти си лепша и богатија од Јелене. А да је паметан човек, доказ је писмо, што га је Јелени писао. Као паметан човек није хтео на њене укоре да ћути; већ јој је одговорио, тешећи је, да и он с тога растанка пати. Тиме је њојзи тугу олакшао а себи није шкодио. А што је писмо случајно измењено, то је непажња, а никако подлост.

— Право велиш. То зацело није подлост; јер такви људи само онда друге не варају, кад се сами преваре, — рече Даринка иронично. Али ја и опет његову љубав радо уступам свакоме. Не ћу да имам мужа, који ће, чим види другу лепшу и богатију, мене оставити; па ма [137] да сам уверена, да ће он тако племенит бити, да ми преваром тугу олакшава! ...

— Е, само нек се он с тобом венча, па после нека гледи шта ће! Отерати те не може! — рече мала Ружица, чешљајући своју лутку.

Обе се сестре тргоше. Биле су заборавиле, да је ту и Ружица. Она, задубљена у својим мислима и раду, баци чешаљ из руку, па љутито ударивши лутку, рече: — Ето, и ја тебе већ не волем! Сва ти се коса очупала, па опет, док се ти не скрха, другу неће да ми купе! ...

Даринка и Босиљка прснуше у смех, а Ружица зачуђено диже главу, па кад виде, да се њој смеју, застиђено побеже из собе. Босиљка је на то весело тапшала рукама, па најзад рече: Видим, Даринка, и ово дете практичније мисли, него ти већ одрасла.

— Практично јесте. Али ја нисам лутка, па кад би ме муж, као Ружица своју лутку, најпре чупао, а после због очупане косе омрзнуо, мене би то болело...

— Ради како знаш; само пази, да се после не кајеш, рече Босиљка слегнувши раменима, па незадовољно изиђе из собе.

Али и њено незадовољство и сви родитељски савети и укори не помогоше. Даринка остаде при својој одлуци, услед чега од сватова не би ништа

После тога долажаху још многи. Сад се тек рашчуло, да господар Рада има ћерку „на удају“ и да ће имати „поштен мираз“. Од уста до уста па се то на далеко чуло. Неки су чак тврдили, да је и необично лепа.

Кад је Даринка такву пресуду о себи чула, само се насмејала и помислила: „Шта не ће новац учинити“!

Њеним се родитељима многи од просилаца њених баш и допадали. У таквим случајевима многа је ноћ Даринку прошла у сузама.

„Боже“! уздисала је „да сам сирота надничарка, пре бих се решила. Овако морам увек да сумњам, да је свуда спекулација. Па бар да се мени који допада! Али ни један“! ...

И ту би се опет замислила.

Господар Рада поче се бринути, да му кћи са многа одбијања на глас не изиђе. За то науми да покуша и последње средство.

Једног дана дозва је себи, па јој рече, да је проси млади бележник из *. Па пошто јој је рекао, да је младић леп, научен и богат, поче јој разлагати, да је крајње време, да се уда; материјалне околности окрећу им се на горе, а уз то јој и сестре дорашћују, те им је на путу.

Даринка је мирно оца саслушала. Но кад он помену, да је сестрама на путу, прса јој се нагло почеше дизати, те клече пред оца, и гласом, који се тек можда из гроба може чути, рече

— Опрости! опрости, оче! А нека ми и сестре опросте. Али ја нисам на то помишљала.

И за тим изиде нагло из собе.

IX.

Господар-Ради беше жао, што је то морао кћери казати. Али је он осећао, да материјално опада. Чивути сваки час падаху, да се опет још боље дигну, а он се на поштен начин не могаше са њима надметати. То му беше одузело вољу за рад. И тако његова радња опадаше приметно.

За то је он сад хтео да види бар једну кћер удомљену; јер многи губитци на роби јако га тиштаху, и он поче и телесно побољевати.

Даринчин нагли одлазак из собе тумачио је он на добро. Држао је, да ће му кћи савет послушати и кроз који дан изјавити, да је вољна поћи за младога бележника. Али већ три дана прође а она још ћуташе. За све то време ниси на њој могао опазити никакве промене; само што су јој очи биле већином упрте у један исти предмет, као код свакога, који што важно премишља.

После три дана уђе она оцу у собу и рече: Оче, три дана су прошла, од кад си ми свој савет и своје мишљење рекао. За то време премишљала сам ја о твојим речима, а уједно сам испитивала и своје срце. Па ево шта сам пронашла.

Господар Рада пажљиво слушаше своју кћер.

Она настави: Нашла сам, оче, да је права срећа у задовољству. То је, оче, о срећи у опште, а брачна срећа држим да је у љубави и међусобном слагању мужа и жене. Немој ми замерити, што ти овако слободно говорим — рече, кад на лицу очином виде знаке негодовања. — Та ти ми, оче, предлажеш, да се удам, па држим, да сам и ја за овај говор већ дорасла.

То је изговорила стидљиво, наслонивши своју главу на очино раме, па онда продужи: Твој савет, оче, радо бих примила, али и ја тежим да будем сретна, а сретна ћу бити тек онда, кад пођем за човека, кога бих могла волети и с којим се могу слагати. А човек, кога бих могла волети, још нисам до сад нашла и за то се не могу још ни удати.

— Што се тиче слагања — дода брзо — ту се не бојим, да се сложити не бих могла. Женскиња је научена да попушта. Али, кад се попушта човеку, кога волимо, онда се то не осећа, но кад се то чини човеку кога не љубимо, онда је та дужност тешка и немила.

— Добро, дете моје, али то не може увек тако остати, рече господар-Рада, гладећи јој косу. Удати се мораш. Нећу ја живети до века.

— Оче, не говори тако! рече кћи, нежно га загрливши. То су страшне мисли. Много страшније, од оних којима сам се ја ово три дана мучила.

Ту обоје ућуташе а за тим кћи молећивим погледом настави:

— Допусти ми, оче, да ти своје мисли сасвим слободно могу казати.

— Говори, дете моје! рече јој отац, зачуђено гледећи је.

После мале почивке настави кћи:

— Ти, оче, имаш право, што се бринеш за будућност моју; не замерам ти ни опомену: да је време и мојој удадби; јер ако и нисам сестрама на путу, опет има неког, коме сам ако не на сметњу, оно предмет празна говора. А то је, оче — беспослен свет. Сестрама нисам на сметњи. То добро знам; јер онај, који истински мене заволи, не може волети моје сестре. А тако исто и обратно. Моје сестре опет, бар држим, никада неће хтети поћи за човека, који воли мене, а не њих. Из овога је јасно, да њима никада не могу бити на сметњи, већ торокљивом глупом свету, који место да се брине за свој јад и своје мане, троши и оно мало памети, што је има, размишљајући: за што се која девојка још не удаје и колико је у кога неудатих кћери? Али како је већина света — у овом погледу — глупа па држи, да је боља и поштенија она девојка, која се рано уда, ма да при том не мисли на љубав, него: како ће код мужа више свилених хаљина имати, угодно живети, по игранкама и позоришту свагда бити. Или, на послетку — опрости што морам тако далеко да идем! — како ће свота мужа варати и туђих мужева срца себи освајати, па онда уживати или се смејати. Да, оче, кад је мишљење већине, да је овака удата женскиња поштенија од „маторе девојке“, која се за то не удаје, што не ће себе и другога да вара [139] — то онда то мишљење и решава. С тога не ћу ни ја да сматрам мишљење већине као погрешно, него узимам да је коректно и умесно, те ћу да гледам, да га нико о мени и не добије. Али ради своје среће и мирне савести, не ћу да га отклањам удадбом без срца, удадбом по рачуну, већ другим средством.

— Хм! изусти газда-Рада, па остави лулу.

Но Даринка се не даде збунити, већ настави:

— Ти, оче, за цело држиш, да другог средства за то и нема, но ја сам за ова три дана много премишљала па сам га нашла.

Господар Рада узе опет лулу.

— Мислила сам — настави Даринка, осмељена очиним ћутањем, — од куд то, да остарелу неудату женскињу свако презире, а неожењеног старог мушког сви поштују као и друге људе? Па чуј, шта сам нашла! Нашла сам, да је то с тога, што сваки мушки осим свога позива, што је муж у кући, има уз то позива и у свету. И тај позив, што га има мушки ван куће, узрок је, што га и онда поштују, кад првог позива нема, т. ј. и кад није ожењен; женскиња на против, ако није удата, нема никаква ни позива и зато онда и јесте нико и ништа у очима света.

Господар Рада пушташе мирно димове а ни лице му не показиваше зловољу, те Даринка и опет настави:

— Падало ми још на ум: да мушки, ако неожењен и остари, опет у старости поштовање заслужује, а већина „баба девојака“ бива баш са своје кривице презрена и исмевана. То ми је, видиш оче, дуго била загонетка. Готово да помислим, да смо ми женскиње већ по природи горе од мушких. Али није тако; и томе је узрок, што немамо никаква позива. Ево како то мислим. Нежењен мушки има сваки свој позив. Њему дакле протиче живот у озбиљном раду. Ма да није муж, опет је вредан члан друштва, у којем се налази, а као такав заслужује уважење, које му се и одаје. Друкчије је код женскиња. Ако је која остарила као девојка, ма да је у младости била најплеменитија, у старости не може таква бити, јер —

— Није него — прекиде је господар Рада. Ко јој то брани и доцније?!

— И сама сам тако судила. Али почуј ме, па ћеш се уверити, да смо се обоје варали.

Господар-Радине црте узеше опет блажи изглед.

— Да чујем, рече после неколико тренутака. Ма да напред знадем, шта хоћеш да ми кажеш.

— Хтела сам рећи — настави Даринка плашљиво — да „баба девојка“ за то не може остати и у старости племенита и разборита, што је рад, који пада женскињи у део, истина, од неизмерне важности по људе у опште, али је по њу саму тек неки део тога рада од користи, а остало је тек већма заглупљује. Онај део женског рада, који развија ум, а срце оплемењава, то је рад, што га има да врши мати и домаћица, дакле, оне жене, које су удате. Остали, и ако трудан и чемеран посао, пада у део женама, које као праље, шваље, куварице, собарице и друге, са својих руку себи хлеб заслужују. А у те жене спада, оче, и скоро свака „баба девојка“. Шта више, она није као остале шваље и њезине друге један део свога века провела у том раду, што затупљава, него се вечито њиме бавила. Па кад се на послетку у старости њезиној свету највећој мери с њоме ругати почео, зар је чудо, што се у том измученом срцу и затупљеном уму утаманила и последња клица поноса и осећаја?!

— Не тужи толико! Реци укратко шта желиш. Видим да нешто хоћеш, — рече нестрпљиво господар Рада.

— Још један тренутак, слатки оче! замоли кћи па онда настави:

— Тако пролазе „бабе девојке“, које су принуђене с руку да се хране; а богате опет вечито проводе век свој у нераду и беспослици; а вечита беспослица заглупиће и најпаметнијег човека.

Ту се спусти пред оца на колена, па загрливши га, стане га молити:

— Видиш, оче, ја сам о свему размишљала па те сад молим, испуни ми молбу и допусти, да и ја, као мушки, изаберем себи позив. Тако ћу, ако не нађем човека, кога бих могла волети, и опет остати користан члан друштва, кога свако по заслузи и штује, а не тек проста „баба девојка“, коју сви ни криви ни дужни презиру.

Господар Рада се изви из загрљаја њезина па нагло поче ходити по соби. Видило се, да је узрујан и да премишља.

После неколико тренутака обрте се опет снужденој Даринци па рече:

— Ти си, ћерко, чудно дете! Молиш оно, што нема ни смисла. Кад си ти чула, да је девојка за друго што способна била, него за жену и домаћицу?!

— У Америци обављају женскиње све занате, који су за њих. А има их и правника и лекара — рече тихо кћи.

— То је у Америци, а не код нас! — осече се господар Рада.

У Русији, Швајцарској, Француској и другим државама је тако исто. Ето већ и код нас у Аустро-Угарској учињен је почетак — дода Даринка тихо и плашљиво.

— Како ти о томе водиш рачуна! загрми господар Рада. Кажем ја твојој матери, да су проклете књижурине теби завртиле мозак. Ваљда би хтела да будеш учитељица, па да после служиш у каквој селендри за три стотине форината, па да будеш подлога горима од себе? Зар ти не знаш, дијете, да данас новац говори! Можеш бити паметан, колико хоћеш, ако немаш новаца, нос у футрол па ћути; они су и паметнији и уваженији, чији је дубљи џеп, па ма било у глави место мозга плеве. Тако то данас бива. Зар сам се једанпут због тога наљутио па и насмејао. Ма каквом заврзану клањају се до земље. Е, ал џеп говори! Зато се сад и не обзирем на свет и славу, већ гледам свога посла. Био сам и ја одушевљен за народ, али —

Господар Рада уздахну и ућута.

Даринка је такође ћутала те господар Рада опет стаде ходати по соби. Кад је неколико пута собу премерио, поче опет:

— О, ћерко, ћерко, детињасте су то мисли! Зар није боље, да се удаш и да постанеш своја госпођа, него да се бориш са свакојаком бедом и да будеш слушкиња деци и општини?!

После овога готово молећи додаде: — Послушај ме, дете моје и пођи за овог момка; уз његово бележничко звање, твој мираз и добро, што га имаде, живећете грофовски. А уз то је леп, млад и образован човек.

— Радо бих, али не могу, промуца Даринка.

— Кад не можеш, не ћу те силити. Али ни твоју луду жељу испунити не могу. Ко би још паметан женско дете само у свет отправио!

И с тим оде из собе.

После овога почела је Даринка слободније дисати. Просилаца је имала доста, али је родитељи нису силили, да за овог или оног пође; оставили су јој слободан избор; а она је све из реда одбијала. Постала је скептичарка па није ником веровала. Чинило јој се, да је сваки проси тек због мираза. Вечито јој звучаху у души речи њеног првог младожење: „за нас мушке мираз је главна, а жена узгредна ствар“. А ван тога је још једнако сањала о странцу, кога је оно некада видила у шуми. [141] У њему је она замишљала скуп свију врлина, па је желила тек таква мужа. Но он није долазио, а друге мушке мало је и знала; све га је замишљала као свог првог младожењу, те се клонила сваког познанства. Сваку симпатичну реч од стране мушких пресекла је као на пању једним јединим погледом и онемогућила свако зближење.

Кад кад се због тога и кајала. Но у истом моменту изишао би јој пред очи њен први младожења, како пред њоме клечи, а у исто доба љуби и Јелицу, те је опет бивала она стара.

Чешће се забринула и за своју будућност. Згрозила се, кад је помислила, да ће можда вечито морати остати усамљена. С тога је све слободно време проводила читајући и учећи, и то не тек из склоности, већ што се надала, да ће јој родитељи временом попустити и молбу испунити. У тој нади утврђивало је и то, што су јој сад мање забрањивали читање.

Тако прохуја опет доста времена.

X.

Једног топлог јулског дана узрујали се и узбунили сви газда-Радини суседи — дошао газда-Ради странац, али не на колих или кочијама већ баш пешице, а то им је било чудно, те се довијаху, ко то може бити.

Гост закуца на вратих и на домаћиново „слободно!“ уђе у собу.

— Јесам ли добро упућен? Тражим господара Раду Драгића. Је ли ово његова кућа? — запита.

— На служби! Ја сам тај — поклони се достојанствено домаћин. А ово су ми жена и кћери.

Младић се поклони па кад је хитрим погледом промотрио све особе у соби, поглед му заста на Даринци. И тада брзоплетно рече:

— Ја сам Ненад Босанчић, техничар.

— Ви сте Савкин син! — рече радосно госпођа. — Добро нам дошли! Шта ради мати?

- Ја сам већ давно сироче без оца и мајке —- рече тужно Ненад. — Али као дете слушао сам од ње о вама, па дођох, поштована госпођо, да познам најбољу пријатељицу своје мајке.

— Добро ми дошли, рано моја! Али она — о, сирота, баш као да је гледим! била ми је најбоља друга — рече сузним очима госпођа.

— Мани се, жено, туге. Боље понуди госта да седне, па питај, је ли гладан или жедан — примети муж.

— Гладан нисам. Него бих молио чашу воде — рече гост, скинувши с рамена свој прашни јесењи капут и оставивши шешир.

Даринка је за све то време више личила каквом кипу, него живом створу. Кад гост замоли воде, употреби она прилику те оде из собе.

Како ли се чудно осећала! Тај здепасти и по спољашности више неугледни странац, у суром прашном капуту и широкој обући, не беше нико други, до њен некадашњи „браца“, њен — идеал.

„Чудно! тако се изменути!“ мишљаше она „Па где му је онај благи поглед? Баш сам ја луда! Таква мужа желити... ту се засмеја. — Хвала лепо! Само ми то треба!“

Требало је унети воду, али она не могаше. Била је збуњена; осећала се рекла би каква сеоска шаљивчина — „као кад оштри зубе на печење па их омасти киселицом.“

На послетку умиривши се уђе у собу.

Ненад примивши чашу не испије одмах, већ гледећи у Даринку, рече:

— Хвала вам, сестрице! Ово ће ме окрепити; јако сам уморан.

Она обори очи и задрхта — био је то исти поглед, као онај некада у шуми.

— Ви ћете се, тетка, — допустите да вас тако зовем — чудити — рече Ненад — што ја госпођицу сестрицом називам. Али ми смо стари познаници.

Ту исприча укратко онај догађај у шуми.

— Кад је тако, будите као прави Србин и Српкиња брат и сестра и реците једно другом ти, као и онда. И мени је код Срба, па још старих познаника, чудно оно туђински ви, — рече смејући се госпођа Ирина, а господар Рада додаде:

— Сад се сећам и ја, да ми је Даринка једном приликом о томе приповедала, али још док је мала била.

— Јесте — рече Ненад, погледав у Даринку, — тада је сестрица била дете, а сад —

— Непослушна кћи — доврши господар Рада.

— Непослушна! Како то?

— Мани се тога! — умеша се госпођа Ирина. Па окренувши се госту, рече:

— Тако непослушан син за цело сте били и ви, синко, онда, кад сте се женили. За цело сте ожењени?

— Нисам — рече Ненад не дижући очију.

И муж и жена се у исти мах накашљаше; обоје држаху, гост им је ожењен, па се сад стадоше љутити са свог претераног гостољубља; особито им беше немило, што допустише, да им кћери каже ти. Али као добри домаћини не дадоше се то на њима види.

— Ни сам не знам, од куда сам закључивао, да сте већ ожењени — смешио се домаћин; али ово ћу за цело погодити: Ви још нисте свршили науке па хоћете за време ферија да обиђете своје сроднике?

— Мој чика, што је овде становао, давно је умрьо, а других сродника немам. Али опет сте погодили — хоћу да обиђем своје познанике?

С тим уста и узе свој шешир.

— Ви као да сте намерни да идете? Но и то би лепо било; још се нисмо ни познали! — рекоше у исти мах и муж и жена.

— Имам овде да походим још некога па онда ћу даље — рече Ненад тужно.

— Остани код нас, чико! молила је мала Ружица, узимајући му шешир из руку.

— Да, останите, два, три дана, колико вам је воља. Рода свога немате, а ја сам познавао вашег оца; у раном детињству био ми је и друг, — примети домаћин.

— Останите! Останите! понављаше и домаћица.

Ненад се устезаше.

— Што ти, Даринка, ћутиш? Реци браци, да остане! — смешио се домаћин.

Даринку обли румен.

— Ваљда не решава мој позив. Ако господин усхте, остаће и без њега.

— Не господин, већ браца треба да ме зовеш; право вели твој отац, да си непослушна.

Ово је изговорио прекорним тоном, као сродник или старији брат, а не младић младој девојци.

Те речи растераше сваку сумњу домаћина и домаћици, те ни пошто не хтедоше допустити да им гост оде. Гост се опет не даде дуго молити. И тако мораде Даринка отићи да госту спреми засебну собу; госпођа [143] Ирина је хтела да јој гост, син њезине пријатељице, у сваком погледу буде лепо дочекан и неузнемирен.

Тај дан проведоше у пријатном разговору. Госпођа Ирина се сећала, како је добро живела с Ненадовом матером, па му је о томе приповедала, а и сам Ненад беше доста разговоран. Причао им је поједине догађаје из свога ђаковања. Често је по неко питање управио и на Даринку. Но она је у кратко одговарала; била је расејана и збуњена; стидила се сама себе.

За вечером је још живље текао говор; ту је била и нека Даринчина тетка и теча.

У један пут зачу се на улици гајдаш и сватовско подвикивање.

Сви потрчаше прозору; само Даринка остаде на своме месту.

Вративши се од прозора запита је Ненад:

— Зар ти сестрице не ћеш да видиш сватове? Или можда не волиш свирку?

— То њу не занима. Да су на тих колих књиге поређане, прва би потрчала — рече домаћин, строго гледећи своју кћер.

— Занимају њу и људи; само су ови изузетак — рече, бајаги у обрану Даринчину тетка. — Баш јуче ми је рекла, да је брак ропство, а венчање окови, којима се то ропство и законом потврђује. Је ли тако, Даринка?

— Тетка! Ви ме нисте разумели! Ја то нисам рекла, за брак и венчање у опште — рече Даринка, више као одговор на родитељске оштре погледе, него тетци.

— Знамо, знамо ми, госпођице, да ти то ниси мислила у опште, — рече јетко господар Рада, — него за оне, који се непознати узимају, па их жалиш и презиреш.

Ту се окрете госту и настави:

— Видите, синко, моја кћи жели сретне људе; не зна она, да су ти паметнији од ње и да су такви окови од свиле и злата.

— Окови остају окови! А што су тањи и сјајнији, гори су — теже се раскидају! — омаче се Даринци са усана и преко њезине воље.

Одмах се тргла и погледала у земљу.

— Гле, гле! — смешио се Ненад. Та ти си мали филозоф!

Реч филозоф звучаше Даринци поругљиво, као и некада лепа, те хтеде доста опоро да му одговори, али погледавши му у очи, порумени и ућута. Он се истина смејао, но тај поглед није био тумач ни пратилац исмевања.

XI.

Каже се: Од миле руке ни бој не боле. Није тако. Даринци се бар чинило, да се од миле руке бој двојином осећа.

Те вечери пало је доста заједљивих речи на осетљиву Даринчину душу те су је тиштале и пекле горе него ватра. Но она је све са смешењем и стрпљењем сносила.

Дошавши у своју собу даде одушке своме болу, те је дуго, дуго плакала. Размишљала је о свачему, те је тек пред зору заспала. Но и сад није имала мира. Тек што је свела очи, беше пред њом њезин браца, али не овај, што у другој соби сад мирно спава, већ онај некадашњи, давно виђени странац.

С њиме је сад она била у шуми; брала је цвеће и плела венце, које је он њојзи на главу мећао. На један пут погледа па виде, да обоје имају крила.

— Хајде да летимо! — рече јој он.

Па чврсто загрљени полетише. Али сад много више, него што је некад онај лептир...

Тако су летили донекле; кад ал — о Боже! — њен браца остави њу па се у своме лету вине за неком голубицом, а она оставши сама јаукну и паде — крила јој се беху саломила.

— Да луда и не праведна сна! — рече, тарући очи. — Онај мој некадањи браца то не би учинио а овог странца ја не волем...

Ненад напротив спавао је те ноћи врло добро. Сањао је о својој вереници, коју је у даљини оставио. Истина Даринчине црте замењиваху њено лице. Али је тек о њој сањао...

Зар је имао и вереницу?

Да, он је већ од године дана био верен. Још од првог састанка Даринчиног са њиме, знамо, да је син сиромашних родитеља и да се као сироче учио у туђини међу туђим народом. Да се тамо незадовољно осећао, сведоче већ његове некадање речи, које је Даринци рекао: „Идем, сестрице, у туђину да учим и да се мучим“. Но и то незадовољство брзо престаде. Једнога дана упозна се тамо са неком, истина туђинком, ал лепом девојком. Њих се двоје заволеше. Па кад и њени родитељи пристадоше, верише се они и пред светом. Сад су само чекали, да Ненад сврши науке па да се вечитом везом вежу. Али како Србина не можеш лако расрбити то се и Ненад не могаше одважити, да вечито у туђини остане. За то је сад дошао у свој народ, да посети гробове својих родитеља и да се обазре за место, где би се са женом могао настанити.

А зар се Даринке баш никад није сећао? — питаће можда когод.

Првих дана, кад се с њоме растао! — био би на то питање прави одговор.

