1.

Тешки дани наступише у кући Хапи-Костића, свом силом се свалила брига на ову стару босанску породицу.

Данашњи домаћин, Милан Хаџи-Костић, залуд се трудио да утиша себе и своју жену а она њега, ипак нијесу умјели једно другом ништа казати да се умире. Страшна брига се свалила на ову честиту српску кућу, која је до данас много несрећа и удара претрпјела, што се ова породица вазда истицала у борби за народну ствар.

Данас је у бригу бацио ову породицу млађи брат Боривој Хаџи-Костић, професорски кандидат. Данас му је аустријска управа у Босни и Херцеговини коначно вратила молбу са поруком, да за њ нема мјеста у овијем земљама. По Сарајеву се муњевитом брзином разнио глас, да је молба Боривоја Хаџи-Костића одбијена због тога, што је учествовао у народном покрету против злог стања у Босни и Херцеговини, и да ни један од омладинаца, који су створили тужбу протин земаљске владе за Босну и Херцеговину и исту оптужбу чак цару подастрели у облику меморандума, не ће добити мјеста у овој земљи. У ту омладину је спадао и Боривој [4] Хаџи-Костић, шта више, важио је као вођа те незадовољне омладине.

У први мах је таково стање наступило у кући Хаџи-Костића, да се ни о чему другом није мислило, већ о будућности и егзистенцији млађег брата Боривоја.

Старији брат, Милан, преузео је трговачку радњу послије очеве смрти и сав остали домазлук да управља њиме. По уговору је уједно узео насе васпитање и школовање млађег брата, а послије овога читаво имање има припасти старијем брату. И брат и домаћица су великом вољом радили, оскудјевали са своје двоје дјеце и све приносили на жртву, но послије свега тога је сада ето брат домаћинов, Боривој Хаџи-Костић одбијен, а тиме је ухљебљење његово одбачено у неизвесну будућност, па је можда и читава екзистенција његова дошла у питање.

Брига и очајање се свалило на читаву кућу, а на домаћицу свом силом. Она се сва промјенила у лицу, у ходу, у говору, па и само поштовање је према брату мужевљевом у року од једног дана изгубила. Док је домаћица куће ову ствар тумачила само са материјалне стране, дотле је домаћин био дубоко у души дирнут, да му ето рођени брат послије толиких удара још од детињства ево и овај удар мора мирно да прими, да му не даду љеба у отаџбини. Он је све терете, бриге, напоре и оскудјевање [5] радо подносио, па би се и данас радо примио нових терета, само када би брата могао видјети на угледном мјесту. Је ли братовљева молбеница за навјек одбијена? Хоће ли он икада имати користи од својих наука у овој земљи? Да ли се може чему надати у другој замљи? Је ли залуд био сав напор, труд и мука обојице? То су биле мисли, на које је он хтио себи дати одговора и умирити и себе и жену.

Под теретом ових мисли и старих брига овај човјек од 30 година изгледаше као старац. Његовом још свежем лицу, али са већ прогрушалом косом на глави и великим браздама на челу, око очију и на иначе коштуњавом и изразитом лицу даваше ова брига прави израз и значај. То овако забринуто лице бијаше сада разријешен ребус његове прошлости и читава му живота. Изгледаше као да му се у лице, у израз и читаву физиономију ужљебила сва прошлост са силним прегоревањима, мукама, теретима и губитцима у борби за своју породицу, за брата, а све против јавних насиља аустријске управе ове земље. Овај човјек изгледаше као да је претурио све муке и јаде свих људских доба за кратко вријеме младости.

Само што је примио управу над имањем, дошао је налог од управе земаљске, да има селити из куће заједно са кирајџијама, јер као да је ту [6] опасност, да се кућа може срушити. На овај налог се одселио, у кући нико није становао, али кућа ено и данас још стоји читава. Послије тога су набеђивали на њ’ да стоји у додиру са једном страном државом и да подржава револуционарне везе са њоме. Неколико пута су му ноћу рупили у кућу, чинили преметачину и унијели страшан немир у породични живот. Све дозволе, које је до сада имао, одузеше му, чак да продаје пиће на мало, нашто је кућа од давнина имала право. Свијет се питао: зашто то? Што је народан човјек — био је кратак одговор.

— С чим ћемо сад почети? — питала је домаћица мужа већ некоји пут. Он је до сада вазда ћутао, а послије о другом говорио.

— Сачекаћемо, да видимо, шта се може још учинити, — одговори јој он напокон да је утиша. — Ићи ће један од народних вођа земаљској управи да тражи разјашњења.

— Ја већ видим да се не ће ништа постићи. То се могло у напријед знати, чим је потписао несрећни меморандум.

— Несрећни — зашто несрећни?! Који се поштен Србин није слагао са оним поступком омладине?! Зар смо дочекали да нас и из рођене домовине без разлога изгоне? — У ово моментално узбуђење га је довела мисао, ако му брат буде коначно одбијен.

— Овдје је свршио; ако можеш побрини се за брата на другој страни.

Домаћин је осјетио жаоку, но се утиша. Са женом се није хтио упуштати у овако озбиљне ствари, а у ову за сада бар не, јер ствар није зрела, да се о њој може нешто коначно рећи.

— Он не може овдје дангубити. Ево пропустио је већ по године, а шта би то значило за његове науке да још пропушта?

Милан Хаџи-Костић развуче усне на осмејак и погледа жену. Овај поглед јој рече, да није ни лијепо, ни хришћански овако говорити о овој ствари. Она разумједе овај нијеми говор. Застиди се и утиша се.

— Ја знам да је теби тешко, мени је још теже, а њему, је си ли мислила о томе?

Наста починак. Изгуби се онај крт израз са њеног лица. И са његова лица ишчезе забринутост. Изгледаше као да о једном мисле и једно осјећају а мисли као да им се слажу.

— Ако буде морало бити, ту ће бити код нас још годину, па и двије године дана. Можда ће тако морати бити без и моје и твоје воље, па и без управе аустријске.

Међу мужем и женом овлада мирно хришћанско расположење. — Сјетише се покојног оца, народних вођа и српског народа.

У кући Хапи-Костићевих никад није било свађања, ван овакових препирки, [8] но и ту је вазда паметнија страна однијела побједу.

Споља се чуло звоно на вечерње. Домаћица упали кандило више светог Николе...

2.

Док су ово двоје на овај начин гонили бригу једно другом са душе, дотле је у малој собици из дворишта сам сједио Боривој Хаџи-Костић, професорски кандидат доста миран. Изгледаше, као да је већ претурио прво узбуђење и да је наступило у њему оно мирно стање, када се о догађајима стварно пресуђује. Пред њим је лежао акт земаљске владе за Босну и Херцеговину, одбијање његове молбенице. Из тога акта је Боривој Хаџи-Костић читао да у његовој домовини нема за њ љеба, нема рођеног огњишта, јер тако хоће туђинска управа, сурова сила. Једино та мисао га је изводила из мирног расположења, код те мисли би се у њему све ускомешало, и први пут у његову животу еруптивном силом избило би незадовољство против стања у домовини и протест против управе и силника, који управљају његовом домовином. До сада се вазда знао уздржати. Скоро да је био више него увјерен, да га ова управа гони и да му неће дати мјеста, но тим је јаче и силније избијала смјелост његове унутрашњости и одлучности, да се као син ове земље бори за своја права [9] против странаца, који су отели право синова ове земље. Ту је упоредио себе и свој живот са животом оне дјеце мајке природе, која без закона, без разума, без морала живе ослањајући се на овоју снагу, силу и преимућство и користећи се тим преимућством, суровом силом без обвеза, морала, чувства права кидише један на другог, јер је још и онај побједио, који мање поштује закон, а више сурову силу.

Из ових мисли га тргне куцање на вратима. Није му било мило, да га ико сада посјети и узнемирује. На вратима се укаже његов најбољи пријатељ, Душан Трифковић, судски вјежбеник, син ове земље, с којим је проводио прво ђаковање, а касније с њиме делио све ударе и несреће и личне и заједничке домовине. Скоро једнако неизвјесни и збуњени погледи им се сретоше, а то је све донијело, да једно мисле и осећају.

— Сви знају већ и све је узаврело и узбуђено у читавом граду.

Тим ријечима је давао задовољштину, тјешио новодошли гост свог пријатеља, и лице му постаде мрачно. Боривој Хаџи-Костић не хтеде показати на лицу оно што осећа. Слаб изгледати: то је презирао. — Преко лица му прелети лак осмијех.

— Симпатија читавог Сарајева је на твојој страни, али ја не знам, чиме сад да почнеш, шта да радиш.

Ово сажаљење увриједи Боривоја [10] Хаџи-Костића, но ни то не хтједе показати.

У овај мах још не знам, шта ћу радити — поче он, али те увјеравам, да пропасти не ћу. Кунем ти се — диже своје двије снажне руке и удари их о сто — кунем ти се да пропасти не ћу.

Какова одлучност и огорчење, каква мушка снага говораше из његових очију, лица и читавог тијела. Душан Трифковић бијаше изненађен овим одважним држањем, да човјек у овако очајном стању с оваком одлучношћу гледа у своју будућност.

Душан Трифковић мораде мало боље погледати у лице свога пријатеља. — Из широког блиједог али крупног лица бијаху одскочиле јабучице, широко чело и меснате доње вилице. Црне очи у овај мах бијаху пуне свјетлости. Крупно и коштато тијело, коштуњаве руке и плећа изгледаху, као да их је овај млади човјек изабрао за борбу, и све то послагао на висок стас, снабдео све са силном одпорном вољом, да се бори и одупире најтежим ударима.

Душан Трифковић на задње ријечи свог пријатеља није имао ништа да одговори, тако је нешто извјесно, јасно и потпуно читао у читавој појави свог пријатеља, а оне речи бијаху тек једна мрва свега онога, што му тјело сакриваше. Укупно ово гломазно тијело као да бијаше оживотворена, одлучна воља, ничим не окрњива [11] воља, спремна на сваки отпор, да обори највеће преприке. До сада је у Боривоју Хаџи Костићу видио само ђака, додуше подузетна или смјела, а сада ево гледаше пред собом јунака, борца за своје право, за идеју.

Овај вал љутине, увриједе и гнева прође за часак и Боривој Хаџи-Бостић се умири мало.

— Хајдмо ван, ма куд, да не морају моји непрестано на ово мислити — рече и пође. Причекај ме за час док се јавим.

Само што је изашао на ходник куће, истрчаше двоје братовљеве дјеце и обоје полетјеше у загрљај Боривоју.

— Не иди још — викну мали и препријечи му пут.

— Остани још, чико код нас! мољаше дјевојчица. Његово се лице разгали и развесели.

— Сад ће се вратити чика — утишаваше их нежно.

Дјеца се умире и пустише чику.

— Чико дођи! рече старији момчић, а за њим то исто понови дјевојчица.

Прије него што је оставио кућу, отиде Боривој да се опрости са братом и женом му. Затече их мирне и удубљене у себе. У полумрачну собу падала је свјетлост из кандила, која је обасјавала икону светог Николе, кућњег светитеља. Мал га не свали туга при овом погледу. У овој бризи изађе му пред очи сва прошлост, коју је од свог дјетињства [12] под овом сликом проводио, сјети се и оца и мајке — ту му сад први пут проговори срце у овом јаду, док су до сада мисли као тирани сузбијали сваки глас осјећаја. И тај осјећај донесе му пред очи оца и све његове биједе, јаде и сличну борбу с туђом управом у овој земљи.

Отац Боривојев, Костантин Хаџи-Костић, био је један од првих српских трговаца у Сарајеву још за турско доба. Када је Аустрија дошла у Босну и Сарајево посјела, Константина Хаџи-Костића бијаше аустријска војна управа одмах првог дана ухапсила, што је учествовао са турским усташама против аустријске војске. — Стари Хаџи-Костић се дигао на оружје с пуним увјерењем, да аустријска окупација не ће донијети добра овијем земљама. Но Хаџи-Костића брзо пустише на слободну ногу и почеше га обасипати обећањима, дадоше му одмах „лиферацију“ за војску, да тиме задобију једног од најимућнијих и најугледнијих Срба, који би својим упливом могао и остале Србе задобити. Но одмах прва година управе ове стране државе са страним званичништвом под оружаном силом отуђила је не само Хаџи-Костића, већ уједно и све његове једномишљенике Србе. Но ту се до сада једнодушно Српство Сарајева поче цијепати. Сјај, бљесак, ласкање и увлачење спољашњег сјаја од стране управе [13] брзо бијаше задобила онај елемент, који вазда тражи своју удобност и - своју добит. Константин Хаџи-Костић се није дао задобити, а зато му брзо одузеше све повластице, које су му прије без његове жеље дали били.

Око Хаџи-Костића се бијаше окупило коло Срба, које се за кратко вријеме увјерило о несрећи за ову земљу, коју доноси аустријска управа са страним званичницима на челу, увлачећи у земљу стране људе, дајући им трговину, подузећа, откупљујући за јефтин новац српска земљишта са тежњом за освајањем српског имања. Управа земље је брзо изашла са својим програмом, подмећући на лак начин по неколико задовољних домородних синова против Срба који нијесу држали са владом. Ту је отпочела борба, која се брзо пренесе на поље цркве и школе, а из Сарајева на све градове Босне и Херцеговине. Но народна српска странка, у коју је спадао и Хаџи-Костић, није се дала потиснути из цркве и школе, које је још за турско доба извојевала. Почело се борити свим средствима против народних људи. Аустријска се управа у Босни и Херцеговини поче служити својим познатим средствима, којима се против себи потчињених држава служила. Дођоше на ред прогони основани на лажним оптужбама и отворена писма стадоше подметати народним људима, [14] стадоше од неискусних али у души непоштених рођака измамљивати лажне исказе против народних људи, почеше их на основу ових „кримина“ осуђивати. Ово још већма изазиваше српски народ, ствараше у дну душе Србинове мржњу према странцу, који је сада све више разлога имао, да прогања Србина и на рођеном му дому.

Једног дана изненада у кућу Константина Хаџи-Костића рупи полицајни комесар са два до грла наоружана стражара, а улаз у кућу су чували два војника са натакнутим бајонетима. Ником не говоре ништа, већ отпочеше преметачину. Тада још мали Боривој је гледао на оца и на матер, који нису ништа говорили, и са лица им прочита нешто, што га нагна да врисне и сакрије лице у материно крило. Ту је почео да се боји тих људи са златним оковратницима и црвеним шарама на хаљинама, ту их је почео да мрзи.

Полицајни шеф је преметао све у кући, и орманове и сандуке и кревете, детињу колијевку, чак даде разрити патос, таван и подрум и тамо тражако неке забрањене ствари, новине, списе, писма, прогласе, које је требао писати неки револуцијонарац. Онда су отишли без опроштаја.

То се често дешавало од то доба, и ако никада ништа сумњиво нијесу нашли, то се ипак понављало једаред-дваред у мјесецу и то баш у петак [15] на пазарни дан, када највише муштерије долажаше у дућан Хаџи-Костића. Старе муштерије Хаџи-Костићеве, који су из села дошли у варош да пазаре, погледаху на ову стару српску кућу и угледавши два оружана војника са свијетлим вршастим бајонетима на пушкама, окретаху главу од куће, као да никада нијесу ни познавали Хаџи-Костића.

Константин Хаџи-Костић се јуначки држао, али се видјело на његовом тијелу, које је почело да се губи, да је у дну душе увријеђен, да се у њему нешто збива, што ће или у њему остати и упропастити му тијело, иди ће ван и онда не ће бити добро ни за њ ни за његове.

Двије године сваког мјесеца по двапут, а задње године и по трипут у мјесецу понављала се ова насртања на кућу Хаџи-Костића, а српски свијет с почетка застрашен бјегаше, но касније тражаше све више ту трговину.

Сад се лати полиција другог насиља. Преко директора, управника и начелника свих званија; забрани званичницима државних званија, да никог у Хаџи Костића радњи не смије видјети. Ту су заповијест кметови на селима објавили сељацима свуд у околици Сарајева. Овај налог су пред сељацима пооштрили тиме, што су сваком запријетили глобом, кога би и једаред видјели у трговини Константина Хаџи-Костића.

Поред свих ових владиних налога [16] преко градске полиције Хаџи-Костић је ипак постојао, а његова је радња напредовала. Народна љубав га није оставила. Овај прогон је од њега створио народним борцем, вођом, прваком, који је са још неколико одлучних Срба узео вођство и отворену борбу против насиља земаљске управе.

Но једног дана се ипак нешто десило, што је све поразило. Била је тавна ноћ, на пољу је бјеснио јужни вјетар, бора и киша је махомице ударала о прозоре, како је кад вјетар забјеснео. Уједаред се зачу споља ударање на кући Хаџи-Костића. Неко је бесомучно ударао алком на вратима. У кући се сви тргоше. Кроз полусвјетлост кандила се могло распознати снажно тијело Константина Хаџи-Костића, који се дигао из постеље. Жена скочи за њим.

— Куда ћеш? Њен застрашени глас је све тумачио.

— Ја ћу отворити капиџик. — Опет се зачу ударање алком о врата све јаче, силније.

— У име закона отварај!!

Коста Хаџи-Костић даде знак кроз прозор. На пољу зафијука вјетар бијесно, засу прозоре крупним капљицама. Наста тајац. Дјеца почеше дрхтати. Кроз мртву тишину допираше у собу бат мајке, која се спуштала низ степенице. Шкљоцну кључ на капиџику у дворишту. У собу допираше ситан звекет сабаља о камен у дворишту. Брзо затим се зачуше брзи [17] кораци уз степенице горе, и уједаред се у соби засвијетлише златни чакови и врхови од бајунета на пушкама.

— У име закона, ви сте ухапшени, — зачу се оштар глас из гомиле. Константин Хаџи - Костић се сав затресе, очи му сјевнуше одлуком, да учини свему крај. Но гле, шта би уједаред?! Заљуља се човјек — поблиједе. Сјетио се дјеце.

— Ја нијесам непоштен човјек — изговори гласом, каковим говоре људи, кад се бране од оптужбе. Само што је почео говорити, зграбише га онако полуобучена, у часу га свезаше, и силом га изгурнуше из собе.

Ту више нијесу помогле молбе, ни преклињања женина, ни јаук ни писка нејаке дјеце, још мање позивање на закон, да га без разлога не смију растављати са дјецом и женом; ту није било закона, четири оружника га одведоше некамо у ноћ.

Кућа остаде без домаћина. Овлада страх са неизвјесности. Одмах рано ујутру почеше долазити у кућу пријатељи и питаху: „Зашто га одведоше?“ Неки слијегаху раменима говорећи: „због велеиздаје“, и почеше шапутати један другом: због велеиздаје. Само некоје вође говораху са нарочитим нагласком: јест, због велеиздаје! Хм! а кроз узбуђено дисање отимаху се ријечи с прекором изговорене: Сада тек траже свједоке.

Мали Боривој је тражио оца, питао [18] за њ’, слушао оне ријечи и када је по који од народних вођа што рекао, он није разумио, шта је овај рекао, али је и опет гледао у лица и отуд прочитао неко осјећање, које човјека обузима, када је увријеђен и он је ту и сам осјећао да су оцу учинили неправду.

Идућег дана пође жена да посјети мужа.

— Куда ћеш, мати? скочи мали Боривој мајци ближе, и шчепа је за сукње. — И ја идем! изговори мали дрхћући.

— Остани код куће, код брате — молећим гласом говораше мајка Боривоју, да остане. Боривој поче као матор пријетити: Хоћу да видим бабу! Морам га видјети!

Отидоше. Видјеше оца блиједа, скрхана и очајна, с везаним рукама у ланце. Када виде жену и Боривоја он чисто посрне, жена цикне, мали Боривој претрну, очи му засвијетлише сузама; када обриса сузе, спази крај оца два оружана стражара.

— Одријеши ми бабу! — изговори Боривој погледавши најпре на стражара па на мајку. Пустите ми бабу, — викну мали — и поче га давити јецање, које побједи слабо дијете. Опет погледа на оца, а када овог види скрхана, понизна и убијена, гдје ћути, дијете врисне у плач.

Стражари ћутаху. Отац стајаше блијед, мислећи на несрећу, која ће се скоро с њиме десити, мајка ухвати [19] Боривоја и сакрије му лице у своје крило, но овај се отме и, спазивши да стражари ћуте и ништа не одговарају, дијете поново викне на стражаре: Пустите ми бабу.

— Води малог! викне мајци један без пушке, који је три корака даље стојао, и до сад ћутао.

Дијете се бијаше ускомјешало, оно је потпуно схваћало, да му се оцу чини насиље. Ту у дјетињој души захвати корјена страх од силе, која ступа углађена и накићена, украшена црвеним бојама и златним тракама, а само насиља чини; сила, која не поштује ни оца ни мајке нити ишта, што дјетињу душу весељем испуњава ни његовог бабу, који само добро чини, нијесу у стању да му поврате.

— Води малог! — викну исти господин. Мати се збуни, поче се и у њој комјешати.

— Оставите господине дете код оца, нека га бар још једаред види.

Мали пође оцу одлучно и ухвати се за њ. У тај мах шеф претрчи дјетету, зграби га за руку и тако га повуче за собом, да је мали морао трчати за њим. Мати престрављена потрчи за њима. Кад их је стигла, већ су били на пољу пред вратима. Мати се једва прибра. Брзо ухвати малог за руку, дође до врата и ухвати за кључаоницу, да уђе и опрости се с мужем, но врата бијаху закључана. Окрене се и тражаше надзорника но њега не беше више ту. Мати ухвати грчевито [20] своје дијете, притисне га на груди и страхотан јаук и писка разлегаше се по тишини усамљене улице. Људи су је нашли обнесвеслу крај врата, а крај ње мали Боривој звао је свог бабу, да мајци помогне.

Шта се послије у затвору и суду с Константином Хаџи-Костићем дешавало, није се дочуло вани. По граду се јавно говорило, да су више свједока испитивали, но се са шапатом около разносиле ријечи: Сада тек траже свједоке...

Константин Хаџи-Костић је био три мјесеца у истражном затвору, и када не нађоше свједока, који би могао свједочити о велеиздаји његовој, пустише га на слободу блиједа, скрхана, болна и немоћна. Није знао ни да прича, зашто је оболео.

Послије по године дана је Боривој једног дана отпратио свог бабу на гробље на Кошеву.

Када је Боривој отпратио свог оца на гробље и кући се вратио, није много мислио на оца, али тим више на оне људе са шареним одијелом, дугим капутима и златним порубом на капи. Он их поче мрзити и мрзио је све, што носи слично шарено одијело са златним порубом на капи; омрзну дијете све оне, што заповједају, и тако омрзну власт. Та мисао и осјећај касније из детета никада није могла да ишчезне.

Туторство над њим је узео најпре један рођак, а када брат Милан постаде [21] пунолетан, преузме га он. Када је свршио основне школе, нико није био за то, да иде на занат или на трговину, и ако је једва остало имања, да би се могао школовати. Одлуче, да га школују. Када је био у гимназији, умре му и мати. Смрт матере је поновила све успомене на очеву смрт у сада већ зрелог младића. Мржња на власт јачала је прогонима у гимназији кроз странце професоре. Та мржња је била сада већ осјећање зрелог младића, који је већ све схваћао. Прогони од стране странаца и несрба професора, који су дошли у његову домовину за хлебом, само су му снажили карактер; он је стицао сталне појмове, упознавао туђу управу и о њој једаред за свагда стекао непромјенљиво мишљење. Ту је стекао увјерење о своме будућем позиву, ту се одлучио за струку гимназијског учитеља, да српску омладину васпитава, и да однегује детиће, који ће дорасти свом позиву.

Када је Боривој свршио средње школе у свом родном граду, прије него што је пошао на велике школе отишао је на гроб свог оца. Тамо је дуго стајао удубљен у мисли, дуго, дуго. Ту је нешто завјетовао. Шта? То ником није казао, то нико не зна..

Баш када је Боривој Хаџи-Костић први пут прекорачио академски праг, да из чистог врела црпе знање, ново оружје у будућој борби, српски народ у Босни и Херцеговини је увидео, [22] да је само зато несрећан, да га зато силник гази, што је досада вазда главу погињао пред њим; српски се народ тргао — у отпору је видео свој спас. И тај угњетени Србин Босанац је отпором почео да се брани; почео је оптужбом против несавјесне управе, тужио ју је у меморандумима читавој Европи. Овај покрет су створили људи наоружани искуством и знањем, очеличени у досадањој борби.

Те оптужбе против управе су побудиле читав народ; читава омладина српска на великим школама уједини се на заједнички отпор. На челу великошколске је омладине стајао Боривој Хаџи-Костић са својих неколико одважних једномишљеника.

Кроз те оптужбе и кроз омладински меморандум, ту тужаљку народну, проговорио је и проплакао, очајно викнуо српски народ пред читавом образованом Европом; ту је излио као мало дијете искрено сав свој јад, бол, увреде и насиља странаца у својој рођеној домовини. Послије двадесетпетогодишњег угњетавања аустријске управе викнула је српска омладина у свијет: ја још маштам прадједовске гријехе косовске, ја сам још роб послије толиког пролијевања крви за тебе Европо! Ту је говорио све учињене му неправде понижени сељак, кога презире и гони онај, кога он храни; ту је изнио све неправде Србин занатлија, који пати од нечасне утакмице странца; па и Србин [23] посједник је показао прстом на туђ новац, који се амо увлачи и на јефтин начин, за малу цијену, откупљује од земаљске управе шуме, горе, брда, ливаде, пашњаке, српске домове и отима српска села и вароши; ту је процвилила и српска омладина, Србин ђак, оптужујући странца званичника, износећи му сва ниска средства, којима се служи против екзистенције Србина, сина ове земље. Све је процвилило под притиском странца угњетача, и оне дивне горе са снјежним врховима, и оне шуме са поносним оморикама и јеликама, и оне ливаде, са зеленом травом, коју је Србин столећима крвљу натапао само да очува своју отаџбину; све је у овој угњетеној земљи јекнуло тугом, болом под ударом страначким и све се слило у један очајан крик, у силан протест човјека против тиранина, опћих човечанских права, Србина против угњетача.....

То је ето била кривица и Боривоја Хаџи-Костића, због које је сада требао паштати.

У једном моменту све ово прелети Боривоју у сјећању испред његових очију... Брзо се прибере и врати свом пријатељу.

3.

Био је Аранђелов дан. На крепим славама при честиткама се свуда говорило о одбијању молбенице Боривоја Хаџи-Костића, а српски свијет је ово одбијање разумио, тумачећи га [24] тако, да земаљска влада почиње да гони ону српску омладину, која је у меморандуму устала у одбрану народних права.

Боривој Хаџи-Костић је био све га на два мјеста да честита крсну славу, и ако од свога дјетинства, прво с оцем, за тим као средњошколски ђак, а послије као великошколац, никада није пропустио да свима својим пријатељима и познаницима не честита. Данас је честитао свега једној родбинској кући, и Јови Митровићу, једном од народних првака и вођа у послиједњим догађајима. Ту су оба ова два млада пријатеља били позвани на сијело, гдје ће се слећи све што је боље српско у Сарајеву и што српски осјећаја. За сијело је још било рано и ова два пријатеља се кренуше у шетњу, док не приспије вријеме за сијело, да уједно кажу све оно један другоме, што им је на срцу.

Само што су изишли из дворишта, сретну се с једним од народних вођа и бораца у последњој борби за цркву, школу и народна права.

Јели истина? упита овај и живо упре свој поглед на обојицу, жељно очекујући одговор.

— Истина је.

Народни вођа намршти чело, насмија се и одмахне руком.

— Тако је то од како нам се аустријска управа попела на врат. — Биће боље! и запријети прстом.

Боривој Хаџи-Костић и Душан [25] Трифковић прођоше без ријечи кроз неколико улица српског краја, гдје су Хаџи-Костићеви, спустише се доле кроз главну улицу српске вароши, кроз Пирушу, дођоше до Баш-чаршије и упутише се у оне мирне узане улице самих дашчара, улице турских дућана, које такођер спадају чаршији, а у њима бијаху само турски дућани. Ту прођоше неколико ових кратких малих улица, осврћући се, да ли их когод гледа прати или прислушкује.

— Дакле ти вратише молбеницу — први поче Душан Трифковић.

— Не вратише ми коначно, већ -— „за сада нема места“.

Преко лица му прелети ироничан осмијех помијешан са гневом, али који још није избио свом силом.

— А прије неки дан наименоваше оног стеклиша из Хрватске.

— Па зато ето баш нема мјеста за мене. Ха, ха, ха. Нискост, лаж, насиље, бестидност! То су средства којима се служи силеџија према потчињеном. Ми морамо учинити нешто и ја и ти. Јер мени ево недаду љеба, а теби унапређења.

Душан Трифковић се тргне, ускомјеша, али ништа не рече.

— Зар ти ниси разумио шта то значи? Пет година чекаш на наслов судца, десет других странаца, који су послије тебе отпочели службу, иду напријед, само ти стојиш на једном мјесту.

— А нијсам ни меморандум потписао. Бар да сам то учинио, онда бих бар знао, зашто ме запостављају, зашто други...

— Што си Србин, у овој земљи рођен — прекиде га Боривој Хаџи Костић утишаним гласом, али који је од љутње био потавнио. Србин бити, то је већ погрешка, добар Србин то је гријех а борити се за права Српства, то је пријеступ пред силницима ове земље.

Душан Трифковић је мислио како би се нашао излаз из ове несреће.

— Бар да имамо једног човјека на земаљској влади — рече Душан Трифковић више као себи. — Тај би бар могао за Србина што учинити, али немамо ни једнога нашег-човјека на читавој управи.

— Тако унапређење не требам, кроз препоруку и протекцију, одговори поносито Боривој.