Зашто је онда рекао детету ону изреку?

На то је теже одговорити. Но рекао је за цело с тога, што је у Даринци видео клицу постојана карактера и размишљања, па како је и сам држао, да женскиња тек са истинском љубави према своме мужу може срећна бити, хтео је Даринку зарана за ту мисао да приправи.

Касније, кад је отишао у туђину, није се сећао тог мало чудног детета. И тек сад, кад је опет међу свој народ ступио, оживеше у њему успомене. Па дође да и њу види. Но као се зачудио, кад место ружна детета нађе лепушкато девојче, и то са назори, који, по његовом мишљењу, беху веома необични за младу сеоску девојку.

Из оно мало речи што их је Даринка прошлог дана рекла,- виде он, да су јој назори слични његовима, које је он, млад и ватрен, сматрао за најкоректније. И зато га она поче интересовати. „Из овог девојчета моћи ће се временом ваљана женскиња дотерати“ — мишљаше он.

И с тога је њена слика замењивала слику његове веренице...

Кад се сутра дан Ненад пробудио беше збуњен и са собом незадовољан. Но и опет тврдо науми, да дотле не оде, док Даринку са свим не позна, и, ако је могуће, у њеном мишљењу још боље утврди. Хтео је, — не пазећи на њене околности и осетљиву природу — из ње да створи челичан карактер и свесну, па ма и несретну женскињу. Несретну велим за то, што и сам Ненад, да је метнуо руку на срце, морао би признати, да су у данашњим околностима свесне и тврдог карактера женскиње — бар у дубини своје душе — већином несретне.

Веран својој одлуци, згодном приликом већ сутра дан отпоче Ненад свој рад.

— Твоје мишљење, сејо, — рече јој, кад су сами остали — добро је, но то још није доста. Треба све да настојите да га што већма распрострете.

Даринка га зачуђено погледа. Није га разумела. С тога рече: — Све да настојимо? О коме ви говорите?

— Опет „ви“ лолице мала! — рече он па онда дода: Зар ти немаш ни једну начелну пријатељицу?

— Пријатељица имадем. Да ли начелних? — бог би знао! — смешила се она.

— Чудно! Зар ни једна не мисли као ти?

— Ко би их знао! — беше одговор.

— Ако ико, оно би ти требала да знадеш!

— Зашто баш ја?

— Што је познато, да женскиња пред женскињом слободније изриче своје мисли.

— Разуме се, али о оном, о чему мисли — примети она са горком иронијом.

— Ваљда тек неће пресуђивати, о чему и не мисли? — запита Ненад зачуђено, а уз то је мислио: „И ово је ћурка! Говори у ветар!“

Она опет, баш као да му је мисли прозрела, први пут га слободно погледа и рече:

— Ти се зацело чудиш мом одговору. Но ја знам, зашто сам то рекла. Ти, браца, рече: ваљда неће пресуђивати, о чему не мисле. Па видиш, то је баш узрок, што не знам, како моје другарице мисле.

— Ха! Ха! — смејао се он. — Дакле женскиње ни о чему не мисле!

— Немој се смејати! Рђаво си ме схватио. Ја сам то мислила овако: Већина женскиња — а међу те спадају и моје пријатељице — кад су у друштву, говоре о игранкама, позоришту, свирци и свему другом, само не о оном, о чему си и ти случајно синоћ моје мишљење дознао. Зато ти и рекох, да о оном пресуђују, о чему мисле. Остали разговори у женском друштву велика су реткост. А о чему ко говори, о томе му и мишљење можеш дознати. Али немој мислити — настави поносито — да женскиње о таквима стварима не размишљају. Јест, браца, мисле оне, само што су те мисли скривене у дубини душе њихове и што не ће да их кажу.

— То не појмим. За што их не би казале?

— Чудно јесте, али је тако! — рече Даринка меким и тужним гласом. — Из искуства знадем, да сам често и сама штошта волела жртвовати, него казати своје право мишљење.

— За што опет то?

— За што? — насмеши се она. — За то, што је сујета општа мана. Ретки су људи без сујете, а женскиња је тек обичан човек; и она воли, да људи о њој имају добро мишљење. За то често и крије своје мисли.

— Све лепше! Зар је лаж боља од истине?

— За мене није. Но да је лаж за већину лепша и боља, закључујем отуда, што ону женскињу, особито девојку, која озбиљно мисли и отворено своје мисли казује, ретко ко цени и поштује. Напротив, лажан стид, измајсторисана најивност и детињасто понашање већини се допада, а неки је чак и поштују.

— Вараш се, сестрице, вараш се!

— Може бити. Али допустићеш, да у томе има и истине. Особито мораш допустити — рече с враголастим осмехом — да мушки јако воле све што је измајсторисано и неприродно; уз то, већина и не почиње онде волети, где би требало да поштује. Мана, недостатак и мајсторија, [146] то је ваш идејал; то вас веже и привлачи, а никад оно, што је природно и поштовања достојно.

— Охо, сестрице! А ко има више мајсторије у понашању и иначе него женскиње?

— Истине никад не поричем. Али то је продукт ваших жеља, вашега васпитања и последица вашег укуса — смејала се Даринка.

— Како то да разумем?

— Ево, како: Женскиња се истина јако удалила од природе у понашању своме и иначе, али никако с тога, што јој се тако допада и што воли неприродност, него тек за то, што хоће мушком да се допадне. Она сама не важи у друштву ништа, него тек као удата добија важност поред мужа, те хтела не хтела мора да се труди да мушкога задобије оним, што се њему допада.

— Дакле ми мушки волемо неприродност?!

— Не знам, браца, како вам је у срцу, али по делима тако бих судила. Узимам само ово: Вичете против утезања, белила, руменила и зрачила, а овамо и у сну и на јави тек о тим особинама сањате! Шта више, није вам доста, што то у обичним животу поштујете и тражите, него нас тим вашим трулим укусом трујете и у књижевности, у списима вашима. Бело лице, рубин-усне, вране обрве вити стас; и то све у најјачој „нианси“, то су мађије које заносе и везују ваше „јунаке“. Баш као и у животу... Па је ли онда чудо, што женскиња пада у ту погрешку? Једном речи: мушком се допада вила и лутка, а женскиња осећа и види, да је тек човек и обична жена, па како тек уз мушкога у друштву нешто важи, труди се, да се ма и мајсторијом приближи вашем идеалу, вашем укусу.

Ненад је гледаше зачуђено и нетремице. Она диже главу, па кад га виде, порумени и ућута.

— Добро говориш, рече он; но крива је доста и женскиња.

— Како се узме, рече она, не дижући очију. Но мени се чини, да би и женскиња постала друкчија, кад би мушки били „мушкији“, онакви, како им се пристоји. Њихова је превласт у друштву, па нека се сами отресу мана, нека јој покажу пута! Овако, куд год се јадница окрене, види тек мушки трули укус, притворност и себичност њихову.

—- Зар да смо сви баш таки? смејао се Ненад.

— Нисте. Има и нешто изузетка, а остали се деле на две групе; једнима је идеал новац а другима — лутка.

— Ти си баш ватрена бранилица жена! примети јој Ненад.

— Не браним ја никога; само кажем истину. Свако, ко буде о томе размишљао, наћи ће, да су све женске мане, сав трулеж друштва, тек последица мушких мана. За то и мислим, да би добро било најпре отклонити узрок, па ће последице нестати и саме. Иначе, догод то не буде неће се ни женскиња изменути. Бадава ћете викати: „Пропашћемо! Женскиња је пошла странпутицом!“ Бадава ће те доказивати, да нисмо као што треба да смо, излечити нас нећете, све док се сами не опаметите и не излечите. А дотле ће женскиња ако не отворено рећи, оно увек у себи мислити: „Врачу, излечи се најпре сам!“ А то ће рећи: опросите се најпре својих мана, па ће с њима нестати и наших!

Ту уђе у собу господар Рада, те прекидоше ту тему. Згодна прилика за њу не даде се још за дуго; Даринка је избегавала прилику, да на само буде с Ненадом, а он ту тему ради њезина мира не хтеде пред родитељима настављати. Разговарали се од то доба тек о обичним стварима. Али се њему чињаше да је свака Даринчина реч сродна његовом мишљењу. Допадала му се њезина искреност и слободно исказивање [147] мисли, у таквој мери да је бивало тренутака, кад му је било чисто тешко, што она ћути или није у соби.

А она?

Она га се све више клонила. Свака његова реч, сви појмови његови, што их је случајно или хотимице, на само или пред другима изрекао, њојзи се чињаху, као да су потекли из њене душе. Једном речи: свака његова реч била је већ њезина мисао. С тога се чисто страшила, да се с њиме разговара. Та сродност назора и мисли учинила је, те сад више није видела његову неугледну спољашност, него тек срце и душу и онај благи поглед, којим је он њу, али само њу погледао. Па се бојала, да јој Ненад не постане оно, што јој некада био њен „браца“...

XII.

Ненад је више пута опазио, да га Даринка избегава, па се и сам довијао. Али место да у зачетку уништи ту клицу у срцу њезином, он је још подрањиво; био је мушкарац а као такав и сујетан; годило му је, да она стече о њему добро мишљење, боље, но што је у ствари заслуживао...

Ревносно се старао, да она за то кратко време увиди све његове боље стране. Често је с тога и сам бивао у опасности; Даринка је тада бивала и сама слободнија, те је и он њу боље упознао, а сваки, па и најгори човек има и добрих страна, које се по неком могу допасти.

И он је често бивао узрујан. Но његово је срце имало добар штит; било је већ испуњено љубављу према његовој вереници.

Том љубављу стишао је брзо своје узбуркане осећаје. Тада би, смешећи се, помислио: „Оваку девојку поучавати, значи, излагати се опасности!“ Па би онда опет сањао о својој лепој будућности и својој вереници.

Да је опасно имати таква ученика, често је, врло често помишљао, но да је још опасније бити ученик у таква учитеља, то је јасно видео, али није о томе мислио.

Дан по дан, па прохуја две недеље. Господар Рада никако да пусти госта. Допале му се његове приповетке из ђачког живота, а хтео је сам да га одвезе у Р. Ненадовој некој својти из далека, па никако да доспе.

— Скоро ћу на пут, рече једнога дана Ненад сестрама, кад се саме десише у соби.

— У град кад хоћеш а из града кад пусте! смешила се Босиљка, а Даринка задрхта и тихо уздахну.

Ненад је погледа.

— Што си тако бледа? Теби је канда позлило? — запита је после неколио тренутака.

— Није.

Па устаде и оде из собе.

Ненад је дуго гледао у врата, кроз која је она изишла. После уздахнувши изиде и он из собе.

Кад је ушао у своју собу, очи му беху сузне. Сео је и узео књигу, али је брзо бацио и немарно стао ходити по соби.

„Хоћу ли јој казати?“ питаше се. „Не нећу. На што? Кад одем, заборавиће ме и без тога.“

„Умиривши се, оде да потражи домаћина; није се тога дана с њиме разговарао.

Од то се доба клонила Даринка свога госта са свим. Но он је ипак једаред затече саму и плачну.

— Што плачеш запита је са саучешћем.

Она дуго избегаваше прави одговор. На послетку му рече:

— Иште ме неки трговац из Т...

— Па што да плачеш? рече он сувопарно.

Она га само погледа, а преко усана јој се и нехотице оте: Умри, ал не дај пољупца без љубави! — рекао си ми некада ти, а сада ме питаш, што плачем, што тог човека не волим.

Ненада заболеше ове речи, те енергично рече: „Док је мене, тога бити неће!“

Она га погледа као озебао сунце, а он уздахну и обори очи, па тихо додаде: Гледаћу да твога оца одвратим од тога.

Даринка није чула његове последње речи, него се питала: „Док је њега“ — зашто то? Па за што је онда управо и дошао?! ..

Човек обично верује оно, што жели, те и њојзи озари лице зрачак среће, но тек за тренутак. „Говори тек обичаја ради“, помислила је за тим; иначе не би онако сувопарно рекао: На што да плачеш? кад знаде...

Употребила је сву своју снагу и вештину, погледала га равнодушно и отпочела онда весело разговор.

То је тражио од ње женски понос. Па брзо по томе оде Ненад. При растанку запита сузних очију:

— Сејо моја, шта мислиш за даље?

— Шта?! осмехну се чудним осмехом она. Па блеђа од мртваца, ал сталним гласом додаде:

— Бог би знао, шта од човека не може постати!

Кад је пошао, гледала је за њим без суза у очима и она. Он се осврну, и погледи им се сретоше.

Да ли га је тај поглед болео? Није ни сам знао.

Ту ноћ провела је без плача, али и без сна. Чинило јој се да су јој сви осећаји изумрли. Али после две године, кад је чула, да се Ненад оженио, из љубави оженио, грозно се заплакала.

Био је то последњи плач — плач детињства.

XIII.

Боже мој, како ли је варљив овај свет! Погледај га погледом површним — све само задовољство рај и дивота! А загледај боље и дубље, згрозићеш се. Свуда јад, туга и невоља; само што је осмех на лицу завеса јада и туге, а звук веселе песме често јаук измучена ал поносита срца. Ал опет, свет је прави рај; све је то у лепом облику. Па зато, уживајмо! ...

Образину тога раја прозрела је Даринка доста рано. А сад дође време, да и сама ужива те рајске милине.

Господар - Радино богатство поче нагло опадати. Фирме, у којих је пазаривао, почеше једна за другом падати, те мораде кредитирану робу пре времена исплатити. Роба му је остала али се Чивути и други странци трговци у месту намножише, те почеше по чивутском начину трговати лошијом, тек на око робом, и сваки час надати, да се после још боље подигну; те он никако не могаше на поштен начин с њима конкурисати. Он је трговао поштено, ваљаном и солидном робом, а они преваром и шареним, углачаним олошем, па како уз то Србин радије помаже туђина, но свога, остаде господар-Ради тек неки део досадашњих муштерија, остаде му тек разборитији део сељана. Остало оде све „добросрдачном“ и љубазном Волфу и њему подобнима.

— Хо, мај! баш су ти то људи, ти Чивути, каже наш сељак; само потпиши векелу, па памука и јеснана колко гођ хоћеш!

Господар Рада беше међу тим заклети непријатељ сваком кајишарењу, те му је и то много шкодило. Где је било изгледа да се може платити, радо је кредитирао и без обвезе, а где би се после морале продавати непокретности зарад наплате, није ни давао. Није хтео да буде тек практичан трговац, него и поштен човек.... Осим те трговачке незгоде, дође и несрећа.

— Ватра! Ватра! повикаше једног дана, при највећој олуштини сељани. За неколико часова оде пола села а с њиме и грдна трговина газда-Радина. Све његове куће, магазини и остале стаје биле су сада згориште, није му ништа остало, до једна кућица у другој половини села, виноград, неколико ланаца ораће земље и нешто готова новца, што га је тада имао.

То је довело газда-Раду, ако не до просијачке палице, оно до имена сиромашна човека. Зло је било и то, што је, као добар човек, био јемац у оближњој варошкој штедионици двојици својих суседа, који су приликом пожара постали прави просјаци.

С тога газда Рада продаде виноград и земљу. А његови дужници одрицаху скоро сви да су му дужни; дознали су, да су му сви папири и књиге погорели.

То је био грдан удар по господара Раду и његову жену, па како су од дуже времена и онако били слаба здравља, поболеше се, те их за кратко време нестаде једно за другим са света, не оставивши својој деци ништа више до поштено име и неколико стотина у новцу.

Какав је то био ударац по Даринку и сестре њезине, може замислити тек онај, ко је слично препатио; то не може човек описати.

У почетку су мислиле сиротице: срце ће им препући. Али човек је каткад тврђи од камена, те и њима не би ништа.

Девојке хтедоше да остану у кући својој, па да радом хлеб свој заслужују. То им не допустише рођаци. „Света ради“, рекоше они, „није лепо, да девојке саме у кући живе. Поделите се код нас рођака, новац ћемо дати под интерес, а и кућа ће вам тада доносити прихода.“

И тако Даринку узе једна, а остале сестре друга тетка, обе сестре од тетке газда-Радине. Али их је он за живота у свачему помагао, те се сад смиловаше.

У почетку беше им свима добро; рођаци се сећали доброчинства и помагања њихових родитеља, но кад то заборавише, трпиле су сиротице свашта.

Да од њих оду, то им рођаци „света ради“ не хтедоше допустити, него се трудише да их удадбом што пре скину с врата.

Јаднице! Шта су сад тек трпиле! Никада никоме нису ништа натруниле, па опет им се сви светише.

„Тако им треба!“ рекоше једни. „Нико им није био раван. Да видимо, за кога ће сад поћи!“

„Нек сад одбијају бележнике и адвокате! Нико им није био добар; чекају бароне!“ светили се други, тако, да су јаднице често и чуле.

Све то сносиле су оне стрпљиво, све дотле, док им рођаци не поменуше удадбу. Тада се и оне сетише своје будућности, те запиташе!

— За кога?

— Ето и чизмар Јова и ћурчија Мија узеће вас радо ма коју. А Ружица је и онако још дете — рекоше им рођаци.

Босиљка дрхташе од једа, па сузним очума погледа Даринку, која мирно рече:

— Ја сам те људе видила тек једанпут на улици. Но баш кад би се хтеле удати и онако, тек да се удомимо, опет нису ти људи за нас.

— А, молим те, за што да нису? — примети тетка у угушеној срџби — Још да се радујеш, што вас ишту. Ко би узео девојку без новца?!

— Док сам богата била, нисам хтела себи мужа куповати — рече Даринка тужно ал одважно. Сад опет, кад сам сирота, не ћу своје срце да продајем. А вама држим да нисмо на досади, јер се хранимо и издржавамо са својих руку и прихода од оно мало новца. Ако ли смо вам на досади, реците, па ћемо отићи.

— Ала си напрасита! — карала је тетка, привидно нежним гласом. — Ја се за вас бринем, а ти се још љутиш!

— Жао ми је, што вам савет не можемо примити. А на бризи вазда ћу вам бити благодарна — рече Даринка сузним очима и нежно загрли тетку.

— Тебе је то увредило — говораше сад са искреним сажаљењем тетка. — Ал помисли: људи су то паметни и у добром стању а ви сте сироте девојке. Шта боље можете чекати?!

— Знам ја, тетка, све то. Но опет волим умрети, но поћи за таква човека.

— Нису они хрђави. Паметни су то људи — умеша се сад и теча — ал ти ваљда нећеш, што су занатлије?

— Не, течо. То никако није узрок Баш на против: поштена раденика ја врло уважавам. Али...

— Шта, али? — прекиде је тетка.

— Хтела сам рећи — настави Даринка, — да се не бих могле сложити са човеком, који нема ни онај ступањ образовања, што ми имамо.

— Није тако, рано моја! — поучи тетка. — Ми жене треба увек да смо изображеније од наших мужева, ако хоћемо да у старости њима равне будемо. Муж, рано моја, и кад је ожењен, опет је вечито са светом, па се у њему целог свог века учи и развија. А ми сироте жене, кад се удамо, завучемо се у собу и кујну, па ту вечито ринтај и ради. А богме код огњишта и с метлом и перушком у руци заборавимо и своје име, а камо ли друго што! Кад сам ја била девојка, не би се са твојим течом у образовању ни мерила, а сад богме, добијем често од њега: „ћурка“ и „простакуша“.

Даринка је не верујући вртила главом, а остали прснуше у смех. Исмејавали су сироту тетку. А ко зна, можда је баш она имала право! ...

Теча, код кога је Даринка становала, био је надзорник добра неке старе пострадале грофовске породице.

Грофовска породица Станишића беше некад српске горе лист и веома богата, а сад помађарена и према својој титули веома сиромашна. Цела породица састојала се из матере т. ј. старе грофице, младог грофа Ивана Станишића или сина, и ћерке, још врло младе контесе.

Стара грофица живела је обично са својом децом у некој оближњој варошици управу целог свог добра, које се састојало из две до три стотине јутара земље, оставила је Даринчином течи, који је становао са својом маленом унуком Иванком — посрмчетом његовог јединца — и својом старом женом у пољани на грофичином лепо уређеном салашу. Сад, као што знамо, становала је код њих и Даринка.

Салаш тај није био далеко од села. Зато Даринка не хтеде лењовати, већ нађе у селу да поучава децу из бољих породица француском језику и свирци. Свако јутро ишла је у село, а пред вече се враћала. И тако се могла лепо издржавати а да заоставштину родитељску не крњи.

XIV.

Једног лепог мајског јутра устаде Даринка раније него обично, па пољубивши Иванку, коју је веома била заволела, јави се тетци и упути се у село. Хтела је својим раним доласком да изненади своје ученице. Сунце се тада тек почело спремати да својим зрацима покупи росне капљице, што се као бисер сијаху по трави, а вредне шеве будиле су уморне раденике.

Даринка, идући пољем, чудно се осећала. Први пут после смрти својих родитеља беше тако расположена. Посматрајући зелену непрегледну равницу и излазак сунца, срце јој се у грудима поче ширити. У том тренутку чињаше јој се, да јој је спао са срца тешки камен, који га је одавна немилосрдно тиштао. Заборавила је све јаде своје; само је видила природу, па је у њој уживала.

Тако раздраганој паде јој у очи китњаст џбун дивних пољских ружа. Џбун беше подалеко, но она, прикупивши хаљину, детињском радошћу потрчи њему. Кад му већ стиже, виде, да је од њега дели дубок јендек, пун воде. Она скиде свој велики сломљени шешир, што јој је у трчању спао и о траци на врату висио, па га стаде намештати. Уз то, гледећи у руже, рече:

— Баш штета!

— Заиста, грдна би штета била, да се тако дивне ножице бадава уросе! — зачу се крупан, ал пријатан мушки глас.

Даринка се трже и спусти хаљину. Кад погледа, виде млада човека у ловачком оделу и с пушком о рамену, где, прескочивши јендек, бере руже.

Даринка се обрте и хтеде поћи. Но он, опазивши њену намеру, замоли је:

— Молим вас, госпођице, останите! Руже су ваше.

— Онога су, ко их је узорао — рече полазећи и збуњено Даринка. По опису течином познала је у томе човеку младога грофа Станишића, на чијем је добру и она сад становала.

— Једним скоком стиже је гроф, грацијозно јој пружи руже и рече:

— Ваљда ми нећете част одрећи.... И ако нису баш лепе.

Грацијозно држање ружа и салонска позитура, у коју се сад беше гроф ставио, чудно се разликовала од његовог ловачког простог одела. С тога не могаше Даринка а да се не насмеје. Прими руже па рече својим природним гласом, у којем је звучно смех:

— За ваш укус нису најлепше, те би их можда и бацили. Зато их примам. Али што се части тиче, сумњам да је за велику господа част, кад сирота девојка прими од њих руже, које би они бацили, а њој се баш са њихове простоте и допадају.

Све ово изговорила је веселим, природним, али и ироничним смешењем.

Гроф, гледећи тај весели осмеј, нађе, да је Даринка врло лепа, лепша и од самих ружа, шта их је у руци држала. И како је био навикнут да мисли, е је лепо цвеће само за грешна прса и руке богаташке, мишљаше тако и о Даринци. Но ту се јако преварио.

Даринка, метнувши руже за свој широки шешир, лако се поклони, па брзим корацима пође у село.

— Допустите ми, госпођице, да Вас пратим, замоли гроф.

— Хвала! Ја сам сирота девојка, а лакеји — како ли се та врста људи зове — само су за велике госпе и госпођице. Него ако вам се допада и баш имате посла у селу, можете са мном у друштву.

Гроф се угризе за усну, но не рече ништа. Даринка оде радосно својим путем. Била је сретна, што је грофа тако осрамотила. За живота својих родитеља можда би се свог садашњег поступка и стидила, но сада није о томе премишљала. Сада је и она била сирота и сиромашна те се у њој пробудио онај осећај поноса и мржње, који је у сиротиње према богатима. Некада би се на грофово понашање само смејала, но сада је била и огорчена. Он је био гроф. А то име довољно је било, да о њему рђаво мисли и да га мрзи.

„Безобразница! Ја њен лакеј!“ мишљаше гроф, гледећи за њоме. — Скупо ћеш ту реч платити! — Али ту се сети да јој ни имена не зна, па како да јој се освети?

Хтео је да трчи за њом, па да јој покаже, кога је увредила. Но то му опет грофовско достојанство не допушташе....

Кад је на послетку изгубио из вида, пође и он на свој салаш.

„Проклета девојчура!“ настави. „Како сам јутрос весело пошао! Па ако сад још и газдинство у добром реду не нађем... Ту поче брже корачати, но и опет се не могаше отрести немилих мисли: „Само да ми је знати, чија је!“ довијао се. „Глупа није а и лепа је...

То као да је ублажило његову сржбу према Даринци. Сад је поче извињавати.

„То сам и заслужио!“ карао се сад. „Као непознат нисам требао трпати којекакве фразе. Тако је. Она има право. Мој говор није био уместан. Но зар је она боља од бароница и грофица?!“ ...

Ту поче гроф брже корачати. Но све бадава! После неколико тренутака беше му Даринка и опет на уму:

„Како се лепо смеје! Па какав јој је стас! Па рука, а не носи пи рукавице! Шта је грофица X. према њој?!“ ...

Таким мислима заузет, стиже на своје добро. Мати његова, стара грофица, беше већ тамо те се увелико договарала са својим настојником.

Кад је пред вече стара грофица понудила сина, да се с њоме на кочијама дома врати, изјави он, да ће остати још који дан на салашу. Хтео је да распита за Даринку.

Кад је грофица отишла, оде и он у своју собу, у собу, што беше одређена за „госпоштину“, кад на своје добро дође.

Ушавши у собу, наслони се на прозор и замишљено стане гледати у даљину. Мислио је, како би дознао, ко је то девојче, што се усуди да њега исмеје — њега, за чијим погледом жуђаше многа контеса и грофица!

XV.

Мећу тим је Даринка дошла из села. На лицу њезину не беше јутрошње раздраганости, а ни пређашњег тужног изледа. Била је замишљена, али ни тужна ни весела; свака цртица лица њезина изражаваше сад тек душевно спокојство и тиху ал челичну сталност карактера њезина.

Туга за родитељи, брига, сиротиња, и презирање богатих познаника, измучила је душу и срце њезино; измучила их, али их није саломила; у њеној се души налазио још увек по који кутић, у којем беху смештене и успомене, успомене на некадашњег „брацу“ њезиног.

Она је јасно видила, да је он никад није волео; али је он није ни уверавао о својој љубави и за то га она није са свим заборавила. Међу молитвама њезиним за све несрећне била је придодата и једна за срећне; међу срећнима био је и њезин „браца“!...

То тешко и загонетно стање срца њезина трајало је све до данас.

Јутрос, кад се са грофом растала, журним корацима отишла је у село. На почетку улице, што води кући неке њезине богате ученице, искрсну ова пред њу.

— Добро, што сте дошли! — рече дете, радосно је обргрливши око паса. — Данас не ћемо учити. Но мама вели, и ви морате с нама у виноград; имамо гостију, па ћемо се тамо веселити. Девојке су још јуче отишле, да беру трешње.

— Ако ми обећаш, да ћеш надокнадити оно, што ћемо данас пропустити, ићи ћу рече она, пољубивши дете.

— Хоћу! хоћу! Само хајдемо брже! — кликну дете, скакућући поред ње.

Кад стигоше кући, нађоше домаћина и домаћицу у ходнику.

Они је љубазно предусретоше и одмах умолише, да иде с њима у виноград. Она би се била најрадије дома вратила, али им не могаше одрећи.

Кад су у собу ушли, приказаше јој међу осталим гостима и младога мерника, Ненада Босанчића са женом.

Даринка задрхта, па се наслони на гласовир; мал те није пала.

Кад је пружила своју као лед хладну руку младој госпи Ненадовој, гледаше јој ова, испитујући, готово безобразно, у очи, па насмешивши се рече:

— Мило ми је. Ненад ми је о вама причао.

Ово је изговорила немачки; српски још није умела.

После неколико тренутака погледа Даринци у лице, па с осмехом, који Српкиња подражавати не уме, примети:

— Ви сте лепа млада девојка, а ја сам мислила...

— Јесте, пресече Даринка, ја и ваш господин муж стари смо познаници.

На уснама Немичиним опет се указа пређашњи осмех.

Даринци се стиште срце.

„Казао јој, да сам га волела“, мишљаше, па за тренутак обори очи. Но одмах их за тим диже па поносито погледа у туђинку. Гледала је погледом, којим гледа невин оптуженик своје судије....

Туђинка збуњено обори очи а Даринка, оштро и поносито мерећи је, мишљаше: „Знам, шта мислиш! Али то је ваша туђиначка особина; ви се свакоме вешате о врат, с љубављу и без ње... Треба да знаш, да сам ја Српкиња. А права се Српкиња тако понаша, да се своје љубави не мора стидити.“

За тим, уврђена неправедном сумњом туђинке, умеша се у разговор с другим гостима.

Ненад је крадимице посматрао Даринку, која се, измучена тугом и бригом и сиромаштвом, већ мало погубила; била је блеђа и слабија.

Њему је познато било стање, у којем се она са сестрама налази. Али он је сада безбрижно и у изобиљу живео па заборавио, да брига и сиромаштво троше човека, те је ту промену приписивао њезиној љубави према њему. „А можда је гризе и помисао, да је знадем да ме љуби“, мислио је за тим. Био је, као и већина, навикнут да мисли, е се женскиње и најчистијих својих осећаја мора стидити, дочим се мушки и грешном љубављу често поносе...

После једног сата стигоше и виноград; хтели су тамо да доручкују. За мало па се отпоче жив разговор.

Женскиње су говориле о кујни, дому, домазлуку, поврћу, воћу и моди, па и о — картању. Тада то беше у Српкиња још новина...

Мушки опет претресаху разна питања и разне људе, те неки политизираху овако, неки онако; али се на послетку опет сложише, те у име слоге налише поново чаше. Чаша их је увек збратимила...

Даринка је говорила са женскима, али је слушала мушке; хтела је да чује Ненадово мишљење.

Кад год му је чула глас, задрхтала је, но кад му је разабрала мисли, зачудила се. Између њезиног и његовог мишљења била је сада грдна провала — неједнакост. Ниједна његова реч, ниједна његова пресуда није се слагала с њезини назори, њезиним судом.

„Боже мој, како се човек мења!“ уздахнула је. „Или га можда нисам ни познавала.“

Ту јој паде поглед на Ненадову жену. „Да није можда она узрок тој промени? Не, жена увек усваја мужевље назоре а муж женине никада или врло ретко.“

Опет јој је поглед пао на Ненада; мерила је сваки његов покрет. Он наједаред диже очи и погледи им се сретоше. Застиђено обори она очи.

„Погодио сам! Стиди се,“ мислио је он. „Сирото девојче, морам је умирити!“

Даном приликом отпоче с њоме разговор. Хотимице је избегавао све, што би је на прошлост подсетило и растужило. Она опет, увређена сумњом његове жене, одговарала му је хладно и укратко и на оно, што је желио знати.

„Један доказ више, да јој је немило, што јој тајну знадем“, мишљаше он.

Кад се друштво по винограду разишло, нађе се он опет уз Даринку. Деца потрчаше за лептиром, те они остадоше сами.

Идући уз њу, ухвати је нагло за руке и погледа у очи.

Она задрхта и обори очи.

— Сестрице! рече нежно он.

— Мани ме!

Па извивши своје руке из његових, наглим корацима оде од њега.

Пошла је деци. Али деца вијаху лептира све даље, а она се онда спусти на једну клупу.

Сиротица! Сетила се своје прошлости и то јој је натерало сузе на очи. Да их Ненад не види, отишла је од њега. Но он убрза кораке и за часак се створи пред њоме.

— Што бегаш од мене? Та мени је све познато! ...

Даринка ћуташе.

— Сестрице! рече он гласом, који је до срца продирао.

Она му хтеде нешто рећи, но срце јој се стегну и глас је издаде.

Сиротица! Поглед и реч „сестрице“, његовим гласом изречена, хтеде да оживи последњу клицу љубави, што се већ почела сушити.

На срећу седе Ненад уз њу, па узевши њену дрхтаву руку, нежно је стиште и рече:

— Не ћу да те питам за узрок твојих суза, јер знадем...

Заћута и чисто са задовољством стаде гледати њезине сузе.

— Ја сам истина твоју љубав увидео, но ти не треба с тога да се гризеш или стидиш. За њу, буди уверена, нико други неће дознати.

Она се трже. Суза, што јој беше у оку, није канула, већ се тако следила.

Тим сузно-леденим погледом гледала га је за тренутак.

Он порумени, а она поносито, ал једва чујно рече:

— То није никакав грех. Баш да се и дозна. Шта ми је до тога!

— Неће се, неће дознати! — увераваше он. — За то не ти, већ ни једна не треба да се каје, што је мене љубила. Разумеш ли, сестрице, ни једна....

— Ни једна! понови Даринка његове речи некаквим чудним тоном, па уморено наслони главу на наслон од клупе.

Тако наслоњена стаде гледати озбиљно, испитујући.

Он је међу тим и даље говорио. Шта? — то она није знала; у њезиним грудима дешавао се за то време преврат, а очи јој беху удубљене у посматрање. Није могла да верује, да је то њен некадашњи браца.

— Јесте, сестрице — рече он после мале почивке. — Тако је то! За то не треба нимало да се гризеш и своје љубави стидиш.

— Моја љубав била је невина и чиста. А што је поникла, нисам ја крива. Томе су криве биле околности моје, а можда... можда и ти сам — рече поносито. — Не срди се! изазвао си ме. Не преговарам ти и не кривим те ни у чему. Ниси ме никад ни увераво да ме волиш; али метни руку на срце и признај, да си могао бити искренији...

Глас јој је бивао све снажнији, тако, да се Ненад почео страшити да ће ко чути. Но опет је ћутао и задивљено гледао девојче, које увиђа погрешке оног, кога љуби...

Тако је он мислио, а она тише настави:

— Чега бих се имала стидити? Моја је љубав била чиста. Ти то најбоље знадеш. Кад си увидио, да те волим ваљда су увидио и како... Јесте, ја сам те љубила, али не као човека, већ као неко више биће; љубила сам те као скуп свих врлина.... Но јесам ли се у теби преварила, пресуди сам.

Тешко је уздахнула и за тим још поноситије додала:

— Не, не треба да се бринеш; ње се ја нисам стидила ни онда, кад је постојала. Разумеш ли, браца? Ни кад је постојала!

Устала је и пошла пред децу, која се са ухваћеним лептиром весело враћаху.

— Чудна природа! уздахну Ненад па оде својој жени.

Кад се пред вече Даринка праштала од друштва, стисну јој и Ненад руку и тужно и дубоко уздахну.

Смешећи се погледала га је она, и не вративши ми стисак руке.

У његовом срцу поникла је тек сад клица сажаљења, кад се у њезином сасушила клица — љубави.

Није се дакле у себи преварила, кад је некада рекла, да сажалења тражити неће.

Кад се Даринка на своме путу сама видила, седе на траву те плакаше дуго, дуго.

Сад није плакла, као некад, за изгубљеном љубављу, него што се осећала још усамљенија.

До сада је држала, да има на свету бар још један човек, који је разуме и који је као она. А сад, кад је остала са свим усамљена; и Ненад није више мислио као она.

„За мене нема више ни љубави ни пријатеља!“ уздахнула је и опет се заплакала.

Плакала је, али са сваком сузом беше јој срцу лакше а у души ведрије.

Кад се упитала и пошла, мир јој се сијао на лицу — била је од своје љубави према Ненаду излечена.

Љубав је као ватра. Док јој дајеш горива, она пламти, престанеш ли давати, она згара оно, што има, па кад и тога нестане, остаје тек пепео, који ветар временом са свим разнесе.

Љубавно гориво долази од особе, коју љубимо. Код неких је то гориво: бело лице, чарне очи, бисер-зуби и остале спољашне особине, а код неких су то душевне врлине.

Нестане ли тога горива у љубљених особа, то нам га не могу ни дати те наша љубав мора да престане. Па ако нам је љубав чиста, истинска, а карактер постојан, она згара оно, што је примила, све дотле, док све не претвори у пепео, у успомену. Није ли љубав довољно јака, онда се то гориво не претвара у пепео, него остаје угљен, који, и кад се исхлади, опет може, да плане, само не ватром љубави, већ ватром злобе и мржње.

Гориво за Даринчину љубав беху душевне врлине. Ненад је тога до сад довољно имао, но данас не нађе њена љубав ни мрве потребна горива, а како јој је љубав била чиста, то остаде тек успомена, тек пепео.

Ненадове речи: „не ти, већ ни једна“ са свим су то гориво уништиле и њену љубав угасиле.

„То ли је она племенитост! мишљаше она. „Хоће да ми даде познати, да су га и друге волеле. Па баш да је и тако; зар морам и ја знати? Зар то није крајња сујета? Јесте, лептир је он као и други!“ ...

Сад је мирно оцењивала све његове поступке, све његове данашње речи, те нађе, да он и не заслужује, да га она љуби...

„Немам више браце!“ уздахнула је. „Ово је човек, кога не познајем.“

Па се мирним срцем и брзим корацима упути кући.

XVI.

Кад је Даринка дома приспела, беше већ сумрак. Тетка не беше у соби те Даринка оде у кујну.

— Добро, кад си дошла. Ту је господин, па ми мораш помоћи око вечере — рече јој тетка још с врата.

— Какав господин?

— Па наш господин, млади гроф.

— А, тако! рече Даринка, припасујући кујнску кецељу — господин лакеј...

Несташан осмех прелети јој преко лица; сетила се грофове грацијозне позитуре.

— Зар ти не знаш, шта та реч значи? — чудила се простодушна старица.

— Знам, тетка! Али тај ми господин јутрос даде пољских ружа. Па се „њихова милост“ још хтеде понизити, да ме у село отпрати.

Тетка пљесну рукама:

— Иди не говори! Он теби дао ружа?

— Још како дивних, ал хајдмо на посао! — рече Даринка. Шта ћемо за вечеру? Печење чујем да већ цврчи.

— Не, душо! Иди ти у собу па се лепо обуци и дотерај. Ја ћу већ наћи, ко ће ми помоћи.

— На што то? чудила се Даринка. Мало пре се радовасте, што сам дошла.

Само се ти лепо намести и буди паметна; није то првина, да богаташ узме сироту девојку.

— Ха! ха! смејала се Даринка па у шали рече:

— Баш да ме заволи, шта би вам то користило? Зар ви мислите да би „милостива грофица“ познавала сироту тетку?

— Ју, тужној мени, може то и бити! рече старка са сузним очима, више од црна лука, него од жалости.

Даринка у смех, па загрли тетку и рече:

— Може, тетице, све то бити, него дајте да вам помогнем. Кад будем грофица не ћу хтети; не ће се пристојати.

Али тетка за главу не хтеде допустити да јој помаже у кујни, него је отправи у собу, да сто намешта.

— Е, тетка, и то није за грофице...

— Знам, рано, знам. Ал слушкиња мора да помаже овде мени, а рада сам да је све у реду — рече старка, преврћући печење.

— Добро вече, госпођо! — зачу се сад мушки глас.

— Милостиви господин! — прошапута тетка, а Даринка погледа на врата.

Извините, госпођо, што вас узнемирујем! — рече гроф, дубоко се поклонивши. Дуго ми је време, те дођох раније.

Даринка се осмехну — онај дубоки поклон тицао се ње а не тетке.

— Милостиви господин нам је увек добро дошао. Изволите унутра! — рече тетка гласом, којим служитељи говоре са својом госпоштином.

„Ваша милост!“ понављаше угушеним смехом у себи Даринка — а видела је на лицу „њихове милости“ необично изненађење.

Тетка широм отвори собња врата, да би „њихова милост“ узурније могла ући. За тим рече Даринци:

— Гледај, рано, запали обе лампе.

— Немојте мене ради трудити госпођицу кћер; још је видно — рече гроф, ком се тек сад језик одрешио.

— Пали само, рано моја! рече тетка. Па, обрнувши се „њиховој милости“, примети:

— Даринка није моја кћи.

— Онда вам је поштована госпођица рођака?

„Хо, хо! сад сам „поштована“, насмеја се она у себи, метнувши лампу на сто. Па пре но што је тетка „њиховој милости“ одговорити могла, рече:

— Ја, тетка, идем у кујну а ви разговарајте милостивог господина. Чули сте, да му је дуго време.

Реч милостивог тако је нагласила, да је гроф сав кипио од љутине.

На срећу беше упаљена лампа, те виде Даринчин вити стас и малену руку, те гледећи за њом само уздахну: „Дивно девојче! Такав стас нема ни кнегиња X“.

Добра старка забављаше „њихову милост“, како је најбоље умела. Но њему као да и опет беше дуго време; непрестано је гледао у врата, што воде у кујну. Напослетку стаде се тужити на данашњу несносну запару.

Добра старка устаде и отвори прозор.

Гроф на то примети, да би боље било, да је отворила врата...

— Из кујне долази мирис од јела.

Но опет му учини по вољи.

— Тетка, шта то радите? рече Даринка, да је гроф могао чути — овај мирис шкоди великој господи...

— Милостиви господин ми је рекао, да би боље било, да отворим врата.

— А, тако! А ја сам мислила, да господа имају нежније живце од нас куварица...

— Лакше! Чуће! — шапне јој тетка.

Гроф се беше задубио у посматрање неке слике, но и опет се угризе за усну, мислећи:

„Баш сам бенак! Сад је приметила шта сам хтео“.

Дође и теча.

Мало после рече Даринка, да је вечера на столу.

За вечером разговараше се гроф са својим настојником.

Кад му настојник примети, да ће ове године шеница касно бити свежена из узрока, што су сељани, које је он са госпођом грофицом погодио на ту цељ, веома сиромашни те немају довољно коња и волова — лупи он песницом о сто и викну:

— Нисте требали погађати те псе.

Даринка се трже и испусти кашику, која звечећи паде на тањир.

— Опростите, госпођице, разжљутили ме ти пси, — извињаваше се гроф.

Она га само погледа.

— Госпођица не појми моју љутњу; она је женскиња. Ми мушки тек знамо, какав је то јед, кад млађи не врше своју дужност. Женскиње су у томе сретније — рече гроф.

— Варате се, господине грофе! рече одважно она. Не стоји, да би вас сви мушки појмили, а не допуштам ни да су женскиње у томе сретније.

Теча је оштро погледа а гроф запита брзоплетно:

— Волео бих чути и узрок?

— Узрок је прост. Нису сви мушки грофови и барони. А ни женскиње нису све богате и по томе безбрижне.

Све то изговорила је природним смешењем, што је врло доликовало њеном лицу, које је још од кујнске ватре било зажарено.

„Да дивних зуба и румених усана!“ помисли гроф, па место обране поче неки весели разговор; допали му се зуби, па је хтео што дуже да их гледа...

—- Гле, заборавио сам милостивом господину казати, да овде на салашу влада нека болест, па сироти људи пропадају без лекарске помоћи — рече после тога надзорник.

— Зар да им плаћам и доктора?! За те гадове и јесте доктор. Нека не ждеру толико, па се неће поболети!

— Не долази свака болест од ждерања, — умеша се Даринка а са лица јој нестаде осмеха.

— Како човек мора често и пред женскињом да је груб! извињаваше се гроф. — Али ме ти обешењаци баш раздражили. Хтели би лекара! Баш као да сам ја Ротшилд а не Станишић!

— Наравно да то дражи — примети тетка, тек да се не ћути.

— Хвала вам, госпођо! А надам се, да ће ме и госпођица извинити.

— Ја да извиним? — насмеја се Даринка. Далеко сам од тога, да ту увреду узмем на себе! Сирота сам до душе и ја, али на срећу нисам ваш поданик...

— Госпођице! — викну чисто уплашено гроф. — Нисте ме разумели.

— Варате се, господине грофе! Добро сам вас ја разумела. Знам ја, да је у племићким очима сиромах раденик гори од животиње и, као што изволисте рећи — гад.

— Госпођице и опет вам велим: нисте ме разумели!

— Госпођица вас можда не би разумела, високородни господине грофе — рече она с тужном иронијом. — Али ја, сирота раденица, добро сам схватила смисао ваших речи; јер у сирота раденика нема богатства, али има увиђавности; нема гордости, али има поноса; нема титула, али има достојанственијег назива, назива — прави човек.

— Ха! Дакле господа нису људи? — викну гроф, дошавши у ватру.

Даринка диже свој поглед, па мирно и отворено гледећи грофу у очи, рече:

— Ваше грофовско високородије изволело је мало пре поштене људе и своје служитеље назвати гадовима, а ја, сирота девојка далеко сам од тога, да људима човечанско право одричем. Ја само велим: раденик има назив прави човек, као и господа своје титуле. Уз то сам још, господине грофе, додала, да је по моме схваћању тај назив достојанственији.

— Ви, госпођице, мислите — рече гроф, умеривши глас, да и сиромах има поноса, племенитости и поштења? Ту се јако варате. Он је човек. То признајем. Али никад човек од речи и карактера. За комад бољег хлеба постаће исто тако непоштен, као што је пре поштен био. И најпоштенији није сталан у поштењу. Њега не руководи поштење и убеђење, већ корист.

— Боље реците: глад и нужда — уздахну она. — Па ни ту не би имали право; такви су људи код сиротиње изузетак.

— Нема изузетка! — викну гроф. — Сиротиња је сва таква. Новац је за њих неодољива привлачна снага, као и у опште за све људе. Тек њиме постаје човек поштен, уважен, сретан и љубљен.

— Љубљен?! прошапута Даринка, па се загледа у прозор. Не, љубав се никада купити не може! — дода за тим тихо, више за себе него за остале.

Гроф се трже и ућута.

„Како оно рече? Љубав се купити не може!“ — смејао се гроф, кад је у своју собу ушао. „Ха, ха, ха, тичице моја! све је, све за новац! Покушаћу ја то и с тобом...

Сео је и дао се у мисли.

„Али, као да није баш обичнога кова“ мислио је. „Тешко ће ићи. Образована је и врашки поносита! Па онда, што се онако замислила, кад рече, да се љубав купити не може? Можда већ љуби? Можда...“

Уздах му је прекинуо мисли, те устаде и нагло стане ходити по соби.

„Ех, којешта!“ застаде у један мах; „зар ја нисам гроф, леп млад и богат?! Већ то је доста за њу сироту раденицу. Увенуће и тај цвет на мојим грудима... Познајем ја понос сиромашних девојака; за свилу и кадифу жртвоваће све!“

Па умирен, као да му је Даринка већ у џепу, леже и заспа.

— Ово ћу лето провести на пољу код вас — рече сутра дан гроф своме надзорнику. — Наредио сам, да ми се из вароши донесе намештај још за две собе. А ви замолите вашу госпођу у моје име, да води надзор над млађима, који ће ради тога и мени на послугу доћи.

Старац се поклони и оде.

Сирота Даринка није ни слутила, каква јој опасност прети, па је баш у тај мах мирно корачала путем у село.

XVII.

Гроф је сада живео са својим надзорником под једним кровом; учтиво се понашао и ретко им је долазио. Али се за то увек „случајно“ срео са Даринком, кад је она ишла у село или кад се враћала из њега. Сад као господар свога добра није молио за допуштење, него се и без дозволе њојзи придружио и до куће је допратио. Та они становаху под једним кровом, па ко би му то могао замерити?!

Даринка је избегавала разговор и укратко је одговарала на његова питања или примедбе. Али кад се десило, да је морала говорити, исказивала је своје мисли слободно и отворено.

„Нека не мисли, да се сироти људи боје богаташа и племића“, мислила је при томе.

Дешавало се, да је долазила у ватру, бранећи све, што је слабије и извињујући слабе стране сељака и сиротиње. И тада је изгледала врло дивно. Тада јој се враћала лицу и очима ватра младости бујне, која се у борби живота прерано почела губити.

Истина речи њезиних а још више одушевљење и ватра у очима јој и румен на свежем лицу, редовно беху победиоци грофови.

— Изгубио сам мегдан! Анђео увек побеђује — рече једном приликом, ватрено је гледећи.

Она га оштро погледа дугим хладним погледом.

— Што ме тако гледате? настави он узрујано. Јесте, ви сте госпођице анђео хранитељ свега што је немоћно и слабо. Па вас преклињем, будите и мој!

— Не ругајте се, грофе!

— Имена ми, не ругам се, већ вас и опет преклињем и молим: будите и мој хранитељ!

— Ваше име и богатство за вас су бољи хранитељи; — рече она, па се уз пут приже и узабра леп пољски цвет.

— Леп цвет, примети он.

— Обичан.

Па га придену себи на груди.

— Ви се, госпођице, канда срдите?

— Немам узрока.