— Па то баш мислим, да имамо човјека, који би по правди радио, јер коме се можеш овако потужити? Влади, а кога да тужиш? владу. Зар не видиш? Исти онај положај, у ком смо се налазили за турско доба. Ако си према овима горе окрутан, онда те гоне, ако си понизан, сматрају те, да си пљунуо на себе и презиру те. Управо шта имаш да радиш, како да се понашаш?

— Бити упоран! Протестирати и своје захтевати. То нарочито мораш ти чинити, прије свега стајати на [27] становишту свога права, па онда на становишту права српске омладине! Теби су бар љеба дали, но колико нас има, којима у рођеној домовини љеба не даду. Нас чак осуђују на духовну смрт, нас, који смо научили у великом свијету духом живети. Но ту нисмо само ја и ти, већ је читава српска омладина овдје у питању. Прећутимо ли ми ове неправде, или својом благошћу, попустљивошћу, покорношћу, одлажемо ријешење нашег питања, онда будимо у силницима мисао, да је то милостиња што иштемо, а не наше право. Оно пак што теби и мени одузимају, одузимају од читаве српске омладине; читава покољења ће да страдају, да пропадају. Зар наша ствар није ствар српског народа? Овдје се ради о признању ове тираније, насиља странаца над домаћим синовима. Пропустимо ли протестирати у часу, кад су нам неправду учинили, онда смо освештали право тиранина дошљака, да нас угњетава и даље, мене, тебе, српску омладину, сав народ српски у овим земљама. Ми морамо почети.

Душан Трифковић се окрене. Другим крајем улице је пролазио човјек, који брзо замакне за угао.

— Саслушај ме, шта имаш радити — настави Боривој Хаџи-Костић, презирно се осврнувши тамо, куд је онај прошао — сутра ћеш отићи свима редом тамо на влади и на крају самом војном поглавици; за тобом ћу [28] ја. Трифковићево се лице бијаше смрачило. Као да му се ово није допадало.

— У часу, када се ради о твојој будућности, а и примјера ради, то мораш учинити. Зар не видиш да сви странци иду напријед испред тебе?

— Ама то не иде — шапну Трифковић.

— Ти се бојиш, да те не прогањају Ма то ти чине и без овога, и без твога протеста, чак и без разлога. Доста је што си Србин. А када те већ прогањају, онда им стани на пут. Ко се не зна бранити, када је неправедно нападнут, право је да га газе. Горе ти не може никада бити него сада.

— Мој драги, нешто успјеха би могло једино бити у томе случају, када би све посјетио. Хја, а шта да им кажем? Могу само протестирати. То ће пак схватити као мој меморандум.

— Нека схвате — прекиде га Хаџи-Костић — покажи им и ти зубе једаред. То ти је била досад кривица, што си ћутао, што си био благ, попустљив, а они те зато ето газе. Захтјевај нека ти кажу у очи, зашто те запостављају. То морамо знати. Питај их, да ли твоја квалификација са аустријског свеучилишта толико вриједи, колико у осталих њихових људи, који су испредњачили испред тебе! Тражи разјашњења о свему.

— Ох, ево већ који ми пут то говориш!

— Тај страх прекужи, јер ти прети опасност, да оно што уз твоје ћутање тајно скују против тебе, да и јавно кажу, док пред свијетом не постанеш личност, о којој се више не рачуна. Овако устајеш у одбрану против тираније за све нас.

— Ти си ме о свему увјерио, али се бојим, да наша борба не ће успјети.

— Морамо издржати.

— Али докле?

— Док не дођу други и више њих. Ми ћемо их васпитати. Трифковићево се лице смрачи, али се није могао отети утјецају ових ријечи. Плашила га је мисао, ако се с протестима не успије, он би можда пропао, народ и омладина би даље трпили, а ни један Србин Босанац не би нидочега дошао. Сви они, који су протестирали, ма у најблажем облику, сви су до сад били гоњени.

— Данас смо сами, али ће нас сутра стотина бити. Ми ћемо створити ту омладину, и ново доба. Никада тиранин није подјармио образован народ.

Трифковић се удуби у мисао и упита се у себи: да ли смо ми образован народ?

— Ми морамо створити омладину око себе — настави Хаџи-Костић, која ће се борити против читаве ове управе и тираније. Јер шта нас чека овако? Шта нам је учинила Аустрија од како је дошла? Даље смо од културе и слободе за четврт столећа рада [30] њена, него у почетку. Данас смо у тој опасности, да ће нам се странац и бројно осилити, да никада више своје отаџбине од њих унутри задобити не ћемо. Данас нам не даду ни слободе ријечи, ни мисли. Зашто? Да нам одузму најсветије средство у борби за слободу, да се не чује наша ријеч нигдје, да се тиме може казати: српског народа нема, он не постоји више у овим земљама. У будуће ће још мање имати обзира на нас, ми ћемо бити ништа; они не полажу више на нас, они се не боје наше ријечи, не боје се наше претње — та ни нашег крајњег средства.

Обојици се смути пред очима.

— Када буду једног дана све нас прегазили, свуд ће мећати наше непријатеље католике; католичка пропаганда ће се без страха залијетати у наша села и вароши, у наше куће у наше школе, и пред том средовјеком инквизицијом не ће бити светиње. Пригрлиће нашу дјецу без нашег отпора и даље ће нас дражити и омаловажавати, изјављујући, да нисмо нико, да смо прегажени, да нисмо више народ, и да с нами не треба више рачунати. Ето то хоће ако ми дамо.

Трифковић је мирно ћутао, очи му беху наводњене од узбуђења и увреде, коју су ове ријечи садржале, као да их је слушао из уста свога непријатеља. Није знао да даде себи одговора на ово, јер му се пуно питања натуривало. Можемо ли ми томе [31] на пут стати? Шта да учинимо да то не буде?

И опет прође једно непознато лице. Трифковић се тргне, што и Хаџи-Костић примјети.

— Грозна мајко земљо, вјечито се у теби осјећамо као да нам је Дамоклов мач над главама.

— Што се плашиш слободну ријеч казати?

Обоје се удубише у туробне мисли о будућности ове земље.

— Ето ти слике наше будућности, ако сада будемо ове повреде нашег права прећутали. Сада наступа права борба српског народа ових земаља против силеџија, када образована омладина ступа у редове народних бораца. У тим редовима и нас чека угледно мјесто, и то мјесто на челу, јер смо ми прва образована српска омладина, која мора све жртвовати, да одбрани српски образ. Оне будуће стотине, које ова борба треба, ми морамо образовати. Кроз ту омладину ћемо отети народ из духовног ропства странаца и тирана, и показати му прави пут, а када народ ослободимо, Бог ће благословити дјело. Ја већ видим коначну нашу побједу. Доћи ће час, када ће сва образована Европа устати у нашу одбрану, већ видим дуге редове, читаве поворке аустријских војника, гдје корачају онамо пут сјевера; видим сву ову господу и њихов сраман растанак са овом земљом, стидећи се за све оно, што су неправдом [32] учинили нашој отаџбини! То ће бити наш успјех, успјех нове омладине, успјех српског народа.

Када је Боривој ово изговорио, лице му је имало израз, као да је још нешто имао да каже, али у овај мах као да није могао. Душан Трифковић бијаше сав под утјецајем ових ријечи. Сада се јасно указивала велика разлика ова два човјека у лицу, у изразу и осјећају. Плаве очи Душана Трифковића бијаху узбуђене, али читав израз бијаше више живахан, мек, нежан, пун полета, чак пун сањалаштва, али без велике енергије. Сва појава његова дисаше елеганцијом, лакоћом кретања, осећања и мишлења. Када Боривој поново захтјеваше од њега, да сутра иде влади да поднесе своју тужбу и протест против запостављања његова према странцима, Душанове плаве очи као да сјевнуше пламом, који њима није својствен, дођоше за час у забуну, али енергичне ријечи и појава Боривојева разагна ову неизвјесност.

— Сутра ћу ићи да протестирам и да наведем све учињене ми неправде, рече Душан чврсто гледајући у снажну и мушку појаву Боривојеву, очито прожет мислима и осјећањем овога човјека, кога у овој час обожаваше. — Ићи ћу сутра — изговори још једаред и начином говора и тоном подржаваше свог пријатеља.

4.

Ова два човјека бијаху најискренији пријатељи још из дјетињства, па и из гимназије; то се пријатељство протегло и на ђаковање у Бечу. Но од како је Душан Трифковић ступио у државну службу, ово пријатељство није било више онако дубоко искрено као прије. О опћенитим јавним народним стварима су још доста повјерљиво говорили, али како је дошло до личних питања, ту је Трифковић први отказао повјерљивост. Послије ђаковања је ово све очигледније постајало. Они више не питаху један другог: камо идеш с ким се на другој страни забављаш? То тајно неповјерење, то невјеровање другоме, да умије да тајне чува, избило је прво из Трифковића, а када Боривоју не хтједе увјек објашњења дати, ни овај не хтједе више о томе питати. У ђаковању тога никад није било, али од како Боривој поче да учествује у јавним народним стварима, већ нека стидљивост Трифковићева, да он то није у стању, већ да мора са стране да посматра свог пријатеља, удаљило га је од Боривоја. Често се дешавало, да се Душану Трифковићу јавно учинила неправда, гдје су сви знали, да га је поједини владин чиновник јавно као невина напао, омаловажио, запоставио, лажно оптужио влади, он није тражио савјета у свог пријатеља, јер је унапријед знао, шта ће му овај савјетовати; тек у појединим ванредним [34] приликама су искреније, отвореније погледали један другом у очи, и исповједили се један другом. Но и ту се више пута Трифковић кајао, јер се стидио, да није у стању бити онакав, какав би и сам желио да буде. Само се данас није стидио, само се данас није ни мало Душан Трифковић плашио Боривоја Хаџи-Костића потпуно саслушати, све му рећи и све му обећати. Сав град је био узбуђен због одбијања молбенице Боривоја Хаџи-Костића, све је било ускомјешано, па и Душан Трифковић се данас узбуни, сада је и свој очајан положај потпуно схватио. У њему је потпуно сазрела мисао, да сутра отиде свима редом у земаљској влади, а ако не помогну стварна разлагања, он ће протестирати.

Већ се почео сумрак хватати. Ни један од обојице не примјети, да им се два просијака приближише, један слијепац и други који га је водио.

— Удијелите слијепом сиромаху!

Душан Трифковић извади из шпага неколико крајцара и даде их вођи слијепца, који је био заједно са слијепцем пружио напријед руку. Боривој одгурне руку вођину у страну, и стисне неколико новчића у руку слијепцу, која је била доста пуна бакра.

Пођоше даље и дођоше у једну уску улицу. Куће су биле махом на један бој, а горе на боју бејаху прозори застрти решеткама; то су махом саме турске куће. У крају улице, [35] из једне кућице, чуо се звук хармонике, који је пратио ситан али оштар женски глас. Обојица погледаше горе. Са врха прозора кроз горње окно, изнад решетке, извириваше неколико младих дјевојака, Туркиња. Једна од њих механички трзаше хармоником, а остале пјеваху једну српску пјесму, која се орила час весело, час тужно, вазда пуно осјећаја, нарочито кроз ова свежа женска грла. Уједаред ишчезоше женска лица, пјесма и свирка престаде, све умукну. Црвен застор сакри читав прозор. Женске се сакрише испред мушкараца.

Обојица се у исти мах упутише доле низ улицу и, прошавши кроз некоје дјелове чаршије, уједаред се створише на обали ријечице Миљацке. Сарајево се светлило у свој својој љепоти и бљеску, нарочито кеј, тај најлепши дио модерног Сарајева. Дуги редови електричних лампи осветљаваху дуг низ најмодернијих зграда с једне и друге стран Миљацке, овога плахог брдског потока. Пролазећи кроз своје плитко корито преко шљунка и камена, блистала се Миљацка у хиљадама и хиљадама сићушних таласића, одбијајући оштру свјетлост електричних лампи од себе. Уз тих ромор, скачући са шљунка на шљунак, пресијеца ова брдска ријечица Сарајево на двоје. Ту на обалама Миљацке, на асфалтованом кеју бијаше развило Сарајево сав свој раскош, љепоту, чар, спојивши у себи сав исток [36] и запад. Ту посред стотине танких мунара џамија, ниских, чађавих, старинских босанских кућица, које стоје на балванима као на дрвеним ногама — дижу се модерне палаче, надмећући се стиловима модерне грађевинске вјештине. Крај старих турских кућа са решеткама на прозорима, које те подсјећају на средњи вијек, диже се палача на стубове са свим уресима и љепотама маварске грађевинске вјештине; одмах даље се дижу танки минарети, са снажним кубетима над самом џамијом, подсјећају на мистику средовјеког муслиманства. Тамо даље се дижу безбројна кубета украси свих модерних стилова. Ту на најмодерније израђеној обали Миљацке, на асфалту, сусрета се поносити Сарајлија са фесом на глави са Сарајком у димијама и фесићем на глави, ту охоло хода господин са цилиндром, гледа напријед некуд у даљину, не види ни феса ни димија, охоло се крећући напријед; за њим јури поносити муслиман са шареном чалмом око феса, гледа некуд далеко на југоисток, и мисли о будућем османлијском царству у Босни; за њим иде кријући се гомила була са прикривеним лицем, са бијелим, жутим или црвеним сунцобраном, који носи и кад сунце сија и кад киша пада и када снијег веје; а отуд на малом коњичку, који подиграва, иде сељак Босанац са црвеним кишобраном пребаченим преко леђа, као да се танак [37] крст миче отуд. Прљаве, издеране и јадне спољашњости на кога као да се ни сунце не смије, улази Србин сељак у Сарајево, гледа, зино и блене у ово шаренило и забезекнут на овај бљесак, заборавља свој јад.

Када се ова два млада Босанца спустише на обале Миљацке, и када бацише поглед на овај сјај, који још више бљешташе крај електричног освјетљења, обузе их туга и тајна мржња. Све ово бијаше за њих туђ сјај, а босански — он бијаше у далеку прошлост увијен, потамњен, затрпан оно првим нападајем странаца на њихову домовину.

Само што су се спустили низ обалу, уједаред се тихо и свечано захорише поврх Сарајева усклици стотине хоџа у славу Алахову. Са висине, са танких мунара, на све стране се чуло: Алаху екјбер! а ова побожна молитва разлегаше се по мирној тишини и одјекиваше од оних стијена, хрида и шумарака и последњих огранака дива Требевића, који се у небо диже, под чијим подножјем лежи овај град. Као да је све умукло за час и прошлост и садашњост, као да су за час занијемили сви осјећаји и мисли и охолост и понижење, фанатизам, па и погажени народни понос као да је престао; у један мах све умукну, као да се све слило у ту једну кратку пјесму, која тако мирно одјекиваше попут трубе побједоносне послије борбе и пораза Алаху Екјбер! [38] изговорене ријечи кроз стотину грла одјекиваху отуд са Бјелава према Хриду, са Хрида према вишеградској капији, а отуд према Требевићу, и та смјеса силних гласова спојена у једнолику једноставну јеку, губила се тамо доле низ Миљацкине обале, онамо према Сарајевском пољу, гдје се све губило и свега нестајало. И снага и број гласова поче ишчезавати, док не спаде на два гласа, напослетку на један последњи, који заврши са лагано, тихо и отегнуто: Саилахе илелах! Наста тишина, као да је прошао чудан фантастичан сан, а човјек гледа у тавну звјездану ноћ...

Боривој Хаџи-Костић и Душак Трифковић пођоше на сијело к Митровићевима, камо бијаху позвати да дођу неизоставно. Ту ће бити све српско, што се зове народно, сва омладина и женско и мушко, што интелигенцију представља, и све мушко зрело, што је учествовало у борби за народна права последњих десет година.

5.

Кућа Јове Митровића, трговца, била је тамо на граници српског краја и модерног Сарајева, на једној од главних улица овога града. Кућа је била изидана на један бој, доле је била магаза, а горе се становало. Гвоздена врата су сачињавала улаз ове велике куће са малим прозорима са улице. Преко гвоздених врата је била гвоздена шипка препријечена, врата [39] бијаху увијек замандаљена, а отвараху се када је ко лупао халком на вратима. Мјесто капака на малим прозорима бијаху гвоздена крила тамно обојадисана. Гвоздене капке на прозоре метнуо је још прадјед садањег домаћина, а гвоздена врата дјед, када су му Турци претили, да ће га ноћу одвратити од ђаурске вјере. Читава ова кућа, на чије се зидове бијаше похватала скоро стољетна маховина, подсјећаше на не много давну прошлост, када се средовјеким начином живјело.

Када је човјек обичним даном пролазио поред ове куће, васкрсавало му је пред душом оно доба, када се побожни хришћанин морао кришом у тами и ноћи Богу да моли, када је при првом сумраку морао нечујно да притвара гвоздене капке на прозорима, да гвоздене мандале навлачи на врата; васкрсавало је оно скорашње доба, када је побожни православни ходећи у цркву, тик на самом улазу у двориште старе цркве наилазио на објешена човјека, и поред тог мртваца свог познаника, или пријатеља, морао опрезно да се провуче између леша и врата, да не би коме год учинио криво.

Данас не бијаше гвоздених мандала на вратима, ни гвоздених капака на прозорима; кућа је била веселог изгледа, врата широм отворена, кроз прозоре просијаваше свјетлост и просипаше се чак и по улици, а [40] изнутра се чула свирка и орила се весела пјесма момака и дјевојака. Кућа данас бијаше скинула са себе мрачну одору ледне и крте одијељености од свијета, стари дух бијаше ишчезао некако у развалине средовјеких двораца и градина.

Кућа је од давнина својина породице Митровића. Породица Митровића је учествовала у свима добрима и несрећама, које прате српски народ у овијем земљама још од турских времена. Јово Митровић, садањи домаћин куће је остао вјеран старим обичајима и назорима о Српству и отаџбини својих старих. У кући је владао строги стари дух. Оно што су стари чинили, чинио је и Јово Митровић, поштовао је српско право, цркву и вјеру, и борио се против нападања ових старих тековина. Јово Митровић је стајао на челу одбране српских светиња према данашњој управи, њега је српски народ поштовао као народног борца, вођу и првака. Народ га зове: газда Јова, а то име је у народном језику садржало све, што се о Јови Митровићу добро мислило.

Газда Јово је још у своје младо доба остао удов. Жена му је умрла баш када је донијела на свијет друго дијете, када је даровала газда-Јови данашњу домаћицу Драгицу. Драгица је под управом бабе Јоке, очеве матере, управљала кућом, док је газда Јово са својим сином Ранком читав дан био ван куће и водио своју трговачку [41] радњу тамо у чаршији. Баба је неговала Драгицу под великим бригама и сузама пуних осамнаест година, и ево однеговала и васпитала оцу домаћицу, која данас управо и приређује крсну славу и сијело.

И ако је данас кућа Митровића славила крсну славу, нико из куће није био у цркви, да се помоли Богу у покој душе мртвих куће, а у здравље и напредак живих. Тако је хтио домаћин, да у смислу закључка народних вођа, нико из куће не иде у цркву све дотле, док се црква и управа опет не да народу у руке, док се не укине од владе постављени комесаријат — док се не збрише траг насиља власти у српској цркви и не престане тиранија странаца у светињама, које је народ својим грудима себи дигао. Јер када је управа земље, хтевши да све од народа отргне у своје руке, предала управу од својих људи створену општину на челу са комесаром, све се дигло против овог насилног чина, и старо и младо, и мушко и женско. Ту није било странака, читав народ се борио за своју цркву, за своју управу, а против туђе сурове силе, која се дрзнула, да чак заповједа у српској православној цркви, ко ће путир са светим причешћем пред вјерне носити.

Народу бијаше напокон ова борба додијала. Бијаше му тешко пролазећи поред цркве, годинама гледати у њу, славећи и Божић и Ускрс и крсну [42] славу код куће, крај кандила. Разјадило се народу већ, али се није уморио; народ је чезнуо за својом црквом, да се врати у њезино окриље, међу она четир зида, гдје је и под турском управом, од Косова амо, једино био слободан, а ево европска сила му и то мало слободе одузима. Сви су очекивали, сваки дан су се надали добрим гласовима о ријешењу црквеног питања па да народ с вођама и опет уђе у цркву, и Божић, Ускрс и крсну славу у њој прославља; никад се то није тако очекивало и желело, као баш на дан крсне славе, а нарочито данас у кући Јове Митровића, једног од народних вођа, с којим је по Сарајева дијелило све јаде и радости. Данас се највише говорило и по граду, да ће за кратко вријеме доћи царска потврда црквеног статута и народ ће и опет добити своју цркву, српске куће ће и опет стати на старе темеље, дјеца ће веселије пјевати божићну пјесму и тропар свецу крсне славе.

Није било госта код Митровићевих, који није бар једаред на то помислио и домаћину казао шта мисли.

У кући Митровића су данас гости сједели у три собе. У великој соби с једне стране на миндерлуцима бијаху посједале жене, и то напријед баба Јокина родбина, па остале рођакиње. Ту су биле све тетке, стрине, [43] прије, куме и при доласку се поздрављале са баба Јоком.

— Добар дан, како си? — поздрављале су гошће домаћицу.

— Фала Богу, како ти? — одговарала је баба Јока.

— Како си још? —

— Нека фала Богу, како дјеца и мајка? —

— Фала Богу —

— Шта ти ради друштво?

— Добро фала Богу. —

— Нека фала Богу тако и треба —

Све су ово изговарале бабе, тетке, стрине, куме и друге са најљубазнијим изразом на лицу, а са срдачношћу, која се одражавала у гласу и изговору.

Ту у реду са осталим женама сједела је и баба Даша, опће познато лице у Сарајеву, већ и због тога, што је сваком, с којим се први пут видјела, оштро гледала у лице и питала: а гдје сам те рано видјела? Крај ње је сједела опће позната баба Стака, која је сваком хтјела да докаже, да су род и дотле није остављала никога на миру, док није позвала у помоћ све љестве сродства из црквеног права, и ипак доказала сродство. Све су ове жене, пошто су измјењале онај срдачни поздрав, претресале све најважније новостиске градске: ко је оболио, чим се лијечи пришт, како се остављају краставци за зиму, а највише о удајама и женидбама; ако их није било, саме су мислиле, ко би се све могао [44] узети; ове зиме су пронашле осамнаест љубавних, вјерених и будућих брачних парова.

У малом собичку с лијеве стране од велике гостинске собе сједели су сами мушкарци, већином друштво домаћиново: винароши, дуванџије и политичари, и гласно расправљаху о девним политичким питањима, само још није дошао ред на црквено-школско питање, али је сав овај досадањи говор био само увод, спремање за ту важну и једва очекивану расправу.

Пило се мостарско вино, позната жилавка жуте боје, јасна и чиста као зејтин, која брзо ствара добру вољу и савлађује човјека. Ово је вино домаћин набавио баш за данашњу прилику, до сто ока, а донио га је већ и зато, што је то домородно вино. У другој великој соби, с десне стране од велике гостинске собе, сједела је омладина: дјевојке и момци. Ту је била домаћица Драгица, данас чисто узбуђена од многих гостију. Дјевојке су све биле на окупу, само некоји позвани мушкарци не као да су чекали да се друштво најпре развесели. Но од мушкараца су ту били: млади доктор из болнице, др. Влада, прозвани Владица, Лука, нови суплент на једној средњој школи, прозвани Лукица, судски вјежбеник Ђока, прозвани Ђокица, млади правник Никола, син једне угледне Сарајевске породице, позвани Никица.

Ова четири младића су за сада [45] забављали дјевојке, махом све прије, родице и пријатељице Драгицине, међу којима је ту била Јелка, најбоља, пријатељица Драгицина, па Јања прозване Јелкица и Јањица.

То бијаху махом једна другој једнаке дјевојке, да се ни говором ни мишљењем ни животом не разликоваху.

Мушкарци су се трудили, да укажу овим дјевојкама сву учтивост, све лијепе форме љубазног, нежног понашања већ из разлога, да сперу са себе многу и многу срамоту, коју им је по гдјекоји поган језик нанио.

У читавом друштву, у све три одаје, владао је један дух, старински дух, јер се пазило на бабу и на домаћина, који су тако научили. Како је који нови гост или гошћа ушли у велику гостинску собу, послије поздрава су их ту дочекале двије дјевојке, нудиле са слатким, ракијом, колачима и кавом, а мушке и са цигаретлама, љубазно се нагињући према гостима и стидљиво шапћући: „изволите!“ С почетка се мало говорило, као да је неко ноге прекрстио, али се послије већ слободније говорило. Ова нова мушка омладина васпитана у Бечу, Биограду, Загребу и другим већим градовима, донијела је и нешто свјетских обичаја, но то су за сада примале само дјевојке, е, а зато је било доста разлога. Јер што је судски вјежбеник Ђокица говорио, то је Јањица жељно слушала и гутала његове ријечи и то не само [46] данас, већ на сваком сијелу гдје год су били заједно, а неко се већ побринуо, да тамо гдје је Јањица, да некако буде и Ђокица позват. Исто је тако било и са Лукицом и Милом, Никицом и Јелкицом и још некојом господом и госпођицама. Господа су са финим манирима, нежним понашањем, парфимисаним још тамо пријеко, умјели вјешто да освоје онај мали кутић у женским грудима, који тако много пута умије да ствара буре у мислима и осјећању тих дјевојака, прољеће или ладну зиму, страшну празнину... Мало потраја унутра уђе млад човјек, правник десете године, прозвани Стевица. Он сједне у друштво неколико дјевојака. Ово друштво се звало друштво за извјештавање новости сарајевских. Стевица је био предсједник тог друштва, јер је знао све шта се у граду дешава и одмах овоме друштву јављао, које се састојало из самих родица његових, неколико старијих дјевојака. Ово је друштво знало о свему, шта се у Сарајеву дешава, све сплетке, све свађе, интриге и оговарања, и о томе су ширили гласове по граду. Они су стварали мишлење о појединим људима. Ту им је ишао посао најлакше, двије три ријечи, два три погледа на човјека и за један трен је појам о свима способностима, својствима дотичног лица готов. О једном су рекли да је глуп, о другом да је већма [47] глуп, а што год су о њему казали, то су сами разносили по граду.

За сад се највише мотрило из обе собе на собу момака и дјевојака, гдје се још мирно разговарало, сједило на миндерлуцима. Сваки од мушкараца је забављао онај ужи круг дјевојака, гдје се његова „наклоност“ налазила. Дјевојке су ишле за тим да имају што више забављача, а оно, да освоје једног, то ће већ по себи доћи.

На оваким сијелима је то најзгодније, јер ту нијесу само дјевојке и момци имали ријеч, ко се коме допада, већ све бабе, тетке, стрине, куме, прије и друге рођаке. Старог српског обичаја, да млађи свуд имају слушати старије, па и у удаји, ове женске се нису могле тако лако одрећи па ма колико ови младићи баш модерно образовани и неке нове модерне мисли овамо доносили. Зато ништа није могло проћи без њихове; дух тих жена, лебдео је над читавим овим друштвом, њихово љубопитство, жеље, бриге за њихову будућност, лебделе су као духови над овим дјевојкама и момцима. Ново зачело. Ове су жене већ на двадесет дана у напријед одредиле ко је чији. Но и то се баш није радило тако на памет, и ту је неко други такођер играо улогу, још нечије жеље, мисли и — срце; не да су дјевојке саме изрекле: „Овога хоћу“ то су бабе, тетке, стрине већ саме знале докучити од некуд.

Зато су ти младићи и дјевојке као зачарани непрестано једно крај другог сједели, па и кад је дошао ред на игру, морали су ови парови бити скупа, па и послије игре су морали бити бар сваких пет минута заједно, јер савјет оних баба, стрина и тетака, на друго не пристаје. Када су тетке и рођаке на тај начин пожњеле први успјех, онда се казало паровима: ви сте своји! и као очарани на идућим сјелима траже они једно друго и сами они сада не могу ни да помисле на коју другу или другог. Савјет жена је победио.

По савјету тетака, стрина и осталих рођакиња је Драгица, домаћица данашњег друштва, била додијељена доктору Владици. Овај млади господин је то сматрао и за част и за најпријатнију забаву, да вазда седи уз њу, да јој говори лијепе ријечи, па чак да употреби по које јаче средство, да је освоји. Драгица му се свиђала по њеној благој нарави, стидљивим понашањем, још више неком сетом, замишљеношћу, а са вазда благим осмјехом, да је и сам више пута падао у двоумицу, били то било савјесно ову дјевојку задобити, пак јој не испунити жеља. Но ипак ју је толико познавао, да се Драгица не би била у стању тако лако освојити, и то увјерење га је тјешило, да се до извјесне, границе већ смије с њоме забављати, јер по доктор Владицином укусу, који је изоштрен тамо у Аустрији [49] нису одговарале више ове овако мирне и кућевне дјевојке са вазда једнаким, једноликим осмијехом и говором, који, по њему, не показује свјетско образовање.

Драгица је пак знала да доктор Владица свакуд иде за њом, чисто је свуд осјећала његову близину и иза леђа; чак јој је и годило, да овај углађени младић свуд иде за њом, да јој чак по коју ласкаву ријеч шапне; ту би се и насмијала, али је послије опет постајала озбиљна и замишљена но са оним вјечитим осмјехом на лицу, који је по мишљењу доктора Владице био тако „стереотипан.“

— Госпођице Драгице, код идућег кола да играмо заједно — ослови је др. Владица

— Баш ако желите, немам ништа против — гласио је кратак одговор.

Доктор застане мало и промисли се. Било је нечега у овијем ријечима што му није ласкало. -

— Зар само зато, што ја желим?

— Па мушки има право да зове женску на игру-

— Али ће ипак доћи један, за чију љубав ћете сами из своје побуде то учинити — рече он изазивајући је.

— Мислим да не. —

— А ако се неко заљуби у вас?

— У мене се не ће нико заљубити јер ником не дам повода за то.

Ово није био одговор по жељи докторовој, но он је био увјерен, да ће то већ ићи касније, јер је данас [50] тек први дан, први покушај послије одлуке баба, тетака и стрина.

6.