— Ако хоћете да вам верујем, дајте ми тај цвет!

— До воље вам стоји веровати или не.

— Анђелу дај ми души мира, дај ми тај цвет! кликну гроф у заносу, па се склопљеним рукама спусти на колена.

Даринка упрепашћено уступи један корак, па узрујано викне:

— Грофе, маните се комедије; то је гадно и вашег имена недостојно! Шта ће ваша чељад о мени да мисли, ако вас тако опази? Или ако вам је мало стало до гласа сироте девојке, чувајте бар свој понос!

— Шта је стало до мене и поноса мога? рече он загушеним гласом.

— Да. Тако је! — настави Даринка. — Ко вас овде може видети? Сироти људи. Е, па шта вас је брига! Да је овде каква висока дама, грофица, бароница или тако што не би сте клекли преда ме. Тада би било „испод грофовског достојанства“ и погледати овакву „простакињу“ и сироту девојку.

— Ви сте без срца, промуца он, па посрамљено устаде.

— Можда, но биће да се варате, сметала се она. Ето ми је жао и ваших лепих чакшира. Све сте их озеленили. А знам да су биле скупе; два месеца учитељске плате. Је л те, да је тако? Фине су, све се сијају. Ал’ ко вам је крив; нисте требали без нужде клечати. Или кад вам се већ прохтело да се угледате на јунаке у роману, требали сте имати на уму, да ово није позорница, већ пољана са бујном травом, па сте требали под колена прострти мараму...

Њему јурну крв у лице. Изгледало је, као да ће јој нешто опоро рећи, али кад је погледа, па виде, да се она са свим безазлено смеје, засмеја се и он.

— Не могу на вас да се срдим, рече једнако смејући се.

— И не смете; ја говорим тек истину!

— Не с тога, упаде јој он у реч, већ што је у вама. —

Заћутао је.

— Бог и ђаво! смејала се она. Јел те, да сте то хтели рећи? То је обично мушки израз, кад нам се диве и кад не. Врло виспрено од њих; [161] којој се не допада Бог, допашће се његов противник; успех је тим начином свакако сигуран; само знајте, господине грофе, да ласкање никоме не доликује, а најмање богатом племићу. Оставите ме с миром. Ја сам сирота девојка. А кад вам се баш допало да окушате, имате ли и те способности, оставите то за даме и салоне. Тамо је тако што мање ружно; природније је. Овде тиме само кварите неокужени сеоски ваздух...

— Ви ми, дакле, не верујете? Реците ми, како да вас уверим?

— Никако. На што трошите речи у ветар? Боље ми кажите, колико је сати? Нисам погледала на сат, кад сам се од куће кренула.

— Баш сте без срца, рече он вадећи свој сахат.

— За вас то не би требало да је новина, смешила се она.

— За што баш за мене!

— За што? За то што сам ја сирота девојка. А као што знате, сиротиња, по вашем мишљењу, нема поштења, нема поноса ни осећаја; па је природно, да нема ни срца.

— О госпођице, кад ће мо се ми разумети?

— Да човек човека разуме, природно је. Али да сирота девојка разуме благородна господина, који је уз то тврдо уверен, да у његовим жилама тече друкчија крв, то је неприродно. И за то вам грофе, велим: Никада!

Гроф беше оставио сахат, па покривши лице рукама, тако слушаше. Кад је довршила, дубоко се поклонио и журним је корацима пошао другим путем у село.

Шта ли се у том тренутку збивало у души његовој? Ко ће то да зна! Каже се, да је женско срце непојмљиво, а ја бих рекла, да то важи за срце у опште.

Даринка је проникла грофово срце. Видела је, да је он не љуби, него да је то све мушки маневар, којим се лакомислене девојке, а често баш и добра осетљива срца на лепак наводе. Поглед по свету и туђе искуство показало јој то. Далеко је од ње било, да му поверује. За то је била са свим равнодушна према иначе лепој, симпатичној појави његовој и образованом богатом човеку. Уз то је још видела, да га баш њезино постојанство, понос и хладно понашање све више дражи, те бојећи се, да временом из тога и љубав не проклија у срцу човека, кога не љуби и који јој није прилика, избегавала га је још више.

Та спекулација беше рђава.

Грофу је она заиста била симпатична, па кад виде, да га хотимице избегава, поче жудити за њом.

„Она је заиста ретка женска појава! Толико разборитости, поноса и лепоте заједно спојено, тешко је наћи“, мислио је гроф; „па ако и није племићке крви и за грофицу рођена, љубавца бар сме бити“.

Од то доба пратио је сваки њезин корак Арговим очима. Она је то осећала па је удешавала свој ход у село тако, како се с грофом насамо није могла састати. Но после неког времена увреба он прилику, те је на путу нађе саму.

— Госпођице, рече дрхтавим гласом, одавна тражим прилику, да вам кажем што ми срце тишти и —

— Шта се може тицати патња срца моје особе, која, као што рекосте, нема срца — прекиде га у речи она, гласом, који је требало да изрази ледени понос, али је упливом његова ватреног погледа и болног му лица, изразио сажаљење.

— Јесте, госпођице, настави он, не пазећи на њене речи; ја патим неизмерно. А од те патње можете ме избавити тек ви.

— Ја вас, господине грофе, не разумем.

— Разумете ме! викне гроф, ухвативши је за обе руке. Ја вас љубим, неизмерно љубим!

— Али ја вас не љубим! викну она и уступи корак натраг.

Гроф је зачуђено погледа, па онда срдито викну:

— Не, девојко; то није истина. Та знаш ли ти, ко сам ја?!

— Знам врло добро — богат човек и племић, рече она, оштро га мерећи.

— О, давно ја знадем, да је у вашим очима неопростив грех носити име племића, рече тужно гроф; али ја се свога племена не стидим; сви у њему беху поштени људи.

— Није тако господине грофе, ви ме нисте разумели. Није код мене грех име племић; нисте ви криви што вам је случај тај придев поклонио, него је код мене грех не знати, да се ваљано женскиње новцем купити не да, и да је богатством и својом титулом најмање може задобити човек, који је искрено не љуби.

То је рекла мирно и достојанствено, па поносито пође од њега.

— Анђелу! тако ме оставити не смеш! викне страсно гроф. Дај ми бар разјашњења, реци ми: од куда изводиш, да те не љубим искрено?

Даринка застаде.

— Хоћете разјашњења? Добро, чујте и то: Ви сте господине грофе, племић, а ја тек обична сирота девојка. Па кад би ви мене заиста љубили, кад би вам намера била озбиљна и поштена, ви ми не би овде, у самоћи, досађивали својим љубавним изјавама, него би отворено, пред светом, пред мојим течом и тетком рекли: „Ја вас, госпођице, љубим, па ако и ви љубави према мени осећате, примите моје име заједно са руком и срцем, које је сад и увек само ваше“. То је видете, господине грофе, у овом случају примерено и поштено. Ви то нисте рекли, и за то вам не верујем.

Све то изговорила је у љутини и брзоплетно, (па се лако поклони и брзо оде.

Лукава женскиња!“ мишљаше гроф, „није задовољна мојом љубављу, хоће и моје име. Наравно, лепо је бити грофица.“

Тако је мислио, али кад се Даринка више дана не даде видети и кад чу, да је намерна од свога тече отићи, претвори се симпатија у страст.

„Одлази. Презире ме; не, то не сме бити! Зар сам то заслужио? Баш да се уда, зар би боље живела, него код мене? Каприц девојачки, ал скупо ће га платити!“

Ту поче хиљаду планова ковати, како да се освети Даринци.

„Тако, то је добро.“ смислио је на послетку. „Понудићу јој своју руку, па кад пристане, кад цео свет дозна да је моја, онда ћу је оставити. Јесте, то је праведна освета. Кад не ће да цвета на мојим грудима, нека увене усамљена у срамоти. Тада ће видети ко сам ја; моја ће бити по што, по то!“

После дугог чекања, виде је једног дана у врту.

На ватрених крилих освете дошао је до ње.

Даринка је радила на клупи под једним великим орахом. До ње је седела мала Иванка и плела венац од свежег цвећа.

На Даринчином лицу беше разливена тиха туга и замишљен израз. Размишљала је о непријатном положају своме; тешко јој беше отићи од тетке и тече свога, а то је сад изискивала од ње дужност према њима. Иначе, ако се грофу прохте да и даље тера комедију, тера свој ћеф, она ће постати груба, а писаће и старој грофици, да је узме у заштиту. То ће наравно грофа огорчити и против оних двоје старих. За то је држала, да је паметније да од њих оде.

Гроф лагано уђе у врт, па се склони за оближње дрво.

Иза тог дрвета гледао је замишљено Даринку.

— Венац је готов! кликне дете, па га радосно метне Даринци на главу, пре но што је ова могла то спречити.

Даринка га хтеде скинути.

Немој, тета! молило је дете, немој да га скинеш!

— Хајде нећу! рече она па се приже и пољуби дете.

Дете се измаче, па је са стране стане гледати.

Даринка се осмехну.

— Ух, како су лепа! Јел’ да ћеш га увек носити? тапшало је дете ручицама.

Гроф уздахну. Заборавио беше на освету па се задубио у посматрање. Даринка му изгледаше под тим венцем дивна и много лепша но иначе. Зраци сунчани падали су кроз лиснато зеленило Даринци на главу, те јој се бледомрка коса сијала као злато, а свеже боје цветног венца даваху јој лицу необичну свежину, а ведрим очима нежност, која је кадра била очарати.

— Носићу га, али код куће; а сад га скини! рече Даринка детету, пригнувши главу.

— Држи га још! молило је опет дете те Даринка ћутећи настави свој рад.

„Ала је дивна! уздахну опет гроф.“ Она ће и опет победити; тако нисам љубио још ни једну женскињу“.

Већ хтеде да се врати и да своју осветничку намеру напусти. Али његова увређена аристократска крв не даде му мира.

„Покушај“, шапутала му је она. „Она је сирота девојка; не може те одбити а ти је љубиш, па шта би јој фалило?!“

Нагло је изашао пред њу. Даринку обли румен, па застиђено здера венац са своје главе.

— Госпођице, надам се, да ме бар сад одбити нећете. Нудим вам не тек своје срце већ и руку, име и цео живот свој.

Клекао је пред њу, те је гледаше молећивим искреним погледом.

Даринка задрхта, те за часак ћуташе збуњено.

Речи, што их је гроф изговорио, биле су по рачуну од пре смишљене но поглед је долазио од срца; он је био искрен.

То је Даринку збунило. Зато је за часак ћутала.

— Примате ли моју понуду? питао је он нестрпљиво, ухвативши је за обе руке.

— Не примам! рече одлучно она, истргнувши своје руке из његових усијаних руку.

Гроф стојаше немо, укочено, као кип. Тек после неколико тренутака прошапута, тихо уздахнувши: „Не прима!“ Па се наслони на оближње дрво, то је тако укочено гледао у Даринку.

— Шта вам је, господине? Вама је позлило? запита устрашено она.

— С богом, госпођице! прошапута на то гроф па оде из баште.

Два дана после тога одселио се гроф натраг у варош.

XVIII.

Гроф је отишао, — рече тога вечера теча. Каже, има у вароши нужна посла. Место њега долазиће од сада стара грофица.

Даринка је ћутала, у себи мислећи:

„Тако је требао давно чинити. Тамо је за њега, а не овде, где нема друге забаве, ван да смишља како ће обманути сироте девојке.

Прохујало је више месеца. Даринка беше скоро заборавила „аферу“ са грофом, кад јој једног јутра радосно предаде теча писмо, грофовим грбом запечаћено.

— Од кога је? запита она.

— Гроф је синоћ био овде. Ти ниси била код куће, па ме молио да ти предам ово писмо.

Даринка отвори писмо и читаше:

Велештована госпођице!

Нема женскиње коју богатство и узвишен положај у друштву заслепити неће, мислио сам ја, све док ви не одбисте моју руку и грофовско име, коју — нећу да тајим — тада нисам озбиљно мислио вама пружити. Но тај догађај изменио је моје мисли, моје назоре. Донде сам ја љубио само вашу спољашност, на што ме је још већма дражило ваше поносито понашање према мени. О, та дотле сам био слеп код очију! Био сам занесен грешник који мишљаше, да нам се на женскињи тек спољашност допасти може, а све остало да је на њој излишно. Но сада видим, како сам се варао; јер осећам, да без вас, госпођице, никада потпуно сретан не могу бити, ма да сам видео а видим и данас лепших од вас и у сталежу мени равних женскиња. Оне су лепе, богате и са титулом, али шта вреди, кад их не поштујем, као вас! Њима ме је привлачила љуска, а вама језгро; у њима сам љубио спољашност и недостатке човечје, а у вама љубим поред спољашности и врлине.

Без вас, госпођице нећу да речем, да не могу живети. То тврде тек сањалачке природе или варалице. Али потпуно сретан никад не ћу бити.

За то, госпођице, ако ме љубите, али не — ако ме не мрзите, пружите своју анђелску руку мени грешном јаднику, па да постанем праведан и сретан.

Моја мати неће о овоме да чује. Она ми прети, да ће ме тада искључити из наследства. Али шта ми је стало до тога? Знања имадем, па ћу радити и тебе, т. ј. нас усрећити.

За то те преклињем: дај ми своју руку, па се не бој ничега! Та за тебе радити, анђелу мој, била би тек права срећа.

Доле је стајао грофовљев потпис.

Даринка је читала и читала то писмо.

Да ли је превара, да ли је истина што јој гроф каже?

Шта да ради? Гроф јој нуди своју руку, а она је сирота девојка... уверава, да је воли — узрока има, да му верује; па зар не би тиме кад тад помогла својим сестрама?

Немирно је ходила по соби; сва је дрхтала а образи су јој горели.

„А да ли ти њега љубиш? Да ли с мирном савешћу смеш примити ту понуду, ту жртву његову?“ суну јој на мах кроз главу.

Загонетан осмех прелети јој преко лица.

Отишла је до прозора и наслонила се на њ. Гледала је кроза њ без циља. Дан је био из јутра леп, ведар, а сад виде облаке, које тераше ветар тамо амо по небу.

— Као мој живот, шапутала је Даринка. Тек, што ми је свануло, па се опет облачи.

Затим је отишла од прозора и плакала дуго, дуго.

Тога дана није ишла у село; била је врло замишљена, а целе ноћи спавала врло мало.

Сутра дан седе за сто и поче писати. Перо је летило по хартији; писала је о ономе, о чему је дуго и озбиљно размишљала.

Писмо је гласило:

Високородни господине грофе!

Признајем да је ваша понуда са материјалног гледишта, за мене, сироту девојку, ретка срећа, за коју би можда друга искрено Богу благодарила. Али ја, која сам свикла да увек следујем савету свога срца, својој свести и своме разуму, не могу се томе радовати, нити примити вашу понуду — срце, савест и разум вели ми: Не примај, јер га не љубиш!

Ви ћете се можда чудити: како може бити, да сирота и од света можда презрена девојка не љуби лепа, млада, уважена и богата племића? На то чуђење могу вам само одговорити, да ја љубав не бркам са наклоношћу. Код мене су то два појма. И за то одбијам вашу уважену понуду. Ја ћу се удати тек из праве истинске љубави; а у своме срцу — које сам ово два дана доста испитивала — не осећам у довољној количини онога жара, којим бих кадра била све — до свог поштеног имена — жртвовати за вас. Ја вас, господине, истина уважавам; врло сте ми и симпатични постали, од кад сте се почели лечити од својих аристократских назора и предрасуда, али вас не љубим. Не срдите се на мене! Промислите, да сам искрена; друга би можда угушила глас своје савести и примила вашу понуду не осећајући љубави према вама, али ја господине грофе, не ћу и не могу.

Што се тиче ваше љубави према мени, могу вам рећи, да се њоме обмањујете ви сами. Ту љубав изазвао је у срцу вашем мој понос према мушкима. Но тај би се, кад бих ја постала ваша жена, морао изменити, ако не у љубав, оно пријатељску наклоност према вама А чим би се то десило, нестало би и ваше љубави према мени.

Па онда: моји и ваши назори не слажу се ни мало. Ви сте чедо аристокрације а ја дете народа, а то и јесте она грдна провалија, што дели моје и ваше назоре, а с њима и срца наша.

Ви ћете можда рећи, да сте се сада изменили. Узимам дакле, да је тако, али и опет налазим, да би ваше љубави морало нестати чим би вас — као што велите — мати из наследства искључила. У том случају морали би ви мене ради више радити и теже живети; многу угодност морали би жртвовати. У почетку не би то осећали, али доцније, кад би и моје мане, моје слабе стране упознали — ја сам човек, а људи су погрешиви — зар би једанпут за богатством уздахнули?!

У кратко: време би учинило од љубави пријатељство, а уверење ваше, да сте мене ради угодности лишени, потресло би и пријатељство. Често, врло често, верујте ми, гледали би ви у мени виновницу ваше бриге и вашега труда, а чим би то било нестало би и ваше љубави и пријатељства према мени.

Још би, осим тога и у свом досадашњем друштву због мене хладније примани били; те би на послетку нашли: да ја вашу жртву нисам заслужила. И међу нама би настао раздор и неслога.

За то, господине, послушајте глас разума, па ме заборавите и будите сретни, као што вам то искрено жели

Даринка.

После неколико дана добила је од њега овај одговор:

Госпођице!!

Ваше је писмо најбољи доказ да ме не љубите. Свака реч у њему излив је хладна разума а не срца, ма да сам уверен, да и у вашим грудима бије топло срце. Ја истина не заслужујем да ме ви љубите. Али да не заслужујем презрење, показаће — будућност.

Остајте срећни па се у срећи сетите и вашег поштовача

Ивана.

Писму је било додато ојш ово:

Ако вам кадгод устреба помоћи — на шта ја са грозом помишљам — сетите се, да ћете у мени увек наћи искрена пријатеља.

„То је у првом заносу. Доцније ће све прећи!“ уздахну Даринка, кад је прочитала то писмо.

После неколико дана дође гроф да прегледа рачуне и књиге свога надзорника. Даринка не беше дома, а теча јој касније рече, да је гроф против материне воље отпутовао, да слуша медицину, но да му је мати и опет одредила три хиљаде форината годишње.

— Тамо је лако учити! — насмеја се Даринка, но на мах заћута; сетила се грофових речи: „будућност ће показати, да презрење не заслужујем.“

Уздахнула је и изишла у врт. Села је на клупу и замишљено гледала у дрво на које се оно наслонио гроф, кад је она одбила његову понуду, његову руку.

„Ја га не љубим,“ то осећам шапутала је; — „али он — зна што да иде учити, кад му није нужно? На што му то кад и онако може живети?“

Такве су мисли мучиле Даринку, док год не дођоше друге важније, које се тицаху непосредно ње саме.

Босиљка јој писаше, да не може више сносити погрде и понижења рођака. Она је молила, да опет живе у својој кућици, што им је заостала. „Радићемо, па ма се само хлебом храниле,“ завршила је Босиљка своје писмо.

Даринка је послуша и оде, и ако с тешким срцем. Рада се није плашила, али јој тешко беше живети у свом родном месту у кућици, у којој становаше некад најјаднија сиротиња, коју је њен отац из милости бесплатно примао.

Тамо су живеле од ручног рада, и од интереса, што им је доносио новац, који им је заостао, а добила је и неколико деце да их поучава у страним језицима.

XIX.

— Сад се — рече једног дана Даринка својим сестрама, рачунајући своју малу сермију — не морам бринути, да ће ме ко због новаца искати. И чизмару Мији је неколико стотина незнатна свота.

Све три се слатко насмејаше. А Даринци даде то повода да размишља.

„Сиромаштво је добар штит од просилаца, којима је мамац мираз“, мислила је; „али је ли оно уједно штит и од сопствене слабости? Не, није! Сад сам се извукла из искушења; одбила сам и грофа кад га не љубим. Али хоћу ли кад наћи човека кога бих заволела? Па кад остарим, шта онда? А ко ми јемчи, да нећу временом малаксати и под бременом сиромаштва угушити глас свога срца и савести, те пасти ономе у руке, ко их први рашири да ме прими. Какав ли ће то живот бити? Ох Боже! Ја се грозим, мене је страх, кад на то помислим! Али шта да радим да себи самосталну егзистенцију осигурам?“

Тако се бринула, док јој случај није притекао у помоћ.

Од неког старог пријатеља њезиних родитеља, који је још у добром стању био, а њих није заборавио, дознала је, да је у * основана државна учитељска школа, и то за учитељице без разлике вере и народности.

„То је за мене!“ мишљаше она, па га одмах замоли, да својим упливом изради, да и она у исту школу буде примљена.

— То ће, дете моје, тешко ићи, рече он; ти си Српкиња.... Него да на ту цељ добијеш припомоћ, то ти могу израдити.

Даринка уздахну.

— Не уздиши, сестро, прихвати Босиљка; употреби на оно, што ти не достаје, употреби свој новац.

— То не ће достати. Три године морам тамо провести, а П. је велика варош; скупо је у њој живети.

— Не брини се, што не достане, слаћу ти ја од свота рада.

— Од чега ће те ви онда живети?

— Док су ове руке и срце здраво, не бојим се глади, смејала се Босиљка, наказујући своје лепе, ал снажне руке.

— Босиљка има право — примети стари господин. (Петровић му било име); на тај начин, кад ти постанеш учитељица, биће вам свима бар у неколико егзистенција осигурана.

Даринка опет уздахну. Сетила се оних силних учитеља, што у старости готово од глади умиру.

А да свету запушимо уста, настави стари Петровић, издајте ову кућицу под најам, па се док Даринка буде тамо, склоните у мој дом. Једну собу уступам вад радо.

Сузним очима захвалише они староме добротвору, па се преселише још тога дана у његов пространи дом. Стара госпа његова примила их је материнском нежношћу и једва их је дочекала.

XX.

После неколико недеља а почетком школске године слушала је Даринка први пут предавање професора приправничке школе у П.

Сиротица, гутала је сваку њихову реч. А мислила је да слуша анђеле и да је у рају.

То су њене сопствене речи, што их је писала сестрама. Јадница, није се сетила да у рају имаде и змија, те да људи у њему бивају сретни тек после смрти, а за живота, док за знањем теже, бивају проклети; па излазе из њега сузама у очима и клетвом у срцу.

Како је у заводу живела, види се најбоље из неких писама што их је писала сестрама, поглавито Босиљци, за те три године.

Прво писмо:

П. 25 фебруар године*

Миле моје!

. . . Сад да вам рекнем коју и о мом школском животу. Писмо ће бити подуже, но то ништа не чини. Сад сам мало доспешнија и вољна за разговор с вама.

Учење ми не иде тешко. Све схваћам брзо, а и памтење ми је, као што знате, добро. Али и опет нисам задовољна ни са собом ни са професорском оценом. Пре неки дан нам прочитали класе за први семестар. На себе ми је не право, што се лако збуним, те не могу да се изразим онако како хоћу, и да кажем оно, што сам научила. Са професорима опет нисам задовољна, што ми дадоше баш из оних предмета лошију оцену, у којима осећам да сам снажнија. Нико себе не може оценити; но ја осећам колико знадем, а видим, шта знају остале моје другарице, те ми се све чини, да нимало нисам лошија од оних, које су боље оцењене. Шта више — знам да ћеш се смејати! неки пут ми се учини, да ја имам више знања од тих претпостављених: само што су оне оштрије на језику, те све одмах изверглају, онако, као на телеграму. А код мене је то друкчије.

Много ми смета бољој оцени и то, што сам до сада била самоука. Своје знање стекла сам понајвише читањем и размишљањем о томе. На то сам се тако свикла да ми је сад механизам врло тешко усвојити; а људи су, секо, каткад ћудљиви, па ма се звали и професори. Најмилији им је онај назив и баш оне речи, које су они употребили. Деси ли се да случајно узмеш други израз, те не рекнеш шија него врат, отићи ће ти сав труд и сва мука под купус. Господа професори ће наћи: да ниси довољно учила, или да омаловажаваш њихове изразе и начин предавања. Ја нећу своје ђаке никад мучити тим педантским јогунством. Допуштам, да „тек онолико знамо, колико у памети имамо“. Али: „кад желудац враћа јело онако како га је примио, знак је, да га није сварио“...

Но сад, кад није иначе, и ја ћу за њима шат будем боље среће.

Поздравите старе наше добротворе, па остајте здраво

Даринци вашој.

Друго Даринчино писмо о томе:

П... 16. маја * године.

Драга секо!