У једаред се ускомјешаше сви гости у све три собе, за час наста жагор, па тишина. Неки питаху: Шта је? Ко је? но међу тим се Боривој Хаџи-Костић и Душан Трифковић већ бијаху поздравили са бабом, а домаћин им је весело ишао на сусрет. Послије првог поздрава их одведе у собу гдје је он био домаћин. Овде наступи весео жагор и зачуше се усклици радости и одобравања. Сви мушки поустајаше и очито указиваху љубав и поштовање првој српској омладини ових земаља, која је свршила свеучилишне науке, а и као омладини, која се у народној борби задњих година борила уз народ и народне вође. Већина сматраше за част руковати се у њима и рећи им: Бог ти помогао, докторе! Ту су и сами били поносом испуњени, да своје синове могу докторима да зову.

Наста жагор у омладинској соби, и међу самим дјевојкама. Жагор не престајаше, и ако су видјели ко је дошао. Све се утиша када два нова госта уђоше у омладинску собу.

Прво је ушао Душан а за њиме Боривој. Понашање Душана Трифковића се зачас промјени, лице му доби полу одушевљен полу елегантани уздржљив израз са примјесом лукавства. Лако се Поклони и са неколико елегантних тако слободних покрета уђе у ово [51] друштво, као да је већ одавно ту. Још се једаред насмија, очи му сјевнуше онамо у страну, гдје је стајала једна госпођица, која је очито нањ гледала.

— Госпођице Анђице, јесте ли већ давно овдје? рече јој ласкаво, приступи јој, пружи јој руку, ухвати њезину, стисне је и дигне да је пољуби, дубоко гледајући дјевојци у очи. Она отме своју руку и учини лицем, да се он не срди зато на њу. Читаво друштво примјети ово и стајаше под утиском овога поздрава.

Младић и Анђица — шаптаху у друштву једно другом, јер су Душана у оваквим друштвима звали младић, у бољем случају госп. младић.

Боривој Хаџи-Костић бијаше ушао сасвим мирно нешто застрашен од многог, нарочито женског друштва, и изгледаше много мањи и ужи, као да се за половицу смањио.

Када два госта уђоше, од свих женских једина Драгица бијаше као домаћица оставила своје мјесто и изишла пред оба госта. При поздрављању је поцрвенила. Додуше бијаше устала сасма слободно, са облигатним љубазним осмијехом, али у свима покретима се огледала неукост и стидљивост дјевојке, која још није стекла ону неусиљеност друштвеног опхођења, које долази само од великог додира с друштом.

Послије поздрава са свима познатима, Душан сједне крај госпођице [52] Анђе, прозване Анђице у овом друштву, Боривоја посадише крај друге двије госпођице, које још нијесу имале удварача, а домаћица сједе крај др Владице.

Доласком ова два госта престаде стари говор у друштву, прекиде се стара забава и морадоше се сви стрпити, да започне читаво друштво једном душом мислити и осјећати.

Када ова двојица уђоше у собу дјевојака и момака, ускомјеша се и заталаса се и у себи жена; све похиташе на врата и баба Јока и све тетке стрине, куме и родице, некоје чак уђоше у собу и саме живо учествоваху у поздрављању, нарочито тетка са Кошева, она се чак и смјешила заједно са младићима и дјевојкама, како се ко смјешио, чак се и клањала нехотице, као што се ови клањаху кад се поздрављаху.

Но уједаред зашушта нешто на пољу: жене, које су стајале на вратима, размакоше се и унутра чисто улети млад пар, госпођица и млад господин као привезани једно за друго.

— Милкица, Ђорђо! кликнуше и женске и мушки као у један глас. Када ово двоје уђоше, зашушта, замириса и засја дворана, као да је цвјетно и мирисно прољеће на лаки крили долетјело у овај салон.

Она се звала Милена, у овом друштву названа Милкица, висока и танка струка, напарфимисана и блажено насмијана, при поздраву ословљаваше [53] све мушке и женске именом, у знак нарочите искрености и наклоности. Он, Ђорђо, био је углађен и очешљан, са брижно послаганом косом с лијева на десно, као да му је фризер длаку по длаку једну поред друге слагао. Читава његова укусно удешена статура, одјело, коса и бркови говораху, да су чешљеви, четкице, бркомази и парфими ревносно вршили своју службу. Послије поздрава Милкица изабере једно мјесто у крају на миндерлуку, као стријела се брзо створи ондје, за њом се лепршао боа до земље, а Ђорђо за њим, сједоше једно поред другог, као да су још непрестано везани једно за друго.

Савјет тетака, стрина и рођакиња је ликовао, јер ова љубав, то је био плод њихове бриге, заузимања, вјештине. Овим двама бијаше још прошле зиме суђено, да најпре једно крај другог сједе, да се заједно забављају, да се заљубе и буду једно другог. И ето савјет тетака и других родица је побједио, од то доба се овај млади пар у друштву не растаје и када се о њима говори у друштву, вазда се каже: Милкица Ђорђо, као да је једно име крштено име а друго презиме једног и истог лица.

Друштво се лагано загријевало, само са чекало, да се добром расположењу даде маха. Када отпоче игранка, похваташе се парови једно крај другог, као што су спочетка били једно другом додијељени. Но већ код [54] друге игре се почеше некоји парови растављати и с другијем мјешати. Боривој Хаџи-Костић се отресао оне прве стидљивости и везаности, поче чак и своју бригу за час да заборавља. Када је по трећи пут дошао ред на игру, сам је потражио младу домаћицу и с њоме почео играти. Обоје су играли с вољом, а то су им приметили сви гости и на покретима и на држању тијела, и ако за вријеме игре нису ништа говорили.

Драгица је при игри ухватила лијевом руком за своје сукњице тамно плаве боје, које се упиле уз њено пуначко тијело и свуд се лагано, тихо и без шума повијале заједно са високим стасом, који се прегибао и чисто таласао када је правила ситне кораке, када су се мале ципелице нечујно промаљале испод доњег дијела сукње и опет се сакривале заједно са пуначким доњим дијелом тијела. Она је брижно држала сукње, да јој не скачу тамо амо, јер је вазда осјећала стид, када би се когод од мушких загледао у њу или на ма који дио одијела на њој. Боривој је опрезно држао њену руку, гледао лијево десно, па и на њу, већ да се не би с ким год сукобила, но и у том летимичном погледу видео је њен читав стас и главу, умотану увојцима црног прамења бујне косе, и ситне власи, које се упиле уз чело јој. Црна врпца јој се тик упила уз врат, и све то скупа стапаше се у Боривојевој души, [55] када би скинуо поглед с ње, у једну хармоничну слику, коју је тако радо имао пред собом.

Све ове ствари и одијело Драгица није дуго удешавала, нико то није ни опазио, док није почела ево играти.

Сада сви гледаху на њу и чуђаху јој се.

— Коју игру играте радо? — упитаће је Боривој

— Све.

— А најрадије?

— Српске, кад их код куће играм.

— Зар не би волели на једној великој забави играти?

— Ви знате, да ми Сарајке нисмо на то научиле.

— Тако је на жалост — одмахну Боривој у повлад и обоје се удубе у једне мисли.

Српски се народ града Сарајева са иступањем из цркве мораде одрећи сваког јавног давања забава. Већ неколико година како српска нога није заиграла ни на једној јавној забави.

— Но зато ето играмо на сијелима, овако још волијем — рече Драгица замишљена.

— Не заборављајте на сусједа — чује мушки глас, гдје јој у игри и окретању у колу говори. Она спази др. Владицу, насмија се и лукаво му добаци:

— Не, не, не.

Послије игре је и опет Владица сједио крај ње. Док се с њим разговарала, Боривој је сједео њојзи преко пута. Он опази нешто што га је изненадило. Драгица је често бацала поглед нањ, при том била удубљена у мисли. Она га је испрекидано погледала, по некад га пажљиво проматрала и опет се удубљивала у мисли.

— Сусједо, сад ћемо нас двоје једну игру — умиљавао се др. Владица око ње.

— Разумије се одговори Драгица, више шаљивим но веселим гласом.

— Не потраје дуго, она и нехотице подуже задржа поглед на Боривоју и при том бијаше врло мирна. То примјети неколико жена.

— Што тако гледаш на њ? — Корела је тетка са Кошева смијешећи се. Тетки је у осталом све једно било, ма ког, само нека буде сватова.

— На кога? А, може бити! — одговори Драгица чисто узнемирена у мислима. Мислим шта га гоне.

Послије тога је престала гледати на Боривоја, брзо заборави шта је мало час казала, и оде играти са др. Владицом.

Када је послије тога сјела, била је необично мирна и у се удубљена. Њене се велике грахорасте очи бијаху загледале у страну, поглед јој је био пун благе чежње без страсти и похотљивости. Када се Боривој сада загледа у те велике очи, и сам се удуби у мисли и непрестано тамо [57] гледајући у ове широке растворене очи, створи му се у души слика, као да ту пред собом види велику непрегледну пољану а изнад ње се наднијело свијетло плаво небо, са ведрине отуд од горе запљускује благ вјетар недогледну пољану покривену плавим цвијећем, све се таласа, повија тихо и нечујно...

Поједини гости су непрестано долазили опажени или неопажени, с њима се поздрављало љубазно, више учтивости ради и онда се опет прелазило на забавни део. Но у једаред дође један гост, млад човјек, који се прво поздрави с домаћином. Овај га доведе у омладинско друштво и прикаже га.

— Милош Симић, судски вјежбеник.

— Ко је овај? питаху сви гости шапућући једно другом. С почетка нико не знађаше о њему ништа рећи.

— Ко је овај? — упиташе три госпођице у једаред. Док се овако распитивало, домаћица га приказиваше гостима. У оном куту, гдје је сједио биро за извјештавање, живо се говорило.

— Један из пријека — шапну Стевица, председник бироа за извјештавање. На свима лицима се указа лак подсмијех, и овај подсмјешљиви израз иђаше са лица на лице, док не освоји скоро половицу друштва. Сви погледаше некако туђе господина „из пријека“.

— Знам ко је — шапну Стевица [58] друштву око себе. — Молим вас, јуче иде овај исти главном улицом па пита: Које су овдје српске радње? Неко га упита: Какве радње?

— Српска галантеријска радња, гдје се могу четке добити?

Сви се насмијаше

— Овај дошао у Сарајево да четке купује — шапну једна госпођица и опет се сви насмијаше.

— Батали брате — из пријека — и Стевица одмане руком.

— Дошао у Босну да једном нашем детету отме љеб. Да је поштен не би ни долазио овамо; оставио карактер пријеко, када је прелазио преко Саве, пак сад дошао да нас у срећи. — Но Стевица и његов биро за стварање мишљења о људима и за распростирање истих ипак поче проматрати тог господина, кога данас познаваху под именом: „из пријека“, узеше му у претрес понашање, и пронађоше, да је исти господин доста углађен и фини, и створише о њему појам, да, када би узео коју родицу или у опште једну Сарајку, могао стећи симпатије све родбине и пријатеља родбине.

Када су Милоша Симића приказали Боривоју и Душану, ови бијаху сасма ладни према њему. Душан помисли: да видимо колико ће овај чекати на своје унапређење, увјерен да је владин човјек, и да ће га влада гурати напријед мимо њега и осталих Срба домородаца, а већ зна се зашто. Осјети неодељиво презирање према том из пријека.

Мало касније приступи му Боривој доста резервирано.

- Чујемо, да се тамо код вас пријеко све напријед креће, нове и напредне мисли освајају свуд у друштву, па и на пољу привреде. — То је зрело, то је зрело — наставио је разговор Боривој и лице му поче губити ону везаност и укоченост.

- Јест силно се кренуло напријед, јер се увидјело да, ако се за времена не пође на посао, да се спасе оно што се има, да би могло бити опасно за читаво Српство тамо пријеко у Војводини и Хрватској.

Симић за вријеме овог говора изли сву љубазност и предусретљивост, коју је његова љубазна нарав у себи крила.

— Нека, нека, и ми ћемо се на вас угледати ако Бог, да морамо и ми покушати ово спасти, ово мало, што нам је преостало.

Но Боривој се није хтио даље упуштати с њиме у разговор, и ако га је ова тема силно занимала.

Баба Стака, која је имала унуку за удају, такођер се приближила том господину из пријека и из далека почела разговор. Све је било залуд. Питања: одакле та је дјед? па остала родбина? нијесу помогла; баба Стака није могла да пронађе ни најмањих родбинских веза.

Долазак новога госта је за мало задржао ток весеља и забаве, но друштво се брзо поврати у старо расположење. [60] Све три собе дођоше у међусобан додир, а када се почеше пјевати пјесме, онда су сви гости сачињавали једно друштво.

Мушкарци се били прилично развеселили крај вина, разговор је био дошао на српско питање у овијем земљама, и за чудо, сви су вјеровали, да народ у овој борби са туђинском управом мора побједити. И када паде здравица домаћину, као једном од народних вођа и првака, и мушко и женско и старо и младо похита да се поздрави са домаћином. Ту се загријао и стари Алекса Стефановић, последњи своје, лозе, самац. Када га запитају: шта ти раде твоји код куће? он ће тек преко рамена погледати некако чудно смијешећи се: Нема брате код мене никога, нит ко кашље, нит ко плаче. Некада богате и имућне породице, имање му је све пропало при оном случајном пожару Сарајева год. 1878, који је у пепео претворно силне српске хиљаде. Алексу Стефановића су сви познавали, а када њега није било у друштву, сви су осећали да нешто недостаје друштву. Зато је Алекса Стефановић био на сваком весељу, свадби, бокарушама, крсној слави, крштењу и свуд, гдје се јело и пило, здравило и пјевало. Само нека се даде прилика, он запјева, омладина се насмије а они се стари сјете своје младости и веле: онда је било боље. Газда Алекса је учествовао у свима састанцима првака, његов суд је важио [61] као ријеч савјести Србинове, а зато су га звали „савјест Сарајева“.

Алекса Стефановић запјева својим старачким гласом, који је дрхтао од узбуђења и потавнио али силно чувство преносио на све присутне. Као да је оплакивао у себи прошлост свог кољена, а ове младе бодрио на нова дјела.

Веселте се браћо на све стране,

Сад су с пута уклоњене гране,

Не ће нико више трпит муке,

Сад су свима одрјешене руке.

Има дрва са седам планина,

Из Московске из земље Молдавске

И кресиво славне Горе-Црне,

Љути челик из наше Србије,

Оружија и тополивница,

У средини бјела Крагујевца.

Сад смо добру ватру наложили,

Да чувамо да се не угаси;

Нико нам је угасити неће,

Ако собом ми не угасимо.

7.

Баш када је весеље, раздраганост и одушевљење постигло врхунац, када се клицало домаћину у здравље и у славу српског народа, усред тог весеља српске куће, уједаред се деси нешто неочекивано. По свима собама сви ућуташе, као да им је неко уста запушио. Наста тајац. На улазу у велику гостинску собу појави се једна углађена појава, сва званична. У свом званичном одијелу са гипким корацима и насмијаним лицем уђе у нутра Виљем Улрих, савјетник земаљске владе за Босну и Херцеговину. [62] Кад савјетник земаљске владе уђе, он чисто зачкиљи, баци један кратак орловски погледио друштву, али у маху показа љубазно лице према домаћину. У први мах бијаху сви изненађени овом посјетом, јер до данас није још ни један владин званичник прекорачио праг Митровићеве куће ни на један празник. И сам се домаћин збунио, јер је знао, да је ова посјета указивање наклоности од стране земаљске владе. Сви остали сада разумједоше значај ове посјете. У први мах овлада узбуђење свима, но брзо за тим огорчење, да земаљска управа ове земље, која је до данас само ударала по образу српски народ овијех несрећних земаља, а и нанијела му више удара, пораза и штете, него петстогодишњи непријатељ, да та влада смије да пошаље свога савјетника на српску крсну славу, и то једном од народних вођа.

— Желим сваку срећу на данашњи дан ваш велики празник вами, вашој кући и оној ствари, којој ви на челу стојите, честитао је владин савјетник домаћину крсну славу. Овај бијаше скинуо фес за вријеме честитке и био је изненађен на овијем ријечима. Остали сви стајаху нијемо и не могаху да вјерују у истинитост ових жеља.

— Хвала вам, лијепа вам хвала што сте ме посјетили. Одговори домаћин и понуди госта да сједна. За часак наста потпун мир. Нико није говорио ништа.

— Ви Срби треба да се поносите, што имате овако лијеп народни обичај, који нема ни један образован народ — прекине савјетник ћутање.

Домаћин се насмијешио од милог чувства, што данас први пут чује признање Србину и то у својој кући из уста једног странца, чиновника владиног. За мах заборави оно немило чувство, које га обузе, када виде овога човјек у својој кући.

— Ја се поносим, господине, што ми моји стари, вазда дични Срби, оставише овај свети обичај у аманет — одговори домаћин са пуно поноса и ватре, као да протестује против неке неправде. Било је нечега у овим ријечима, што савјетнику земаљске владе није годило.

— Јесте, јесте, то су ваши стари обичаји — одврати савјетник, а непрестано је мислио на ријечи: вазда дични Срби, — ми оваких празника немамо.

Домаћин се код изговора послиједњих ријечи бијаше занио, поблиједио и унутарња ватра као да је прешла, али је још био блијед.

— Господине савјетниче, ви опет имате имендан и рођендан, као ми крсну славу и да немам крсне славе, ја бих вам завидјео, што ви опет онако лијепе славе славите — одговори домаћин, али је при том мислио: не дам ти крсне славе за десет швапских имендана.

И разговор се тако и даље кретао [64] непрестано око међусобног хвалисања и облагивања. Домаћину је било ово тешко, но савјетник је био неисцрпив у измишљавању комплимената. Напослетку поче хвалити мостарско вино.

- Ово вам је најбоље вино, што га Југ има — хвалио је савјетник мостарску жилавку, држећи чашу у руци.

Домаћин мишљаше: има и бољег на југу, но не хтједе вријеђати свог госта Нека понесе што лјепши утисак из српске куће.

— Добро вино још боље грије и кријепи — превали домаћин некако тешко преко језика.

— То све даје наша дична Босна и Херцеговина — одговори савјетник мало усиљено, да се то већ опазило на њему.

Сви су остали гости стајали око домаћина и новог госта у кругу, живо учествоваху у овом рату ријечи осјећаху са домаћином док је ово говорио, страховаху за све оно, што треба да каже и радоваху се, када је онако вјешто одговарао и што умије све онако да одбија, па чак и да каже својим понашањем, лицем, погледом овом странцу, који се ето увукао на српску славу незван, и хоће нешто. Управо шта хоће са овом посјетом? Сви се питаху, и то их питање узнемириваше.

Када савјетник оде, све одахну све се погледа љубазно, као да спаде камен с груди, као да су се послије [65] дугог растанка опет састали. Но све је било ускомјешано; узбуђење не престајаше. Све их је увриједило, да она управа, која је до данас само угњетавала народ, српску цркву и све српско, да свог човјека — шаље амо. Наста жагор, све се окупило у мале групе и расправљаше; највише их се окупило око домаћина.

— Е људи, никад нијесам до сада лагао, а сада ето под старост морам да лажем — говорио је домаћин бришући зној са чела, смијешећи се, као да је срећно одбио неки непријатељски нападај на кућу.

— Побједили смо браћо! — гласно је говорио савјест Сарајева, Алекса Стефановић. — Ово је добар знак за народну ствар. Живио те Бог, брате Јово! Волијем што сам ово данас доживио, него да си ми све имање вратио натраг. — И настави полу вичући, полу пјевајући;

Сад смо добру ватру наложили,

Да чувамо, да се не угаси,

Нико нам је угасити не ће,

Ако собом ми не угасимо.

— Живио, брате Јово! хиљадили се народни борци — и пољуби га у чело, а сузе му наквасише старачко и изнемогло лице.

— Добро је, добро је — соколио је домаћин све госте и омладину, али није хтио све да каже, што је мислио. Но омладина је разумјела стари обичај, да се слуша ријеч старијег. Не хтједе ни један ни примједбама ни говором [66] да у оваким часовима неугодно утиче на друштво.

— Ал не смједе ни једном ријечју да спомене црквено питање — рече стари Алекса Стефановић. Он је у ћутању савјетникову видио неки кукавичлук.

— Тај зна гдје ће говорити о црквеном питању, — умјеша се Стевица, и лице му поста строго према старом Алекси Стефановићу. Стари га погледа и не разумјеле довољно онај нијеми говор на лицу.

— Јест, не смије пред нами да говори, док се не ријеши ствар — одврати стари.

— Јест, боји се вас, умјеша се Стевица иронишући. Овај тон све изненади. Ту се нађе и остала омладина.

— Па — мене — не баш мене, већ свију нас.

— Мој драги „газда“ Алекса — поче Стевица, иронички изговарајући ријеч „газда“. То ми не знамо, шта је он мислио, када је дошао данас амо?

Домаћин је био озбиљан, али је чуо ове ријечи, које су старог Алексу већ биле извеле из мирног расположења, но као домаћин се није хтио да упушта у расправу, да не би изазвао какво негодовање. До сад су сви знали да угоде домаћину и да му погоде мисли, само ове ријечи између Стевице и старог Алексе дођоше му некако нејасне и неразумљиве.

— Знамо сви зашто је дошао, умијеша [67] се један из народа. Требају нас, пак нас траже.

— Ама шта се плећеш еснафу у разговор! скоро се издера Стевица на њ. Откуд ти можеш говорити о тим стварима. Онај из народа прогута увреду.

— Знаш брате, свако се од нас по мало разумије у тим стварима, јер смо одрасли с њима — правдао се стари Стевановић, а погледајући Стевицино лице, које је било пуно ироније, скоро да се увјерио, да се мало разумије у политици.

— Ама шта се плећете у та питања — говорио је Стевица са висине. — Шта се имају у политику мијешати аршинлије, шећерлије, еснафи, ћифте и та багра. — Он одмахну руком, онако лако, без пакости, али подругивајући се, тако рећи, са свима.

— Но знаш, баш ако нисмо сркали кашиком велико знање тамо на великим школама као ти, оно, знаш, нешто смо и ми видјели и доживјели за ово мало годиница, говорио је онај из народа тресући главом, и читавим тоном говора и држањем, протестовао је против туторства Стевициног. — Ваљада и народ умије и знаде нешто — доврши као стресајући се.

— Па ко је тај народ? упита Стевица — и застане. — Ми омладина, ми смо народ, јер на нами је будућност, глас омладине је глас народа — довикне Стевица свима.

Ту се узнемирише сви присутни [68] да се старији са омладинске стране баш ништа не цијене. Ту се умијеша и домаћин. Он није желио да се у његовом дому оваким начином расправља, што би могао довести до сукоба и свађе.

- Право има наш млади Србин - поче домаћин весело са висине једног ауторитета, који љуби и управља. - На омладини остаје оно да изврши, што смо ми почели, али док је омладина, омлдина, мора учити и слушати. Омладина под команду! — заврши он тоном, да нико више није могао настављати расправе у овом питању.

Сва омладина је била присутна овој препирци. Боривој Хаџи-Костић и Душан Трифковић стајаху у крају и као из далека слушаху еве. Њихов опношај према Стевици им не дозвољаваше, да се упусте са њиме у озбиљну дебату. Са Стевицом се упустити у озбиљну препирку значило је за њих: духовно се понизити и изложити се оправданој осуди. Стевица је ово још одавно осећао и зато их је обојицу мрзио, нарочито Боривоја, који му је већ више пута, када се хтио с њиме упустити у расправу, онако тек преко рамена добацио неколико ријечи, које су иначе уљудне, али из њих све говораше: мани се будалаштина! Мржња Стевицина је долазила из оне тамне стране људске душе гдје станује завист, злоба, пакост и њихове сестре суревњивост и страх, да је други бољи. Према Душану [69] је ову мржњу мање гајио, јер је овај према њему био углађенији, па по некад се баш упустио и у разговор с њиме, што Боривој никад није чинио.

— Стевица се силно изненадио, када му послије, кад се утишали духови, приступи сам Боривој сасма учтиво, чак са пуно интереса и запитао та нешто најљубазније.

— Како то, ти спомињеш овдје неку омладину, говориш у име њено, а и не кажеш ко је та омладина, ко спада у њу? — упита Боривој сасвим озбиљно.

— Сви спадамо у ту омладину, или би бар морали у њу спадати и ја и ти и сви, но на жалост видим, да је и омладина постала конзервативна — одговараше Стевица, утишавајући глас, да не обрати домаћинову пажњу на себе. Међутим се почеше купити око њих многи, већином омладина.

— Знам, знам сви треба да припадамо тој омладини, али постоји ли та омладина и ко јој је на челу; то нами пак мора бити познато, и онда шта хоће та омладина? питао је Боривој с таким нагласком, да се Стевица потпуно увјерио, да ово није спрдња, већ да овај с правим интересовањем пита.

— Та омлмдина није организирана, али ће и то бити ускоро — говораше Стевица, бацивши се у говорничку позу, пошто се заиста увјерио, [70] да га како Боривој, тако Душан и сва остала омладмна са интересовањем слуша. —- Јер, господо, наш се народ у Босни налази у летаргичном сну, од како су вође народне сав наш живот концентрисали у црквеном питању. Све нам друго стоји, и просвјета и привреда и сељак и аграрно питање, све. Вође су народ завели! 3ар је то зрела политика?

— Шта овај бенави овдје! добаци један из омладине..

- Танка су ти ребра, господичићу — добаци му чика Алекса.

— Господо, немојте пресуђивати, док не чујете све — рече Боривој озбиљно. Када су сви видјели на Боривојеву лицу, да се озбиљно интересује за Стевицине исказе, сви се утишаше и пустише Стевицу, да настави свој говор и покаже свој говорнички дар.

— Господо, ко не ће да ме слуша, ено, отворена су врата. Ја говорим своје најдубље увјерење, господо, а и то у одсудним и историјским данима по наш народ у Босни и Херцеговини. Народне вође су отели себи право и повели народну ствар странпутицом. Вође су скроз неспособни! Гдје су стекли знање?!

— То је лаж! довикиваше неко. Шта бенавиш младићу — додаде један други; да те не знам ко си, и ја би ти казао да лажеш. Турио песницу у џеп, па има пун џеп. Но Боривој утиша отпор само једним покретом. [71] Када га погледаше они што почеше галамити, лице Боривојево им говораше, да он има нешто друго у виду.

— Нека те газде, народне вође, купе у ћуп новац и о новцу нека и даље воде бригу, а нека се ману народне ствари — настави Стевица сасвим љутито, да тиме сугерира, задобије и увјери присутне. Вође нису свршили никаквих великих школа, ни универзе, ни академије, па откуд им онда оно потребно знање, да могу у најодлучнијим тренутцима народну ствар узети у руке? Онај који није великих школа учио не може овако важне ствари, животна питања једног народа заступати. Наше вође су неспособни, њихово је мишљење застарјело, они су конзервативци, зато ми омладина не можемо даље радити с њима. Нека нами омладини предаду вођство, пошто не умију сами да раде у свима правцима, на свима пољима, да нам народ не заостане. Народне су вође заварали читав народ са црквеним питањем, одвели народ из цркве, сав живот везали у врећу, све нас духовно заробили. Ето то су нам криви народне вође!

— Је ли то све? упита га Боривој сасвим мирно и тако озбиљно, да Стевица већ поче поштовати Боривоја.

— Само сам вам главне ствари казао, а имао би читав дан говорити, када бих хтео све подробно излагати. Ми омладина би се морали од вођа еманципирати, ослободити читав народ [72] од њихове тираније. То је дужност омладине да то учини.

— Која омладина? Постоји ли та омладина? питаше Боривој.

— То смо ми, ја, ти, сви.

— Када мене убрајаш међу ту омладину, која треба да ствара нов програм, онда ти морам своју рећи, прије него што би се споразумјели, јер као што знаш, без договора нема споразума, без споразума нема странке, па ни заједничког народног рада.

— Као што је нами свима, тако ће и теби бити позната историја нашег народа, од како је дошла Аустрија у нашу земљу — поче Боривој мирно. С почетка ништ нисмо имали. Је ли тако? Онда смо почели по мало схваћати народне потребе. На челу тих првих покрета, ето стајали су па и данас стоје прваци, народне вође.

— Али ништа нијесу учинили. Гдје им је статут, гдје уређење цркве и друге ствари?! прекиде га Стевица.

- Кад сам ја могао тебе слушати чуј и ти мене — настави Боривој, када онај све изговори, ништа не губећи своју мирноћу. — Народна је борба почела из ничега, с почетка ни од кога не слушани, данас о нама свуд воде рачуна. Почело се са личном обраном, а данас бранимо читав народ свој и његова права; данас се боримо за цркву и школу, вође су већ почели рад на аграрном питању, пак на привредном и све ће то доћи једно за другим, све, неће бити ни [73] једног питања, кога се народне вође неће латити да га ријеше и у живот приведу. А што до данас нијесмо ни на једном пољу успјели, том је кривица тамо горе.

— Ха, то је баш оно! упаде Стевица сав разјарен, једва дошавши до тачке, гдје ће моћи опонирати. Да ти ја одговерим на ово питање. Зато нијесмо нигдје успјели, нити ћемо успјети, што немамо опозиције у народу. Један енглески политичар је казао, да је опозиција потребна у земљи и да без ње нема напретка — изговори Стевица декламаторским патосом.

— Наша јадна земља има и сувише странака, све су против нас, а на челу тих странака стоји земаљска управа рече Боривој. Српска народна странка је на челу са вођама народним опозиција, и од како је српски народ стао на становиште опозиције, ево и народне ствари иду на боље — доврши мирно Боривој.

— Српски народ као опозиција има своје вође, има свој правац, готов програм, по коме ради и сви смо се до сада слагали, сав српски народ у овијем земљама, читаво Српство. Ако тражиш ту опозицију, без које нема напретка, онда је ево, ево читавог српског народа као опозиције српских непријатеља и угњетача. Зар у овој нашој народној борби и опозицији смије да буде противника међу нами? То могу бити само непријатељи народни.

— Ко хоће да напредује, тај мора [74] имати опозиције у себи — тврдокорно остаде Стевица при своме.

- Јел ти то сав разлог против оног, што сам казао?

— И још много друго шта!

— Шта друго? — Наступи ћутање.

— Оно друго је, мој драги, твоја срамота. Сви су се противници Српства у овој земљи до данас сакривали под скут земаљске управе ове земље, пак се тиме знало ко су — а ти тражиш заклона иза нечега, које ако није владин скут, оно је срамота по српски образ.

— Тако говори срдита немоћ — ха, ха, ха — а ја јој се само могу смијати изговори Стевица и поче се смијати, али и остали ударише у смјех. На крају се сви смијаху гласно, дуго, заједљиво, подругљиво — само Стевица поносито. Заједљив, подругљив смијех међу омладином, којој се међу тим придружише и многи старији и даље трајаше дуго, дуго, као да му не ће бити краја, док најзад први не престане Стевица. Остали се још смијаху.

— Ма што се смијете будали! — шапну чика Аекса, али тако, да су сви чули, па и сам Стевица. Сад овлада свима грохотан смјех, е изгледаше, да ће сви попуцати. И Стевица се поново поче смијати, омаловажавајући смјех омладине, а чинећи се, као да није чуо шта онај из народа рече. Сада изгледаше да смјех нема краја, док најзад и опет Стевица [75] први не престаде и не изгуби охоло држање. Ту се тек поче смјех утишавати, али они пакосним кикотом, који умије гдјекоје људе, на које се односи, до бијеса да доведе, но и то је још дуго трајало, док се сасвим не утиша.

Друштво смијача се поче разилазити. Поче се расправљати о овом догађају. Озбиљнији људи питаху један другог: шта је овом младићу, је ли пијан, или будала? Некоји у омладини почеше сумњати у поштење Стевицино. Један шапну: шпијун!

— Господо, немојте оваке ријечи набацивати на човјека без разлога — рече стари Алекса Стефановић. Све се може купити само добар глас не. Поштен омладинац у ово судбонасно доба за српство не смије ни помислити на тако што, а камо ли одвргнути се од народа.

Ријечи старог Алексе као благе жеље поштена човјека одјекнуше у срцима неколицине, но нијесу могле сумњу отклонити. Ова омладина је брзо живила, и брзо стварала појмове о људима и догађајима.

За вријеме овијех разговора у мушкој соби, женске бијаху саме себи остављене. Већина тетака, стрина и баба се већ бијаше разишла. Дјевојке још бијаху све на окупу. Боривој Хаџи-Костић се вратио сасма мирно у друштво дјевојака, а држање му сада бијаше стално; он сигурно корачаше и дошавши у нутра, нешто га узмути. [76] Није знао ни сам зашто. Приступи Драгици, но не умједе да се разговара с њоме, као што је то хтио.

Друштво се поче разилазити. Боривој се опрости са домаћима и отиде кући. Са Душаном Трифковићем је удесио, да се још вечерас састану.

Душан је пратио Анђицу кући. Доктор Владица још остаде непрестано се умиљавајући око Драгице.

— Господине — викнула је баба Стака господину из пријека при поласку. — Пронашла сам, пронашла сам!

— Шта? — питаше господин из пријека.

— Јел ваш дјед из Митровице на Сави?

— Јесте. —

— Па је онда био биљежник у Сријему.

— Јест.

— Јесам ли ја казала да смо род. Он је брат од тетке жене зета брата мога мужа!

8.

Сутрашњи дан је требао бити значајан за српску омладину, која је потписала меморандум. Један од вођа ће ићи у земаљску владу, да тражи разјашњења. Душан Трифковић се пак одлучио, да сам иде у својој ствари да тражи објашњења.

Када је народни вођа ступио у чекаоницу земаљске поглавице, овај га врло љубазно дочека, а по саслушању му одговори у кратко, да земаљска [77] управа никога не запоставља, дакле ни Србе, она их шта више цијени, јер су домородци.

— Да влада не запоставља Србе, доказујем вам наименовањима од послиједњаг мјесеца. Наименована су два Србина на судској струци за вјежбенике, један Србин суплент трговачке школе је постао правим учитељем, један Србин суплент на гимназији је наименован за правог учитеља у привременом својству, два Србина писара порезног уреда су са првог степена дигнути на други степен, три Србина су добили мјеста вратара на разним заводима Босне и Херцеговине

— Вјерујем вам цијењени господине да је све тако, као што сте извољели рећи, но то су све службе нижег реда — говорио је народни вођа учтивим али озбиљним тоном, да се са лица могло читати незадовољство. — А камо мјеста за ову омладину, што је већ свршила, па чека гладна и неодјевена?

— Сада нема упражњених мјеста.

— Велите нема, али ето баш прије неки дан сте наименовали једног странца на мјесто, за које ми имамо једно наше дијете.

— Оно је само званичан акт изашао прије неки дан, док је његова молба била у ријешавању прије него што је тај млади Србин свршио.

— Па како да имате за Србе мјеста само у малим званијима. Ето наименовасте [78] у послиједњој години око двадесет виших званичника, а ни једног Србина.

Земаљска поглавица се намршти. Он овоме не би одговарао да није нешто знао, наиме, да ако овоме овдје не да така одговора, да га заћутка, да ће се покренути какова нова депутација у Беч цару и министру, па чак и на делегације изнијети, што му не задаје иначе великих брига, али му само намеће нов посао. Преко министра и преко делегација се најлакше даје јавност оманути. Зато је боље укратко усмено свршити.

—- Но и на то Вам баш могу одговорити — и погледа га значајно — ако баш желите. Када вођа даде нијем знак да жели, земаљска поглавица уозбиљи лице још већма и настави. — То се већ одмах у почетку државног рада показало, да Срби слабије подносе труд, муке, а нарочито тачност званичну. То вам морамо исјавити, да су Срби лош материјал. — И земаљска поглавица окрете главу према прозору, а намрштено лице му је требало да каже: жао ми је што вам ту горку истину морам да кажем, али и то треба да знате.

— То се још нигдје није показало.

— То се ето баш у Босни показало — строго га прекиде земаљска поглавица. Срби су лош материјал, слаба интелигенција, још слабија спрема, и зато морамо са стране да доводимо званичнике, да имамо кога мећати на виша мјеста, гдје се тражи [79] већа спрема — говорио је осорно поглавица, и ове ријечи изговорене строго, с презрењем али уздржане од љутине, говориле су народном вођи: срамота је, што је тако, а о овом нашем резултату и увјерењу си не дамо ни контролирати ни интервенисати, јер бих инача изнијели још горих ствари о слабој интелигенцији Срба, и лошем материјалу међу званичницима, које нам ви Срби дајете. Вођа застаде мало, не даде се збунити, већ настави даље.

— Па шта ће бити са овом омладином, која је ето свршила, а молбенице им враћене?

Земаљска поглавица се удуби мало у мисли и постаја тако. Оно што је земаљска управа одлучила за омладину, која је демонстровала против управе земаљске, то му није могао рећи, али је једно морао учинити, а то је: дати такав одговор, који ће моћи умирити духове и онемогућити протесте бар за извјесно вријеме.

— И тој омладини ће се дати мјеста — и погледа га значајно, да га увјери — и то онда, када будемо имали мјеста за њих на расположењу. Нека наново пошаљу молбенице на земаљску владу, пак ће мо видјети шта се даде, ако се буде могло што и за њих учинити.

Када је вођа хтио да отвори уста са новим питањем, земаљска поглавица се поклони у знак, да је аудијенција свршена....

Душан Трифковић је истог дана дошао у 9 сати у званије, узбуђен из два разлога, прије свега што није био добро испаван, а друго, што га је Боривој Хаџи-Костић доста рано дигао из кревета са ријечима: данас мораш земаљској поглавици да протестујеш против запостављања. Душан је обећао да ће ићи, но уз пут до званија га је та мисао, да сада мора, хтио не хтио, тражити разјашњења због запостављања, па чак и протестровати, у тако немио и неугодни положај бацила, да га је спопало силно узбуђење и страх. Кад је дошао у званије, утишао се мало тиме, што се ријешио, да иде шефу секције, а не поглавици, као што је удесио био с Боривојем.

Око девет сати уђе у канцеларију начелник, Њемац из Аустрије, озбиљан, са погледом, који непрестано посматра, тражи и испитује у човјековој души из погледа му, држања и израза на лицу, да сазна неку тајну, у опште, шта мисли. Као да има посла са кажњеницима у казниони, тако посматрајући поглед баци на све у дворани, а нарочито на Душана Трифковића. Но уједаред паде да тавна копрена са лица му, и лице му чисто доби благ, љубазан, природан израз; као да је лажну маску скинуо са себе.

— Но како сте се провели ноћас? запита љубазно Душана.

Душан се зачуди, да овај то већ брже боље знаде.

— Врло добро, захваљујем на питању. — Затим је разговор текао најљубазније.

— Молим данас дозволу, да у 11 сати могу походити господина шефа секције.

Начелниково се лице опет намргоди, као да опет на њ паде иста она копрена од мало час.

— Нашто вам та посјета? Упита онај озбиљно, званично.

Душан Трифковић му мирно исприча, но начелник прочита из израза лица му, да овај нешто друго мисли, ван онога што је казао.

— Можете ићи.

Шеф секције је у 10 сати већ знао, да ће га данас походити Душан Трифковић, судбени вјежбеник. Већ унапријед извештен, да ће га данас походити један потчињени Србин званичник, шеф секције Хрват, бијаше дубоко депримиран. Намргођен и смрачен, очекивао је тај непријатни час. Суд шефа секције, о Србима је био исти, као и суд земаљске поглавице. Рђав суд шефов о Србима имао је коријен у његову осјећању, антипатији према том сељачком народу, а осим тога у самој дужности, да служи систему против српског народа у овој земљи. Зато на Србину види само зло, а у души му не види никакових способности. Ову мржњу је према Србину претворио у инстинкт. Чује ли само име Србин, он се сав стресе, накостријеши, бесвјесно овлада [82] његовом душом презирање и мржња, обрве му се наборе, читаво лице помрачи и дуго не зна да каже ријечи.

Када му пријавише Душана Трифковића, он сав ускомјешан скочи са столице; но опет се врати натраг, сједе за сто, отвори нека акта пред собом, да га достојанствено и званично дочека.

Душан Трифковић уђе унутра. Шеф секције бијаше натакао наочари, ништа не одговарајући на поздрав, посматраше га од горе до доле.

- Шта хоћете?

Душан Трифковић је био силно узбуђен, у њему бијаше клонула отпорна снага још кад је угледао са зеленом чохом превучена врата шефовог одјелења, а када сад видје ово лице, које додуше сада није било намрђено, али које својим страшио ладним изразом просипаше мраз и зиму из себе, Душаном Трифковићем овлада немоћ, поче дрхтати и заборави шта је све спремио да говори.

— Дошао сам да вас замолим за моје унапређење — изговори најзад сасвим другачије, него што је био саставио говор.

— Јесте ли већ послали молбеницу?

— Јесам, још прије четири године.

— Но, па шта хоћете онда? — осорно се продера нањ шеф секције.

— Али нема ријешења и ако сам од оно доба трипут обнављао молбеницу.

Шеф секције га попријеко погледа, [83] као да је осјетио упреду у овим ријечима.

— Па шта хоћете саде? Молбенице су вам све овдје код нас? Је ли? Па шта сте онда дошли?

— Баш због тога сам и дошао — настављао је Душан Трифковић још непрестано збуњен. — Мени се чини, да мој началник о мени доноси много субјективно мишљење. Можда га какови други разлози руководе.

— Код нас нема никакових „других разлога“ рече шеф ове последње ријечи изговарајући са развлачевим устима. — Код нас нема ни других разлога ни политике.

— Можда личне симпатије или антипатије.

— Код нас нема личних питања; о томе немате ви ништа говорити, — строго прекине бирократа свог потчињеног — Није само ваш поглавица ту, већ смо и ми ту, а ми ће мо већ знати стварно ријешити ваше питање.

— Па ако смијем питати, да ли ће се моја ствар скоро узети у претрес и смијем ли се надати повољном ријешењу?

— То ја не знам; може бити повољно и неповољно, како се за добро нађе а ријешиће се онако, како треба.

Ту се шеф секције, управник и свемоћник бироа механички поклони, као знак, да овај може ићи.

Ове двије посјете сачињаваху предмет разговара читаве идуће недјеље [84] дана. Душан се с почетка устручавао казати, шта је све сам рекао и шта му је шеф секције одговорио, но на наваљивање својих, језик му се некако одријешио. О говору поглавице се није много дебатовало. Ријешило се, да Душан Хаџи-Костић и сви остали свршени великошколци, који су меморандум потписали, а нијесу им молбе биле одбијене, наново пошаљу молбенице земаљској управи, па нека земаљска поглавица јавно слаже, и јавно пљуне себи у образ, народ ће се задовољити у први мах с тиме. Но тим се више говорило о Душанову пријему код шефа секције.

Овдје су се мишљења разилазила. Некоји су мислили да се овдје показала обијест Хрвата званчника и мржња према Српству, и да се заповјести управе из Беча баш сасвим у том смислу не издају, већ да се овдје нашао један бесавјестан човјек, који у својој националној мржњи прекорачује границе непријатељске политике, према доле штитећи се својом влашћу а према горе лажју. Већина је ипак овај поступак схватила као сталну непријатељску тактику аустријске управе према Србима.

Та већина је била увјерена, да и сам поглавица тако мисли, само је био опрезан и сакрио се за лаж, кукавички се понашао према вођи, а међутим да ће наћи начина да и ову нову срамоту прикрије званичном формом и од личне лажи да ће већ умети направити [85] званичну лаж, као што је то српски народ већ у толико пута имао прилике да мора да се о томе тако увјери. Сви су говорили мирно и нису дали да избије из њих никакав отпор, да их не занесе часовити увреди, која ће у раздражености изрећи једну ријеч и онда је несрећа за омладину ту. Народ је слаб да се одбрани од стране силе која има за леђи милијуне бајунета, којима заповједа мржња, пакост и презирање оног потчињеног модерног робља.

— Све се мирно понашало, и ако је у души било прекипјело од увриједа, неправди, прогањања и насиља од четврт столећа амо.

— Пошаљи молбеницу! Пошаљи молбеницу! Пошаљи молбеницу! — говорили су Боривоју Хаџи-Костићу са свију страна, ничим више не тумачећи ове ријечи. Боривој Хаџи-Костић је пак желио, да се спасе овог стања, да добије мјесто и није могао вјеровати, да му не ће дати мјеста. Јер није могао до вјерује у такав поредак у свијету, да би га послије оволиких породичних удара могао још и тај удар задесити, да ће морати своју домовину оставити и у туђини своје огњиште потражити. У ово није могао вјеровати, јер од последњег сијела је почео да осјећа, да зањ има среће само под овим небом над Требевићем, а оно сунце што иза Романије устаје и за Игман сједа, да [86] само то сунце међу овим горама може и њега срећна загријати.

— Послаћу молбу и по други пут — одговарао је Боривој Хаџи-Костић ничим не тумачећи своје мисли, али су га разне слутње мучиле. Само једно није хтио да вјерује, да ће га коначно одбити, јер његове мисли ту нису имале наставка: ту је стајала пустош пред њим, страшна нијема пустош.

Када је написао нову молбеницу и предао је на пошту, био је мирнији у понашању, у говору и у свима спољашњим изјавама но у души је био тајно ускомјешан. Мислио је на један далек рок, када ће земаљска управа можда попустити.

Душан Трифковић је само први дан, када је и он по четврти пут послао своју молбеницу, био немиран, послије је пао у апатију и није више мислио на ту ствар. Јер зашто да мисли на њу? Кад год би хтио да о томе мисли, уједаред би га савладало чувство, које му је још од прије било познато, а које га је силно обарало и уништавало. Мислио је у себи: чекаћу, па шта Бог да и земаљска влада. Тако је и чинио.

Пријатељство између Боривоја Хаџи-Костића и Душана Трифковића се такођер промијенило, не у суштини, већ у изјавама и говору. Њихови разговори нису били више узбуђени, Боривој није више онако строго критиковао, све му је било мирније; [87] Душан пак поста још ћутљивији. Није му се више исповиједао какову је неправду данас доживио у званију, нити му је износио повреде права српског сељака на суду, као што је то по некад до сада чинио. Изгледаше чак да је изгубио поверење према Боривоју, но тражио га је вазда и вечери су често заједно проводили.

9.

Српска гостионица код Гамбринуса се зове српском, тако су је прозвали Срби што, ван странаца, који долазе амо у великом броју, залазе у њу и Срби. У тој српској гостионици се точе: аустријско вино, мађарско пиво; ту се могу добити швапски бифтеци, швајцарски сир, и све остало, што у бечким швапским рештаурацијама; у тој српској гостионици су, странци за себе за читаве године резервисали главне столове, но, између осталих столова има и један у буџаку, који се зове српски сто. У тој тако званој српској гостионици није од велике важности оно, што се поједе и попије, већ што се каже и чује.

Када се запале свијеће, почну и гости улазити у српску гостионицу. Како се скупе тројица око српскога стола, одмах почну да шапућу, да шушкају, да подозриво гледају на сваког ко улази унутра, но како их когод погледа, сместа ућуте, њихово лице се уједаред претвара у најучтивију љубазност, поздрављају га најучтивије [88] и чекају тренутак, да им овај нови гост окрене леђа. Онда опет настављају шапутање и подозриво проматрање.

Број чланова српског стола се умножава; напокон се скупило око десет младих људи, самих Сарајлија. Ту има неколико трговаца, посједника, нижих званичника; ако добије приступа, и који Босанац ван Сарајева, то је онда велико повјерење и почаст поклоњена. Учтиво понашање, љубазно лице, углађени манири у говору и поздрави су главни захтјеви, који се постављају на сваког члана, јер они хоће да важе као интелигентна српска омладина. За тим се столом ствара српска политика, и то онај дио, на који народне вође не доспијевају, нити имају воље за њу, чак се и такови закључци направе овде, за које народне вође не ће ни да знају. Но омладина око српског стола политизира; онда прави мњење о новом политичком положају, о догађајима у Сарајеву и ван Сарајева.

Једно од главних лица овог друштва око српског стола јесте Ђорђо, прозвани добричина јер се на његов рачун забављало, када се политички програм исцрпао.

Данас је Ђорђо докричина мало касније дошао.

— Чујеш Ђорђо! знаш шта је ново? упитаће га један. Ђорђо се сав избечи од радозналости.

— Шта?

— Долазе Козаци у Сарајево.

— Долазе Козаци у Сарајево?!

Фрапиран овом новошћу, Ђорђо добричина могашо само поновити ове ријечи.

Сви погледаше Ђорђу добричину овако забезекнуто и ударише у смијех, пуни весеља, што се једва једаред нешто чуло, нашто се сви од срца насмијаше.

Послиједњи дође Ристо Пејић, од самог српског стола прозван Шехер-Сарајлија, дика и зачин српског стола у српској гостионици и љубимац сарајевских дјевојака. Са малим на очи накривљеним фесићем уљезе Ристо Шехер-Сарајлија, са ситним и брзим корацима, чисто цупкајући, но лако, гипко и суптилно, као да не гази по чврстој земљи, већ по танком леду. А кад скиде горњу зимску одећу, од најфинијег енглеског сукна, указа се његов витки протегљасти стас. Са гипким покретима танке но пуначке ноге му учинише још један корак, он пружи своје ситне, но са доста меснатим прстима рукице, насмија се као дјевојка а свијетле очи му синуше, као да поздравља коло цура. Тако се поздрави са свима за српским столом.

Са Ристом Шехер-Сарајлијом уљезе и право сарајевско расположење у друштво око српског стола, као да се баш на њ чекало. Сваки се осјећао да је Сарајлија, поносио се тим именом, којим се поноси баш сваки [90] човек који се у Сарајеву родио Јер шта значи то: Сарајлија, и ко се с правом смије звати Шехер-Сарајлија? Је ли Сарајлија сваки званичник,. народни вођа, богаташ сарајевски, па можда и берберин, крпа или лебар? О не, то нијесу Шехер-Сарајлије, па ма још толико били гиздави, љубазни и фини! Шехер-Сарајлија се треба родити, имати у души оне извјесне финоће, укуса у лијепом, укусном, углађеном; у одијелу, у либадету, у фесу, у ципелицама; тај укус показати брком, суптилним кораком и онда у главном — осјећати то.

Шехер-Сарајлија каже: какав Биоград, какав Загреб, какав Беч? Ма у Сарајеву љевше птице пјевају, него игдје под овим небом. Ма све оне лијепе севдалинке, што се широм српских земаља пјевају, све је то овдје под овим хридинама испод Требевиће никло, и одавде се попут вјетра на све четир стране Српства разнијело. Па и кад се те пјесме пјевају овдје љевше одјекују; љевше звуче, већма иду к срцу, него кад се другдје пјевају. Ох, Сарајево! И вјетар и сунце и облак и дим, све је љевше овдје у Сарајеву; ту испод хрида, у Бабића башчи на Бенд-баши, на Кеју, ту су се уједно слиле све љепоте овога свијета. Какав Биоград, Беч?! Ма у Биоград се иде само па крунисање, у Беч да се види свијет, али у Шехер-Сарајеву се живи! Идеш Кејом, а оно лијепе Швабице, за тобом, па воле [91] фес, воле фес! па тек тако мало накривљен. Све љепоте свијета су ту, у Сарајеву ту ти је лектрика, трамвај, митрополит, двије варошке бабице, велики суд, Илиџа; брате, кажу владина, ма има тамо свачега, и хотела и пива и — цура. Па висока земаљска влада, и ако баш није српска, али брате то је највиша власт, хја, а то нема баш сваки велики град. Па Требевић се диже небу под облаке, и ако баш нијесам био горе, да уживам у природи на њему, ама то и не треба чинити, умарати се, кад га ето сваки дан гледам ту пред собом.

У послиједње вријеме све говоре: наука, еманципација, просвјета! Па ето и ми имамо просвјету, брате, дадеш три гроша на мјесец, пак ти се још и име штампа, пак ето ти просвјете! Додуше у послиједње вријеме те Швабе отимају чаршију из наших руку, ма шта ће они овдје кад је то све наше било, а они овдје ни историје немају — наша је славна прошлост! Шта ће они овдје, кад немају ни своје политике, ни свога народа па на пошљетку ни својих вођа?! У чему је тај Швабо паметнији, него ја? Све што он напише, то ја читам у новинама пак знам. А на пошљетку зашто би се ја бринуо за велику политику, па и за српску политику, кад о том бригу воде народне вође, па кад се већ они о том брину, што би ја то радио, да се замјерим високој земаљској влади, коју човјек, знате [92] л’ како је, не зна може да треба е а кад човјек јавно политизира, онда не може баш свака чаша пива да онако потпуно годи, па какво онда уживање имамо на овом свијету. А народ српски, будућност Босне, Српства?! Боже, па о том су мудрији лупали главе, пак ето још нису ништа изгаздовали, а што би ја кварио своје добро расположење и мир због тога — ено брате вођа, па нека они лупају главе о томе!

Само што је Ристо Шехер-Сарајлија сио, дотрча келнер, и понизно се поклони пред новим гостом. Нов гост најпре протрља руке, врховима од прстију се суптилно дотакне малих нафитиљених брчића, и кад се увјерио, да влага на улици ништа није покварила од љепоте им, онда се најприје насмија на све госте и не видећи да је келнер ту, викне;

— Sie Kellner, ein Glas Bier!

Молим одмах, молим одмах, одговори келнер понизно и одјури. Шехер-Сарјлија се ту намргоди. Зашто му не одговара њемачки, кад он зна немачки. Келнер донесе пиво у једној бокастој чаши са српским тробојним бојама на дршци. Шехер-Сарајлија га још једаред погледа, но не више намргођено, јер то су није лежало у природи, само мало набори обрве и насмијана лица затресе главом као знак пријатељства.

Ристо Шехер-Сарајлија још није био ни трећу чашу наручио, када [93] рупи у друштво Душан Трифковић, доста редован члан српског стола у српској гостионици, но тек што му с тешком муком нађоше мало мјеста, шапну му келнер иза леђа, да га један господин зове. Душан Трифковић се намргоди, но кад се окрене, спази у другом крају гостионице насмијано лице једног господина, који је сам сједио за једним малим столом, и својски показивао руком на једно празно мјесто крај себе.

10.

Душан се као на команду дигне и пође тамо.

— Ма шта се дате толико нудити и молити, ослови га исти господин најљубазније и најискреније га ухвати за руку и скоро га привуче к столици крај себе.

Господин Драгутин Франк, професор једне средње школе сарајевске, покрштен Јеврејин, сада Хрват, са повријеђеним пријатељством, учтивошћу и топлотом искреног пријатеља пребациваше Душану, називајући га г. Душане!, што тако мало прилике даје, да се састану и изразговарају. И ако је овај човјек показао сву љубазност и живост у свом понашању, ипак се видјело, да је професор Франк био човјек у годинама. Био је велике накостријешене просједе косе, која је говорила о необичној нервозности овог човјека, коју нарочито потврђиваху младачко живе но вазда узбуђене очи, које су непрестано лутале, на сваком [94] се предмету задржавале, као да испитују и докучују нешто и на предметима без значаја. Поред све живости, лице му не имађаше никаквог одређеног израза, у часу изгледаше као лице обичног занатлије, који је много пропатио, једино што му се мускулозно тијело свакој патњи одупирало.

— Ми смо стари знанци и пријатељи, па ипак пролазимо један крај другог само комплиментирајући - одпочне професор Франк и подсјећаше Душана на један говор од прије годину дана, када су се тако пријатељски сложили у свим питањима о којима су расправљали.

— Ја се тако угодно сјећам, како смо се онда у свачему слагали — настави г. Франк. И Душан се сјећаше тог разговора, но није могао да се сјети, да су се тако у свему слагали. — Можда сам заборавио — помисли у себи.

- Ма шта ту треба много — кад год ме видите сама, изволите само увијек за мој сто сјести, ви ћете ми увијек бити најмилије друштво, будите увјерени г. Душане — о моме искреном пријатељству — увјераваше га Франк.

— Имао бих давам саопћим једну ванредно лијепу ствар, управо имам за вас једну ванредну ствар, која ће вами неописане користи донијети.

Душан се чудио овој незаслуженој [95] љубазности, још више понуди, која му се чини без његове жеље.

— Какова је то ствар?

- Сјећате ли се, да смо се ми онда разговарали о земљопису балканских држава, пак да смо дошли и на Босну и Херцеговину и Србију, и говорили и о прошлости Србије?

Душан се не сјећаше подробно свега.

— Набавио сам вам најинтересантније дјело те врсте, краљевину Србију, од оног познатог српског писца. Ох, то вам је прекрасно дјело, ту ћете све наћи, све дивоте, све врлине, све љепоте те прекрасне земље. Желите ли ту књигу? Ја ћу вам је драге воље уступити на извјесно вријеме. Баш бих волио да чујем ваш суд.

Нешто необично виде Душан у говору, у љубазности и пријатељству овог човјека; нека наметљива искреност и незаслужен поклон му се пружа, који он није ни слутио и такова љубав и пријатељство, које он до сада такођер ничим није заслужио.

— Знате л’ господине, о врлинама сваког човјека се у граду доста говори, па и о вашој врлини, да се интересујете за историју. — Ту Франк мало престаде, погледа преда се и чисто се изгуби у мисли. Душан га погледа у тај мах и баш када је хтио нешто да проговори, Франк настави.

- То је заиста лијепа црта у вас, да се интересујете за науку и то [96] нарочито за историју вашег племена, за своје дичне претке, за славну прошлост свога рода. То човјека уздиже, то му дух кријепи, то га носи у далеку али у љепшу будућност. Шта нам управо и вриједи овај живот, ако немамо идеала? Све је ово Франк изговорио лаганим промишљеним тоном, без одушевљења, гледајући замишљено на једну тачку пред собом, дао је говору неку врсту убједљивости, коју човјек више осјећа, него што ју схваћа.

— А, ово је дивно дјело њим би се могла свака европска литература поносити, — настави Франк, када Душан и опет хтједе почети говорити. — Српска књижевност има ванредних дијела, нарочито ми се ти србијански писци допадају — и својим лаганим тоном, откри ону поверљиву страну свога говора, која доказује о промишљеном увјерењу и искрености.

Душан је стајао немо и сав запањен, чуђаше се овим разноликим средствима предавачке вјештине, која се служила свачим, час одушевљењем, а час се опет повраћала у промишљен ладан увјерљив начин.

Душан се често сретао са професором Франком, но никада није никакву важност полагао на њега. Упознао се с њиме приликом честитања у једној српској кући. На први поглед му се овај човјек учинио симпатичан, нарочито у говору, но касније [97] му се учини, да много говори и да тиме као досађује, послије су се сретали, јављали се један другом, разилазили се, а Душан је послије тога на њ заборављао. Тек се од најновијег доба Франк љубазније јавља и тражи Душаново друштво. Одкуд то и зашто? То Душан није умео да растумачи. Трипут четир пута га у кратком времену Франк најљубазније ословљава, добаци му неколико љубазних ријечи, но одмах се удаљује. Спомене му које српско име с похвалом, чак се и нашали и опет се изгуби.

Данас је ето позвао Душана за свој сто. Све се ово учини Душану, као необичан знак наклоности, чак незаслужене пажње, и то нарочито од једног Хрвата. Душан је пак у послиједње вријеме избегавао Хрвате званичнике, није се упуштао с њима ни у какав разговор, јер су му тако пријатељи савјетовали, а и сам је дошао до тог увјерења, да ове људе треба избјегавати, бар он то треба да чини, јер је у послиједње вријеме примјетио, да му злобе, пакосте, чак да му подмећу лажи.