Чудно ти је, што сам у својим писмима кратка, што ти јављам тек оно, што је баш нужно; а тебе интересује свака ситница о мени и девојачком ђаковању у опште. За то ћу овом приликом да ти учиним по жељи.

Почећу са собом; знаш да је кошуља телу најближа...

Ја сам ушла у такт, „бубам“ па „верклам“ да све зврји. Дабогме да најпре помислим о ствари, коју учим. Тако ми треба више времена но обичним „бубачинама“; али ја не учим само зарад добре оцене, него ради сопственог образовања и оног светог позива, који хоћу на себе да примим.

Рећи ћеш, да ме је опет спопала „идеална грозница“, док се ти тамо код куће мораш да мучиш, да набавиш све потребе за вас и мене. „Лако је после идеалисати! А сад трбухом за хлебом! Па ради онако, како је [169] најлакше заслужити добру сведоџбу“. Осећам да ми тако светујеш ти. Но, секо моја, зар ја нисам могла имати удобнија живота од учитељског? Али ја нисам хтела да радим против своје савести девојачке, а сад нећу да радим против дужности учитељске, ма због те дужности добила на папиру и лошију сведоџбу о своме знању. Папир нека говори шта хоће, а ја ћу се трудити и од сад, да постанем у сваком погледу достојна онога позива, којег се ни сам Спаситељ није стидео. Ја управо не знам, шта би се од мене више и могло тражити? Поштујем своје претпостављене свим видљивим знацима поштовања. Пре бих одгризла језик свој него што бих се рђаво изразила пред киме о својим наставницима. А како они изгледају у мојим мислима, то је тајна, коју само теби одајем. Доста сам о томе ћутала и пред тобом. За то не замери! Ја их дакле и у души поштујем, али тек онолико, колико заслужују. Знаш, да је поштовање деликатна ствар, деликатнија и од саме љубави. Оно се не да ни за тренутак изнудити или преварити. За то и велим: све се на свету може купити, а поштовање се тек може заслужити!

Да ме криво не разумеш, рећи ћу ти још, да су наша господа професори научени и иначе поштени људи, али су према нама, својим ђацима, често врло пристрасни и партајични. А то не би требало да буде. И деца виде и осећају пристрасност и неправду а како не би ми — одрасле девојке?!

Они су партајични па крај! У нечијем оку виде трун, а у нечијем не виде ни балвана. Трун ваде уз највећу ларму, а на балван се невино осмејкују, да га не би приметиле друге оштрије, али за оцену непозване очи.

Да ли они то чине хотимице, или онако неосетно — не могу још да пресудИм. Доста да је тако, и да то увиђају „претпостављене“ и „непретпостављене“ ученице њихове.

— Зар су баш сви једнаки? приметићеш можда.

— Сви! Но неки мање, неки јаче, био би одговор на то. Ти знаш, секо, да и наше бабе веле: „у какво се коло ухватиш, онако мораш играти“. Па тако и они; угледају се један на другога!

Што ми се учини, да нису толико они криви тој партајичности према ђацима, колико околина, којом су код куће и у друштву своме окружени. Ако ко хоће да буде праведан судија, не сма се поводити ни за ким, него бодрим оком све сам пратити, па се не осврћати ни на кумство ни на пријатељство, него судити свима суд праведан.

Ко тако не ради, не сме и не може очекивати од својих ученика љубав и поштовање, а још мање се сме дичити именом, које је носио и сам Богочовек, наш Спаситељ.

Што се мене тиче, још је по старом. Учим и радим као црв и владам се уљудно, по пропису и савести својој. Ни с ким немам размирице; чувам се и сенке своје, па опет не могу да стечем симпатију својих наставника. Чисто бих хтела да им жељу у очима прочитам, па опет ме не гледају као остале; пецкају ме, где год могу. То ми је, видиш, загонетка. Ја до душе нисам никад била мачкасте ни пузавачке, улизичке природе, али нисам груба и неуљудна. Па за што да сам те среће?! Још никад нисам добила пријатељске речи од њих, него увек такве, као да сам најгора или њихова противница.

То ме боле, боле ме до дна душе моје. Али — шта могу.

Држаћеш, да ја то тек уображавам. И ја често тако мислим, но чуј, шта ми се десило баш јуче.

Биле смо све на окупу. Један од господе професора испитивао нас из свога предмета. Наједанпут му се прохте да дође до скамије, у којој [170] сам ја седела. До мене, на крају, седела је случајно једна од „претпостављених“ приправница. Пред њом је лежала моја писана студија. Предмет смо имале прошлог часа, а она је искала од мене, да га препише.

Господин професор узе ту студију.

— Леп рукопис! примети, разгледајући је. — За цело је ваша?

— Није. То је рукопис госпођице Даринке.

Хрр!

И моја студија одлети на други крај скамије, а господин професор оде до своје катедре.

Хтела сам да се тешим, да је случајно књижицу мало јаче спустио а она сама отишла до другог краја скамије. Но после часа, стојасмо у лицејском ходнику. На једанпут ми приступи једна другарица, па смешећи се рече:

— Где вам је та студија, што вам је гледао господин професор?

— Ево је у мене! истаче се „претпостављена“ приправница.

Она је узе па је озбиљно стаде мирисати са свију страна.

— Шта си је узела њушкати? примети јој једна другарица.

— Хоћу да видим, на шта мирише, кад је тако ударила у нос господину професору! ...

Ходник се затресао од нашег смеха. Нашег, велим, драга секо, јер сам се и ја морала смејати и ако ми је то разјаснило, да је професор студију хотимице одфрљио чак на други крај скамије.

— На шта мирише? питаху је неке, кад смо се сите насмејале.

— То је лако погодити — на српски народни понос, примети враголасто она.

— Варате се, драга госпођице, господин нема ништа против народног поноса. Он поштује све народности, рече једна „предпостављена“, за коју се шушкало, да је у милости код господе наставника због свог изврсног — денунцирања.

— Па реците нам бар ви, шта га је тако немило текнуло? запита једна моја интимнија друга.

Она се окрете на једној нози па значајно рече: питајте оног, чија је студија. Ја то не знам.

- Кад не знате, што бубате као путо о лотру! Излети мени из уста. Била сам јако љутита. Ја нити сам кад год вређала вас нити господина професора.

— Не љути се, Даринка! блажила ме друга другарица. Ми знамо тебе а знамо и госпођицу. А госпођица нам мора казати, шта има против тебе. Можда си је кад год нехотице увредила? Или те је можда ко код ње оцрнио. Она треба то да нам каже. Иначе је —

Није могла свршити. Моја противница је прекинула:

— Није она мене увредила. Ја нисам ништа против ње. Још је добро и не знам. Али шта могу, кад се господину професору не допадају њезине идеје.

— Идеје! Ха! ха! ха! Од куда ви знате, какве су њене идеје? Сами кажете, да је и не знате како ваља.

— Па то се види.

По чему, госпођице? И какве су то идеје? загрмим ја. Једва сам дошла к себи од чуда.

Она се сплела.

— Говорите, шта имате! Поштен се човек не стиди својих мисли.

— Па, па, муцала је она, зар то не казује ваша вечито црна хаљина, па коса...

— Ха! ха! то ме баш весели? Али, шта каже моја несрећна хаљина?

— Па слободњачке идеје: жељу за женском еманципацијом и комунизам.

— Комунизам; госпођице, баш сте...! Зар и ношња човека? Али ја не ћу с вама да се препирем. Верујте и мислите о мени, заједно с оним, кога сте обманули, како хоћете. А моје идеје, моја је ствар. Њих се ја никад стидети нећу. А вас се ни мало не тиче ни моја ношња. Хаљину носим црну, што тако могу сама да је пребојадишем и што ми доликује. Ко вама, на пример, замера, што волете боје, које дрече, и што натрпате на себе хиљаду боја? А коса? — Шта се то кога тиче? Тако волим, па тако је носим; вас, а ни господина професора, још нисам звала да ми је режете или да ме очешљате!

Тако сам ја њој одрезала, секо моја, чисто српски и сеоски, без сваког варошког пренемагања. Она је још нешто муцала. Шта? — не умем ти казати. Доста је, што сам и ово запамтила; била сам јако огорчена.

Него ја сам ваздан развела, а табак већ пун. Ако наставим, биће дебело писмо, те ће кога преварити да су — банке.

За то се стрпи, док опет не доспем.

Љуби вас ваша

Даринка.

Писму је било додато:

Чисто се кајем, што сам ти ово писала. Али не брини се! Знаш да сам ја стрпљива, па ћу издржати ма се „трње врло на мени“!

Треће писмо:

Драга секо!

Хтела сам да наставим своје причање о овдашњим школским приликама. То сам ти обећала, али из твога писма провирује нека, и ако скривена, брига о мени. За то ћу најпре да те умирим, а после ћу испунити своје обећање.

Питаш: шта је комунизам?

Да си ми нешто професор, сад бих добила четири, јер сад се и сама замислила, кад сам ти питање прочитала. „Комунизам је — комунизам“, могла бих ти рећи ја. А од других сам чула, да су комунистичке и социјалистичке идеје слободњачке противдржавне идеје. Комунисте и социјалисте, веле, хоће да руше државу, народност и породицу.

Да ли је тако, не знам. А нећу ни да распитујем. Доста ми је мојих студија. Једва доспем да ти напишем по које опширније писмо. А ти, која ме знаш, најбоље можеш осудити, могу ли се ја слагати с начелом за које се вели да хоће да руши народност и породицу? Ја немам, секо моја, других идеја, до идеја поштене женскиње и Српкиње.

Умри, али не дај пољупца без љубави! То је моја девојачка лозинка. Тој идеји остаћу ја вазда верна, као што ћу увек бити тек права Српкиња. Уз то ћу се целог живота свог строго придржавати Спаситељевих речи: „Што ниси себи рад, не чини другоме“!

Сад сам ти очитала свој символ вере. У њему можеш видети све назоре, све идеје моје. Па сада, секо моја, када ми видиш срце и душу као у огледалу, као на длану, буди мирна и знај, да мене нико не може завести ма искушење било како јако, ма како ружичасто.

Ја та начела, као што ти рекох, нисам ни проучавала. Не знам, шта хоће социјалисте и комунисте. За то нећу против њих да вичем. Нећу да се плећем у оно, што није мој посао и што не разумем.

„Па од куда сумња на тебе“? мислиш ти. А ја бих ти радо на то одговорила, кад бих знала.

И ја се, секо моја, бочим с тим питањем. И мени је то нејасно те ми и нехотице пада поглед на моју — црну хаљину. Кажу, да социјалисткиње носе црно одело и кратку косу. Но опет сумњам, да је мојој недаћи ношња крива. Јер ако је проклета улизица уз своју дугу косу дуга језика и кратке памети, господин професор би требало да је бољи психолог. Образован је човек. А учитељ треба да прозре душу својих ученика. Или ако не уме да прозре, он нека се не затрчава, него нека крије сумњу своју на дну своје душе, док се о истини не увери.

До који дан писаћу ти опет. Сад немам каде. Чека ме читаво брдо студија. Боже мој, каквих студија ту нема! Све су до душе корисне. Ја их радо и учим. Али колико пута морам у души својој да се насмејем, кад по нека од нас добије, на пример из логике, одлично, а у обичном животу, у пракси, сачувај ме Боже логике — њезине!

Здраво остајте вашој Даринци.

Четврто писмо:

Драга секо!

Дигла си хуку, срдиш се на професоре моје. Да ти је у власти ти би их још суспендовала... А денунцијанткињу? Шта би с њом?...

Разумем, осећам, твоје огорчење. Али шта да радим?! Да идем ваљда да се правдам наставницима, које никад нисам увредила? Не, то не могу. Моја је савест чиста; учим све што се предаје а, осећам и да напредујем. Па шта ћеш више? Понос ми друго не допушта. Уљудна и скромна бићу са сваким, али пузати нећу ни пред ким! Пасти ваљда нећу. Толико увиђавности, толико савести ваљда ће тек имати.

А с оном пудлицом? Шта ћу с њом? да је позовем на двобој, шта ли? Чула си њезине назоре. Па шта можеш с таквом лисицом и умним богаљем? Да сам мушко, па да одобравам двобоје, опет не бих каљала руке с таким олошем женским и изметом педагошким. Зар она говори и ради из уверења? Не, секо моја, зна она и сама, да је на кривоме пута, али злобна и себична, као и остале њојзи подобне, па је метнула образ под ноге, да бајаги покаже како је она боља од других и како је одана својим учитељима.

Све је то секо моја, за рад боље оцене професорске, за рад бољег комадића хлеба. Такве пудле такви зузавци врло су лукави; брзо проникну срце и слабе стране оних, од којих зависе, па онда по томе удешавају и кефкање и лајање своје. А покушаш ли им дати маснији залогај, залајаће, насрнуће свом снагом на пређашњег господара свог... Сав рад таквих карактера, или некарактера врзе се и управља по хлебу...

То није права псећа природа, али је природа његовог брата вука и његове тете лије. Па је ли вредно, је ли штета трошити речи о човеку расе њихове?

Ја их презирем, ја их се гадим; и то нека је сва освета моја. Друго за сад не могу. „Бог не плаћа сваке суботе“, вели наш народ, а има и право. Врлина много пати, но победа је извесна. За то ћу да трпим; па шта буде! Трпен је увек спасен.

Него и опет ти велим: више је крива околина, него наши наставници. Они су криви тек у толико, што свакоме поверују. Доста им је, да по неку од нас омрзну или заволе тек због добре или рђаве препоруке, ове или оне уважене особе. Симпатија и несимпатија, секо моја, игра и овде [173] велику улогу. Да тога нема, било би друкчије, овако: буди ти звезда дамица опет нећеш никад видети зоре, нити затрептати на ономе небу, које ти по праву припада, ако те је само који професор случајно први пут погледао кроз црне наочари, што их је добио од ког пријатеља свог, или које је тога дана купио и сам, а тек са тренутне — зловоље своје.

Јесте, секо моја, тако је то; црно стакло показује све саме црне предмете а ружичасто румене...

За то ти и велим: Благо оној, за коју се с више страна шаљу господи професорима ружичаста стаклад.

Стаклад су то, наочари су то, секо моја, но шта ћемо, кад је кроз њих лакше гледати... Што би се сами мучили, испитивањем и оцењивањем природе и карактера, овог или оног ђака свог, кад за то имамо своје „пријатеље“ и награђене и ненаграђене — денунцијанте!

Још је мана, која шкоди и нама и професорима, што се кад кад и сувише боје зла, а добро не познају, те и они често врло често „чупају место кукоља пшеницу“.

Због тих мана завлачи се обично њима под крило по неки кобац, па се отуда безобразно залеће на голубове, па и соколове; неке од њих уништи и надјача, а неке, снажније, осетљивије и енергичније, безобразним својим нападајима огорчи и на гнездо своје и тиме отера у — туђе јато.

А кобац? Шта бива после с њим? питаћеш можда ти. —

Он остаје под крилом оним, докле му је потребно. А кад се оснажи и угоји, одлети и он испод крила, које се отрцало, ослабило, држећи њега под окриљем својим. Угојени кобац хоће да промени и ћуд своју; допадне му се после перје соколово, које уме кад кад и да накалами; а да се заборави његово порекло, његова ћуд, кога да окриви, него крило, које га је — гојило...

Вешто, кобачки напада сад скривено, потајно, у виду голубова и соколова на некадашње добротворе своје, на оно крило, које је ослабило — због њега.

Ево то је, секо моја, кобачка ћуд, а то је и плата свакоме крилу, које их држи.

Нејасно ми је само то: како да се баш копци удостојавају милости професорске, а соколови врло ретко? Но има срдаца, у којима је све узвишено, само је улазак низак; ко хоће унутра мора или лукавством, или — пузећки. Па биће да је и овде тај обичај.

Ја нисам горда, али ни пузавачке ни мачије природе нема ни мрве у мени. Ти то добро знаш, па се онда не чуди, што не могу да стечем симпатију срдаца таквих. Држаћеш, да сам само ја те „зле среће“. Наопако, да је тако! Шта би народ, за који се спремамо? Зар да добије све саме улизице и копце?!... Не, секо моја, има нас доста оваквих; само страдамо, нека више нека мање; какве је која природе и — среће.

Ја ћутећки сносим недаћу своју. Но да чујеш друге, како грде, како се жале на неправду и партаичност наставника наших!

Па да сам доспешнија, као што нисам, да ти још наведем и догађаје, из којих ми приправнице, кад кад и сасвим случајно, дознајемо, за што је која лошије или боље оцењена, сита би се насмејала. Догађаји су ти често и озбиљне природе и још од озбиљније последице, али понајвише драже на смех.

Да ти наведем бар неке.

Прошлог семестра добила једна од осетљивијих и озбиљнијих другарица, други степен из владања. То је страшно огорчило на неправду наших наставника, те се поболела.

Ја сам је тешила а она ми кроз плач рече:

— Добила сам други степен из владања зато што нисам због прозеблих ногу увек могла ићи у цркву; трговачка сам кћи па ми то заостало из детињства; чим је јача зима, отекну ми ноге, а обућар ми начинио тешњу обућу. Два пара немам, сиромашна сам. И за то сам сад тако оцењена, за то сам — неморална.

— Па то нико не каже. Добили сте похвално а има још и нижих степена.

— Јесте. Али има и виших. Има примерно, па што да ја добијем похвално, а она, она примерно?! Ја бих се стидила да сам њеног владања, па сад... Сад она боља од мене!

Опет је почела плакати.

— Кога то мислите?

Рекла ми је име дотичне приправнице.

— Па то је добра девојка.

— Добра. Наравно да је добра, али ја сам боља, бар боља у погледу владања. Ја немам никаква познанства с мушкима. Дабогме да љубав није грех, али ако је искрена, невина и права. А она? Зар она љуби? Не, она тера само ћеф. То сведочи, што прима поклоне и писма, час од једног час од другог. То није по нашем закону слободно, па опет она чини и нико јој не замера. Да богме; ја овде немам никога, ко би ми као њој преко познаника и својте господе професора извојевао или испросио одличне класе и примерно владање.

— Па можда и заслужује, рекла бих ја; девојка је то отресита и врло пријатна.

— Не поричем. Да није отресита, не би била у тој мери лукава; рачуна она врло добро; добра је доза лукавства у њојзи. Док је не познаш, док јој не похваташ крајеве, даћеш главу своју за њу; сјајна ти је и чиста као мајска росица; поштење, доброта, племенитост и љубазност вири из сваке речи, сваког погледа и покрета њезиног. Дуго сам и ја била према њојзи слепа; видила сам тек њен безазлени поглед и пријатност у сваком погледу, а сад видим да је и вас преварила.

— Ја је много не познајем, но увек је љубазна и учтива према мени, приметила сам ја.

— Разуме се. Такве су све улизице. Пуна им је торба ласкавих осмеха за свакога. Зар сам се једанпут чудила, како је пријатна с оним особама, за које ми је рекла, да их не може да трпи и да мрзи. Ружно је бити неучтив. Учтивост је дужност сваког уљудног и образованог човека, но неискреност и ласкање последице су непоштења и слаба, гадна карактера. Ја бар не могу да замислим поштен карактер са таквим особинама. Да вам само наведем неколико случајева из доба, кад сам још била интимнија с њоме. Сад више немам воље да се држим са њоме и њојзи подобнима.

Сад ми је почела причати како је волела ту госпођицу Јулчу (Мађарица је из пештанске околине). Та њезина оданост је учинила, да је тај привидно безазлени и љубазни створ чешће био мање предострожан пред њом, те се показао у правом свом облику, држећи ваљда, да је она сувише безазлена да то може увидети.

Дуго и много ми је о њој причала, те ти не могу све по реду. Доста, да сам из тога увидела у Јулчи оно, што је заиста и била; увидела сам лак карактер и препредену улизицу, често и денунцијанткињу својих другарица. Њу је пак огорчило највећма то, што јој господа учитељи дадоше примерно владање, а овамо другима, достојнијима дадоше нижу класу.

— Да је не знам, рече она, не би ми жао било, а овако, болеће ме то докле год будем памтила шта сам све видела.

После ми је почела причати, како је „примерна“ и лептирасте природе. Час с једним час са другим мушкима — обично гимназистама — има интимније одношаје. Примала је писма и поклоне од свакога, ко јој се приближи, а приближити јој се смео свако; сама је изазивала ту неискусну дечурлију. Погледај кад год хоћеш, њу ћеш у ваншколском добу наћи у каквом дућану, где је лепих трговачких спомоћника, или на каквом ћошку, да, бајаги случајно, дочека каквог гиздавца.

Разуме се, рече она, да то сваком пада у очи, ко је позван, или ко хоће кога озбиљно да позна, па је неопростиво, кад баш то превиђају господа професори. Они су у првом реду позвани да то увиде. Држим, да имам право, јер кад је грех због болести не ићи у цркву онда, кад се не може, још већи је грех, у цркви читати љубавна писма иди веџбати се у брзом читању какве студије, која се није научила због ћеретања са великом и малом господом гимназистама.

— Разуме се, приметила сам, смејући се с њоме заједно.

Да ти разјасним и тај наш смех.

Приправнице, обично те врсте, ретко науче студије оних професора, у којих су „на доброј нози“, него се извеџбају у брзом читању „из далека“. Наслоне после студију на леђа другарици која пред њима седи, па онда — „све крешу“. Разуме се, да то не може свака, већ тек оне, у којима имају господа професори — поверења...

Још ми је као тајну причала (јер неће да се даље чује) како је баш она видела опет неку „примерну“ загрљену с мушкарцем. „Љубе се“! извињава их она и трудила се да опет добро мишљење о њој добије, но случај је хтео, да увиди, како „примерна“ извине не заслужује.

Десило се овако:

Једног вечера била је на вечери са својом газдарицом код неке рођаке газдаричине. Та приправница станује ван лицеума, но у кући, коју је управа препоручила. На вечери је било више друштва, младог и старијег, мушког и женског, па међу њима и другарица, коју је видела пре неки дан загрљену с гимназистом. После вечере дође домаћичино дете, најмлађи синчић, па искало од сестре, која је седела до ње, воћа са стола. Девојка му дала, и онда га одвела у другу собу, но на вратих га бубнула у ребра, да нико не спази, тако „сестрински“, да је дете јаукнуло; но сестра се извинила, да му је повредила чир на рамену...

Њу је то врло немило дирнуло. После почео на несрећу неко тако „милозвучно“ певати, да јој било несносно слушати. Да избегне непријатност, бар за тренутак, понудила се младој домаћици да јој помогне спремити собу за играње. После неколико тренутака изашла домаћица да нешто донесе. Понела са собом и свећу, извинивши се љубазно да ће одмах доћи. Кроз отворена врата собе у којој се вечерало, допирала је светлост и у ту собу.

Домаћица остала подуже, а њој се досадило чекати, па стала на врата друге побочне собе, која беху отворена, па се загледала у прозор, кроз који сијаше месец врло дивно.

Дуго је тако гледала, кад неешто шушну близу ње. Погледа око себе, и спази на канабету две прилике. Погледавши даље виде „примерну“ другарицу, како седи на канабету, а за њени леђи лежи дете. Њој се бар тако учинило, јер се другарица играше косом његовом.

Држала је, да је то мали Пишта, дете, што га је сестра онако одгурнула.

Пошла је у собу. „Примерна“ се на то трже и престаде се играти косом детињом.

— Држала сам, да си у соби остала; а гле ти овде! рекла је па пришла канабету и пружила руку, да дете помилује. Но у истом моменту диже се „дете“ са канабета, и гле чуда, то не беше мали Пишта, већ неки одрастао али голобрад трговачки помоћник.

Хтела је вриснути, но глас јој остао у грлу. Је ли што рекла, не зна, само је одјурила у другу собу, у коју беше баш тада ступила домаћица са свећом.

Доцније се догодило, да је отишла у трговину у којој беше тај помоћник. Питао је враголасто, шта јој ради другарица.

Њезин одговор је био прилично оштар. А он јој тада, извињавајући се, рече:

— Добро сам видео, да сте се збунили, али видите, каквих има женскиња, па још будућих — учитељица...

— Па шта се онда љутите, приметила сам ја. Добро видите, да то увиђају и други. Не треба своју оцену тако к срцу да узимате.

— Да сте боље о томе размишљали, не би тако рекли. Друга је оцена из науке а друго је из владања, јер кад такве имају „примерно“, шта ће свет о лошије оцењенима да мисли. У сведоџби се неће рећи, за што смо добиле нижи степен владања, те се даје мислити по вољи.

— Да то знају господа професори, зацело је не би тако оценили, приметила сам ја.

— Пристрасна нисам никад била, па ћу и то допустити, рече она на то: но шта вајди и та извина, кад ће једном, кад у народ ступе, баш ти олош карактери да заузму најбоља места — сведоџбе на папиру играју свуда важну улогу. Њих ће изабрати онде, где се даје што радити, а друге, достојније, добиће, због лошије сведоџбе, најгоре буџачиће на свету, у којима се ни живети ни радити не да; последње ће у муци тешкој малаксати и пропасти пре времена, а прве ће нам убијати у народу и девојачки и учитељски углед.

Пето писмо:

Драга секо!

Питаш, у свом последњем писму, како могу бранити своје професоре, кад је јасно, да су они често врло криви. Дилетантима психолошким називаш их ти. Љутиш се већма него ја и све остале другарице моје, што не спадају у рабош „претпостављених“. Па с тога почуј још и ово:

Познати праву вредност ђака најтежа је ствар. Дилетанти су ту често и најбољи педагози и психолози. Далеко бих отишла, кад бих ти хтела доказивати, за што је то тако. Доста, да је то факт, који се порећи не да. Разуме се, да ја овде не мислим само вредност карактера, него и друго; све знање, што ђак овде добија, није тако огромно, да га ијоле разборитија не би могла савладати, т. ј. за онај тренутак присвојити и професоре задовољити; него треба прозрети, докле ће то знање у које остати, и хоће ли га она умети достојно и на корист свога позива употребљавати; јер је то знање, секо моја, често као она наша трешња, на коју смо се ја и ти у детињству јако љутиле: довек пуна лепа цвета и рода, да се гране поломе, али чим почне зрети, она — црвљива. Држим, да си ме разумела, те ћеш ласно увидети да су учитељи често, врло често у врло тешком положају, особито учитељ одраслих девојака. Јер секо моја, као што се за неке шаљу професорима ружичаста стаклад, тако и друге добијају, такођер са стране, тамна и црна.

Професори су у опште окружени денунцијантима, а професори младих девојака двојином; особито ако су то људи поводљиви и научени сваком да се клањају, ко је и од најмањег уплива у томе месту или животу. А како ружичаста или црна стаклад на такве људе упливишу, лако је појмити. Особито кад ти додам, да је ту сплеткаша и протектора у сукњама и иначе.

Допало се на пример каквој госпођи, како се по нека приправница умилно смеши, кад јој из далека довиче: Љубим руке, милостива! или кад је са страхопоштовањем пољуби у обе руке. Њој се то допада, па онда удри хвали ту приправницу, бајаги случајно, пред каквом госпођом професорком или својтом професорском. Госпођа професорка опет има обичај, да разговара свога мужа о оном, што њега занима, а то је: школа и његови ученици, па му приповеда, случајно и хотимице, како је ова приправница љупка, како је она горда, како ову госпе хвале; како ону куде; а кад и кад му, онако случајно, искаже и своје, наравно, најмеродавније, мишљење. Једне је похвалила, друге је покудила; хвалила је оне које су чак и њојзи, професорки, благодарне за труд мужа њезина, па јој донеле на дар лепе чарапе, ћилимче или друге ствари. Похвалила је још и оне, које јој се из далека клањају, па ма где она била, а тако исто и деци њезиној. Неће она да помисли, да би јој се свака јавила кад би је познала и кад би је у опште познавала. П. је велика варош, па како ће страна приправница знати, које су „даме“ својта професорска, кад им то на челу не пише. Ја сам се једанпут јавила некој „дами“, што је стојала пред станом једног професора; држала сам да је каква својта, а кад тамо, оно била собарица породице, што је становала у другом одељењу куће, и то женскиња врло сумњива карактера. Па сад питам: јесмо ли ми дужне због ћефа професорске својте и због неких грађанака клањати се и особама, које нашег поздрава не заслужују? Дужне писмо, али, као што видим, ако се зарана, још овде у заводу, не свикнемо пузавачком и улизичком понашању, неће се за нас наћи ни једно ружичасто стакло“...

Држим, да сад видиш, како утичу на господу професоре ружичаста и тамна стаклад; јер сваки муж верује својој жени, сваки човек воле своју својту, а скоро сваки званичник полаже много на мишљење „одличних грађана“...

Још да ти кажем понајчешће примере за тамна, црна стакла, па ћеш онда видети све наше приправничке јаде и незгоде.

Прошла, на пример, приправница уз какву кућу, у којој станује каква у месту уважена, и уз то частољубива госпођа. Приправница то не зна, а баш и да знаде, задубила се у мисли па није опазила госпођу на прозору те јој се није јавила. Госпођа узела то као „фумиговање“, те стала оговарати приправницу, где год је доспела, или се потужила чак самоме професору, који после натакао „црне наочари“, па тешко приправници! ...

Дешава се чешће, да по који „штуцер“ — било стар, било млад, године се ту не узимају у обзир — из вишег и нижег сталежа, како кад, добије вољу, да се „пошали“ с којом приправницом, узимајући на се облик заљубљена човека, па наиђе на девојачко, чисто, поносито срце, чији се понос сав збије у прсте, па се пришије „штуцеру“ на образ, тако јако да се трагови морају лечити — оловном водом...

Таквим даром обдарени штуцер, не хвали се ником, али маснице у срцу не лечи оловна вода... Њих лечи тек — освета...

Па и за тај случај најбоље су средство девојачки професори. Њима треба тек нешто шушнути, нешто наговестити или двосмислено се осмехнути,[178] па освета готова. Приправница ће горе проћи због те једне ћушке, него да је дотичног пољубила небројено пута...

„Дјејство“ такво има и опор, оштар поглед у приправница. Због таквог погледа можеш лако добити од којег „штуцера“ „нахтмузику“, а то је довољна освета, јер по нашем закону то није слободно. Још ти може донети рђаву оцену и симпатија каквог младог ваљаног човека, за којег мисле госпође мамице, да би био добра партија за њихове ћерке.

„Гле те учене пеке! Зар да нам га отме испред носа“? умствују оне, и онда тешко оној, према којој су увиделе, да има дотични и најмање симпатије.

Лако ћеш овде нагрбусити и онда, ако не станујеш у лицеуму, него у приватној кући, особито ако уредно плаћаш за храну и станарину, па се то на твоју несрећу рашчује. Јер овде управа одређује, где се стан може узети, па оне, које те желе у стан узети, неће поштедити ни твој чисти неокаљани девојачки глас, само да до своје цељи дођу, и да те изваде из куће, у којој си дотле била. Њима је главно, да те добију, а што ће отуда изаћи, девета је брига свакој шпекуланткињи и сплеткашици од заната.

По овоме дакле видиш, да је тешко бити одраслима праведан и непристрасан учитељ, па ћеш појмити моју досадашњу уздржљивост. Ја осећам притисак и неправду, али видим, од куда потиче, па уздишем, али — не кунем...

Све што од Бога желим, само је здравље нама презренима, а њима дуг живот, те да једном увиде, кога су у недрима гајили а кога су одбацили као кукољ или олош.

Друге освете ја не тражим и не желим.

До који дан писаћу ти опет. Сад је већ касно а хоћу мало и да читам.

У оној ствари владај се онако, како сам ти у првом делу писма рекла. Друго ти не умем световати. Пази на Ружицу. Настој да што више чита, кад год има слободна времена, али пазите и на здравље своје. Новац за овај месец послао ми је теча. Ја сам му већ захвалила, а ти се не брини. Писала сам и нашим старим добротворима.

Љуби вас по сто пута ваша сестра

Даринка.

Да саопштимо овде и Даринчино писмо Босиљци о одношају и расположењу које влада у заводу међу другарицама. Ево га од речи до речи:

Драга сестро!

Доспела сам, да ти по жељи рекнем коју и о одношају, што влада овде међу другарицама; па ако доспем, чућеш у овом писму и оно, што одавна желиш, т. ј., шта сад мислим о женском ђаковању, управо учитељствовању девојачком.

Ја сам, секо, с великим одушевљењем дошла амо. Држала сам, да сам ступила у рај, у коме ћу наћи много анђела, који ће са мном заједно градити зграду среће народне, али како сам се грдно преварила! Место воље за рад, слоге и љубави према позиву своме нађох овде, код многих другарица сујету, завист, злобу и гордост. Или, ако не то, оно огорчење због неправде и патње, и услед тога малаксалост како физичку тако и душевну.

Прве презиру друге, а друге пате и уздишу због првих.

Мален је број, секо моја, оних, што су дошле амо свесне своје намере или из љубави према позиву томе. Добрих ђака и научених женскиња биће нас доста, али добрих учитељица мало, врло мало. Срце ме боли, кад на то помислим, али истине ради морам да признам.

Немој сејо, речи ове криво да тумачиш; немој да мислиш, да женскиње није способно за учитељицу. Ја хоћу овим само да ти кажем, да ће за то бити мало добрих учитељица, што је за учитељски тешки позив нужна јака воља и љубав к њему. А у наш завод примају се већином девојчице од четрнаест до шеснаест година, а како женскиње нема за науку и самосталну ексистенцију друга отворена поља, то све јуре из моде и нужде у учитељиште.

Друкчије би то било, кад би женскиње имало и друга поља за самосталност, и кад би се у учитељиште примале девојке почевши тек од деветнаест или двадесет година.

„Зар се и године смеју узимати за мерило сталне воље човечје“? осећам, да питаш ти. С тога ћу ти рећи, да би се овде и на то обзирати требало; јер уз околности у којима се женскиње сада налази, ретка је девојка, управо нема је, која би већ у петнајстој својој години из љубави према човечанству или своме народу у учитељиште ступила.

Већина се у тим годинама одаје томе позиву по родитељској вољи. Или ако не с тога, оно за то, што мисле, да ће као учитељице у будућности удобније живети или — бољу партију добити; а има их и таквих, којима је природа лако памтење и оштар разум у обилној мери подарила, па како су због тога већ у основној школи хваљене, долазе и амо, да се и даље те хвале науживају и уживоту као учитељице прославе...

Но кад, секо моја, каква и најодличнија приправница из школе у живот ступи и постане учитељица, онда тек види, како је насела и како је и себе и друге грозно преварила; јер ће можда баш она, што је тежила за узурнијим, сад добити какво село са триста форината плате. Варош ће пасти у део тек свакој двадесетој или можда и педесетој. А уз то ће упасти у школу са три до четири разреда са више од сто занемарене и запуштене сеоске деце. Како ће она ту децу настављати и васпитати, нећу да испитујем, но да ће учитељицама те врсте школа брзо омрзнути, лако је замислити.

Ово не важи само за женске него и за мушке, који само с тога неће на занат, кад сврше грађанске или ниже реалне и гимназијске школе, што мисле да ће као учитељи лакше живети и можда славе стећи...

По мишљењу моме неће боље проћи ни она, што се у учитељском животу мисли прославити. Јер она знања, што их ми овде у препарандији можемо стећи, и што ћемо их деци давати, нису тако огромна, да се когод са њих може прославити, тако, да се то надалеко рашчује, па кад се и општина на добар рад и успех такве учитељице свикне, пропало је сво уживање и сва слава њезина.

Такве ће учитељице услед тога и нехотице школу запустити, а како је женскиње већма оговарању изложено него мушки, говориће се о њој свашта; а многа ће заборавити и свој понос те постати улизица оних, који су у месту од уплива а на рачун мањег рада у школи или хвале њихове. А чим то буде, пашће учитељички добар глас у опште доста јако, а специјално она изгубиће у доброј околини свој углед са свим а у рђавој тешко њој — то ће јој донети моралну пропаст.

Добро знадем, да ћеш се после овога јако забринути; љути ћеш се, што ме ниси од учитељствовања одвратила. Али не брини се, секо моја; ја знам, шта ме чека и шта хоћу. Дошла сам овамо, да се спремим за оно, што ће ми донети тежак, трудан, али поштен живот, који ће ме спасти од мени најстрашнијега, од брака без љубави. Па реци: зар ми није то довољна награда? Поштен опстанак биће ми осигуран, ако не нађем човека, кога бих могла љубити и који би ме љубио исто тако, а нуз то могу нешто користити и своме народу и човечанству, које ми такођер много задовољства доноси. Па онда немој ти ове моје речи сувише црно [180] узимати; то је тек моја слутња; ко зна да се нећу можда преварити. Јер кад по свету погледамо, опажамо и код мушких при бирању позива исту појаву. Ретко се ко лаћа позива каква из љубави и воље према њему. Обично га при томе руководи: нужда, родитељско и старатељско наговарање, или таштина и славољубље. Зар је један на пример отишао у калуђере, не што воли да служи Богу, и што га срце за тим усамљеним животом и чином вуче, већ што жели да буде: игуман, архимадрит, епископ или патријарх, па да буде богат и први?! Па помисли, колико њих постају лекари, адвокати, трговци, занатлије, свештеници, бележници и друго, а све без праве воље и способности! Па опет за то друштво није пропало; јер већина после „пружи врат“, па савесно отправља своју дужност, и ако често, врло често са киселим лицем. Многима се опет и тај наметнути позив допадне, те га после целог века вољно и задовољно отправљају.

Учитељски позив би дакле морао бити најтежи на свету, кад би се са тако малих и обичних погрешака тако јако и грозно људима светио!...

Дабогме да је ово двосмислено речено, и зато нека ти на утеху служи, што имаде још једна врста учитељица, које ако не виде, оно бар назиру, да учитељева слава, учитељево уживање и награда није од овога света...

Јесте, секо моја, знају те, да се учитељева права заслуга опажа тек у врлинама људи, који некад беху ученици његови. Редак је учитељ, који дочека, да својим очима види зрео плод труда свога, а још ређи је онај, коме се призна заслуга та. Једна од другарица таквих причала ми баш јуче, како код њих на селу свет учитељски заслугу цени. Ако дете ништа незна и ако је рђаво, криви се учитељ, а ако је добро, или ако напредује, одмах: „има дете добру главу“.

Па кад ко то знаде, сумњам да је дошао у учитељиште, да се после учитељујући наужива и прослави. Другарицу такву довела је амо племенитија жеља, довела је жеља, да науком себе из чаме извуче и да после помаже народу своме онде, где највише помоћи треба. Дабогме да је број ових за сада незнатан, но ја се надам да ће се умножити. Броју овом треба додати и оне женскиње, што долазе амо, да постану самосталне, те да своје срце и живот осигурају од брачних веза, које се не свезују из поштовања или љубави, већ из шпекулације и рачуна.

Те учитељице већином су и доба првих девојачких снова, т. ј. своју седамнаесту годину у родитељском дому провеле, па знају, шта хоће, а уз то су и сувише поносите да своју дужност пренебригну или да свој учитељски и девојачки глас окаљају. Јесте, секо моја, таква женскиња ако по несрећи доспе у рђаву околину па падне у искушење, умеће себе победити и пре умрети, него свој девојачки и учитељички глас оцрнити.

С тога се не брини за мене. Ти знаш да је мени прошло седамнаест година, па ако ме нећеш рачунати у прве, рачунај ме у друге, а као благодарност за то писаћу ти други пут, кад опет доспем, и о свом слагању са другарицама. Сад немам каде, посла имам и сувише; почела сам неки вез за испит. Добро знадем, да тиме нећу добити бољу оцену из ручног рада; то добијају оне, које умеју по сто пута дневно да кажу: „љубим руку, милостива“! и које знају много варошких новости. Ја их не знам, па с тога се и не надам најбољем, но шта марим за оцену? Ја се не трудим за њу. Доста ми је уверење, да ја знам радити, ако не боље оно као и све остале...

Доста би јадно изгледало наше знање, кад би се ми тек у препарандији училе домазлуку: кувати, шити, кројити, кућу водити и штедети. Не научи ни једна у препарандији, бар не у оној мери, која је [181] ваљаној домаћици потребна! Да се то научи, треба не само ваљане теорије, већ и праксе, требају мајчини напутци и мајчине руке. Па и то је, видиш, један разлог више, да девојка треба тек у деветнаестој или двадесетој години да ступи у учитељиште. Иначе никад нећемо имати ваљаних учитељица, а још мање и домаћица. Младо се дрво савија, а којој се кујна не омили до деветнаесте године, неће ни довека. Учити на против може увек. Дабогме да неће бити код старих приправница оног детињског „веркловања“, што неки зову „лако учење“, али оно што се научи, биће темељно и — корисно.

Девет је сати, па да ме није откуцај сетио, да имам до десет још штошта да свршим, ко зна како бих ти још отегла. Једина ми је забава, кад говорим с тобом. Друге ме неби ни разумеле или би ми речи тумачиле као — неискреност.

Љуби вас ваша

Даринка.

Мећу тим је опет доста времена прошло док је Даринка сестрама, и то нарочито Босиљци, међу осталим и ово писала:

Ја се са свима другарицама добро живим, и ако увиђам да ме ретко која искрено воли. Добро знадем и зашто је то; ја често кажем и нехотице истину у очи. После се кајем, али — доцне.

Дабогме да то није грех, али истина ретко коме мирише, ласкање је свагда пријатније, па често и онима, којима је правда и истина вечито на устих. Допадају им се речи те, као празан звук али кад доказати треба да љубе истину, друкчије се лице показује. Још кад се та истина других тиче, добро је, али ако се дотакнемо њихових дела и назора, тешко теби!

Неке су ме крстиле „сањалицом“, неке „еманципованом“, а да се нашла нека која ме је код претпостављених чак и као комунисткињу оцрнила, причала сам ти још пре. Бог нека је за то пита! А сањалица и еманципована сам с тога, што не тајим своје идеје, своје жеље и што сам се усудила да браним једну другарицу, која је имала и сувише слабих страна, али опет није заслужила, да се неке од њих каменом на њу бацати могу. Она је грешила са ограничености своје и укорењених навика, а оне греше из — мудрости и лукавства...

Још сам добила назив тај код неких и зато, што сам рекла, да ја не учим ради оцене на папиру, па да се и оне окану злобе и тричавих размирица, него да својски уче и помажу једна другој.

Разуме се, да ме то боли, јако боли, али шта знам? Друкчије није. Покушавала сам већ свашта, па никако да стечем сталне симпатије код њих. Док употребљавам „правила етикеције“ те одобравам, да је нешто црно, што видим да је бело, пријатељских осмеха и слатких речи доста, али чим хоћу да употребим искреност, која доликује правом пријатељству и свесним женскињама, оде пријатељство у недођин.

Лако је могуће да је ту и моје кривице; можда не умем да нађем начин, који би требало узети. Али било шта било, доста да је тако; све ме поштују — нека и против воље, — што јасно видим, али искрено ме не љуби ни једна.

За то ми јесте овде несносно живети. Једва чекам да свршим па да се опростим тамнице ове, у којој ме са свих страна лед бије. Но некад ми је тако тешко, да се бојим да нећу истрајати да ћу се поболети; особито кад ми се још деси каква, било хотимична, било нехотимична неправда. Добро се сећам детињства свога, и тада ми је требало, [182] баш као и неким биљкама, много, много топлоте. Добри наши родитељи увидели су то, па сте ми је сви слали у обилној мери, и ја сам се и сувише свикла на жарке зраке љубави ваше, те ми је сад хладно и сувише хладно, баш као оној тропској биљци, која се већ одрасла пренесе на хладни север. Доста пута се и забринем због неудесне природе своје; свет је препун притворности и неправде; ја је одмах увидим те ме то тишти и боли јаче, него многе друге. Па шта ћу јадна радити, кад у живот ступим, кад добијем какво село, у ком ће ме можда осим тих порока сретати још и незнање и глупост?! Још је срећа, што се овде на мене нешто и сувише изузели те ћу дотле по свој прилици — огуглати...

Још се тешим и тиме, што ће ме моја школска деца морати волети. Да ће тако бити, стојим ти добра! Дечје је срце чист листак. Што напишеш у то, то ћеш и читати. Ја ћу писати љубав, љубав ће ми се и вратити. Док су деца тако ће бити, кад одрасту — Бог им а душа им! Ја ћу довека с љубављу вршити своју дужност, па шта буде! Друго се не сме тражити од обична погрешна човека. Је ли, да је тако? Да нешто могу да ми завире у срце и душу, они од којих зависи сва будућност моја, како би друкчије изгледало ово писмо моје, али они верују притворним улизицама својим, па је на мени „љага“, коју у њиховим очима ништа спрати не може. Али зашто те бацам у бригу? Још се може све на добро окренути; Бог је добар, а и људи ваљда нису сасвим слепи.

Поздрави старе наше добротворе, па остајте здраво вашој

Даринци.

Наскоро по овом писму Даринчином умре им стари добротвор њихов. Жена се његова одсели својој кћери у оближњу варош. Босиљка је јавила Даринци тај глас, са додатком, да се с тога морале у своју кућицу уселити те ће опет мучније живети.

То беше по Даринку нов ударац, те у борби живота заборави она на све друго, осим на своју науку. Ретко је писала сестрама и о оном, што се тицаше непосредно њих самих. Писма њена била су сада утеха њима. Храбрила их је и уливала им наде на бољу заједничку будућност, и ако је јасно видела, какав ће јој бити крај у учитељишту. Добро је знала, да јој сведоџба неће бити сјајна. Ни један професор није јој био пријатељ, а шта то значи, знаће они, који су били у сличном положају. Приденули јој онај придев, који професори нису трпили. А она поносита и осетљива те изгледаше необична. Још је уз то мучила брига за сестрама, напор у раду, и неправедно сумњичење учитеља њезиних, те поче побољевати. Постала је нервозна, па не могаше више одговарати, као пре, особито у оним студијама, где је требало брзо дати одговор. Дешавало се, да се по некад збунила баш и онда, кад је мислила да ће најбоље одговорити. Једила се због тога и сувише, а све то утврђивало је учитеље њезине, да верују денунцијантима, улизицама и сплеткашицама.

Прохујала је и трећа година ђаковања њезина. Положила је учитељски испит, па метнувши у џеп своју доста осакаћену сведоџбу баш у оним предметима, у којима је врло добра била, вратила се сестрама.

Кад опет угледа своје село, срце јој од туге хтеде пући. Пре три године, пошла је у учитељиште, топећи се од радости а сад такав повратак! Потрошила је сав свој део што јој је од оца остао, па ако сад [183] не добије место, зар да живи од сестринске милости? Дабогме да то неће чинити. Радиће и она па ће заслуживати. Раду је вична била. Али за што је онда трошила новац и мучила себе и сестре своје? Девет стотина потрошила је у П. за време бављења свога, па зар није могла с том свотом радити и живети и без учитељског позива?

После се умирила. Пало јој на ум, да се она неће да удаје без љубави; матору девојку данас свако презире, а учитељица ће доцније, кад остари, бар у томе бити боље среће...

После тих мисли било јој је лакше, а ван тога имала је још зрачак наде за бољу будућност, имала је у џепу своју, и ако осакаћену и неверну сведоџбу.

Код куће се брзо опоравила. Сестре јој ни једном речи нису дале познати, да им је неправо, што није боље прошла.

Чим се отворило неколико стечајева, искала се и она. То је могла чинити с тога, што се у заводу, на срећу, предавао и њен матерњи језик а имала је часова и за веронауку.

У почетку није била сретна. Свагда су јој молебнице враћане с додатком: „Друга је особа изабрана“.

„Како су ме неправедно оценили и сведоџбу ми осакатили, зар се могу другоме и надати?!“ уздисала је у тренутцима таквим. И тада јој се појавиле сузе у очима а у срцу клетва, клетва на оне, који беху узрок срећи њезиној.

Прошла је година дана. Пет молбеница беше без успеха отправила, а последњу беше послала у оближњу варошицу, па недељу дана пре оног бурног вечера, кад смо њу и њезине сестре упознали.

Дознали смо, ко су и шта су те женскиње, па де да се вратимо опет њима!

XXI.

Сунце је продирало кроз завесе у собу, кад се сутра дан Даринка пробудила. Добро се осећала те с детињском лакошћу скочи са постеље. Сестре јој не беху у соби. „Изишле у врт“, мишљаше она па се брзо обуче и пође к њима.

Кад је на поље ступила, не беше ни трага од ноћашње буре. Небо се осмејкивало, као плаве очице одојчета кад га расплакано мајка узме на руке своје, а покидано лишће по врту и дворишту беше почишћено, те се трагови буре видили још само на покиханом дрвећу и по гранама.