Поред свег тога увјерења, није могао да одбије позив професора Франка, јер је било нешто за њега нејасно у опхођењу овога човјека, неке врсте учтивости, увјерљивости у његовим ријечима и онда из извесних разлога Франка није могао одбити; ту су говориле још и [98] друге чињенице, које му нијесу биле баш најјасније.

- Немојте да вас дуго задржавам од вашег друштва — опомињао га је професор Франк послије ово неколико ријечи — изволите г. Душане у своје друштво, ја вас не задржавам дуље — рече Франк и растадоше се.

Кад се Душан вратио српском столу, примише га са ријечима: честитам на забави! Душан се похрвати! и друге му сличне ријечи добациваху с ироничким подсмјехом. Боривој Хаџи-Костић, који је међутим био дошао, ћуташе и лице му бијаше намргођено. Очито је нешто тајио да рече Душану. Када се кренуше сви кући и Боривој остаде сам с њим, из њега изби љутина.

— Дозволи, да ти кажем отворено! Ово је више него лакомисленост од тебе, да данас, када молиш унапређење, да данас тражиш друштво Хрвата званичника босанског — изговори Боривој љутито и осорно, да је овај тон Душана увриједио.

— То не разумијем, да се с овим човјеком не смијем разговарати — одврати Душан увријеђеним тоном бранећи се.

— Ти ваљда и не знаш шта се за тебе говори? — запита га Боривој и строго, скоро тајанствено погледа на Душана. Душан се чисто стресе. Слутио је неко зло.

— Шта? — упита Душан запањено.

— Свуд се већ говори за ону твоју погрешку, што си је јуче у званију учинио.

— Ја, погријешку — учинио — и Душан бацаше поглед по ваздуху, да се нечега сјети, али међутим се ничега није могао да сјети.

— Ако не знаш, ја ћу ти казати. Шта си оно питао свог колегу брата Хрвата, с којим по некад сједиш ено тамо за оним столом?

— То се већ зна? Пак шта се говори?

— Износе ти ту ствар као један шкандал судског незнања.

— Па то се сваком деси, да нешто запита свога колегу за савјет и упуту. Нисмо ни један савршени.

— Боље, да си рђаво учинио, него што си онога „брата“ питао. Са неким злурадим смјехом прича свуд, да си скроз неспреман и неспособан, а овај догађај му је ето аргумент за тврдњу. Сад ево хоћеш ту исту погрјешку с овим да учиниш.

Душан стајаше нијем и запањен.

— Ја сам ти већ више пута говорио, чувај се званичника земаљске владе, нарочито пак Хрвата, и то још оних из пријека, који су амо дошли трбухом за љебом, које је земаљска влада довела амо да умножи број наших непријатеља и својих шпијуна!

— Ма човјече, с овим нисам ништа важно говорио.

— Не само ништа важно, већ у опште ништа не смијеш с њима говорити; не смијеш им казати ни шта си данас јео, гдје си био, чак ни шта си сањао, јер ће из твог сна прочитати против, аустријске и бунтовничке мисли, и потказати те тамо гдје треба, и оцрнити те. Ма кад се сретнеш с једним Хрватом босанским званичником у штети си. Главна је метода те наше „браће“ да из ма какове ситнице направе погрешку, отуд стварају аферу, и онда објесе то за Србина као реп и дотле га износе јавно, док га не учине немогућим за унапређење. Они тамо на влади једва чекају ријеч, подвалу свога званичника против Србина, и то што овај каже без испитивања, то је разлог; без тога разлога ништа не чине, али када имају само повода за сумњу, то је најчвршћи разлог против Србина. У осталом, слушај ме ако хоћеш, ако не ћеш, ја те не могу ни о чему силом увјерити.

Ућуташе обојица и почеше мислити о судбини својих молбеница.

11

Сутра дан Душан Трифковић хотимице изостане из српске гостионице, не што се бојао састанка са професором, јер је био противног увјерења од Боривоја, већ да не да повода, да га овај онако критикује. Чак се стидио, да му Боривој у овој ствари даје лекције. За професора Франка није чуо баш ништа зло, те према [101] томе није сматрао за обвезно оно, што му је Боривој говорио. Но када је у себи промјерио цјелокупан утисак са овога човјека, овај му човјек не дође ни мало симпатичан. И сам говор му се није учинио пријатан; вазда почиње о неким другим темама, о којима он у опште и не мисли. Но избјегавати тог човјека не би било чак ни пробитачно, нарочито данас, јер би тај човјек у том случају имао право ићи свуд унаоколо и говорити о његовој несношљивости, можда чак и мржњи према Хрватима, а то би могло сасвим неповољно утјецати на његово наименовање. А разговор са Франком не би никако могао шкодити, јер он ни у ком случају не би одао своје унутарње увјерење, које се не би допало онима на управи.

Када је послије два дана улазио Душан Трифковић у српску гостионицу, био је сав мишљу прожет, да ће се с тим човјеком састати, и није му било пријатно. Кад уђе унутра, први му поглед паде на ону страну гдје обично Франк сједи, но необично се обрадује, када га није затекао. Мислио, је ако касније дође, да ће се тако окренути, да га овај не може видјети.

Тек се послије неколико дана нађу на улици. Душан чисто претрне, Франк се пак само љубазно насмије поздрави га издалека и отиде даље. Ово сасма изненади Душана. Ово још волијем - помисли у себи - биће [102] да је и сам одбацио мисао, да се са мном даље разговара о краљевини Србији.

— Јесте ли чули за најновију сензацију, млади пријатељу? — чује једног дана Франков глас иза леђа на улицу. Душан се чисто тргне. Кад се поздравише Франк настави.

— Католички сарајевски бискуп опет учинио нетактичност, о ком ће без сумње опет све новине писати; опет је покрстио једног муслимана у католичку вјеру — Професор Франк застаде и удуби се у мисли. — Ја не знам управо шта тај човјек хоће? Изгледа, као да му је намјера, да друге вјерне подцјењује и омаловажава.

— Па то би на крају могло да има злих посљедица — усудио се и Душан да проговори о овој ствари, јер се о њој говорило по читавом граду, најоштрије се осуђивало, а муслимани су чак почели пријетити бискупу, да га не виде на улици, јер би то сматрали за изазивање.

- Разумије се да би то могло да има пошљедица. Ја се само морам чудити, што тог човјека не баце у пензију. Он непрестано чини гиксере, сад вријеђајући вјерско чувство муслимана, сад православних; ово ће на крају морати прећи границе — говорио је Франк с таким нагласком, да је и Душан био потпуно увјерен у искреност овог увријеђеног чувства; чак се чудио овој оштрој критици од [103] стране једног католика и то још Хрвата; католички бискупи у Босни и Херцеговини, по Душанову мишљењу,- нијесу друго, до ли пропагатори за велико Хрватство у оквиру аустријске монархије.

— Ви без сумње идете у српску гостионицу, — даде професор Франк други правац разговору. Можемо заједно тамо, и онако је вријеме пиву.

У српској гостионици још нијесу били сви гости на окупу. Професор Франк изабере један мали сто у крају гостионице и ту сједну обојица.

- Извинићете ми, што обећану књигу никако нијесам ни донио ни послао — поче професор Франк — некако — правдајући се. Био сам сасвим заборавио на њу, док се свами данас не почех разговарати. Свеједно, има времена.

Наступи мали застој у говору, као да нијесу имали о чему говорити.

— Молим вас, када дође ваш пријатељ професорски кандидат — не би био рад да нам дође за сто — из небуха рече професор Франк — тај ми се човјек чини страшно нетолерантан.

— Ја мислим да он неће ни долазити за наш сто — одговори Душан, са неким тајним задовољством. — Господине Франк, - да вам искрено кажем, и ја сам тог мњена о њему, и ако га јако поштујем као искрена пријатеља.

— Немојте ме звати „господин Франк“ прекине га професор — То [104]је тако туђе. Кажите ми радије господин Драгутин, кад већ мора бити оно господин ту. Ово ословљавање је бар искреније. Ми троба бар један другом толико искрености да покажемо.

— Господине Франк, то те тешко.

— Господине Душане! у име нашег пријатељства вас молим и преклињем — говорио је професор нежним гласом, склопивши руке - немојте ми више говорити ту туђу ријеч. Ту га ухвати пријатељски за руку, гледаше га увријеђеним али осјетљивим погледом, који је говорио: Ми смо пријатељи, а искрено пријатељство не дозвољава тако туђински говор.

— И ја бих то радо прихватио, али вјерујте, да мије зазорно, да вас много старијег именом зовем. Мени би мило било када бих могао то.

— Е, баш волим, што се ипак у овоме слажемо — упаде му Франк у ријеч. За бога, ви сте Србин, а ја Хрват, зар то није доста разлога, да она ваша стидљивост према мени отпадне? Камо среће када би се ми могли као Срби и Хрвати да сложимо, па кад би све лично могло да отпадне.

Франк застаде гледаше преда се, и очекиваше, да Душан одговори штогод на ове ријечи, но када овај ћуташе, настави.

— Зар ви, господине Душане, нисте увјерени у принцип културе, да што више њих раде у једном правцу, [105] да се и циљ много сигурније постизава. Видите, на пример, сви ми заједнички радимо овдје у овој земљи, имамо заједничке културне тежње и Срби и Хрвати.

Наста мала пауза.

— То је истина, сви заједнички радимо овдје у Босни — некако тешко пребаци Душан преко језика.

— Ма што не изражавате, човјече, ваше мисли слободније, што се плашите? Не влада у овој земљи така неслобода, као што се то обично говори. Само изразите ви своје мишљење слободно; тек ми Срби и Хрвати између себе треба да имамо толико повјерења. Само се изјавите отворено. Та за Бога, ми Хрвати исто тако симпатично мислимо о вами Србима, као о себи самима. То је сасвим природна ствар. Земљописни положај нас упућује један на другог, имамо заједничке културне циљеве, а што је главно, све је условљено заједничким нам језиком. Ништа није природније, него да се у културним питањима служимо заједничким нам језиком. Зар би Њемачка била тако силна културом, да сви, који се служе тим језиком не раде заједнички на тој култури? Био он у Њемачкој, Швајцарској, Аустрији, па чак и у Америци, сваки Њемац мисли на заједницу, на заједничке културне циљеве. За то су данас већ толико силни, да ево и нама већ пријете, а то је баш она чињеница, која нас нука, да се у [106] културном раду ујединимо. Јер, што је више њих, који једној ствари служе, та се ствар прије постизава. Драги пријатељу, то је тако јасно као сунце, у томе не смије бити спора - Озбиљност лица професора Франка, код овог говора, бијаше пред Душаном најјачим аргументом, да овај човјек истину говори и да бар у овом питању искрено мисли.

— То је света истина да што више њих раде на једној ствари, да се та ствар прије постизава - понављаше Душан професорове ријечи.

— Баш волим, што се у свему слажемо — рече Франк — и опет ухвати пријатељски Душана за руку. Но држим, да ћете се и у том сложити самном, да морамо сви заједнички радити, и ми из Босне и они из Србије, Хрватске, Славоније и Војводине, да се на културном пољу ослободимо од сваког туђег утјецаја. Прва би нам дужност била, да у први мах одбијемо све нападаје њемачке најезде. Све морамо употријебити, да најпре њихов утјецај одбијемо и онда на крају мора бити успјех на нашој страни.

Кад професор Франк престаде говорити, настави Душан из своје побуде.

— Главно је да чувамо језик, који нас управо чини народом.

— Чудновато, како се наши судови у свему слажу — и погледа Душана наивним изненађењем, но не [107] умеде дуго задржати лице са тим наивним изразом.

— Откад ја пропагирам те мисли, али шта ће те, када међу нами нема повјерења. Само би се на том међусобном повјерењу могло остварити југословенство, односно културно ујединење Срба и Хрвата.

Ту професор Франк застаде, замисли се и даде прилике, да га Душан проматра и својом озбиљношћу да га увјери о искрености његових мисли.

— Напокон не ће ни моћи бити другачије, не будемо ли ми учинили, доћи ће паметнији од нас. Како ви мислите о томе?

— Душан разумјеле ово питање као индиферентно, и слегну раменима.

— Боже, какови се све планови не праве — рече најзад Душан, више се губећи у опће размишљање — Сасвим је природно, да ћемо једаред сви морати радити у том смислу.

— Не само на културном пољу, већ и на политичком — упаде му Франк оштро и тајно проматраше Душана.

— А, то је тешка ствар — исто тако брзо одврати Душан, хотећи избјећи политичку страну овог питања

— Заиста тешка ствар? Треба само попустљивости и с једне и друге стране. Ви ћете остати Србин а ја Хрват, главно је да постигнемо циљ, да се и политички ујединимо.

Наста пауза. Душану чисто заста [108] дах. Ово су биле оне мисли, које су га интересовале, да их чује из уста једног Хрвата. О тој ствари је доста говорио са својим пријатељима, но овдје — није знао шта да рекне, и онда, како да се изјасни, и то пред чиновником земаљске владе? Као што те мисли, сумње и неизвјестност, пролажаху кроз његову главу, тако се и мијењаше израз на његовим очима, обрвама и на читавом лицу. Франк је пак орловачким проницавим погледом посматрао Душана, и све читао са Душанова лица, и неизвјестност и неповјерење, чак тајне мисли. Франк је ликовао у себи, да у Душана не наилази на велик отпор. То га осмјели.

- Чујте господине, да се разговарамо пријатељски, искрено и повјерљиво. Зашто не би Хрват смео бити повјерљив према Србину? Ко од нас није одушевљен за величине наше прошлости?! За тековинама наше заједничке културе, пјесништва?! Очувати те тековине: Бранка, Његоша, Прерадовића, Враза и заједнички језик то нам је свима идеал. Па кадаби то било могуће под окриљем Србије и српског краља, ја бих на то пристао.

Душан се тргне на ове ријечи. Сам није вјеровао, да је чуо тако шта Дуго је стајао запањен и дуго није умио ријечи да проговори.

Професор Франк га оштро проматраше, види ову фрапираност, упозна тајно ликовање у души Душановој, чак вјероваше, да му и мисли чита [109] како се ове одржаваху на челу, обрвама и лицу Душанову.

— Немојте се ништа чудити мојим ријечима, настави Франк. Мени је све једно, било Сарајево, Биоград или Загреб центар једне велике слободне југословенске државе, гдје би цвјетала слобода, књижевност и умјетност. Зашто на пошљетку не би могао бити Биоград центар? Вами свима то мора бити све једно; код правих политичара то неигра никакву улогу.

Професор Франк ућута и када сада баци поглед на Душана, лице овога изражаваше страшну пораженост. Професор Франк разумеле ово.

— Зашто би тајили један другом мисли, када смо постали овако искрени — изговори, и недаде на себи примјетити никакове промјене ни у мишљењу ни у осјећању. — Будимо искрени један према другом, господине Душане, шапну, и глас му бијаше прожет нежношћу и узбуђењем. Међу тим је и опет посматрао оштро гледао у сваки покрет Душанов.

Када Душан и сам види, да га професор Франк посматра, овај задржи исти положај тијела али у часу промјени израз испитујућег лица у израз обичног размишљања, и тако задржи дуго овај положај, да увјери Душана, да о нечему другом размишља.

Послије тога се чисто прибра и приближи се Душану.

— Нека ово остане међу нами, о чему смо говорили — прекине Франк ћутање. - Професор Франк се наже према Душану, да свом говору даде искренији и повјерљивији тон. Његово се велико протегљасто, дугачко тијело са дугим ногама, бијаше чисто пресомитило, зеленкасте и живе очи са великим отворима на зеницама, побуде у Душану осјећај, као да га је напала нека досад невиђена неман, нека опасна грабежљива животиња. Душан се бесвјесно повуче мало даље, но професор се опружи за њим и ухвати га за руку. Душан Трифковић се трже.

— Останимо и даље повјерљиви један према другом. Нека остане ово међу нами — сврши професор Франк. Душана Трифковића није могао више задржати. Овај се спремао на растанак, а набрзо се затим опрости са професором Франком.

Послије овог разговора се Душан осјећаше, као да му је неко задао тежак удар, па као што онај, кога је задесио тешки удар, не може да пронађе одмах тежину удара, тако се исто и Душан осјећао...

12.

За српским столом у углу су били сви на окупу. Стевица је већ искритиковао народну политику, изгрдио вође и свршио подсмијевање са црквеним статутом, који би народне вође израдили.

Кад се Душан дигао и пошао српском столу, неко ново лице му се учтиво и доста љубазно јави. Он погледа тамо и спази судског вјежбеника, Милоша Симића. „А, онај из пријека!“ рече у себи и ладно и туђе климну главом. Брзо се прикључи друштву за српским столом, гдје га једва опазе, јер се сви бејаху заинтересовали за новог незваног госта, Злоногу.

Сви су били њиме забављени. Штогод је овај рекао, то су сви брзо дочепали, довикивали један другом и подругљиво се смијали. Но читава ова забава је била у толико занимљивија за све присутне, што је и сам Злонога видио ова подсмијавања, једио се на то, чинио се невешт, као да ништа не примјећује и даље је настављао своја запиткивања, на која му сви добациваху пуке фразе и опет се смијаху.

Напослетку Злонога поблиједи, раствори још већма своје вазда као у душевно болесног човјека наводњене очи, и једном од присутних добаци нешто муцајући а наводњеним очима је нестално и нервозно, прелијетао преко свију, ни на ком се не заустављајући.

— Јесмо ли ми друштво, господо, или је — ово... Не знам сам — шта?!

— Друство, друство! довикну један.

— Ја мислим, кад сједим овдје, да сам члан овог друштва, или морам устати.

- Па нико га није ни звао — добаци му добричина. Онај је то чуо али се чинио, као да није ништа чуо.

— Кад ја вас поштујем — поштујте и ви мене.

— Па поштујемо те! — изговори добричина. И опет се сви насмијаше иронички.

Ово се понављало већ неколико пута, тако рећи кад год је Злонога долазио за српски сто. Њега никад нико није од Срба позвао у своје друштво, но он се ипак свакуд гурао, тражио неким ладним, озбиљним, у ствари усиљено лукавим тоном, да заинтересује но нико му није држао говор за оно, што је он хтио њима да каже.

Још прије неколико година се појави Злонога као један странац у српској гостионици. Првог дана је сједио сам и осврћао се унаоколо. Нико није знао ко је тај. Мало тако посједавши уједаред се дигне, приступи српском столу, и неком равнодушношћу и мирноћом старог познаника заиска новине, које је један од омладинаца био одложио.

- Молим, ја читам новине - одговори, један други, зграбивши новине, и не погледавши на новог госта, који се сасвим мирно насмија.

— Овако велика гостионица па само једне српске новине — изговори гост гласом, који је требао да каже, да је у српском чувству увријеђен. Један други поче говорити, не гледајући [113] овог новог дошљака странца, који се свима на први поглед учини одвратан, јер читава појава овог новог човјека: поглед, блиједо изнурено лице, уске угнуте груди, даваше овом дошљаку изглед кривца. Морадоше му сви окренути леђа, да га отјерају од стола. Но и ово одбијање је само трипут помогло, јер се с једним од господе српског стола на брзо упознао ван гостионице, и једног дана се као домаћи посадио са овим за српски сто. Нико га више није могао избацити из друштва. Он је чак индиректно апеловао на Српство, јер је он Србијанац, а Сарајлије треба да су срећни, што се ето један из Србије усудио у Босну за званичника, он ето чини услугу Српству, јер да није дошао амо, то би мјесто зацијело заузео један противник Српства.

Његово познанство се брзо простре из гостионице на Србе у кафанама, па и приватним кућама, и то све на извјестан начин, да нико није имао разлога да га одбије. То наметање у српска друштва и обијање српских прагова постаде сумњиво, људи се питаху: шта ова будала хоће? и најзад се чула само једна реч о њему: „Шпијун!“ „Чији?“ „Владин шпијун“. И о њему се брзо направи мишљење, да се од будале не треба бојати, једино се пазило да се пред њим ништа од важности не говори.

Но за чудо нико, није употребљавао [114] против њега мало грубља средства, када је и мало отвореније вршио своју дужност. Он сједа за српски сто кадгод хоће, и ова омладина око српског стол га прима, исмијева се с њиме до душе, али и ако га сви презиру, нико не смије да му каже једарад, ма и у најблажем облику: чујеш, драги брате Србијанче, остави ти нас, ми нијесмо једно! Већ вазда кечају прилику да га нападну кад их је више, да се могу један за другог сакривати.

Злонога је пак сам пред собом добијао у угледу, и у њему се укоријенила мисао, да све што чини да има право да чини, јер му се ево никакав отпор не чини. Он се чак хвалисао са својим Српством. Најзад на своју крсну славу позове све своје искреније пријатеље, неко из друштва српског стола, чак и неке, који најближе стоје народним вођама.

Када су сви гости на крсној слави код Злоноге били на окупу, деси се нешто, што је све очекивање прешло. Уједаред се диже домаћин и свечано здрави српском краљу, свом краљу. „Живела Србија, живео српски краљ!“ доврши здравицу. „Револуцију ћемо правити!“ викну и стајаше као статуа нијемо са одлучним изразом. Заповједи свирцима, да му свирају српску химну. Са узвереним свијетлим очима, изазивајућим држањем стајао је на сред собе с дигнутом главом у вис. Но за дивно чудо, [115] нико од одушевљених Срба, који вазда у свима приликама истичу своје српске осјећаје, не рече ни: Живео Српски краљ! Живела Србија! ни: Живело Српство! нико не викну ни једну радосницу, већ све стајаше поражано и нијемо, као да је овај час ударио гром у њихову средину....

Разиђоше се гости мирно, а ниси могао видјети тројицу заједно да причају један другом о овом проводу, али када су се двојица нашли на само, онда су уз најсветије обећање, да не ће даље ником ништа рећи, причали један другом, шта је све ту видио и — сазнао. Тајно говораху један другом: Када би Злоноги у десној руци пружили поштење, а у лијевој да на непоштен начин себи љеб зарађује, он би зграбио за лијеву руку и викнуо: дај! То је права зверска нарав у човјека, да само зло хоће, и зло ствара.

То је био народни суд о Злоноги, но за дивно чудо, од то доба као да је стекао право да сваки дан долази гдје се Србин весели, забавља, слави Божић и крсну славу. Он је јавно и отворено ишао у српску кућу и тубио шта Србин говори и то што је чуо, односио је некамо, због чега су Срби званичници губили званија или бивали премјештени или дегредирани. Злонога је и даље сазивао неке Србе на гозбу у свој дом. Ти Срби су му без отпора и даље долазили, он је и опет здравио краљу Србије и својој домовини [116] Србији и опет сви ћутаху и — ћутаху... Све то Злонога механички гледа, не зна шта значи, али ће га негдје неко питати нешто, постављати му питања, Злонога ће одговарати и на та питања, и онај ко је то питао, чуо је све његов ријечи и друго разумио, разумио као онај што туђе мисли чита са лица и покрета.

Тако се ето Злонога проводио у Сарајеву; у српском друштву, а Срби око српског стола, они су га се чували: ништа нису казали пред њим, да чује баш из њихових уста оно што мисле, по стоти пут се исмејавали с њиме, ругали му се и питали га: Какво је то твоје званије? намигивали један на другог и шапутали нешто један другоме; он се пак није никад нагнуо, да чује шта се то о њему говори. Он се и опет удаљивао из српског друштва на полазну тачку, откуд су га амо послали и чинио издајство над свом својом једнокрвном браћом. Савјест га ништа не гризе, он чак и не схваћа и не осећа, ни умом ни срцем, он све ради као прави аутомат.

Нико није знао камо носи те механичке снимке, коме их продаје, али се једно знало, да се за многог Србина дознало у земаљској управи, како овај о њој мисли, кога мрзи, кога презире а ским симпатише. Многи и многи Србин није ишао напријед у овијем земљама. За најтајније мисли многог Србина, о којима никоме није ни ријечи говорио, који се чак ни најискренијем [117] пријатељу није исповједао, знало се много у земаљској управи; многи Србин званичник је паштао за неке жеље, мисли, гријехе, које такођер ником није говорио.

Тако ето Фама зна да прича о Злоноги — —

Када је исмијавање са њиме већ дошло до извјесне границе, онда му почеше разна питања добацивати.

— Јел бога ти, како ви то тамо на влади мислите о том српском црквеном статуту? упита ће га један. Злонога осјети ово ругање, јер нико није знао, какова је то врста званија које он врши, и ако се увијек представљао као владин званичник.

— Ја нисам за те ствари — одбијаше он љутито овај нападај на његову част.

Један се добричина љубазно насмија, ухвати га око врата и рече: шта овај то бенави. И ако бијаше ово иронија, Злонога се ипак ухвати и за овај зрак свјетлости и симпатије, но није му много помогао.

— Па гдје си ти управо, у ком одјељењу земаљске владе? постави питање један други.

Злонога скочи на ове ријечи, избечи се, отвори уста, и сав зелен од љутине, хтједе нешто рећи свима, но се савлада.

— Животињо једна! добаци оном, који му је ово послиједње питање поставио.

Сви се чуђаху да овај човјек има [118] осјећаја, чак и неког поноса, које треба ето сада да је увријеђен. Је ли то могуће у човјека, за кога говораху, да је погазио поштење, част и народни образ? До овог тренутка нико није њега с ове стране познавао, зато га лично презираху до скота и у питањима части нису расправљали с њиме.

— Чујеш еј, море — рече Боривој Хаџи-Костић и мало озбиљније га погледа. Сви су му говорили ти, — Или смјеста повуци ова гадну ријеч, којом си увриједио читаво друштво, или знај шта треба од сада да чиниш.

— И јесте животиња, ја ћу му већ показати — понови Злонога и скоро га издала снага.

Боривој Хаџи-Костић се лагано дигне са свог мјеста и дође до Злоноге, лагано га ухвати за капут од горе и свом силом га избаци са столице. Злонога скоро одлети до врата, тамо се задржа и застаде. Брзо се метармофозира у мирна човјека, који се спрема на одлазак. Послужитељ му донесе капут, обуче га смијешећи се и наш гост отиде и без збогом и без опроштаја и од свога друштва и од келнера — ком је и иначе био дужан за пиће од по године амо.

У друштву за српским столом наста ћутање. Сви мишљаху: ово не ће имати добрих пошљедица. Само се неколицина радовала, што се једва једаред учинио удар на образ земаљске [119] управе, која оваке људе доводи у ову несрећну земљу. Међу тима који су овако мислили, био је и Душан Трифковић. Да то своје гађење према странцима покаже, погледа на сто, гдје је сједио вјежбеник Симић, и с презрењем скиде отуд поглед.

— Против ових из пријека нема одбране — рече, и показа полуочајно лице, непрестано још под утиском разговора с професором Франком.

— Сами смо криви — одврати му неко, гледајући на Боривоја. Боривој бијаше у се удубљен, но није мислио више на овај најновији догађај. На нешто слично је он већ давно мислио, како би се требало понашати према аустријским шпијунима? На крају дође до увјерења, да ово још није било оно право средство према ваким људима. Једно га је мучило, што никако није умио да пронађе пут, да се бар његова најближа околина почне отресати издајица његове отаџбине, па онда да се науче сви, да покажу своју мишицу и пијесницу свима таковим издајицама.

При поласку рече Душану:

— Ушао сам у траг новим стварима о професору Франку, с њим си у опасности и када се само разговараш с њиме. О свему ћу ти казати касније! Душан поблиједи. Но касније се ипак утиша, јер је увјерио себе, да се ни о чему таковом није с њим разговарао, што би се дало сматрати као нелојалност, опозиција или [120] том слично. Када је прошао поред професоровог стола, он му се врло понизно и учтиво јави. Боривој окрене главу од њега. Душан се одмах за тим окрене према вјежбенику Симићу и очито погледом тражаше да му се Симић први јави, но овај то није учинио.

— Јеси ли видио голу истину? С таким стихијама нас опкољава земаљска управа — рече Боривој Душану, кад су на поље стигли — Паметном овдје не треба савјета.

Душан ћуташе. Скоро да се стидио. Није желио ништа да говори о овим људима, јер би се морао исповиједати шта је говорио с Франком. Зато је ето боље да ћути.

13.

Послије крсне славе о Аранђелову дану у кући Митровића и опет наста стари мир, тишина и стари ред. Стари Митровић и син му ишли су сваки дан ујутро рано у магазу, а касно се у вече враћали натраг, као што су то до прије чинили. Исто тако Драгица и баба наставиле свој стари посао у кући. Прије подне се радило по кући и у кухињи, а послије подне су обје сједиле уз какавгод други посао у соби са улице.

Драгица је већином сједила крај прозора и сваки час погледала на поље.

Одмах некако други дан послије крсне славе Драгица бијаше удубљена крај прозора, а баба крај стола. [121] С поља са улице се зачује мушки глас.

— То је љебарски момак рече баба

— Како само има фино лице, штета је што је мушко - одговори Драгица озбиљно и мирно, као да чита из књиге док је међутим окретала радом и више на њ мислила.

То су биле ријечи бабине, које је до прије по године говорила сваки пут, кад год је ту пролазио љебарски момак с љебом и кифлама, а Драгица је исте ријечи ваљда већ стоти пут понављала, кад ког је момка видјела, јер је знала да ове ријечи баби годе.

Баба се насмијеши и опет наста мир.

— Баба, јеси ли кад год мислила на то, зашто Боривоју не даду мјеста у Босни?

— Ето већ пети пут спомињеш о томе, па ти баба не зна да одговори.

Опет наста мир. Драгица се удуби у ову пошљедњу мисао и није могла да је се отресе. Већ је више пута слушала од оца, да земаљска управа прогања српску омладину, и да јој не да напријед; никад није о том размишљала до овог случаја са Боривојем Хаџи-Костићем. „Зато што је Србин, зато га гоне“ — одговарала је сама себи и нешто је код те помисли тиштало.

— А зашто не унапређују Душана Трифковића?