„Баш као успомене“! уздахну Даринка па се упути сестрама, које пођоше њојзи. У томе кврцнуше врата на дворишту и унутра уђе чича Сретен, сеоски писмоноша.

— О, фрајле! — повиче још с врата. — Је л’ устала госпођица?

— Ево ме, чича-Сретене, рече Даринка, па се упути старцу. Знала је, да чича Сретен зове све сеоске госпођице „фрајлама“, а само њој даје тај назив на српском језику.

— Добројтро, госпођице! назове јој чича Сретен, пруживши јој писмо. Имајте опростити, још јуче је стигло, ал ја се, као човек, задржао мало код грк-Совре; пили тамо алвалук; знате, он продаје и ракију, а кишбиров прод’о краву Јоци Пробиславићу. Леп новац — 36 форинти! А у том ме ухватила и она олуштина. Имајте опростити! Све поштени људи. А ја сам вам га, ето, опет доно.

— Нема замерке, чича, ал причекај, да ти донесем твоју заслугу, рече Даринка, гледећи адресу.

— Фала, фала, госпођице! Ди би ја што од вас примио? Зар ме нисте ви доста угледали? Јест’, памти чича све то. Па с богом остајте, и дај боже, да вас то писмо обрадује! Леп је неки рукопис; ал има и писама к’о и људи: на уснама мед у срцу јед. Па не дај боже да је тако. Знате, синоћ, док је трајало оно чудо, једнако сам га гледо, метно сам га на астал; торба ми била покисла, па шта ми није падало на памет! Лепо сам ја сумиро, само да оће то бити. Ал и’те читајте; ено фрајле не мож’ да вас дочекаду?

Даринка беше међу тим писмо отворила па сад стаде читати:

Поштована госпођице!

Извините, што вам се и непознат јављам; то је жеља ујака мога, код кога сам у гостима.

Ви сте изволели компетовати за место овдашње учитељице, а уз то се још писмом обратити и њему, председнику црквеношколске општене. И он ми је наложио — пошто сам не може да доспе — да вам јавим, да ће све могуће учинити, да избор ваш осигура, јер се нада, да сте ви тога најдостојнији. Допала му се ваша искреност у писму и смерна слобода у молбеници; па ако вас лично не познаје, претпоставља, да ћете ви бити најспособнија за оно што нашем народу највише треба и недостаје.

-Дакле уздајте се у увиђавност овдашњих грађана и у мога ујака; а колико ми је у снази, радићу у корист вашу и ја! Па ако срећа и Бог даде — победићемо! Само ми је жао, што вас нећу лично познати. Други дан по избору учитељице, по избору вашем, одлазим на своје определење.

С поздравом од ујака, а, ако примите, и мојим, ваш непознати, али искрени поштовач.

Незнанко Незнанковић.

Даринка зачуђено, збуњено, преврташе писмо. Дакле има људи, који су јој готови помоћи, који верују у праву вредност њезину? Дрхтала је од узбуђења а образи су јој пламтили.

— Ко ти пише? запита Босиљка.

— Председник црквено-школске општине из Д. јавља, да ће се заузети за мој избор. Ја се радујем, али једно ми је нејасно; пише место њега његов сестрић. Потписао се Незнанко Незнанковић, а то ми изгледа сумњиво. Лако је могуће, да је лакрдија.

— Незнанковић! викну радосно Босиљка; познајем га. Дај, да видим шта пише.

— Поштен је то младић, рече, прочитавши писмо. Ствар ти је у добрим рукама. Него седи, да ти приповедим, како сам га ја познала. Пре две године, помагала сам једне недеље стрини кувати ручак. Слушкиња јој беше отишла дома, на два дана, а чика нас позвао на ручак. Ја замесила питу, а стрина чисти јабуке. Ружицу је отправила у цркву. На дворишту на једанпут радосно зацика Адонис. Знаш га ти. Паметно беше псето то. „Погледај ћерко, ко је“, рече ми стрина и ја истрчим у ходник. Кад тамо, оно чика и још неки странац. Хтела сам да побегнем, док ме није спазио. Али чика — знаш, какав је био — опазио ме па виче: „Не беж’, ћерко! Није срамота радити. Већ смо те видели, па која ти вајда. Хвала богу, у кошуљи си; ниси гола. Да се твоја прабаба утезала у ваше мидере, тешко да би ти таква била“. Па онда стаде на врата тако, да сам морала остати у ходнику, а чисто да пропаднем у земљу; била сам и сувише разузурена а да стојим пред мушким.

— Па што си радила тако сувише комотна? рече Даринка. И у кујни могао те ма ко тако наћи.

— Није то мој обичај; ал у стрининој кујни као у паклу, а она ме напала, да се потпуно раскомотим. Да нисам учинила, рекла би по своме обичају, да са „пуцкредла“ или чак и јогунаста. Стара жена, без деце, па јој тешко удесити.

После је чика приказао странца као стринина рођака Незнанка Незнанковића. Рекао је, да је свршио права, но да сада студира медицину. Угледан је то младић, тако твога доба.

— Вараш се упаде Ружица, старији је бар с пет година.

— Ја сам држала, да је још млађи од ње. Најпосле не пише му на челу; него је симпатична појава, црних очију, а канда и црне косе.

— Чини ти се, примети опет Ружица. Била си збуњена, па га ниси ни гледала. Сад га замишљаш себи по вољи. А он има плаве очи и смеђу косу.

— Дабогме, вараш се ти. Ако му нису очи црне, оне су граорасте. Ваљда нисам —

— Све једно, прекиде Даринка. Шта ми је стало до боје очију и до година његових. Није он удавача ни ја младожења, па да тражим лепу младу лучицу... .

— Ти све једно те једно, рече Босиљка.

— Зар није тако? осмехну се Даринка. Пријатељство не разбира за године и боју очију. Него и опет хоћу нешто да знам. Реците ми: је ли му израз очију лукав и подмукао, или је искрен и слободан? По томе могу знати, хоћемо ли бити пријатељи.

— По изразу хоћеш ти људе да познаш, смешила се Босиљка. Зар не може и он бити измајсторисан, као што ти обично велиш, па шта онда?

— Наравно. Али ја то познајем, а зацело и ви.

— Рекла бих, да му је израз очију овејано поштење, баш као и назори му. У многоме су налик на твоје...

— На моје?! — смешила се и Даринка. Е, онда је он у твојим очима особењак. Али кад си му брже и назоре дознала?

— За ручком је чика — као обично „весео“ — причао о теби, о својој „узор девојци“ и сувише китњасто, а он слуша и одобрава, као да је еванђеље...

— Мани се шале! рече замишљено Даринка. Мени је много стало да дознам, какав је то карактер. Ко зна, какве себичне цељи хоће да постигну мојим избором и он и ујак му? Хоће можда да ме обвежу, те да после морам играти по њиховом такту и служити им као ћуприја за себичне им намере? Хвала на таквом избору!

— По чему судиш?

— Чика је био напит те му сувише искрено и много о теби причао. Показао му твоју слику. Он је све пажљиво, скоро изненађено слушао, одобравао је твој одлазак у препарандију и хвалио твоје мишљење, да тек онај брак може бити сретан, који се не склапа из рачуна, него из узајамног поштовања и љубави. „Да тако све женскиње чине, мање би било несреће на свету“ рекао је он.

Даринку обли румен. Дакле је у свету још мушких, који тако суде?- мислила је.

— Од куда он знаде, како ја мислим? запита за тим.

— Рекао му чика. (Причао му, како си због тога одбила многе младожење а на послетку и грофа. Дотле нисам знала, да је чики и то познато било. По свој прилици је теча нагађао, па му причао. Пре но [186] што се одселили у Ј., био је, као што сам ти писала, код нас, па њих двојица до поноћи провели у приповедању. Друкчије не умем ствар да разјасним.

Даринка уздахну.

— Лако је могуће, рече за тим, гледећи потпис писма. Зар ме је грофица штедила; зар ме је она умела појмити? Добро знадем, да се пронашло свашта. Па и он — к’о сви мушки!

— До сад нисам ништа чула, примети Босиљка. Бог им а душа им! Али да је Незнанковић поштен човек, стојим ти добра. Човек је то од карактера а уз то велик родољуб. И научен је. Свршио је права, по да би био, као што он вели, независнији, одао се пре неколико година на медицину. Скоро ће свршити; стрина ми је то приповедала. Родом је из неког села. Родитељи му нису баш богати, али то им је једино дете, па га лепо изучили; а ужива и штипендију.

Даринка се осмехну.

Што се мислиш? питаше Ружица.

— Пало ми на ум, да је у нас Срба штипендија као блата. Лако их је заслужити. Примају их и звани и незвани. Не ћу тиме да сумњичим вашег Незнанковића; још га не познајем. Али да би тај новац, издан на друге цељи, нашем народу више користио, то стоји.

У томе кврцнуше врата на дворишту.

— Млекарица, рече Даринка те све три одоше у кућу.

Две недеље по овом добила је Даринка писмо, у којем јој се јавља, да је изабрана за учитељицу у Д.

Преселила се са сестрама онамо. Д. јој се врло допало. Кућицу у месту свога роћења продала је а новац дала у оближњу штедионицу.

— Сад имате свака по пет стотина, рекла је сестрама. Ја вам још дугујем, али за то морате још причекати; плата ми не износи ни четири стотине, а треба нам од ње живети. Што ви заслужите, остављајте себи на страну.

Прве посете, што их је учинила „бољим“ мештанским породицама и онима, од којих је зависила, нису у њој оставиле пријатна утиска. Ретко је нашла коју породицу у којој се није, онако „случајно“, хтело казати, како су тек они својим заузимањем израдили избор њезин. Још јој се хтело наговестити, како је данас учитељица много, премного, те да је за њу срећа, што је добила њихово место. Једини председник, ујак Незнанковићев, беше у томе правилу изузетак, али он се још првих месеца њезина учитељевања одселио из Д. Човек беше трговац, а у Д. Чивута и сувише, те је потражио згоднију позицију за своју поштену трговину.

Утисак, што је у самој језгри, у маси народа добила, био је бољи и на рад ју је одушевљавао. Али се њој чинило, да је тај народ и сувише поводљив, и сувише запуштен, те да ће јој лако данас викати: „Осана“! а сутра „расини“! Била је дакле у своме делању предосторожна. Добро је пазила, шта ће радити, а још више, с ким ће се дружити. „Право је имао гроф, кад је некад рекао, да се сирома човек највише поводи за комадићем бољег хлеба, мислила је чешће она. „Да је тако, имам већ довољна доказа“. И тада је удвојеном снагом радила на васпитању поверене јој дечице, једине, као што је она мислила, узданице народа свога.

Прохујала је година дана учитељствовања њезина. За то време стекла је у Д. лепа гласа. Свако је хвалио, па и највеће лармаџије и смутљивци, [187] нову учитељицу, и ако је многима било загонетно, па и неправо, што с ни једном породицом не ступа у интимније познанство. Деца су је волела као мајку, као старију сестру своју, те јој чешће доносила и по неки мањи дарак, који су у родитеља измолила, али она га је већином, својим даром, што га је дала детету, исплатила. Поступком таквим показала је на брзо становништву, да не жуди за туђом милошћу и да учитељ и поред свог сиромаштва не мора бити, као што су они дотле држали, чанколиза и просијак. Била је загонетна многима, но поштовање, оно право поштовање, које се нехотице покреће и у срцу непријатеља наших, све је више крчило себи пута.

— Девојка та, рекао је нови председник — њезин пре тога противник, — с тога, што беше противник бившега противника — врло је загонетна. Изгледа слаба и немоћна, да је свака неприлика, сваки поветарац сатрти и савити може, али покушај, па ћеш видети; држи се као храст; пре ћеш је сломити но савити! Да нисам председник, не бих веровао. Овако се чисто застидим сам себе. Показује се и одаје ми поштовање, као да сам јој пријатељ, а знам да знаде... Права је то загонетка, али загонетка, коју не смеш много ни да решаваш; увек ти се чини, да ниси за то дорастао...

Даринка је међу тим савесно вршила своју дужност, а ван школе је била блага, учтива, предусретљива у сваком свом делању. Је ли само могла, помогла је свакоме, било саветом или иначе, али нико се није могао похвалити, да је учитељицу обвезао, било поклоном каквим, било гозбом или другим чиме. Приход јој је био мален, но она је волела и оскудицу трпити, него бити коме обвезана или дужна.

Чешће је ова или она породица позивала себи на ручак, вечеру или ужину, но она је увек учтиво такве прилике избећи умела. Ретко је ко видео учитељицу и на чијој ужини, ма да су те у последње доба код женског интелигентнијег света јако у моди. „Сад не могу. Доћи ћу вам други пут“, рекла је обично на позиве те, и онда одужила своју посету, кад није било доба јелу.

Једног дана карале је сестре због тога. Био дан одмора, па све три беху доспешне.

— Хајдмо госпођи Христићки — рекла Босиљка. — Данас држи ужину, а позвала нас. Добро знадем, да ће бити сва интелигенција на окупу.

- Ићи ћемо ми њима други пут, кад не буде време јелу, рече Даринка прихвативши се ручног рада.

— А за што не би сад? смешила се Ружица. Зар није лепше бити чашћен него не почашћен? Ја те заиста не разумем. Друге једва чекају да их ко позове, а ти избегаваш. Пре неколико дана разговарала сам се и с Босиљком. Је ли Босиљка? И ја и она те ту не појмимо. Помисли само, колико би ту могла заштедити! Да не чујеш, шта ти пишу твоје колегинице, не би ми чудо било; ал и од пре ти и госпођица Јана пише, да с ти ручкови, свечари и гозбама уштеди леп новчић.

— На част јој уштеда! Добро знадем шта би из тога потекло; проиграла би свој углед, а ја сам и поносита за гозбе и позиве тих високих госпођа. Познајем назоре те врсте женскиња, па нећу да чујем, како се за моји леђи шапуће: „Драга моја, шта мислите о учитељици? Позвала сам и њу, и ако не спада у наш циркл. Да богме да је то голотиња. Да није тако, зар би ишла да учи? Али баш за то — нека се наједе. А уме се и наћи, те држим да ми не ћете замерити? Поверавамо јој своју децу па морамо мало гледати и кроз прсте...

— Ала си ти чудна! смејала се Босиљка. Дабогме: да има и таквих „дама“, као што ти црташ, али има и које познају праву вредност и достојанство човека. Зар ми нисмо биле богате па јесмо ли тако мислиле?

— Допуштам да има изузетака, рече на то Даринка, али ја их још не знам. Док их познам, „чинићу употребе од добре воље њихове“. Па и онда ћу ретко примати позиве те. Плата учитељска не допушта ни гозбе, разумем гозбе, какве су сад у моди. Једна ужина изнесе по два три дана заслуге. Па од куда то.

— А ко иште да ти њима враћаш? примети Ружица. Добро знају оне, да би ти онда натезала.

— Зар ти мислиш, да те „имућне милостиве“ никада не натежу? Хој, хој, бива то врло често, смејала се Даринка. Да можеш само завирити у „породичне тајне“ у мужевљев џеп и приход и расход, видела би, шта нам оне кажу...

— Шта те се тиче? Да им није по вољи, не би те звале.

— Србин каже секо моја: „Кад поједеш туђу коку, свежи одмах своју“! Јесте, секо, то је лепо и право; а ко тако не ради, нека се не срди, ако га ко назове чанколизом. По схваћању после таке су чанколизе паразити оних животиња, које неће да се почешу и отребе тога гада, само с тога, што хоће бајаги да покажу своју снагу и издржљивост.

Све се и на то смејале те онда отпочеше другу тему.

Другом приликом почела је опет Босиљка:

— Данас те троје звали на светац, па кад нећеш да имаш посла с господом и дамама, а ти иди више занатлијским и ратарским породицама. Првима би то било уживање а другима част.

— Ја их никад нисам избегавала. Похађали смо већ толике; само нећу да идем по свечарих и сватових, а нећу ни иначе праг да им обијам. Свака породица, особито женски чланови, имају у својој кући посла, доста пута онаква, који се нерадо обавља у присуству других, па те честе посете морају бити досадне. Учитељица то увек треба да има на уму, да не крстари много по месту. Разуме се, да и за такве поступке има извине. Зажели се разговора с одраслима, вечито је са децом; но ретки су, који ће то умети схватити и разумети. На учитељици се свака пегица јасније види, него на другом женскињу. С тога ја и нећу да се прихватим правца, који узеше неке моје друге.

— Али мени се чини, да је ближи додир с људима, баш учитељичка дужност, протествовала је Босиљка. У нашем народу је много заблуде, много незнања, па ко ће исправљати, кад учиетљица не ће.

— Зар ја кажем да скрстимо руке? рече Даринка. Рђаво ме разумеш ако то мислиш. Ја само хоћу да речем, да се сувише не истичемо поуком својом. Још смо ми новина у народу нашем. Још ми нисмо стекле довољно поверења, довољно популарности, па пре свега треба да чувамо свој девојачки глас, свој учитељски углед, који истицањем поуке ван школе и деце лако можемо изгубити. Поука ван школе за сад је приступачна само мушком учитељству, а нама ће бити тек можда после две или три десетине година. Да вам ово докажем, требало би више говорити, а ја сад немам ни воље ни времена. Доста, да вам кажем, да је то за нас убитачно, а за народ штетно, ма да нам неки баш то препоручују. Поље је наше, за сад школа, пример и — перо. Даном приликом можемо и у породици живом речи поучити, али узети на се облик неке мисионарке па се истицати, нема смисла. Наш народ, а богме ни многи други, још није дорастао за промену ту, а преврати су у опште штетни а овде двојином. Па сад, драге моје, немојте се срдити на мене [189] нити ме наговарати, да одступим од уверења свог. Сву своју снагу, сав свој живот жртвоваћу позиву свом; дужност ми је то, али у лудо, детињасто трошити речи и свој глас излагати опасности а на штету своју и народа свог нећу никада.

Сестре су заћутале те је на томе и остало.

XXII.

Једног празничног дана оде Даринка с Босиљком у цркву. Кад су изашли из ње, пође с њима неколико жена из краја тог. Мећу њима беше једна прија, већ постара жена из неког банатског повећег села. Приказаше је одмах по своме начину, те Даринка мишљаше, да је у реду, да рекне коју с њом.

— Имате ли и ви, мамо, женску школу?

— Имамо. Па имамо и учитељицу, госпођицу, тако младу, к’о ви; само је већма у месу. Једра је баш здраво. Далеко смо од школе, чак на другом крају, ал она дође, чим пусти децу. Иде она свуда. А ми имали нике дгуње. Боже, крупне, па жуте, к’о смиљ, а њој се допале, па мало који дан ето ти је! Па нам ту приповеда, приповеда, како треба ово, како оно. Другдаш се и смркне, понда ту и вечера. Е,добро она код нас, добро богме. Извештила се па ретко кад вечера код куће а већ о свечарих, то се зна, сви је зову. Понда јој и жене шиљу.Дође ти, па фали ово, приповеда оно; а није ти образ к’о опанак, да не видиш куд навија и да јој не пошљеш. Но није ништа криво; ал већ не ваља ни што она ради. Знате, по кад и кад и замркне, понда морамо да је пратимо; а ми паори кажемо: момку је срамота за петом а девојки на челу. Па би требало да боље пази, ма да није ништа за криво.

У том ће упасти једна мештанка:

— Ју, Боже! па тако приповеда и моја Лела, кад је била, о светом Игњатији. Каже и њина тако. Добро учи децу, ал’ чим пусти децу: хајд у село! Добра девојка; и насмију се с њоме. Дође, па ондак све учи и показује, већ им досади. А већ знаду за што. Прико пута варошка кућа, па само да прође, да је виду писари и натарош. Пондак знаш, друго, имају, к’о свака газдачка кућа, по две краве на ведрици. Добре млекоше, чудо добре; млека к’о воде. Још кад их ране с цвеклом, а имају, како не би имали! Пондак млеко, не треба слађе. Послали и њој николко пута; иде им девојчица у школу. А њој се допало, пондак све их учи, како се музе крава у накрст а не успоредо, к’о да они то не знају. После јој пошљу и сира и другог белог смока. Сиромашна је, па је жале. Душа ваља, сад је одевена. Прави сваки час нову хаљину. Добија од људи много поклона па јој је лако, каже Лела; луди људи, па шиљу. Што јесте јесте, много се и мучи; но, нема приговора, ал, каже Лела, пре није имала. Па за то јој и чудо на наше девојке. Довек су јој лепо одевене, довек јој чудо, што носе свилу и атлаз, а, каже, сиромашке су. Дабогме, каже Лела, да су сиромашке, ал није њој то, већер што нема она тако руво. Ди се она може држати с паоркињама, па још с газдачким, кад је они плаћају?! Пре баш, каже Лела, изврз’о се ништо председник на њу. Паор човек и газда, ал имају две пртаје у селу, једна једног попе, а друга другог. Понак, све им се чини, да не држи шњима, већер с оном другом пртајом; па садекана, чим она једној пртаји назове лепо „помоз бог“!, оман режи на њу она друга. Па, каже Лела, не зна сирота ди ће; а придседник се за то извр’зо на њу, па јој не да плаћу; каже: немају новца. А она, он’ак шта ће, не мож’ жива у гроб, а тужила је већер и тужила, па ништа. Дође тамо ники господин, не знам, како каже Лела, [190] да га зову, момак: браћо, ово, браћо оно! јопет ништа. Ди ће и он да изиђе шњима на крај, кад они оман: не треба нам ни црква ни школа. Јако изишла та врашка мода, с том новом вером, а тешка времена, и људи амишни, па оман прете да ће у нововерце; само да им не спомињу плаћу. Данас волеш дати крајцару у бирц, него у цркву, отимају се само за цркву, кад се бирају тутори, а за друго, маре они! ... Јако је дошло тако време. Дације млого, па не мариш ни за што, каже Лела. — Придикује њима по кад и кад попа, да ће им нестати цркве и школе, ако ћеду се увек протеривати, већ да буду сложни на свако добро, па да се брину за своју децу, цркву и школу, а људи се само гуркају и смеју; кажу: „што се господари протеривају“! ... Понак, изиђи шњима на крај! Јако не мож’, каже Лела, тамо код њих с паором. Људи су, каже Лела, здраво велике пркосџије; но, већ к’о и код нас, сваки би тео да је први. Па каже Лела, неће да плаћају ни на школу. Довек морају учитељи најпре да ишту по сто пута. Да им начине тако какву школу, за коју се ништа не плаћа, добро би им пало. Па зато једни и волу, што ће, каже, да будну код њих нике школе, па да царство плаћа. Њина учитељка, већер, та госпођица, каже, да то није истина ал људи јој не верују. Њој, каже, чудо то; боји се да неће после царство њу изабрати, већ ће им послати другу, бољу; да царство бира, дабоме, да неће бирати, к’о ми прости људи. Другачија ће та бити, каже Лела.

Даринка хтеде нешто приметити, но Босиљка јој неприметно шану:

— Ћути! Друкчије им нећеш дознати право мишљење.

Даринка се осмехну, као да се нечем досетила, па ће онда упитати:

— А шта вели сека Лела, хоће ли њихова учитељица да иде тако по свечарих?