— Мани се бабе, не води баба таке [122] дјевојачке бриге. А шта ти је оно казао доктор Владица при поласку? упита баба лукаво. Драгица се за час збуни.

— Па — тако, скоро ништа.

— Хм ништа, па што онда и говоре ти мушкарци кад не знају ништа да кажу.

— Па мора се макар о нечему говорити.

Драгица оде и даље мислити: Зашто не дају Боривоју мјеста.

Ове мисли се Драгица дуго није могла отрести, а кад је доктор Владица једаред прошао и започео са њоме разговор, и њега је то исто питала. Но он само слегне раменима и не хтједе о томе говорити. Напошљетку се сама запита, зашто она толику бригу води, када та мисао и њој самој почиње да задаје горке часе, као да је то и њена брига. Већ се поче помиривати с мишљу, да не мисли више о томе, јер као што је чула, о томе воде бригу народне вође. И заиста неко вријеме није мислила па ни сањала о томе, но како се пробуди, а она се осјећа као да некакову своју бригу није пребринула. Осјећаше нејасну тугу, да се и сама једва досјећала откуд то? Није знала зашто она не може да престане о томе мислити и та неизвјесност је бацала у нову бригу.

То је трајало неколико дана, но и то поче лагано ишчезавати и мисао на Боривоја, па и доктора Владицу. [123] Постајаше и опет веселија. Једног дана је била сасма весела, поче баби причати о крсној слави и стаде понављати ријечи многих дјевојака, госпођа, па некоје речи доктора Владице и Боривоја.

- Обећао ми је и доктор и Боривој да ће ми донијети сваки по једну књигу — рече. — Доктор ми је већ дао а Боривој још не.

— Хм, муке, а теби ваљда жао — поче баба сада већ шаљивим тоном. Драгица се удуби у бабино лице, да прочита одонуд, да ли је баби што криво, кад овако говори. Но када виде да је баба удубљена у свој посао, и да не мисли даље о овоме, она постаде весела. Необично раздрагано расположење овлада Драгицом, и поче играти. Паде јој на памет једна појава из неког позоришног парчета, гдје Циганке играју на позорници. Сама се поче окрећати као оно Цигани, поче скакати, али лако се увијајући ситне кораке правећи брзо прелијеташе преко собе, вазда се баби враћајући.

— Шта ти је дјевојко?

— Хоћу да играм као она Циганка. Сада се поче још брже вртити, забацивши главу остраг, док се не умори, дође баби ближе, загрли је и уморна клоне на њу.

— Кад добијем ову другу књигу и теби ћу читати.

— Чувај се ти, да се ти у њега не залудиш.

Драгица се збуни за час, но брзо се савлада.

- Ја нећу дати повода томе.

— Ту не треба дати повода, то само од себе дође.

Драгица се и опет удуби у бабино лице и проматраше очи, обрве и израз и опет не примјети никакову промјену на њој.

Она се утиша, сједне на своју столицу крај прозора и замисли се.

Баба је превртала стару сукњу, била је удубљена у посао и сасвим равнодушно слушала шта јој Драгица говори.

— А шта би ти фалило, када би добила Боривоја.

Драгица поцрвени од стида, да баба уједаред говори овако отворено.

— То не може никако бити, јер он не ће добити овдје мјеста да би се могао оженити.

— Гле љепотице, како она хоће све да зна! А зар му не може митрополит израдити?

— Ах, то не може бити, овдје му нико не може помоћи — рече Драгица и лице јој доби брижан израз.

И ако је Драгица од тог доба све покушавала, да отресе мисли од себе: зашто му не даду мјеста? ипак те мисли наваљиваху на њу, но она брзо оде свом послу, да заборави, али као насртљив љубазан удварач, кога дјевојка гони од себе, а он ипак долази и налеће, а кад дође он је мио, тако и ове мисли наваљиваху на њу и одлажаху [125] за час на њену заповјест, али се опет послије по својој вољи враћају натраг.

Напошљетку једва једаред дође обећана књига, но књигу није донио Боривој. Бијаше је послао Драгици по дјетету без икакве поруке. Читала је књигу и све јој се чинило, као да то Боривој говори, и све као да има смисао: нема за мене куће ни рођеног огњишта у мојој домовини.

Сада Драгици постаде јасно да мисао на Боривојеву судбину не може више од себе да одбије. Та мисао јој међутим задаваше силну бригу, која не силазаше више с њеног чела.

Једног дана је над Сарајевом читав дан бјеснио јужни вјетар. Све је било увијено у тамну сиву боју. Натмурено и намрштено беше небо, земља и људи.

Драгица је сједила крај прозора и гледала на поље. Требевић је у свој својој величанствености, као јасна слика, стајао, да се могао на њему сваки врх, сваки брежуљак, свако дрво јасно разабрати, све до висине од 1600 метара. Читав овај див изгледаше као да је слика а не ствар. Чињаше се као да међу појединим врховима, бреговима и брежуљцима, који су лежали у једном правцу, нема никаквих размака, већ као да ови огранци — горостаси, сједе један на другом, и да су се зато један на другог наслагали, дигли у небо.

Пред вече се утиша вјетар, и мали [126] облаци ишчезаше, само један црн облак дође лагано до врха Требевића, сједе на њ и поче се лагано спуштати и брзо застре читав бријег до, половице. Горе поче сипати лагана тиха као магла ситна кишица, поједини огранци са хридинама почеше лагано ишчезавати и тако спуштајући се све ниже, дође ова магла до врхова цркви, џамија и кућа и уви се читава варош у провидан вео магле, дима и сићушних, ладних кишних каплица. Паде сумрак на читав град. Требевић ишчезе, нестаде га, као да је утонуо некуд у недогледну даљину. Све се уви у једва мало провидан вео. Кроз тај једва провидни вео лагано се спуштаху милиони ситних капљица, поче киша без шумора и жубора. Над Сарајевом леже она сива тамна маса, људи се повукоше, у дућане, гостионице, кафане и куће, спустише дебеле шалоне и повукоше се у себе мирни, тихи и без живота.

Драгица се врло рано повукла у своју избу и легла у постељу уморена не од посла, а ни од мисли. Не зна ни сама од чега. Брзо је заспала и дуго је чврсто спавала, док јој се у сну не почеше јављати нејасне слике. Онда у једаред у сну чује јецање. Она се окрене да пође тамо, но само што је дошла до неког поља, из далека јој се укаже неко велико сиво тијело, гдје се ваља према њој. Гледа боље, шта је. Но не може да разазна. Сад се нешто засвијетли и [127] онда види дивљег вепра са великим свијетлим очима и два бијела зуба. Она пође да бјежи, но дуне неки вјетар, почне јој сукње разбацивати’, она да их скупи но не може да бјежи. Почне да виче — и пробуди се од свог гласа. Бијаше дрхтала у читавом тијелу.

— Шта ти је дјевојко, шта си викала? питаше је баба, коју је глас Драгицин пробудио и дошла са свијећом Драгици.

- Јух, баба, само кад је био сан, добро је што није јава. Гонили су ме — изговори Драгица умирена видећи свјетлост.

— Ајде само спавај — тек је поноћ.

Баба оде. Замало зачу се њено хркање, но Драгица није могла више да заспи. Мислила је и мислила и све о једним мислима.

Сутра дан је освануо ладан и ведар зимски дан. Требевић се до испод половице заогрнуо у снјежну одјећу, и свијетлио се и бљештио од одсјаја сунчане свјетлости, да се једва могло горе гледати.

Баба је читав дан тумачила Драгичин ноћашњи сан. Нешто поче озбиљно мислити о томе сну и све говораше о некој срећи.

— А је си л сањала рибу?

— Нисам.

— То си требала сањати, то значи велику срећу.

— Дивљи вепар то значи... баба се удуби. Не смеде рећи шта. Неколико [128] дана је трајао говор, шта је ко сањао и тумачење снова, и када се није могло тумачити за будућу срећу, баба се бацала у бригу а Драгица је уз бабу такођер страховала.

Једног дана су и опет обје сједеле у соби. Драгица је била мирна и у себе удубљена и час по је гледала на прозор, откуд се видјело на улицу. Драгица се у једаред промјени у лицу. Рад јој паде у крило. Погледа испитујући на бабу, но када виде, да ова ништа не бијаше примјетила, брзо се дигне и брзим корацима дође до прозора. Баба је погледа и сад јој паде нешто у очи. Драгица се сакрила за завјесу од прозора, непомично стајаше овдје и гледаше кроз прозор на улицу. Изгледаше као да јој је дах стао, а лице јој бијаше поблиједило. Брзо се покупи и пође у другу собу. Сад се и баба дигне и пође прозору, гдје Драгица стајаше, и када не видје ништа на улици, пође за Драгицом. — Није ништа, није ништа одвраћала је Драгица и на лицу јој се указа осмејак, сличан ономе, када је човјек у неприлици.

Баба је гледаше, опази на њој промјену, но ћуташе. Поче дизати обрве и спуштати их и стаде вртити главом у знак да нешто погађа, пође натраг у собу ништа не говорећи о чему сумња и шта млели.

У тај мах неко закуца на вратима. Баба намјести боље наочари да боље види.

— Је си л ти, Боривоје?

Боривој се стави у комичну позу, да га баба позна, јер и ако су бабине очи кроз наочаре изгледале трипут веће, баба није трипут боље видјела и распознавала лица, нарочито не она, која види у мјесец два дана једаред.

Драгица за то вријеме стајаше и лак осмијак се бијаше исписао на њену лицу, само се још више изражавао страх у забринутом погледу и неописан стид у читавом скоро скамењеном држању.

— Мало сте дуго чекали на моју књигу — поче Боривој први, јер за чудо, ни Драгица ни баба нијесу умјеле ништа да почну.

— Вјерујте, био сам спријечен.

— Па какав тако велик посао имаш то? — питаше баба чудећи се, а начином говора је тумачила своје мисли, да он заиста нема никакова посла.

— Сваки дан се нађе по нешто — одговори Боривој смјешећи се, полу нагађајући, шта баба мисли. Он је међутим имао свога разлога зашто није долазио. Да је дошао брзо послије крсне славе, могло би се свашта говорити, онда би у главном сама Драгица могла мислити, да је једва дочекао прилику да донесе књигу, а то њему не би било пријатно. Зато је изостао дуже времена.

— Брзо слатко и ракију - шапну баба Драгици.

Сједоше.

— Ми учитељи и у опште људи, који се бавимо науком и кад немамо другог посла, морамо да читамо да не заостанемо у науци јер, знате л баба, људи сваки дан нешто ново измишљају, а то све морамо да знамо. Тако је сузбија Боривој бабину сумњу.

Међутим Драгица дође са слатким и ракијом и понуди га.

— Баш те волим и поштујем драги мој господине, тако бирано и лијепо говориш, баш као прави судија, хвалила је баба Боривоја, међутим се куцала с њиме. А што не дођеш више пута к нама — скоро карајућим гласом изражаваше баба жељу, и наглашавала је да им је он вазда мио гост. Даље му причаше како се она и његова мајка често састајале и долазиле једна другој и ту баба исприча Боривоју све оно, што је већ стотину пута причала другима, да Боривоју постаде ова посета досадна. Са Драгицом се скоро није ни разговарао. Запитао је чим се забавља и неколико обичних питања измијенише. Но надам се да ће те прочитати књигу док се други пут састанемо — рече Боривој Драгици. — Баба је међутим непрестано дизала главу, да јој наочари боље стоје и да тачније може да проматра Драгицу.

— Да ли сте госпођице коју књигу читали двапут? — упита Боривој Драгицу.

— Зашто би двапут читала?

Боривој је разумио одговор.

— Није довољно, госпођице, само једаред прочитати добру књигу. Једаред се чита књига да се забавља, а други пут да се што научи. Ја сам тек онда научио своју лекцију, када сам је неколико пута прочитао, а зар се може и шта друго научити одједаред?

Драгица је слушала с пажњом, те и ако јој ово све бијаше ново, она ипак вјероваше да је тако.

— Данас је наступило доба, када се свијет надмеће, ко ће више да зна, да надмудри једно друго, чак уходе један другог, само да зна и оно што му и непријатељ мисли, зашто би ми Срби изостали од осталог свијета! — Лијепо би било када би све наше дјевојке читале српске књиге и то двапут, пак би отуд имале двоструку корист, дјевојке би се изображавале, и српска књижевност би напредовала. С тим ријечима се опрости Боривој с Драгицом.

— Дођи, синко, чешће к нами и ја и Драгица би вољели, када би нас чешће тако по мало походио и забављао нас.

Боривој сасвим мирно остави кућу Митровића, а и половица дневних становника куће, т. ј. баба и Драгица, остадоше исто тако мирне и спокојне. Већ поче и баба мислити, што Боривоју не дају мјеста. Драгица ћуташе и није говорила ништа. Сад тек паде баби на памет, зашто [132] је Драгица одјурила прозору и сва се промјенила.

— Видиш да сан ипак нешто значи —- говорила је баба Драгици, махала главом и мислила на покојну мајку Боривојеву. Драгица се насмија у не умједе баш никако довести у свезу ову посјету с оним сном. У нечему је била разочарана и незадовољна, но ни сама није знала у чему.

14.

Истог дана у подне у српској гостионици је владало силно узбуђење. Средњошколски професор Франк бијаше сио за један сто, за којим су већином сједили Срби и на грдно изненађење и чуђење свих присутних; са свим говорничким средствима: млатајући и рукама и ногама, преврћући својим зеленим очима и начином умјетног говора, причао је о једној до сада нечувеној срамоти судског вјежбеника Душана Трифковића. — Незнање, које је Душан у својој ствари показао, није само пуко незнање, неспрема и недостатак интелигенције, већ је то ужасан шкандал за судску струку, управо преступ, који би се требао казнити.

Гимназијски професор, Драгутин Франк је причао, да је муњевитом брзином из суднице продрео глас у чаршију — од присутних још нико није био чуо за овај глас преко чаршије — да је Душан Трифковић једног човјека, који је од другог купио [133] мазгу и није му платио, а узео мазгу, због ове обичне пријеваре у пошљедњој судској сједници предложио, да се казни смрћу.

— Господо — завршавао је професор Франк — ја сам овом човјеку добар и искрен пријатељ, али када се све присутне судије морају да ограђују од оваке бруке због незнања најобичнијих правила судске праксе, кад се и сама чаршија мора да згража и саблажњава, јер то се коси и са савјешћу чаршије, онда за овога човјека немам више одбране, он се сам осудио на духовну смрт.

Сви за столом, гдје те професор Франк ово причао, бијаху изненађени; Хрвати су са презрењем почели да расправљају о овом судском шкандалу, док су Срби са срамом и чуђењем ћутећки признавали ову нову српску бруку.

— Ово се не би смјело трпјети у Сарајеву, у центру земље. Ово је срамота читаве земље — говорио је један Хрват, колега Душана Трифковића.

— Ни најобичније параграфе судске праксе није у стању да научи — дода други хрватски званичник за друге струке.

— Што је истина то је истина, Срби су лош материјал — заврши професор Франк.

Наста пауза за присутне Србе, који су од стида пропадали, јер професор Франк, представник науке, [134] истине и морала, тек не ће лагати и омањивати јавно мњење!

— Господо, ово је невјероватно; овако незнање предпоставити код једног судије, то је немогуће — говорио је један Србин званичник више преда се, јер је осјећао омаловажавање, подсмијех и иронију из погледа свих присутних Хрвата.

Ту пак почеше други сумњати, да ли је ово истина, но нико не смједе о томе ни ријечи спомињати, јер држање професора Франка и строги израз на лицу му, као да је истину говорио, да и онај који мисли да је то немогуће, да и тај није много одмакао у интелигенцији и мишљењу од Душана Трифковића.

— Срамота не само за судску струку, већ и за све нас Србе, што оваке судије имамо — једва шапућући рече и Злонога, признавајући српску срамоту. — Због пријеваре осуди човјека на смрт!

Тог истог дана је обишао Злонога све гостионице и кафане, и причао о томе догађају. Тиме је добила ствар истинит карактер, јер ето то сведоче и званичници Срби.

- Због пријеваре осудио човјека на смрт — дошаптавали су један другом у српској гостионици; тај је глас ишао од уста до уста, од стола до стола, из гостионице на улицу и попут море, нечујно, тихо али брзо се распростре ова страшна срамота Србина судије по читавом граду. И [135] старо и младо, и мушко и женско и оно неуко чељаде, које само зна за осуду на смрт, и оно је чуло за срамоту Србина судије и страшило се да дође под истрагу и лице овог никаквог човјека. |

— Осудио човјека због пријеваре на смрт! — Те ријечи су такову моћ имале на уобразиљу светине, а својим су грозним садржајем такову драж имале на њ, као да је пала нова свјетлост, нова истина с неба; тако су радо с веселошћу, с одушевљењем изговарали ријечи: Осудио човјека на смрт због обичне пријеваре.

Нико више није могао узети у одбрану Душана Трифковића, нико није смио покушати, а нико баш није ни воље имао, да бранИ част једног Србина, који је на овакав срамотан начин осрамотио Српство.

— Сад постаје јасно, зашто овај човјек не може напријед — јекну закључни глас у овој страшној афери, какове ова земља још није доживјела.

Исто то вече је приступио српски вјежбеник Милош Симић к Боривоју Хаџи-Костићу и позвао га на једну ријеч, а кад су се нашли на само, рекао му је ово.

— Извините, господине, што вас морам упозорити на једну срамоту, која је нанешена вашем пријатељу. Немам другог разлога ван онога, што је ваш пријатељ Србин, да вас опомонем на једну дужност, да као Срби бранимо један другог. За вашег пријатеља [136] се у граду зло говори. Ја сам се у самом суду распитао и смијем вам отворено рећи, да је читава та гласина лаж. Савјетујте вашем пријатељу, да се што прије опере од те љаге, јер би ово могло бити погибељно за њ. Саме колеге вашег пријатеља расправљају о томе и тврде, да је он неку сличну погрејшку морао гдје приватно учинити. Тиме се прави јавно мњење о вашем г. колеги, и то врло неповољно — То је морао један од његових колега изнијети у чаршију, а ако се не буде оправдао, из чаршије ће то прихватити исти онај колега у суду, који је можда то изнио, јер се извор овај потвори по свој прилици не ће пронаћи, а то ће вашег пријатеља моћи довести можда до судбоносних пошљедица.

— Је ли истина да је мој пријатељ Душан Трифковић премјештен? запитаће Баривој.

— То ми није познато.

- И о том се говори у чаршији.

Обојица застадоше, као да су се хтјели досјетити нечему и обојица дођоше до једног закључка и не рекоше ништа један другом. Опро тише се.

Боривој Хаџи-Костић се изненадио овом знању и разумјевању овдашњих одношаја од стране једног Србина из пријека, и за сада му још не хтједе признати, да је у овој ствари учинио и малу услугу Србину Босанцу.

— Свуд па и међу Србима се говори о твојој некој афери — говорио је Боривој Хаџи-Костић Душану мало касније. — Наши непријатељи су већ толико успјели, да и код самих Срба могу да нас понизе — То је ремек дјело аустријске политике пошљедња тачка. Већ нас саме против нас употребљава! Све што сам ти прорекао, ево се десило. Ако се што прије не оправдаш, ово ће те као проклетство кроз читав живот објесити и том срамотом ћеш бити жигосан док си жив.

— Па шта да радим?

— Ти мене питаш?! То би ти требао најбоље да знаш. Ја ти не знам ништа савјетовати. Оправдати се мораш, јер си овом ниском лажју жигосан.

— Не знам ни одакле је потекла, да би се знао ту на извору правдати.

— Ти си море окружен самим перфидним људима; који једва чекају да ти изврну ријеч, они ти од обичне ријечи праве срамоту, а од најмање погрјешке аферу. Савјетуј се сам или — ено ти колеге из суда и питај њега за савјет — и Боривој показа на Милоша Симића. Душан одмахну главом и намргоди се.

— Ја о овој лажи не ћу водити рачуна, а они горе не ће о томе ни дочути.

Боривој Хаџи-Костић погледа боље у лице Душаново и када опази, да овај ништа није узбуђен, ни узнемирен, [138] још мање да сматра ову ствар озбиљном, није умио да пронађе узрок свему томе, те ни сам није више хтио да лупа главу о овој сплетки на коју га је онај господин упозорио и узбудио. „Можда је онај само хтио да се покаже пријатељем“ помисли и на брзо увјери себе, да ће то најприје одговарати истини.

Душан је одмах почео да истражује одакле је потекла ова интрига против шега, са свију страна је добијао одговор: чаршија прича, али нико није могао рећи, одакле је дошао тај глас у чаршију, из суда, из гостионице, из чије куће; све залуд бијаше, тај глас више није могао да угуши, јер оно што је сам говорио, то се није слушало, а други нико није држао за вриједно, да га правда.

У званију је Душан Трифковић имао много посла. За чудо, да је најтеже послове имао да врши. Није имао времена да одахне. Читав свежањ је стајао пред њим, који је сад баш дошао. Требало је слугу најпре послати у ексибит и онда да му донесе од предсједника друга акта.

— Имам друга посла — рече слуга.

— Ово вам је најважнији посао.

— Ја иман важнијих послова — и послужитељ изађе. Душан зграби акта, пође напоље и стигне слугу у ходнику.

— Ово смјеста да сте носили у ексибит. Види ти само! срамота, да је потчињен непокоран.

— Шта срамота?! Која срамота? исколачи се слуга пред њим. — Ви сте срамота.

Душан га опомене на дужност.

— Пазите само, да ви вашу дужност вршите као што треба, да нема срамоте — рече слуга и брзо оде.

Душан стаде запањен. Разумио је шта је слуга мислио. Пође натраг у своју дворану, но када погледа у ходник спази свијетле мртве очи гдје вире кроз врата.

Колега Хрват је шпионирао Душана. Кад се Душан вратио, није га затекао у соби.

Истог дана се и опет пронио ружан глас о Душану. И опет се свуд по гостионицама говорило, а у српској гостионици средњошколски професор Франк, да се Душан Трифковић потукао са послужитељем судским у канцеларији и да је добио срамотан шамар, да се са званичне стране покренула истрага у овој ствари.

— Ја сажаљевам овог човјека, да поред слабе интелигенције, још слабије спреме, има овако мало такта — завршавао је професор Франк у присуству многих Срба и Хрвата званичника. Професор Франк је ово изговорио лагано, одмјерено са чувством, а зелене очи му сијеваху, потврђујући искреност овог чувства према Душану Трифковићу.

Душан Трифковић постаде личност, о којој се више није говорило добро. И међу самим Србима стече [140] многе непријатеље, што овако каља српско име. Ова афера с послужитељем се тумачила као крајње пропадање угледа његова због оне прве афере, и држало се, да је Душан Трифковић у суду постао немогућ. И сами Срби су жељели да га премјесте и да се донекле ова српска срамота ублажи.

Над Сарајевом је блистало отворено ведро плаво небо. Свјеж ваздух је с брда и планина струјио у сами град; Требевић је сијао у свима могућим бојама од бљеска сунчаних зрака са модро зеленог дрвећа на њему. Био је увијен у провидно плав вео од ваздуха, који је према врху бивао све гушћи и тавнији. Читав овај див кроз овај плави вео изгледаше као да се отегао у недогледне даљине, као да је сваки врх од другог по неколико хиљада метара удаљен, а пошљедњи врх, као да се изгубио тамо у највећој висини, у неким неизмјерним даљинама.

Улице су биле пуне свијета, све је изишло да се диви љепотама неба сунца и брегова.

Драгица је била ишла у разне посјете и када се већ кући враћала, - пази да неко иде за њом и да нешто говори за њом. Обрати пажњу да чује но није се осврћала. Бијаху страни непознати гласови. Разазна рђав српски изговор и у тај мах звецкање сабаља о камен. И не осврћући се, убрза кораке, но и они се кораци за [141] њом убрзаше. Очигледно ишли су за њом у потеру. Није смјела да се окрене, да види ко је, већ онако заплашена дође до излога једнога дућана и ту стане. У стаклету види слике два официра, који прођоше мимо ње, очито нешто њој говорећи. Када се послије дугог стајања даље кренула, види два официра гдје стоје на ћошку, куд ће оно морати проћи. Бијаше сва уздрхтала, окрене се и пође натраг. Официри остадоше на углу, учинише неколико примедаба о слабом друштвеном образовању српских дјевојака и одоше даље.

Није била одмакла неколико корака, кад опази Боривоја. Ово сретање им није било као досадања сретања. Он јој се поклони доста збуњено, она се пак обрадовала када га је видјела. Он је већ дуго ишао за њом и видио она два официра, гдје такођер иду за њом.

— Хоћете ли ми дозволити да вас проведем?

Драгица разумјеле све и зачуди се овоме свему. Он је пак видио, да је и она сада на чисто, да је он све видео. На његову лицу се показаше знаци силног негодовања на овај догађај, и када она то опази, насмија се полукокетно, да га разгали.

— Хајте ме пратите — рече, што иначе никада не би учинила, да то једном мушкарцу каже. Боривојево се лице разгали.

— Она двојица су ишли за вама — рече он блажим гласом.

Она се опет насмија и једва изговори.

— Мислим, али их нијесам видјела.

Ућуташе и пођоше. Боривој отпрати Драгицу управо кући и преда је баби.

Драгица одложи шешир и горња хаљину, и са необично зажареним лицем, весело свијетлим очима, уђе у собу, гдје је баба сједела с Боривојем.

— Шта ћемо да радимо с њоме? упита баба гледајући на Боривоја, показујући на Драгицу.

— Како, баба? не разумијем шта мислите — одврати Боривој. Драгица погледа на бабу озбиљно и чекаше шта ће сада бити, што бабу чисто збуни и она ућута. Драгица се промјени и опет постане озбиљна и стидљива.

- Но ево ти госта, што га не забављаш сад? — почне баба.

Драгица обори очи, окрене главу, јер тако изазивајући бијаше баба ове ријечи изговорила.

- Ето је, сад се стиди, рече баба окренувши се Боривоју.

Драгица изађе брзо напоље. Кад се вратила, натраг бијаше сва црвена.

— Зар се не стидиш тако туђа бити према госту, а када он није овдје, онда скачеш, играш, а?! Драгица сакриваше лице рукама.

— Баба немој — немој — тако говорити, хтједе Драгица да се брани, но прекиде је смјех.

— Знаш, драги господине окрене [143] се баба Боривоју, али у исти мах и Драгици — сад баш морам казати — знаш, драги господине, кад ниси ти овдје, само о теби говори, тебе само спомиње и о теби сања.

Драгичино лице доби болан израз, обрве јој се скупише и намргођено погледа на бабу. Чисто се брецну на њу. Баба је у мах озбиљно гледаше, чисто и на њу пређе ова озбиљност, но се брзо и опет насмије и окрене се Боривоју.

— Истина је, господине, што ти кажем — све је истина ништа ти не лажем. Па се опет окрене Драгици — зар нијеси јуче узела његову књигу па легла с њом у кревет. — Истина је, господине, увијек само о теби говори, искрене баба у весео говор, поче се смијати и машући главом гледаше на Драгицу. — Но, ајд сад кажи, да није тако. И данас си љубила ону књигу, што ти је дао. — Баба поче намигивати Боривоју махати главом у повлади доказивати, да је то истина, што говори.

Драгица стајаше као поражена крај стола, лице јој више није било намргођено, ни осмјеха не бијаше на њему, већ стојаше блиједа, нијемо гледајући на под. Дах ју је давио, а силне сузе јој облише образе.

Наста страшан тренут и за Боривоја. Био је сав ускомјешан. Мушко му лице добило дјетињски збуњен израз. Кад му се погледи сретоше са Драгичиним погледима, насмијаше се [144] једно на друго, дуго се зауставише тако гледајући. Пред Боривојевим очима и опет сину она дивна бесконачна пољана, са плавим цвијећем, благим вјетром, који отуд долази са бескрајних даљина преко азурног неба.

Боривој није имао више ништа да каже Драгици, Драгица такођер не, а баба — бијаше умукла гледајући ово двоје, гдје она једном ријечју доведе у положај, из кога се нијесу могли испетљати. Но баба је ипак у себи ликовала, јер је прочитала из погледа обоје, да су сада једно другом повјерили своје најтајније мишљење.

Баба је на крају увидјела, да је ово значајан тренутак за њену унуку. Нека се ријеши, помисли у себи и изиђе напоље. Тиме је казала и Боривоју, да повјерење, које је према њему стекла, ево и заслужује.

Остадоше њих двоје сами нијемо гледајући једно на друго, дуго не говорећи једно другом ништа.

Од како је Боривој Хаџи Костић постао искренији са Драгицом, поче осјећати у души неку нејасну наду, која је долазила из дубине његове нарави, из темеља чежњи и жеља. Но са тим нејасним жељама и надом дошле су много извјесније и јасније бриге. Јер кад год је почео себи да објашњава, да себи расвијетли свој положај, вазда му се у те мисли уплећале оне слике из земаљске управе, они људи, који су му до сада стајали на путу. И сада га у његовој души [145] нешто стезаше, што није било очајање, јер је он вазда вјеровао, да ће се српска ствар и омладинско питање морати једаред повољно ријешити, али му то чувство бацаше вео на његову будућност са Драгицом.

Мисао, да с овом неизвјесношћу код земаљске управе мора једаред прекрхати, постајаше све силнија, јер од тога зависи, хоће ли моћи једнога дана узети Драгицу за руку, изаћи с њоме пред бабу и рећи јој: баба, ми смо ријешили између себе, ми смо своји, дај нам благослов! А да је Драгица то исто жељела, то му је сто пута посвједочила, кад год су се састали. А баба?: Она би уздигла главу, да боље види кроз наочари, гледала би њих двоје дуго, и дуго не би знала говорити.... ох, то би био озбиљан тренутак за њих.