— Иде, још здраво, и по свечарих и свадбама, и дигод је зову. Па ђаволска Лела, смије се, па каже: боље би било да не иде. Док су људи трезни, њој чест и поштење, а после, ко ће им метнути копчу на уста? Избаце свашта. Па кад се једанпут пијани придњом окураже, после трезни одма нису к’о пре; брљају јој под нос и оно што није. Па, каже Лела, нађе се по ди који враголан, па у очи мислиш: Бог зна како је слушају и чествују, а гуркају се и намигивају. Ди ћеш ти да добро прођеш, кад се помешаш с твојом неприликом? Но, и ми паори смо људи. Други уме лепо и да ти да чест, ал тек, тек, госпођа треба да је госпођа, а не с тобом, к’а са својом другом. Ионак, она је још девојка, а ни наше девојке не иду на светац. А ђаволски момци, баш кад је она на свадби, онак ћаскају. Домаћин дабогме чува да је не увреди, ал ди ћеш ти с момци?! Па, каже Лела, онак боље, да седи кући, и да чува њену децу и школу. Да је звезда Даница, јопет ће, да простите, за њом сваки по што год да рекне. Па како ће онак и деца да је чествују? Почели је и певати. Ја кажем, то је ружно; није ни она калуђерица. Девојка је и она. Досади јој се и код куће. Пре, каже Лела, ишла увек код попадије. После рекла попадија, — зато, што је више ишла код натарошевице — да само дође код ње, да се наједе. Њој то било здраво чудо, па рекла прија-Јули, свекрви моје Леле, попадија ти казала, да идем код ње да заштедим ручак и вечеру а није ти казала, кол’ко сам ја њој ишла и везла?! После, каже Лела, био још већи ђаво; попа уз’о на њу зуб па јако каже и он, да им госпођица не ваља. Па и натарошевица почела ништо ружно с њом — сад се тек удала одскоро — па каже, да она долази због натароша. Добио, вели, на њу вољу, што је учена, а она сваки час ту. Понак, каже Лела, имају нико певачко друштво. Док она није дошла, нису имали. Па и гркиња Сара нема је у вољи, каже оће да залуди њеног сина а она је неће. Добија девојку с десет иљада. Понак има ту и момака И девојака, па и паорских. Једнима је још чудо, што и њих нису примили, него тек николко њих, [191] понак износе за њом свашта. Дабогме да лажу, ал једна лаж данас више вреди нег десет истина. Па каже Лела, боље би било да седи с миром. Другачије би је онак чествовали. Душа ваља, каже Лела, доста може да уштеди зато, што свуд иде и што јој људи шиљу, ал шта јој асне, кад је, да простите, ни у шта не зарезују. Па јако, каже, људи кажу, боље да су бирали учитеља него госпођицу, учитељку, како ли тамо зову. Ја опет кажем оним матерама: па ни учитељи нису свеци. А ето, ко може за нашом шта казати? А он мени: јо, наша ваљда неће да се удаје. Другачије неби се ни она ваљда затукла у собу. Добро је кад може. Ја другдаш тако станем па гледим за њом, кад узме књигу па иде у шетњу на излаз. Другдаш ми је и жао, па ми чисто чудо, што тако паметна девојка оће да будне калуђерка. Другојачије није, каже он, ето, кад је ко болестан у кући, онак ти дође јел поручи, шта ћеш да радиш, а на светац и у сватове ретко, врло ретко. Ја га онак пцујем, а он каже није за зло; само би вас већма волели људи, кад би се мало шњима и нашалили. А ја њему каза: јест’, понак да прође, к’о и она што је код Леле! Добро је, само кад може тако! Знаш, има људи безобразних, док им пружиш прст, оћеду одмах сву шаку. Него, рано, оћете л’ се ви удати? Знаш’ не би? Лепа сте и паметна девојка а ваљда вас и ишту?

Даринка се с тешком муком одржала да у смех не прсне; све бабе беху чисто зинуле да чују њезин одговор.

— Док удам сестре, биће и то, рекла је, да им још боље радозналост надражи.

— Дабогме, док вам дође суђени — рече баба; чисто се извињавајући; приметила је Даринчин осмех, па се застидила.

Дођоше у томе до школе те се растадоше.

Дошавши до вратница својих, обрте се Даринка, па кад виде, да су бабе одмакле, рече значајно својој сестри:

— Држим, да си довољно чула, из уста самога народа? Па сад суди: да ли сам имала право?

Босиљка не рече ништа.

При ручку је Босиљка мало говорила, док у један пут не спусти виљушку, па уздахнувши погледа у старију сестру и рече: Богме је учитељички положај врло тежак!

— Као у опште сваке ваљане, али сиромашне девојке, рече тихо Даринка, па и опет заћута.

После ручка оде Даринка одмах у малени свој вртић и не помогавши сестрама спремити смо, као што је дотле чинила. Села је у хлад једне воћке, па се замислила. Био је то тежак тренутак учитељичког јој живота. Народу, узданици народа нужније је васпитање од саме науке, а руке свезане! Уз то беше дан пре добила циркулар од више школске власти, у којем се учитељима налаже, да се строго имају придржавати наредбе, по којој деца свршетком трећег разреда морају знати и мађарски говорити. Па поред сеоског нередовног похађања школе, поред домаће запуштености дечије и поред осталих прописаних предмета, ко ће то да свлада?!

Да образује папагаје? Да напусти васпитање? Не, то не може! Али — шта да ради?

Дуго се мислила. Дуго је тражила згодна начина, док је није и вече ухватило при том ребусу...

XXIII.

Прошло је две године Даринчина учитељевања у Д. Једнога дана дође јој посета из места роћења њезина. Дођоше јој два млада човека. [192] Једноме беше име Љубинко Вернић, а другоме Јован Добрић; први беше трговац а други учитељ. Даринка их је знала врло мало. Дошли су и настанили се у оно место за време ђаковања њезина. Босиљка и Ружица су их добро познавале; Вернић беше неки рођак старом „чики“ њиховом, а Добрић син неке пријатељице „стринине“ још из времена девојаштва њезина. И један и други долазили су у кућу старим добротворима, те се и с девојкама поближе познали.

Сад је после неког околишења просио од Даринке, као старије сестре, Вернић Ружицу, а Добрић Босиљку.

Даринка им рече, да ће им дати одговора, док се са сестрама разговори. Сад нису дома; отишле беху у оближњу варошицу „стрини“ у походе.

Младићи одоше задовољни. Добро су знали, да их девојке неће одбити. Поштени и уважени беху то младићи, а наклоност се не да лако сакрити.

Кад сестре приспеше дома, рече им Даринка, ко их проси.

Сестре се загледаше.

— Јесам ли ти казала? примети најивно Ружица гледећи у Босиљку. Добро сам ја знала, да они то мисле. Добро сам ја знала, да један воле тебе а други мене. Да, они су баш долазили због чикиних кошница! Ал’ ти кажеш, не треба мушкима веровати!...

Кад је то изговорила, тргла се чисто и поруменила до ушију.

— Другого ми коментара не треба, осмехну се Даринка; Ружица је са собом на чисто! А шта велиш ти, Босиљка?

— Ја? Ја немам ништа против тога. Добрић је добар човек, добар и поштен. Но шта ћеш после ти сама?

Пала је сестри око врата па стала плакати.

Даринци грунуше дотле задржане сузе, али их брзо убриса.

— Један пут мора бити, рече са усиљеном мирноћом. До века не можете код мене остати. Па кад осећате наклоности, нећу срећи да вам сметам. Писаћу им још вечерас. Држим, да ћете бити сретне. Добри су, као што чујем, људи, добри, образовани и честити. Дабогме да нису обгати, али онда би морали сви учитељи и сиромашнији људи остати нежењени. Доста је кад се узајмно поштујете и волете. Друго није за брак ни потребно; јад, сиромаштво и свака несрећа лакше се сноси у пријатељском друштву.

Дуже није могла издржати; сузе јој грунуле, те брзо изиде из собе. До сада је била сретна у друштву својих сестара, а сад јој је ваљало окушати и самоћу.

Дерала је табак за табаком, док је будућим шогорима написала одговор; увек је био сузама орошен и измрчен. Једва на послетку би и писмо готово. Хтела га је прочитати, али место својих сопствених мисли, играше јој пред очима тек само грозна реч: сама!

Послала је одговор и трудила се, да сестре опреми према могућству и потреби њиховој. Посао тај разагнао јој је црне мисли и тугу њезину. Привидно је изгледала мирна и весела, али у души беше друкчије.

Да се уда и она? Доста њих је искали још и сад. Добри и ваљани људи су то, али — зар без наклоности, без љубави?... Да умем бар да замислим живот такав! Да то умем, па —«

Почела је о томе да мисли, но је већ после неколико тренутака закључила: „Не могу; боље и самоћа, него то“!

Падало јој на памет, да је то можда с тога, што љуби, што је можда љубила Ненада?

„Љубила“? Хм! И ту се смејала сопственој мисли. „Да сам га љубила, љубила бих га и сад. Он још живи, још је онај исти. А ја? Чини ми [193] се све као сан, као магла, кроз коју нисам могла добро видети. Поштовала сам у њему оно, чега он никад имао није. Да га је имао, зар би се тако брзо разуверила? Дете сам била, и то је све. Да, дете“!

Дешавало се да су је сестре нашле плачну.

— Па ако ћеш ти тако, шалила се Босиљка, онда морам рећи Добрићу, да нађе и теби младожењу, па нека буду троструки сватови. Двоструки су већ и тако.

Даринка се зловољно насмешила, трудећи се, да буде весела, да својом тугом не квари добру вељу и срећу сестрама.

По некад се опет уз сестре развеселила, па и нехотице почела себи да ствара нов идејал. И тада јој се показала сјајна, симпатична и узвишена слика; блистала јој се као нека звезда, али је ишчезнула брзо, као метеор, те није имала јасна појма о њој. „Да луда посла“! мислила је тада; „допада ми се, што је далеко од мене. Допада ми се, што ми је помогао. Замишљам га по своме ћефу по своме уображењу, а ко зна, какав је и он? Даљина нас увек вара. Хвале га његови пријатељи. Друго од њих не могу ни чути. Друкчија су можда дела његова. Дела? — Да боме дела; али зар није доказ да тако и дела, као што они веле, мој избор овде у месту. Јели тражио од мене хвале, је ли се надао чему? Помогао ми из уверења, да ће тиме народу дати добру учитељицу. Други нису тако чинили, нису толико радили, па колико сам пута већ осетила њихову хвалу, њихову тежњу за превлашћу нада мном, над уверењем мојим? Поштен је човек, то је јасно. Али шта ме се то тиче? Не тичем се више ни ја њега. Да није давно заборавио на мене, зар ми не би писао“?

Доцније се смејала својим мислима.

„Да ми пише? Ха, ха, баш сам смешна. Нисам ни ја њему захвалила. Па онда, зар га нисам мало пре баш због тога делила од других обичних себичњака. Друкчији је он, то је извесно. Да ли знаде, да су мештани са мном задовољни, да сам му поверење оправдала?...

Пренула се из мисли и поруменила. После је уздахнула, сетивши се усамљене будућности своје, и потражила је утехе у школском и домаћем послу. Посла беше доста те брзо прођоше два месеца и дође заказани дан сватова.

Да не би сав посао на њу пао, замолише јој сестре „стрину“, да заступа при том чину место домаћице.

Даринка се беше дотле већ свикла на судбу своју, те весела придеваше и она невестама венце.

Наједанпут зазврјаше кола на дворишту.

Даринка оде прозору а за њом и стрина.

— Незнанко, мој Незнанко! пљесну стрина рукама; ко би се то надао? А пише он мени да ће скоро доћи. Сад ме, видиш, није нашао код куће па дошао и он.

Даринка се загледала у странца, што је силазио с кола, па и неосетно прошапута: Чудно! На длаку онакав, каквог сам га ја замишљала.

— А шта ти имаш да га замишљаш? осмехну се враголаста стрина, па је лако зврцну по носу и истрча пред свог милог госта.

Даринка се трже и порумени. Добро је стрина приметила: шта има она о њему да мисли? Али је она ипак често мислила, особито од кад су јој сестре испрошене.

Румен с лица не хтеде још ни онда, кад јој је стрина приказала новога госта, свога рођака доктора Незнанка Незнанковића.

Гост јој се извињавао, што је дошао и непозван. Рад је био да што пре види стрину, а и своје пријице, госпођицу Босиљку и Ружицу. Док је чика живио, упознао се са њима.

Даринка је била необично збуњена, прво, што јој је стрина истину приметила, друго, што је доктор Незнанковић јако био сличан и по спољашности њезином замишљеном идејалу.

С тога јој добро дође кумовска журба на венчање.

Свати се спремише за полазак у цркву, па док се сестре с Даринком, стрином и са осталима праштале и по обичају љубиле, дотле се Незнанковић пресвукао, те мољаше Даринку да с њиме до цркве иде.

— Жао ме је, рече она, али ја морам дома остати. Другога нема, на кога бих се могла ослонити.

— А да што сам ја ту? осече се стрина.

— За вас је и без тога и сувише посла, ласкала јој Даринка.

— Имам ја доста помагачица, а наћи ћу и више; само ти иди! наваљиваше стрина.

— Нисам ни обучена за тај чин, бранила се Даринка.

— Шта ниси! Доле ту кецељу! Па шта ти фали? рече љутито стрина. Зар ти не знаш оно: ко не воли замерити неће, ко не воли ни гледати неће?

— Право вели стрина, примети и Незнанковић. Хаљина вам та врло доликује, ако је и домаћа.

Даринка ћутећи отпаса кецељу и прими његову руку, те пођоше и они.

Дуго су ћутали обоје, док она не поче:

— Ја сам вам, господине, јако захвална.

— И ја вама, прекиде он, па је погледа, и погледи им се сусретоше; „Лепша је, него на слици“! мишљаше он; „поглед му је поштен“! мислила је она, па оборивши очи заћуташе обоје.

Дођоше и до цркве.

По свршеном чину, кренуше се сви натраг. Сви су ћеретали, само су Даринка и Незнанковић ћутећи ишли. Док сад он не отпоче:

— Ви се, госпођице, за цело чудите мојој примедби, да сам вам и ја захвалан? Али ви сте оправдали поверење мога ујака, поверење моје; показали сте да сте добра, савесна учитељица, верна и истрајна кћи народа свога. Па зар да вам не будем на томе захвалан?

Она га погледа дугим погледом, као да хоће да проникне, да ли и мисли тако, као што говори.

— А од куда ви то можете знати? Можда се и варате. И друга би то исто чинила.

— Допуштам, рече он с обореним погледом. Али ја то не знам. У другима нисам имао таког поверења, па ме нису могле ни преварити.

Сад је дошао ред да она обори очи. Рука је њезина на његовој мишици лако задрхтала а она чу, како му у том тренутку срце поче наглије бити.

И опет је настала дуга пауза.

— Реците ми, господине, искрено, по чему сте ви судили, да више вредим од своје учитељичке сведоџбе?

— По чему? рече он па је погледа. Хоћете да будем искрен? Добро, ја ћу бити. Али онда не смете узети, да је то мушка. —

— Застао је.

— Галантерија, доврши она.

— Како хоћете; само не сумњајте у моју искреност, моје пријатељство.

— Нећу. И ако слабо мушкима верујем.

— По каткад је то врло добра навика. Али не увек. Док човека не познамо, то је врло корисно. Доцније бива то неповерење штетно. И ја [195] не верујем сваком женскињу. Но да вам дадем одговор на ваше питање. Ја, госпођице, познајем вашу прошлост, познајем ваше назоре. Чуо сам од покојног чике. Па држим, да која девојка неће да прода своју руку, своје срце за углед у друштву, за сјајан положај и богатство, та мора бити и добра учитељица.

— Лако сте се могли и ту преварити, рече Даринка, а глас јој је дрхтао. Зар вреди што чврста воља, кад нема спреме, нема способности ни дара?

Он је изненађено погледа.

— Ја сам имао и за то гаранције, рече по том одлучно. У вашој оцени има неке противности, неке контрадикције, како ли да се изразим? Познато је, да се француски језик у учитељишту предаје у врло малој мери, а ви имате из тог предмета довољну оцену; а ја сам из поуздана извора дознао, да сте још пре одласка у учитељиште више знали, но што се тамо предаје. И из матерњег језика имате лошију оцену, него оне ваше колегинице, које су и у својој молбеници учинили крупне граматичке и друге погрешке. Још има и других предмета, из којих сам ја увидео да сте лошије оцењени, но што вам је знање. Па онда, и из владања имате други степен, а ту сам уверен —

— Хвала вам! рече Даринка узрујано. Друго ме толико и не боли, али то ће ме довека тиштати.

— Појмим, госпођице, али треба примити срцу. Доказали сте већ довољно, да сте боље заслужили. Друге вам сатисфакције не треба. Доста је у нас учитеља и учитељица „препоручених“ и „примерних“, па ко им то види, ко верује? Папир може говорити по вољи; дела пресуђују и говоре.

Даринка уздахну.

— Дабоме, да је људи, који много полажу на сведоџбе на папиру. Другог изласка на послетку и не могу имати; почетнику не можеш дела видети... Доцније је то друкчије. Даје се то видети. Ја сам, на пример, споредио вашу пропратницу, ваше писмо, са писмом ваше колегинице, која узгред речено, беше за вас опасна ривалкиња. Имала је „препоруку“, „примерно владање“ и из сваког појединог предмета одличну оцену. Али ја сам брзо увидео, да не може бити баш све тако. Да је у ње било мало више здраве логике у глави а не тек на папиру, било би мало више скромности у хвалисању и позивању на своју „одличну оцену“ а више поноса у молби. Да нисам видео својим очима, не бих веровао, да свесна женскиња тако може схваћати ствар, и тако се понизити, да апелује на милост и општине, на сиромаштво свога оца и на многу браћу и сестре...

Даринка се осмехну.

— Није она томе крива. Друго је томе узрок. Да нас не примају већ од четрнаест година у завод, да околина не угушује понос наш још за време ђаковања, друкчије би било. А крив је много и наш женски положај. Из моде и нужде врви све у учитељиште. Друга поља немамо. Да је мање свршених учитељица а више отворених места, било би друкчије.

Приспеше дома, те се разговор прекиде.

После ручка кренуше се весели свати дома. Даринка је на глас јецала, кад се праштала са сестрама. Дуго се уздржавала, па сад више није могла.

Дође и Незнанковић да се опрости.

— Госпођице, рече он, појмим расположење ваше. Али сетите се, да су вам сестре близу. Долазиће вам често. Долазиће вам и стрина. Ја то добро знадем. Добра је то душа. Она вас воли, као и — као и сви ваши пријатељи.

Држао је њезину руку у својој. Даринка се није сетила да је извуче. Још му је лаки стисак и вратила. Чинило јој се то сасвим природно; чинило јој се, да је тај човек најискренији пријатељ њезин, да га је увек познавала, само што беше до сада од ње удаљен.

Разиђоше се и остали гости. После неколико дана оде и стрина. Даринка сад остаде са свим сама. Празнину ту јако је осећала, али и опет остаде она стара. Дужност своју вршила је с љубављу, савесно и тачно, али ни од својих назора, свога уверења није уступила ни за длаку.

Поносна, девојачки и учитељички поносна, била је и сад. Истину и правду бранила је колико је год могла а неправду мрзила свом душом својом. Патила се с тога много. Патња је највернија другарица сваке учитељице, природе и карактера њезина. Поштовали је многи па и они, који су је мрзили, којима је била трн у оку, а љубили је тек они, којима је видљиво помагала, а то беше крајња сиротиња, болесници и деца њезина. Другима је била и остала светла загонетка. Друкчије није могло да буде. Људи, или боље већина људи, воле, да и у учитељици има сиграчку, има лутку или роба; воле, да им се ласка и удвара, а она то није хтела, није умела. Да је то хтела, да је умела, лакше би живела, али права поштовања, праве љубави било би још мање...

„Лажне љубави лажна поштовања, мени не треба“! мислила је она; „наша срећа није од овога света!...

С тога је и остала она стара...

XXIV.

Две су године у велико прошле од сватова Даринчиних сестара.

Једног лепог мајског јутра искупио се силан свет пред и око Д-ске цркве. Сватови беху у њој, те свет чекаше да изађу.

— Ево их! викну неко из скупљене светине.

— Чији су то сватови? питаше други глас.

— Наше учитељице, беше одговор.

— Да ми је само знати, кога је та изабрала?! — рече опет неко.

— Не знам баш шта је, ал за цело је поштен и —

— Сирома ђаво, к’о и она — доврши нека шаљивчина.

Сви се смејаше досетци овој.

— Ево невесте! — повикаше опет, а на црквених се вратих указа Даринка и — Незнанковић.

За њима је ишао кум, стари сват, девер и још неколико свата.

— Пондак да не пукнеш од чуда? гунђао из светине неки бркајлија.

— Шта се ти, чико, срдиш? запита га неко девојче.

— Та ето, синко, кад сам ја лане тео да дам моју Анку за оног богатог Србијанца, та се помодуша највише попела на моју главу и Анки држала страну. Па јако пошла и она за момка из света. Право кажу: дуга кика кратка памет! Пи! —

Промрмљао је нешто кроз зубе.

— Хо! — хо! браца брзаче, умеша се нека снаша. Право кажу, да сте ви људи на зло брзи; пцујете а не знате за што. Зар ти не видиш, да је то онај господин, што је пре четири године био код нас на светац и што је тебика и оном мом онолико наручив’о, да бирате госпођицу Даринку? Леп си ми ти одборник!

— Хо мај! А ја га нисам одмах позн’о, а гле, баш он! Ал’ јопет, јопет; он ми баш сам каз’о, да је није видео, ал је чуо и зна, да је здраво ваљана.

— Па то је доста, смешила се победоносно снаша; господари се не морају видити; они се по писму распитују.

— Ју, свету! Свашта да чујеш! смејала се она девојчица, пљеснувши рукама.

— А шта се ти смијеш? осече се на њу снаша.

— Па како се не бих смијала, кад кажеш, да се господари не морају видити, већ се по писму узимају. Да би још то било! Паоркиња а госпођа, то је све једно. Ја знам, да госпођица Даринка тог момка добро познаје. Био је он и у сватове фрајла-Босиљки и Ружици. Па кажу, да је ники род Босиљкином мужу, шта ли? Добро сам још ондак видила, како гледи госпођицу. Чим она пође по соби, јел’ куда, а његове очи све за њом. Још сам мислила: гле јако, допала му се и тако необучена, а друге фрајле накићене, текер да полете.

— Е, виш — девојка најбоље зна! осмехну се снаша, па се с другима загледа у сватове.

На вратима Даринчина стана дочекаше свате Даринчине удате сестре и њихови мужеви. По обичају се ижљубише с невестом и младожењом и за тим сви уђоше у собу.

После весела ручка разиђоше се сви гости заједно с Даринчиним сестрама и шогори. Изашао беше и младожења.

Даринка беше сад за тренутак сама у својој соби. На један пут се отворише врата и Незнанковић ступи у собу.

— Наредио сам, да нам за сутра нађу кола, рече, пришавши Даринци и метнувши своју руку на њезино раме. Него чуј, шта је ново, твој некадашњи идејал добио пре неки дан и трећега сина, а твој несуђеник, гроф, венчава се баш данас. Узима кћер богатога грофа Х.

— Заиста?! узвикну радосно она.

— Тако је. Али опрости, што сам тако гласно говорио! Ти си ми све то као тајну поверила...

— Муж треба потпуно да познаје прошлост женину, рече она, па га погледа погледом, који дотле ни сама познавала није. Он је на то загрли и пољуби у чело.

— Ти си мој „браца“, мој „идејал“, мој „гроф“ и сва срећа моја, шапуташе она. Па одбивши своје руке њему око врата врати му пољубац па уморена спусти своју главу на његове груди. Срећа је уморила; осећала је, да је он истински љуби и да је сама први пољубац дала тек из праве и чисте љубави.

Сутрадан је Даринка отпутовала са својим мужем свекру и свекрви у госте. Тамо је наговорила старца и старицу да се преселе к њима у Срећнице, где је пре неког времена Незнанковић смештен за среског лечника. Двоје старих заволеше Даринку од часа као своје рођено дете, те тако и учинише.

Сад живе сви сретно и задовољно. Срећа им је на чврстом темељу дигнута, те је изглед да се неће никада срушити.

Босиљка и Ружица чешће похађају своју сестру, а и она њих. И оне су сретне и задовољне.

Стрина је остала код својих рођака, али је много бивала код својих љубимица Даринке, Босиљке и Ружице. Пре кратког времена је код Даринке и умрла. Своје прилично имање, што јој од мужа остало, оставила је рођацима, у којих је била. А своје огромно имање, што јој доцније, [198] после удадбе Даринчине пало у дело згодитком неке срећке коју је још њезин муж узео, оставила је по наговору Незнанковића и Даринке „Српској Матици“, али не на штипендије и издавање књига, већ половину, петнаест хиљада форината на мировински фонд српских учитеља и учитељица, а другу половину на издржавање оних српских вероисповедних народних школа у епархији, где је она била, којима највише прети опасност да ће изгубити свој верозаконски карактер, и на припомоћ за зидање школских зграда у оним српским општинама које су сиромашне, те не могу сами да је подигну, те се с тога читав нараштај заједно с учитељем и учитељицом по којекаквим непримерним собама трује прашином и поквареним ваздухом.

Хтела је да се сети српских забавишта по сиромашним селима, поштених и ваљаних Српкиња удавача, ваљано изучених и добрих сиромашних трговаца, занатлија, ратара, професорске мировине, српских књижевника и песника и још многих других, али јој Незнанковић рече, да тада неће бити ни једнима ни другима, а ваљда ће се наћи још кога, ко ће се на њу угледати.

Слава честитој покојници и вечан јој спомен у народу српском!