Којим путем би морао поћи, да по вољи ријеши своју ствар у управе? Вође и прваци су му говорили, да још чека мирно и стрпељиво, јер би му и мали непромишљен корак могао ствар за навек покварити. Ако буде потребно чекаће и промјену на управи, о којој се већ почело говорити, а с променом управа ће без сумње наступити промене у назорима о Српству ових земаља, и о оној омладини, која је оним чином на се навукла мржњу и прогон.

Колико пута је узаврело, ускипјело у Боривојевој души, да отиде сам у управу, да сам од њих директно затражи [146] своје право као син овијех земаља, тако никако друкчије, а он ће силницима казати праву ријеч, истину им бацити у очи. А што би значило истину добацити тим људима, који имају сву силу и власт у својим рукама? Тим би само ишао на руку тим људима, дао би им само привидног права, да и даље смију омладину прогањати.

Боривој Хаџи Костић је стрпљиво чекао, но што је био у тој твари издржљивији, тим га је већма тиштала мисао на будућност, јер тако му се учинило, да, ако би се ово још дуго отезало, да би сва породица ове дјевојке устале против оваког одношаја према њој, то би му пак могло углед понизити, а сам би могао доћи у душевну кризу, која би могла бацити сјенку на сав будући му живот.

Њега је тако исто тиштала и њена судбина, када би сада дјевојку донио у положај, из кога се ни сама можда не би лако спасла.

Гледајући Драгицу пред собом мирну и у се удубљену, дочаравала му је она сада тако лијепе слике из њихове заједничке будућности! није могао да вјерује, да ће њега управо моћи коначно одбити, и проузроковати пропаст — можда њих обоје.

Када је Боривој приступно Драгици, она је била са свим мирна, на све спремна, само чекаше његов одговор.

— Драгице — рече јој он, ја сам одлучио да будеш моја.

Ове ријечи бијаше гласно и одлучно изговорио. Она га гледаше мирно, без страха и без узбуђења.

— Пристајеш ли да будеш моја?

Она подигне своје крупне очи и чврсто га погледа.

— Пристајем — ова исповест њезина га силно занесе, но брзо се прибере и сасвим савлада. Приступи јој још ближе и ухвати је за руку..

— Од овога часа си моја. —

— За навек — лагано изговори она, а очи јој се наводнише сузама.

— Драгице, на мој се живот спушта тешка брига, која ће дуго трајати.

— Ја ћу је исто тако дуго сносити.

— А ако буде ова несрећа вечито остала на мени?

Драгица обори главу, приступи му још ближе и шапну:

— То је онда несрећа и мога живота.

Драгица се до сада много борила са том мишљу, шта ће да ради, ако овога човјека за навјек одбију; то јој поста велика брига. Сада ју је ево прекужила. Јер је она осјећала нешто, што нико други није знао, да, ако то питање буде стајало међу њима двојима и одјели их, онда је за њу живот пропао. Јер је то било за њу тешко признати једаред оданост, која се само једаред јавља у њеном [148] срцу и онда не испунити све. Сада јој је било лакше, као да јој је највећи терет живота спао са срца, јер све ово остало што ће доћи, све и најгоре што би могло доћи, то ће све лакше моћи подносити са човјеком, који се до сада није плашио никаквих препрека.

Боривој је стајао крај ње и посматрао је оборене главе, као да у њој упозна сада ону жену, која је спремна да подноси све терете с човјеком, и бијаше му узвишена са овом исповјести. Њиме овлада чувство, које га је вукло њој ближе, оном танком стасу, бујној коси, лицу, које је било мирно, као послије великих доживљаја. Ово чувство му побуди чежњу да је привуче уза се, да јој тако више каже, шта је до сада осјећао према њој, шта га овога часа тако силно узбуђује, заноси — но то себи није могао да дозволи, да крв узбуђује у овом узвишеном часу.

Када је баба дошла у собу, обоје стајаху мирно једно крај другог. Баба их дуго гледаше да сазна штогод, да им прочита нешто, из очију, но обоје бијаху мирни, далеко од помисли, да причају сада још о овом њиховом тајном вјерењу.

Драгица се бијаше за кратко вријеме сасвим промјенила. Друге је ствари почела да воли, друге је мисли почеше обузимати. Није више гледала са оним заносом на Требевић, нити је цвијеће тако пазила као прије, [149] нити тражила женска дјевојачка друштва. Када је долазила у друштво дјевојачко, за чудо, да је више говорила него прије, но вазда је радо говорила о кући и домазлуку. Када је залијевала цвијеће, замишљена је ишла од цвијетка до цвијетка и заливала га, а када је свршавала овај посао, она се окрећала на цвијеће и погледала га скоро пријекорно, као на дјецу, којима се чини жртва, а она без осјећаја, и без захвалности и без ријечи стоје на једном мјесту непомична. Остављала би цвијеће с нијемим пријекором. Како би она радо видјела нежан и топао поглед за ову радо учињену услугу, или опружене мале ручице, које се нуде, а она да их прихвати и да стисне на своје образе!

Послије ове мисли би се обично винула у будућност, на душу би јој пала тиха брига, која је до душе није обарала, али која не да дуго заспати; она испреплеће читав низ жеља, надања и мисли у једно клупче, које је замршено и неда се лако одмрсити. Но напослетку би ипак мирно заспала и када се пробудила, била је свјеснија, срце јој је куцало новом надом окрепљено, она је вјеровала, да ће Бог све удесити и судбину њих двоје извјести на раван пут.

Исто је тако и Боривој почео да мисли. Драгица га је својом благошћу утишала, мисли ублажила; под њеним окриљем никада није превладала љутња [150] још мање да је узаврела прекипјела увреда у њему. Када је помислио на Драгицу, никада му не би могло ни на ум пасти, да учини што силом или прије оног времена, када ствар буде зрела.

Да ово вријеме, за које ће још морати чекати до свога наименовања, не пропадне, одлучио се на проучавање привредних, економских и земљорадничких питања своје земље, нарочито на проучавање још неослобођеног сељака. Колико је пута до сада читао, слушао о тим питањима те и видио сељаке, потпуно се увјерио о биједном стању његовом, помишљао, како би му се могло помоћи, но никада се до сада није могао дати на посао, на проучавање свих тих питања, због којих његова отаџбина пати. Када је оно купио грађу за меморандум, искрено мора сам да призна, да све оно излишно није потпуно проучио. Оно у меморандуму набројано није било њему све тако јасно онако научки проучено и сређено, као што је он замишљао себи да се ово питање мора проучавати, ако хоће да се коначно, повољно ријеши за Србина сељака под туторством ага у ропству стране управе.

Сам је корио себе, да тако касно долази на ту ствар. Јер је мислио: које је светија дужност омладине у ово судбоносно доба по Српство ових земаља, него што прије помоћи сељаку, том темељу српског народа?! [151] Једва је једаред ево сада дошао у оно расположење, једва је ево добио онај мир, који је потребан за проучавање. Тако је себе увјерио, да је прекршио главне препреке, прекужио главни дио унутарње борба и немира и сада се ближе бољи и мирнији дани за њега.

То је све био Драгичин утјецај. Већ је видио себе као мирна домаћина на свом дому крај ње; та га је мисао умирила потпуно, одгонило све бриге; све слутње и сумње и тако му прибавила мир и спокојство у души.

Није имао више разлога ни за сумњу, јер му је обећано, када се упразни мијесто, да ће се њему дати професура. Ту више није сумњао, једино је морао чекати, док господа, која имају власт, не дођу до увиђавности, да је он „испаштао“ своје политичке гријехове као ђак, да се „поправио“, да му се може повјерити васпитање омладине а дати му залогај љеба. Ето, дотле ћу морати чекати, мислио је Боривој у себи и стрпељиво чекао да и та несрећа прође.

16.

На пазарни дан у петак све из села, што има шта за продају, поврви у Сарајево на Баш-чаршију и оно мало уских улица око ње. Ту нуди неопрани, прљави и замазани сарајевски трговац са чаршије своју робу. Ту стоји сир и маслац у зарђаним посудама од бакра или лима, а продавач му чучећи захвати испуцаним и црним рукама у посуду, и отуд вади сир и меће га у зелено-зарђане [152] теразије. Што падне на земљу, то купи замазаним рукама и меће натраг у посуду, да га другом прода, затим брише нос и опет захвати рукама у посуду и даље мјери и продаје.

Тамо у крају чучи Србин сељак погружен. Мршаво блиједо и забринуто лице му јасно виче, да му није добро; ту чучи крај педесет ока жита, које му је једва заостало, када је исплатио трећину и десетину, и жељно чека купца, гледа читавој гладној години у сусрет, док му купац, ага и чивутин, нуде три крајцаре мање, него што је права цијена. Други крај њега чучи крај једне маторе мршаве туке и гледа оборене главе на земљу, а трећи биједан и јадан као да није јео два дана, забринуто чучи над иловачом земљом, коју је још синоћ донио амо ходећи по дана. Све то гледа са пуно наде на свој еспап, чекајући час, када ће примити паре и онда да се прочасти у вароши: грош ракије двајест пара граха.

Непрестано долазе сељаци са оним малим претовареним коњичцима, дрвеним колима или сами сељаци натоварени робом. Уједаред се узбуни све животињско царство на чаршији, орози, туке, пси и остали чланови овога царства звераху некуд у страну и са страхом и трепетом очекиваху нешто страшно да се деси. Ближила се сељачка кола. Цврчањем и завијањем точкова испуњаваху ваздух ужасном галамом.

Кола прођоше. Наста мир. Но сада се ускомјеша све, што је са села дошло амо. На средини чаршије се чуо добош. Телал је гласно викао: У идућу недељу ће бити коњска трка и пуцање, зато ко има добра коња, нека га добро опаше, а ко има пушку нека је добро потпраши и нека дође тамо. Само за цијело; и ја ћу бити ондје. Ту паде онај лед и забринутост са сељачких лица и за часак се на њему указа осмијех, као доказ, да се још није одучио од смјеха. Боривој Хаџи-Костић се такођер помјешао међу купце. У страни спази младића гдје стоји и држи ороза на продају.

— Пошто ти је ороз? — упита Боривој.

Онај га погледа неповерљиво.

— А одакле си момче?

— А што питаш?

— Јеси ли Србин, католик или муслиман.

Младић окрене главу у страну, охоло и негодујући одговори:

— Ваљада се познаје, ко је влах а ко не! и тако погледа, да си му са лица могао читати ријеч: швабо!

— Ма ми смо браћа рече му Боривој.

— Јок вала, не! брецне се онај туђински и опет му се покаже на лицу као да говори: швабо!

Боривој позна у младићу пошљедње огранке охоле а инске породице, која је пропала. Пође даље. У страни [154] мало даље спази двојицу крај вреће кукуруза.

— Одакле сте ви људи?

— Са села господару — одговоре обојица понизно смијешећи се и не бијаху сасма лоша изгледа.

— А шта сте ви?

Обојица се згледаше зачуђено.

— Па Босанци — одврати један снебивајући се, чудећи се што то пита.

— Знам, знам — на то ће Боривој — у себи иронишући, већ — шта сте оно још?

— Па католици.

— Не мислим то, већ каквим језиком то говориш?

— Па босански — одврати онај исти.

— Босански — ето видиш и ја сам Босанац, говорим као ти, пак ипак не говорим босански.

— Па говоримо, господару, како смо научили — одврати други, и опет се згледаше и почеше се смијати.

И кад им Боривој постави још неколико питања, они све одговараху:ми католици!

- Ала је баш господар, хоће све да зна — смијући се одврати први, када се Боривој опростио с њима. Њихово весело лице и расположени смјех је говорио, да им не иде лоше, и да се неко брине за ово њихово добро расположење.

Боривој прође још једаред кроз [155] чаршију и већ хтједе поћи кући, када му један понуди, да купи граха.

— Брате, то мени не треба.

Сељак слегну раменима и учини главом као знак да му то не годи, јер ево већ два сата како ту стоји и нико га не запита, ван онога шпанског јевреја, који му мање нуди него што је цијена. Већ пет пута је долазио тај јеврејин и увијек му нудио и ту цијену и вазда му говорио: ма не ће ти нико за то више дати. А кад сељак слегну раменима, он му добаци: иди мрцино српска!

— Је си ли из далека? упита га Боривој.

— Ето ту иза Блажуја на путу у Кисељак.

— А шта си? упита Боривој, и ако је знао с ким говори.

— Хвала Богу, Србин — рече сељак брзо, лице му се чисто намргоди и погледа га од горе до доле.

— А шта си ти?

— И ја сам Србин.

Сељак га погледа сумњиво и израз на лицу му је говорио да не вјерује. Но не хтједе ништа даље говорити, скоро да је жељео, да га овај даље ништа не пита јер су та господа из владе сумњива лица за њ. И Боривоја је држао, за чиновника из владе.

— А имаш ли своју земљу или агину?

Сељак не хтједе одмах одговорити, но ипак прекрха преко језика.

— Па како се нашло? А што питаш то? Ту сељак још једаред промјери Боривоја и прочита му из читавог лица и држања, да Боривој ипак може бити добар човјек.

— Па волим да знам, како наши Срби сељаци стоје.

Сељак ћуташе још мало па ће онда опет запитати Боривоја.

— Валај, кад си Србин, покажи-дер брате како се крстиш?

— Са три прста брате као и ти.

Сељак се насмија и помисли да овај господар ипак море бити добар човјек.

— А имаш ли жену?

— Немам.

— А што се не жениш, доста ти је већ година.

А јеси ли Босанац?

— Сарајлија.

У то дође један купац, који нуђаше са три крајцаре мање, него што је сељак искао.

— Тешка времена живимо — рече сељак, када купац оде. Обоје ућуташе.

— А кад славиш? упита га сељак.

— Светог Николу — одговори Боривој брзо, да сузбије сумње овог човјека, у ком је познао правог Босанца Србина, који је својим држањем свједочио, да је много тешких мука и искуства прешло преко њега.

— Како ти је име?

— Лука Алексић. Сад постадоше искренији.

Ту дуго постајаше у ситном разговору [157] и не нађе се купац за грах. Сељак већ поче мислити, како ће грах морати кући носити, а биједа га је нагнала, да га донесе и прода, да откине од уста, само да може да задовољи неком зеленашу. Већ је мислио како ће обје вреће морати натоварити на Алата, на оног малог коњичка и би му жао тог живинчета, које га је тако добро служило, а сада опет да мучи ту животињу! Ено тамо га је оставио у једном хану, привезао га за дирек, метнуо таман толико сијена предањ, да пригризе; али нека, тако ваљада Бог хоће, тако мора бити, па нека буде!

Боривој се одмакне од газда Луке и отиде у чаршију, но брзо се врати с једним купцем, но овај узе само једну врећу. Са оном другом врећом је сједио сељак до топа, и када се не нађе купац, Боривој му рече: Товари на твог коња па носи робу мени. Газда Лука доведе Алата, тог малог коњичка. Алат је брзо корачао, и већ унапријед познао газдине вреће, тамо се упутио и сам стао крај пуне вреће и погледа газду, само што није казао: товари. Газда Лука дигне врећу и када је мећао на Алата, овај се чисто пригне да му газда лакше метне терет на њ. Када је све било натоварено, Алат се окрене на газду, као да га је питао: куда ћемо? и очи и држање овог малог живинчета бијаше весело.

Тај Алат, то је главно имање газда [158] Лукино; да њега нема, ваљада му ни њива, ни кућа ни живеж у кући не би ништа вриједила. Алат, то је онај мали коњичак риђе длаке, која се на њему од зла и тешка посла сва ускурјачила. Алат, то је она стрпељива разумна са малим задовољна животињица, која свакуд може куд нога људска смије.

Боже, шта је сретних тренутака газда Лука провео крај тог Алата, крај главног имања свог. Ајд што добро и издржљиво ради, али његова нога свукуд може; он носи највећи терет уз стијене и стрмени, и како само опрезно иде како пази камо ће стати да не оклизне. Свуд, куда само човјек може, чак најопаснијим пречацем, и преко највеће стрмени и у ноћи вазда нађе сигурно мјесто гдје ће стати, све ногу пред ногу, корак пред корак. Газда Лука не може кренути далеко од куће, да Алата не поведе собом; он не море без њега живјети, нити Алат без њега.

Десило се је једаред, кад се тако враћао са пазара из Сарајева, да их је ухватила бура на путу. Морадоше сврнути у једну кахву на цести баш одмах некако како изиђоше из Сарајева. Ту ће да причекају док бура прође. Ране за Алата понестало, мало понио газда Лука, јер се надао раније вратити кући. Алат је морао гледати у празне јасле, но газда се тјешио, што му Алат никако не смије пребацити, јер је и он био [159] гладан. Оно мало пара, што је прибавио, то јо требало чувати за Божић.

Када је бура престала, кренуше се даље. На путу у сред мрачне ноћи, спопадне Алата слабост. Бадава га је гонио и вукао, тући га није хтио, никако није ишло. Алата савлада слабост, сроза се на земљу, отпусти главу и поче стењати — Газда Лука га поче гладити, миловати, тепати, поче га кроз сузе именом звати, али све бадава. То је тако дуго трајало. Већ се дигне да остави коња, већ пође у ноћ, пак да се сутра врати овамо.

Било је још једно два сата до куће — кад уједаред коњ зарже. Газда Лука му приступи и види, гдје је Алат дигао главу. Заграби из јарка мало воде, пошкропи коња и мало га напоји и коњ се дигне. Једва се лагано дотетурају до једне механе где брже боље набави сијена, па ма не било за Божић, само када му је Алат остао у животу. Сутра дан рано ујутру приспу кући, и није дуго трајало, Алат му и опет сасвим оздрави.

Једаред је њему позлило, Алат се није одмицао од њега, непрестано га је њушио, рзао и тако стајао крај газда Луке, док се није испавао и оздравио.

Од то доба још већма љуби тог коња, с њиме дијели своју сиротињу бригу и терет.

Дођоше до куће Хаџи - Костића. Алат опрезно прекорачи оно неколико [160] степеница до дворишта и стаде пред улаз у кућу. Боривој је рачунао, да оваке ствари кућа вазда треба. Снаја се била изненадила, преко лица јој прелети часовито нерасположење, но брзо се савлада. У том је била већ извјежбана, да попушта, а ове робе, зеља и другог, то је кућа вазда требала.

Газда Лука се увјерио, да је ово права српска кућа, а када га понудише да руча, он одбијаше.

— Ако хоћеш да ти дођем у госте, онда мораш ручати код нас — рече му Боривој.

— Е онда морам, али ми за цијело мораш доћи. Газда Лука све позва и домаћина и домаћицу и дјецу и Боривоја, да му дођу на Илијин дан, када је збор тамо код њихове цркве. Боривој обећа и опростише се као најбољи пријатељи. Боривој га испрати до чаршије и ту му још једаред обећа, да ће га посјетити и рече му: Збогом!

Било је око сат и по. Са свију страна су јурила дјеца у школу. Боривој се упути кроз главну улицу. На сусрет му иђаше српски свештеник, но прије него што су се састали, истрчи једна мала девојчица пред свештеника и пљуне преда њ. За њом појури још четир пет, а за тим око педесет тих школских дјевојчица дотрчаше пред српског свештеника и свака пљуне преда њ, за тим се смијући са триумфом враћаху [161] једна другој као да су извршиле прописану вјерску дужност.

То бијаху махом све дјеца католичких званичника, која се васпитавала у клоштру тамо више католичке катедрале.

При повратку кући нађе Боривој Баш-чаршију сасвим мирну; нестало оне силне свјетине, само се неколико бозаџија и халваџија скупило око велике чесме на средини чаршије и чопори дјеце око дашчаних турских дућана и пиљили у свјеже ашламе, које су баш данас донешене отуд са Неретве. Око једног турског дућана са воћем највише се дјеце окупило, јер ту осим црвених ашлама које су стварале чорбу у дјечијим устима бијаше још и свјежих смокава и рахатлука, дугуљастог меког шећера из Стамбола. Ту се сакупило пуно дјеце, између осталих и један са војничком аустријском капицом који се баш загледао у шећер из Стамбола, који је газда вичући хвалио.

— Та ено ти онај Швабо граби шећер — довикнуће један муслиман, који је баш туд пролазио.

— Који то?

Ето тај у капици — рече, насмија се лукаво, показа на оног у аустријској капици, и пође даље.

Пуче шамар преко војничке капе, да одјекну сва чаршија. Мали поче бјегати, неимавши времена ни да каже, да није узео ништа.

— Удри Швабу! — викне један [162] шегрт преко пута, и поче ударати ногама о под, као да ће га повијати. И опет пуче један шамар преко војничке капе, који се сада даде у бијег према Предимарет.

- Удри Швабу! одјекну са свих страна и сви уздуж удице дочекиваху шамарајући га, не знајући и не питајући: за што? Из дућана су летјели шегрти, калфе, људи и шамараху малог руком, шаком, пијесницом и смијући се викаху: Удри Швабу! Наста општи смјех.

- Удри Швабу! одјекиваше са свију страна, када мали кроз силне ударе бијаше умакао до Предимарет, гдје је стајао један полицај.

— Удри Швабу! — још читаво по сата довикиваху један другом, а тај Турчин, што је казао: ево ти Швабо граби шећер! оде зацијенивши се од задовољног злурадог смјеха.

Боривој се врати кући мирнији него икад. Послије оне услуге и љубави, коју је учинио сељаку, и оне племенитости сељакове и ове ријечи: „ Удри Швабу!“ одјекну још неколико пута у Боривојевој глави. Насмијана и ведра лица ступи у ону уску улицу у српском крају и мирно и свечано прекорачи праг. До сад се никад није дуго задржавао погледима на кући; сада у једаред оживи пред њим све, сваки кутић, сваки цреп на крову, оне танке стрме степенице од дасака, што воде на бој, и безброј кровова, што гледају у њихово уско [163] двориште. Тако задовољан и блажен корачи у своју собу и поче мислити на посјету у селу код газда Луке.

Себе се стидио, што то није прије чинио, но међутим вазда мислио: треба да омладина упознаје свој народ, треба да иде у кућу сељака, да се с њим разговара, да чује гдје га тишти и безброј других сличних фраза му сину кроз главу, које је толико пута чуо из уста омладине, па не само нико од омладине, већ ни сам он није испунио ни трунке обећања од свога програма. Но сада више неће падати у стару погрјешку, већ на светог Илији ето ти њега код газда Луке на збор. У том га нико више не ће побунити.

Доста рано легне у постељу. Уједаред се с поља зачу вика. Шта је?! дигне главу.

— Удри Швабу! — зачу се баш испод његова прозора. — Удри Швабу, — зачу се са дна улице као одјек. Боривој се насмија, преврне се у кревету и мирно заспи као мало када до данас.

17.

Кућа Луке Алексића је лежала у једној долини под брдом. Стражњи дио куће је ударао у брдо а шљивик и мало врта се дизало горе уз стрменац, који је на врху обрастао шумом. Унаоколо по долини и брежуљцима лежаше раштркан доста велик број кућа, које су биле удаљене једна од друге, да се могло довикати. Долину [164] је пресијецао доста плах брдски поток, који се кроз бујне пашњаке, ливаде и шумарке вијугао блистајући се у хиљадама сићушних таласића. Сунце је оштро припекло, врела свјетлост пала по мирисавом долу и оно кућерака, које имају некако тавну земљану боју, као и да није удешавана ни једна од тих кућа за удобност, већ да се човјек може сакрити испред природних непогода, буре, вјетра и зиме. Само је небо, бријег са шумама и до са шареним цвијећем лијеп у овом крају, гдје је човјек себи нашао кутић и свој дом да се склони.

Ту је становао Лука Алексић са својим ожењеним братом, и чопором дјеце, мале, велике, женске мушке босе и неодевене.

Сељак Лука се упрепастио када је угледао Боривоја Хаџи-Костића, чисто се поплашио, и дуго је трајало, док се мало утишао и помирио с мишљу, да је ово исти онај господин, који му је у Сарајеву купио грах и угостио га.

Пођоше у двориште. На сред дворишта леже поразбацане ствари и стоје у грдном нереду, дрвена кола, до њих старинско рало захрђано и у биједном стању.

Док су те ствари разгледали, дојури младић око 20 година, син Лукин, и вели: поломила се кола ту на бријегу натоварена сијеном. Пођоше тамо. Ту одмах наиђоше на младића, братића газда Лукиног, гдје чува стадо [165] заогрнут у покровац, бијаше овај младић сасвим суров, као да је дошао из земље, гдје људи живе у дивљем стању.

— Хоћешли ти бити газда, када ти се отац откупи од аге? упита га Боривој шалећи се.

— Ко — учини овај. — Не знам ја шта ти то говориш.

— Хоћеш ли обрађивати земљу мјесто оца кад дорастеш?

— А, ено питај оног тамо — онај то зна и показа на младића, који се журио напријед, гдје су се кола скрхала.

На путу сретоше волујска кола са сијеном, на којима је сједило момче око 16 година, син другог брата Лукиног.

Кола су страховито шкрипала, љуљала се тамо амо, не због неравног и грбавог пута, већ због неравно округлих точкова, који су више били слични трокуту него кругу. Изгледаше, да се кола сваког часа морају изврнути.

Дођоше до мјеста, гдје су она кола поломљена лежала. Сијено се бијаше расуло на све стране а испод њега се једва могло разабрати, да су поломљена два точка и руда. Сада Боривоју поста јасно, зашто се ово десило. — Ко ти је правио та кола?

— Сам ја одврати газда Лука проматрајући и судећи, како се кола могла поломити?!

Кад су све прегледели, врате се натраг, а газда Лука наложи, да се сијено претовари на друга кола.

— Чији су то волови? упита Боривој.

— Агини.

— А зар немаш својих?

— Јок. То ага даје мени.

Пођоше у кућу. Жене са страхопоштовањем устајаху са својих мјеста и отпоздрављаху Боривоја и даље ћутаху; дјеца почеше бјегати кад угледаше странца, нестаде их негдје, посакриваше се. Цуре сакриваху лице; насмију се, опет погледају да виде, које то, но затим прсну у смијех и опет се крију.

Дођоше пред кућу. Кућа је на један бој, сва назидана од дрвета и земље а споља сва премазана блатом; блато бијаше попуцало, мјестимице поотпадало тако, да кућа бијаше пуна пукотина и читава на предњу страну накривљена. У тој кући је становало двадесет чељади.

Преко дана се сви скупљали у огњишту, великој одаји, камо је долазила свјетлост на врата и кроз један мали прозорчић, који се није могао отварати. Ту на сред одаје, огњишта горјела је ватра, на њој котао — — домаћица спремала ужину. Дим је суктао испод казанчета горе према дашчаном димњаку на крову, но пошто није могао сав на димњак, то се ширио и по огњишту. Све унутри бијаше црно од дима, а и једва се могло гледати од њега. Старији су чкиљили да једно друго може да види а дјеца непрестано трљаху прстима [167] очи. Одаја је пуна густог дима, који је отуд лагано ишао уз дрвене степенице до врата што воде у горњи бој, пролазио ту кроз пукотине, и када домаћин одведе Боривоја на горњи бој да му покаже, и тамо бијаше све пуно дима, откуд се послије пео на таван и кроз кров једва себи нашао пут у слободу из овога тамновања.

На горњем боју све бијаше чађаво и црно: зидови, врата, прозори; хаљине по собама, лук и црвена паприка, кукуруз и све ствари бијаху црне и чађаве и заудараху на дим. Газда Лука показа Боривоју одаје. Сваки брат имађаше одају за се и за своје. Кревети бијаху сложени од отесана дрвета, других ствари није било унутри. Кревети бијаху посути сламом и престрти покривачем. Ту се спавало. Боривој баци поглед на прозор.

— Како ово отвараш?

— Па то ми и не отварамо. Шта ће то, кад се ето добро види. Он се чудио, да га овај то пита.

— Шта тај Швабо опет хоће овдје? питао је своју жену Јово, млађи брат Лукин, који се међутим вратио из поља.

— Ћути — ушуткаваше га жена с осмијехом, да је овај разумио, да не ће бити ни десетар ни порезник. Те људе мрзи газда Јово не само што су му многу неправду учинили, већ што их Швабо овамо шаље.

— У то се газда Лука и Боривој сиђоше у огњиште. Газда Јово се руковао с новим гостом и стао зачуђен пред њим. Заиста није изгледао ни као десетар, ни као порезник, а ни као егзекутор.

— То је онај господар — рече Лука и учини главом онамо према Сарајеву.

— Е жив био — баш ти лијепа фала — учини газда Јово. Лице му се промјени а очи развеселе.

— Дај ракије! викну онамо женскима и понуди госта, да сједне.

Сви посједаше на ниске округле столичице од три ноге. Кад дође боца с ракијом, прво је узе Лука: у здравље! рече, натегне и пружи госту. Боривој узе боцу и напи се. — Баш добра! — рече.

— Подај даље — рече му Лука, када се овај напи. Боца пође даље; и жене посједаше мало даље у ред и оне узеше боцу у руке и напијаху, па на пошљетку и дјеца.

Док су тако сједели, уједаред се домаћин Јово дигне са свога сједишта и пође ван. С поља му је неко давао знак. Изађе. Наста мртва тишина и нешто се са запетошћу очекиваше. Домаћин Јово се брзо врати натраг и бијаше узнемирен.

— Дошли су, рече. — Сви се у огњишту поплашише од гласа његова.

— Ко?

— Десетар.

Све претрну у кући, као да се несрећа десила. Ућуташе сви. Једва мало касније се могаше домаћин Лука сабрати.

— Дошао нам десетар да нам мјери пшеницу, рече Боривоју, дигне са такођер узнемирен и пође. Ајде господару и ти — рече Боривоју, као да га је звао у помоћ или да га брани од некакове неправде.

Изађоше сви. Жене и дјеца остадоше пред кућом и са страхом гледаху тамо на гумно.

На гумну је стајао десетар, двојица колџија (комисија), ага, и његов субаша.

Десетар је још прије него што су Лука и Јово дошли на гумно заповједио Лукином сину, да извади неколико снопова из кладња.

Лука и Јово понизно поздраве десетара и остале, Боривој приступи свима и рукова се њиме и питаше за здравље. Тек када му Боривој приступи, дигне десетар главу као изненађен. На домаћина није ни гледао. Десетар је био некад трговац па пропао, а када је дошао власти да моли мјесто, поставили су га ето за десетара уз обвезу, да ће бити понизан и да ће „савјесно“ вршити заповјести од горе. Комисија, два колџије, бијаху сељаци, које је власт одредила да чине оно, што им десетар наложи. Ага са својим субашом је стајао у страни, лице му бијаше крто, намргођено од озбиљности, као да бијаше [170] одвикнуто од смјеха. Ага се рукова с Боривојем, али му не рече ни ријечи.

— Је си л ти газда овог имања? упитаће га Боривој.

— Је ли ја? јест, јест, то је моје — изговори ага крто и не гледајући на лице коме говори, а сиједе обрве, које су искочиле напријед, сабраше се изнад очију и ага изгледаше у тај мах као да му се лице следило. Тако бијаше ладан и туђ.

Десетар поче најпре оком мјерити снопове, па их стаде дизати а највећи и најтежи баци у страну.

— Ево овај — рече.

Затим приступише колџије и они узеше исто тако мјерити снопље; и они дигоше највећи и најтежи и оставише га крај онога, што га је десетар изабрао.

— Е, а зашто баш оба највећа? — рече понизно домаћин Лука.

— Ајд у страну издера се на њ десетар.

— Ма господару! рече десетару, пак се окрене комисији, колџијама — браћо, ето ми се чини криво.

Колџије погледаше на десетара и погледима се разумјеше.

— Тако је право — рекоше обојица.

Па и субаше му стајаху у страни ништа непромјењени у лицу, док су и они у себи одобравали ово, јер ће и ага добити више.

— Ама људи, што није право, то није право, да изабирате највеће снопове — протестоваше Лука.

— Ја те не питам ништа, овдје немаш ријечи! прекине га десетар осорно и тек га сада први пут погледа преко рамена.

— Узми брате што је право!

— Ти се противиш власти?!

— Ја ћу дати што је чије, али нека буде право — шта ће мени остати?

— Пас један, ти се мени смијеш противити!? — издера се десетар, дође ван себе и измахне песницом да га удари, но задржа песницу дуго над главом му, док га не прође наступ бијеса и презирања.

— Марво једна, са оваком живинчади да човјек себи живот мора да трује — викаше десетар још спреман да што и учини.

Лука је стајао доста мирно испод дигнуте песнице; није био ништа изненађен још мање застрашен. Он је научио да у оваким приликама ћути. Бирај ако хоћеш, или ћу ја трећи бирати!

Лука Алексијевић се понизно приближи снопљу и извади најмањи сноп, јер ако десетар буде и трећи бирао, онда му баш неће ништа остати.

Ту Боривој приступи десетару и сасвим мирно, и ако је био ускомјешан, запита га:

— Па како то бирате снопље?

Десетар није могао на овако благо и учтиво питање да не одговори.

— Ето, бирамо од снопља, које је он сам правио — одговори овај љутито, [172] а пакостан поглед му бијаше на Луку наперен. Десетар се не хјтеде даље упуштати у разговор с Боривојем, већ се приближи снопљу и заповједи да се омлати.

Боривој се приближи аги.

— Јеси ли ти ага с овим задовољан?

— Ја онако како десетар наша власт — одврати ага намрштена лица. Боривој разумјеле агу.

— Па каковој се љетини и жетви надаш ове године? упита га Боривој обазриво и учтиво.

На агином лицу се указаше знаци негодовања.

— Зло као и лане и сваке године! пресијече ага кратко.

— Па изгледа да је добро родило — одврати му Боривој.

— То Бог добро даје, али нам кмет мало и лоше даје — сасвим незадовољан и љутит рече ага.

— Па како да не даје кмет, када ето десетар твоје одмерава.

— Не ваља господару ништа како нам кметови раде — одврати ага намргођен, скоро смрачен. Од мојих хиљаду дунума једва примам од кметова да могу да живим. Зло је с нашим кметовима, нити знају, нит хоће да раде као што би требало. Знаш да имам кмета, који ми са сто дунума не даје десет ока жита. Не ће да ради скот. За турског вакта је то боље било. Онда је кмет боље радио, па је имао и он и ја, а сада немам ни ја [173] ни он. — Ага уједаред прекине говор намрштен, уздахну, погледа некамо на југо-исток, само му се очи свјетлиле. Пође десетару, који је почео да одмјерава.

— Дужан си ми десет товара — изговори десетар званично са пуно мржње и презрења према сељаку. — Ух! уздахну Лука и Јово. Субаша узе нешто налик на писаљку, извади из џепа нешто изгужвано, налик на папир, те поче и он срачунавати.

— Аги сте дужни тридесет и три товара — изговори субаша.

Оба брата бијаху као утучени, јер по њиховом рачуну не ће бити више од 60 товара свега, а ево имају да плате 43 товара.

Ага климну задовољно главом у повлад. Наста страшан мир. Лука и Јово стајаху као поражени, до у дно душе увријеђени, а не смједоше се никоме потужити.

Десетар, ага, субаша и колџије одоше а домаћини гледаху на гумно, као да им је неко овај час покрао, отео све имање.

— Не бојте се — храбрио их је Боривој, кога је све ово до дна душе увриједило, но морао се савладати. - Ја ћу вас научити како и шта ћете радити. Ових дана, прије него што овршеш, отиди у котар. Камо спадате?

— У Сарајево.

- Ха, добро, доћићеш к мени, пак ћеш се престојнику потужити, [174] да ти је неправедно мјерено, и тражи нову комисију.

— Господару, то не иде! — једва проговори Јово, који је до сада нијемо стајао пред влашћу, које се плашио. — Ако сад тужимо, код шљива ће нам још више урачунати, скот један! То нам је једаред већ учинио.

— Ма и над десетаром има десетар! — мало строжије изговори Боривој, јер тек није могао дозволити да се Србину сељаку учини ова неправда пред њим — Ти ћеш Лука како доспјеш доћи к мени, а ако не успјеш ни код предстојника, онда ће мо још даље ићи, сврши Боривој строго, да се сељаци поуздаше, е баш не ће онако бити, као што тај десетар хоће. Од како је овдје, вазда више мјери него што они имају.

— Ако ћеш ми вјеровати господару, ове године нисам зато сијао зоб, што ми лане измјерише таман онолико ока, да платим десетине и трећине, колико свега бијаше — говорио је Лука са мало више поуздања.

Вратише се у огњиште, гдје их жене и дјеца дочекаше сви забринути. Јово донесе плоску ракије, напи, мало подуже клокоташе из ње и даде је даље. Као из неке пакости је пијо.

— Не да се више овако живети господару — рече. Ово се не мере више издржати. Нико не мари за нас. Ето сад си видео, шта ради власт са сељаком. Сад ћемо и опет морати [175] узајмити од зеленаш новаца, да се море живети.

— Па немојте од зеленаша узимати, има и у поштених Срба новаца у Сарајеву — умјеша се Боривој.

— Знаш господару да се мора — умјеша се Лука мирнијим гласом. Фукари нико не да ништа па онда морамо зеленашу. Ето да ми оно граха ти нијеси купио, продао би ми зеленаш све за двадесет круна,

— Фукара је пропала, господару — понови Јово братове ријечи — и опет напије. Зла времена живимо. Знаш да нас свако гони, све власти — сами католици. Знаш да нас мрзи и жандар и финанц, и десетар па и сам наш поп.

Луки није било право да овај и попа грди.

— Па да видиш поп нам баш и није зао — настави Лука — крсти, вјенча и сарани поштено. Није хтио газда Лука баш да се овако што чује о попу у његовој кући. Он се уздржавао да грди.

Већ се ближило вече. Јово се већ прилично навукао ракије, и он напокон поче грдити све, из њега изби протест угњетеног сељака. Тужио се на жандаре, што су му о божићу дошли кућу да премећу, као да траже неко оружје, тужио се на финанце, који се даду подкупити и свега стане још скупље, и тужбама не би краја. На крају се и Лука узбуни. Чинило се с почетка, да се у њему борило, [176] и да није хтио да говори све, јер је још био трезан. Но на крају опет изби незадовољство и из њега.

— Господару, ти си поштен човјек, је л? — поче најзад одлучно. — Сад си чуо шта ти ево рече овај пијани сељак. Истина је све што си чуо а чуо си само мало нашег зла. Буди ми читав дан данас гост, пак ћеш чути још, и још шта видјети, шта патимо, од како нам је Швабо дошао у ове земље.

— Најстаријем домаћину у кући се одријеши језик — он наздрави госту и стаде му причати, да види тај господар, да је и сељак човјек, да у њему још није утрнуло осјећање за правду.

Већ се спустила ноћ. Ужинаше на тим троножним столицама сједећи. Јово је још мало пио, непрестано грдио десетара, жандаре, финанце католике. Жене и дјеца одоше у горње одаје. — Мушки ће доле у огњишту спавати. Лука је непрестано још причао о јаду своје куће, како су му аге покушавале да одузму читлук! — Нашла влада неке католике, па подговорила агу, да њима да земљу, јер као: ми не радимо добро. Е онда се тужи, процесај, док нам једва остаде читлук — наша дједовина. Па ево мог сусједа читлук откупише неки јевреји од аге, а он се мораде иселити у Америку. На огњишту се ватра већ почела, гасити но газда Лука је још причао свој јад, али је вазда [177] напомињао, да тако само Србима иде да то сваки сељак зна, да му је то дотужило. Но газда Лука није знао да одговори како, на који ће начин се спасти из овог биједног стања. Но један се уздах провлачи кроз сав говор: тако ће нам бити, док год буде Швабо заповедао.

Боривоју су прострли дебео гуњ да му буде мекше. Све ућута, само је попац цврчао, жеравица на огњишту пуцкала и чуо се познати уздах газда Јовин.

Ту је доживео Боривој и сам биједу и јад српског сељака, само један дио невоље своје домовине. Како је то богата земља, а у њој живи сама сиротиња, како је то плодна земља, а у њој једва тавори сељак у јаду и биједи! уздахну Боривој у себи. Зашто је сирома тај сељак, зашто је невољан? Упита себе Боривој. Зато што нема ништа? Не, што му не мили живот вјечито робујући другом, што нема воље да ту красну земљу обрађује, јер све мора ето другом да даде; туђин, странац је купио све право над том земљом, а сељакова права баштина је крта и тешка дужност. Зато му се ето немили рођена груда. Зашто да ради више него што му треба за живот? Ево туђин и странац је ту као дивља звер и чека да у сељака види што и да му отме! Ту је Боривој пронашао страшно раздерану рану на тијелу своје [178] земље. Ту рану би прије свега требало лијечити.

Сутра дан су ишли на црквени збор. Црква, гдје се народ купио на светог Илију на збор, бијаше сат и по удаљена од куће Алексића, и лежала је на висоравну и бијаше окружена високим планинама.

Доста се касно кренуше Алексићи и Боривој, јер су ноћас дуго сједели. Кад дођоше на један бријег, угледаше даље цркву. Све се бијелило, дрвенило, блијештало од разних боја сељачког одијела.

Црква је сазидана у великом дворишту, који је ограђен дрвеним врљикама. Свуд скраја дворишта дигнуте су дрвене кућице, својина појединих имућних Срба сељака, гдје обично одложе одијело и гдје ужинају када дођу у цркву, јер су им куће по два три сата далеко одавде. Босанско село лежи поразбацано на све стране по брдима, долинама и гудурама.

Ту је био сакупљен сам српски народ, овејан српски народ; толико га се скупило, да не може сав да стане у цркву; амо је поврвио међу та четир зида, гдје је вазда био слободан, и за вријеме турског па и ево и за вријеме швапског ропства.

Црква је дупке пуна самих сељака и сељанки; сви су обучени у оно скромно одијело у каково се облачили његови предци; српски сељак у Босни још није уживао изобиље, јер још и данас другом служи.

Све стоји мирно, побожно. Укочени је поглед свако упро тамо на оно неколико објешених светих слика, које замјењују олтар и тај миран и укочен поглед говори да више осјећа него што мисли, а оно што осјећа — то вријеђа људско достојанство. Непрестано се крсти на свако слава, трипут и не ће ни једно пропустити а да се не прекрсти, јер се боји, да би се и отац небески могао ухватити за тај случај, када 1е пропустио љубав указати му, па би га могао прогонити.

Све је скрушено од неке мисли на несрећу, која може сваки час да га снађе, но из погледа сваког ипак читаш: даће Бог биће боље!

Сврши се служба Божија и уједаред као да је пала нека тавна копрена са тих до сада забринутих лица, која уједаред синуше свјетлошћу и весељем јутарњег руменила. Све се поче весело и братски поздрављати, мушко, женско, дјевојке момци и бабе — старци су остале код куће, — све пружаше једно другом руке руковаше се или се љубљаше.

Боривој све то проматраше с почетка са интересом, јер то до данас још није видио. Касније, када се помјешао боље међу народ и почео с њим говорити, дивио се и чудио. Свуда влада један дух, једнако расположење; нико није угледнији, нико већи, нико богатији; овдје су сви једнаки, сви дишу једнаким духом оним старим српским духом, који је Боривој [180] схваћао, када је читао народне пјесме, погледао на Требевић и мислио да су се и његови стари исто тако дивили истим овим лепотама ове земље, а из тог се стварало одушевљење и борба за ову земљу и њену слободу код старих као код њега сада. Ето тај стари дух је он упознао овдје, то старо одушевљење за народним светињама, које није стварала ни европска политика ни њезина култура. Срећан и задовољан народ сам себи ствара културу.

Никад краја поздравима и лијепим жељама, док не дође ред на ужину.

Тамо под бријестом у ладу се скупило пет сеоских породица, прострли чаршаве и направили на трави столове. Весеље није имало свог почетка, као да су га људи и жене момци и дјевојке донијели од куће собом.

— Мило; де послужуј — викне Лука једној дјевојци.

Боривој се осврне. То бијаше Лукина кћи. Сада је тек потпуно могаше видјети. Код куће се непрестана крила, данас јој је лице било доста стидно, гледаше више преда се, но ипак и на госте. Овдје је била домаћица. Дјевојка узе плоску (чутуру) с ракијом и поче све редом нудити, и кад обређа све госте за својим столом, она понуди и оне за другим столом.

С почетка је дјевојка ово чинила са више званичне озбиљности, но кад [181] јој добаце са сусједног стола једну јабуку, на лицу јој се указа мио осмијех.

Брзо за тим послаше боцу с ракијом са другог стола амо и почеше летјети јабуке од стола до стола. Један пријатељ баци јабуку Луки, овај је ухвати, пољуби јабуку и из поштовања стави је себи у њедра, да је понесе кући за успомену. Но одмах пограби другу јабуку са свога стола и баци је истом пријатељу. Овај ухвати јабуку и метне је на врх гомиле од јабука, које је све на овај начин прибавио. Сада наста живо добацивање јабука с једног стола на други, наста жагор, весео смијех. Онај који зграби највише јабука, том ће бити година берићетна. Сусјед накупи већ велику гомилу јабука, све их сложи у ред и смије се.

— Ајде ако ти их оборим да буду моје — викне му Лука.

Онај почне гађати и баци јабуку, но Лука је ухвати. Наста смијех.

У то се приближи сусједу Лукина кћи с плоском ракије и поче га нудити.

— Хоћемо ли на јесен у сватове — рече сусјед

— Ваљда не ћемо чекати до друге — одврати она, но брзо порумени, а од смијеха јој почеше сузе у очи летјети; ту сакрије лице рукама.

Када понуди редом старије, поче нудити и млађе. Кад све понуди, пређе за други сто и понуди домаћина. Погледа [182] га нежно као свога оца и пружи му плоску.

- Узми — рече.

Овај одбијаше руком.

— Али узми — нуђаше га она скоро ражалошћеним гласом. Онај објема рукама одбијаше.

— Ма доста бијаше дјевојко.

Дјевојка га стаде љубазним изразом и погледом молити, који је поглед говорио: ју, срамоте моје, ако не узме, и лице јој доби тако љубазан, узбуђен израз, као да момку љубав открива. Боривој посматраше ову просту сеоску дјевојку, која се нашла увријеђена у свом домаћинском чувству. Била му је величанствена ова сеоска дјевојка, чији је женски понос овако ситна ствар у стању овако да увриједи.

— Узми, узми, узми — скоро цвилећим гласом наваљиваше на њ’ — ма само узео плоску у руке.

Сви столови бијаху пуни јела. На сваком столу стоје тепсије с питом, гужваром, колачима, а на свему томе куван кромпир и лук, а крај тепсије у тањиру папула — народна храна.

Тим се сељак храни на дому па с њиме и славу слави. Сва та јела стоје на столу, а коме шта треба, узима преда се, само плоска не стоји на једном мјесту, она иде од руке до руке, а сваки дижући је к устима, поздравља остале.

Најзад узе Лука плоску и поздрављаше госте.

— Помози Боже, живи Боже, за здравље и до године све у здрављу и ратлуку, више љета много година, ако Бог да, помози Боже, живи Боже, у здравље мог пријатеља!

Почеше и опет добацивати јабуке једно другом, и старо и младо; и момци и дјевојке су чиниле једно другом поклоне и то пред свима јавно слободно, без зазора, без тјелесне похотљивости.

Отпоче пјесма. Мало даље у страни се ухватило за руке десетак дјевојака и почеше пјевати народну пјесму, завршујући је са стегнута два гласа која дрхте у ушима, а својом меланхолијом узбуђују осјећај и гоне мисли тамо у село са неколико кућерака под брдом, гдје српска душа једино слободно живи у овим земљама.

Боривој заплива струјом тог осјећаја и тог народног расположења сељака Србина, као да се с њим родио, с њим одрастао и васпитао се само крај ових пјесама.

Тај стари народни дух, који се ево очувао овдје у народу, у његовим обичајима, свједочио му је о величини српске прошлости ових земаља. Ох, колико је та прошлост морала бити велика, говорили си му обичаји њежни, љубезни, пуни одушевљења и полета, које је Србин сељак очувао чисте и у борби, када су дошли силеџије и ханџар и када се морао сакривати испред обијести отимача; очувао их кроз стољећа чисте, као да [184] их је данас од својих прадједова примио.

— Ох? дивни српски народе! ускликну у себи Боривој Хаџи-Костић. Пет столећа је држало над тобом нож и ханџар, но ни опет те не застрашише, па не ће те ни нови непријатељ уништити. Све када би сви синови твоји отпали од тебе, ја се не бојим за тебе ни за српску будућност. Ти ћеш све непријатеље побиједити, све издајице презрети и остати онај који си: чврст темељ на којем ће ново покољење зидати велику српску будућност.

Боривој се вратио натраг окријепљен у души и оснажен на нов рад.

18.

На честитањима по српским кућама се Боривој често сретао с једним господином, који му се код првог сретања приказао: Миховил Премужић, адвокатски конциписта, родом из Хрватске. При том је показивао велику љубав и пријатељство према свима Србима, нарочито према омладини, и често је тражио прилике, да јој се прикључи. Сви млади Срби су га се клонили, и питаху: шта овај човјек управо хоће? и почеше га подозриво гледати. Више пута је овај господин покушавао, да се упусти у разговор, но вазда је остало код тог покушај. Одговорило му се неколико облигатних фраза и дебата се прекинула. Често је овај млади Хрват покушавао [185] и са Боривојем, но Боривој ни мало не показиваше воље да се с овим упусти у дебату, не што се бојао; он се Хрвата није бојао, нити интрига и шпијунаже, већ га је зато избегавао, што је све Хрвате презирао. Он према њима није осјећао никакве обвезе послије оних искустава, које је он о њима до сада имао.

Зато је Миховил Премужић послије тих покушаја прекинуо даље експерименте оваке врсте, и чекао згодно мјесто и праву згоду. Чекао је ево већ година дана и није ју дочекао.

При повратку са посјете у село, сврне Боривој на врело Босне, јединствен изум природе, где испод брда уједаред извире читава ријека, украшена свим лепотама брдскога краја. Уморен од пута сједне за један сто, у гостионици гдје је било доста гостију, јер су сви столови били заузети. Таман се Боривој преда одмарању и слушању жубора безброј поточића овог извора, када тако удубљен у мисли виде пред собом лик Миховила Премужића. Овај поздрави Боривоја, а Боривој се ту тек растријезни од мисли и утисака са села.

Сједели су скоро један крај другог. Сви гости су за столом говорили само немачки. Није потрајало дуго, Миховил Премужић први одпочне говор. Боривој није имао ни овдје места ни разлога да се опире овоме разговору.

— Код нас у Загребу је много [186] веселије и живље — рече Миховил Премужић. — Када се састанете у оваком друштву, то се све разговара и забавља, као да је једно друштво. Овдје ми се ни мало не свиђа. Већ сам другу годину овдје, дошао сам да видим шта значајна, и да научим, а вјерујте ми, спремам се разочаран да оставим Босну.

— Нисте долазили у праве прилике — рече Боривој, бранећи своју земљу од овог рђавог суда.

— Био сам већ у много прилика пак сам се баш свуда о овоме увјерио. Овдје свијет није ни мало љубазан.

— Можда сте много тражили — одбијао је Боривој сумњу, да би се ово и на њега могло односити.

Но брат Хрват не хтједе околишити, већ одмах поче отворено.

— Бивао сам у друштвима гдје сте се и ви налазили и многи ваши пријатељи Срби, пак сам отуд понио ту успомену. Замислите ви себи, да се ја још нисам разговарао искрено са једним Србином у Босни.

Боривој се са задовољством насмија.

— У Хрватској имам доста Срба најискренијих пријатеља.

— То је у Хрватској, господине, а ово је земља, која је много горког искусила и не вјерује ником.

— Можда многом злу лежи узрок у овој ексклузивности и одбијању свега странога, па и браће рођене. Ви треба да знате, што без сумње не [187] знате, да се свуд по Хрватској данас ради на зближењу, на збратимљењу, на заједничком раду Срба и Хрвата, само се овдје не може ни почети говорити о томе. Ја сам већ стотинама пута то покушавао, пак ми није пошло за руком.

Боривој се опет са задовољством насмија.

— То овдје у Босни није ни могуће, јер извините што вам морам искрено рећи, ви сте у Хрватској домаћини, пак можете радити шта хоћете, овдје у Босни смо ми Срби домаћини, и у стварима гдје смо у власти, никад не можемо дозволити, да ван нас други утиче на наше ствари.

— Али ако је то паметна, срећна, и спасоносна мисао, зашто је не би прихватили, па све ако је странац донио.

— Од странаца не примамо ништа.

— Па добро од Хрвата можете примити.

— Хм, Хм, еј господине, како сте ви — и Боривој се ту иронички насмија и престаде даље говорити.

— Господине, ако је добро, само изволте примити то од нас браће Хрвата, као што су и многи други Срби већ што шта добро примили од нас.

— Од Хрвата не ћемо ништа.

Одврати Боривој отресито.

— А зашто?

Боривој се узбуди за час, мишљаше већ с места да прекине овај говор, но то би изгледала суровост, помисли у себи и настави.

— Све зло, које нас је снашло у овим земљама, донијела нам је страна управа преко странаца званичника а нарочит преко званичника Хрвата. То је клин, који је уљегао између нас.

— Хја господине, ту се мора строго разликовати откуд зло, је ли зло и текло баш од Хрвата званичника, па напошљетку, је ли томе злу крив хрватски народ? То су разни појмови.

Боривој се не хтједе упустити у даљу дебату послије оних ријечи, но овдје му се добацила таково разликовање о ком је морао мало промислити. Дакле овај човјек мисли, да се због неколицине званичника не смије осуђивати читав народ и напуштати свака мисао на слогу.

Боривој је осјећао, да се не може сложити с овим излагањем; срце му то није дозвољавало.

— Баш ако желите, ја ћу вам казати, за што све оно, што ви мислите, није могуће. Ту Боривој извади сат и са доста омаловажења погледа на њ’. Миховил Премужић окрене главу за вријеме ове појаве. Он је схватио ово омаловажавање и већ се кајао, што је почео овај говор.

— Како је нама Србима могуће ступити с вами Хрватима у пријатељске односе, па чак и у слогу, када један велики дио хрватских политичара овдје и у самој Хрватској на свима странама ради против наших интереса и јавно свуд против нас. Ружити Србина гдјегод се може, то им је девиза.

- То је само једна странка, а не сви - побијао је Миховил Премужић.

- Опростите, господине, ја вам нисам ни десети дио набројио од оних зала, која нам Хрвати свуд чине. Но највеће је зло, што се та политика претворила у таку мржњу, да ће она сама злим плодом уродити против нас. Аустрија је у овим земљама од читаве омладине хрватске створила најокорелије противнике Српства, - створила је од хрватске омладине маљ, којим нас сатире свуд, на свима странама, у граду, у селу, у званију, у цркви, свуд. Тиме је бар за нашег живота забола отрован нож у тијело овдашњег народа.

- Ма господине, то није баш тако зло, као што се то вами чини. Из вас говори увријеђени омладинац говорио је Миховил Премужић више пријатељски побијајућ истинитост реченога.

— Још горе стоје ствари овдје у Босни између нас Срба и Хрвата, нарочито придошлица. Одношај између хрватских званичника и Срба је овдје не пребродив јаз. Свуд видите неправду, лаж, смртну мржњу, све је то у стању да учини Хрват званичник придошлица Србину. Ми се мрзимо као пси, још горе, ја вам за тај одношај немам ријечи, јер је то нешто грозно. Хрват званичник не признаје у Србина ни оне способности, које има и обична животиња инстикта. Хрват званичник и фратор католички [190] у Босни не вјерују да Србин иде на двије ноге, док га не виде.

— Ви претјерујете, господине. То вам ето сведочи узбуђен говор, побијао је Миховил Премужић с негодовањем Боривојеве изјаве.

- Ја сам вам још мало рекао — настави Боривој доста разјарен, а ако говорим узбуђено — само потврђујем да говорим грозну истину. Кад сам љут онда имам право. Босански придошлице Хрвати су у опасности, да ће нас потпуно дати у руке германству. Позната рука гаји и потпаљује ту мржњу међу нама, она нас обоје упропашћује, јер та чињеница, што по гдјекоји Хрват у Босни успије, да стане на мјесто једног Србина домородца, и да тим себи насушни леб набави, тиме за Хрватство још није учинио ништа, али је-учинио против обојих заједничких интереса, јер јаз између нас тиме постаје још страшнији. Ми сваки за себе не значимо ништа на Балкану, само смо добро земљиште за гајење безкарактера, отпадника и издајица.

— Ето видите ли господине, да се овдје свађа о кору насушног леба — то су сићушни интереси у питањима народне политике — побијао је Миховил Премужић Боривојеве тврдње.

Боривоја ово увриједи. Овај начин логичарења и хватања за једну ријеч у говору, то га је вријеђало, јер се до данас разговарао с људима, [191] који су га саслушали до краја и тежили да све схвате.

— Господине, ми се морамо објективно и стварно разговарати, када смо већ почели — настави Боривој увријеђеним гласом. — Узрок овом стању нашем у Босни и одношају Хрвата придошлица и домородних према нама Србима лежи у томе, што се политизирало о нами и правили планови, а нас ништа нијесу питали, нити саслушали наше разлоге. Политизирало се на наш рачун без нас. Читава Европа поступа према нами маћејски почевши од дана, када се нами служили против азијатске најезде, па до берлинског уговора. - Азија нема овако понижене људске расе, као што смо ми Срби Босанци, одијељени од читавог Српства, упућени само на себе, нападати непрестано од оних које хранимо, херметички затворени од целог осталог Српства — то су знаци средовјеког духовног ропства. Ни књига нам не даду читати, наука нам се ускраћује, само да дуже останемо робље, којим се може радити како се хоће. Гдје има данас и једне покрајине у свијету, гдје се овако живи? Ми смо ругло образоване Европе. То нам је захвалност за јуначка дјела, када смо азијатску навалу својом крвљу и лешевима заустављали, својим мишицама умарали дивљу снагу азијата, а својим костима му оружје тупили, да не може даље Европу освајати. Зато [192] се европска култура дигла, а ми своју културу и слободу изгубили. То је захвала Европе за услуге. Азијат још није довољно Европу научио памети. Ето ту неправду још и данас терају, сви па и ви. Нас нико ништа не пита. Води се политика без нас, зато није ни имала успјеха, нити ће је имати.

— Ко хоће искрено слогу и ко вјерује да нам је потребна, тај мора прије свега метнути руку на срце и поштено поћи на рад. Хрватски политичари су до данас вазда тражили нас Србе, да их потпомажемо у њиховим тежњама, а никада нам нису ништа давали за услуге. Зато што се са хрватске стране није ишло поштено, не само да се добије, већ и да се даде, још се ни у чему нијесмо сложили. Хрватски политичари још не знају, или не ће да знају, у чему је зло, и још ни у чему нијесу показали воље, да лијече зло, јер тако се чини, да баш у томе нашем српском злу, које би требало најпре одклонити, виде хрватски политичари своју добит у политици ових земаља. Ми се давимо у злу а са хрватске се стране ништа не чини против тога, ми пропадамо, због придошлица Хрвата и викасмо ту истину цијелом словенском свијету, и сви чују, само Хрвати не, који траже слоге с нами. Видите, волим што ме слушате. То је један од најглавнијих услова, да можемо да се споразумијемо, да знамо [193] управо, у чему имамо да се споразумијемо. Ја ћу вам наперити прстом на једно од највећих зала, које су нам браћа Хрвати у овим земљама учинили, а прије свега показаћу вам узроке ових зала.

— Стотину пута смо вас изазвали на јавно расправљање оптужбом, да је Хрватска ћуприја, преко које Аустрија и германштина, Рим и католичанство газе на Балкан; још се на то није одговорило нити то побило. А та оптужба грозу садржи. Ви нијесте живјели политичким и вјерским животом овијех земаља, да схватите страшну истину те оптужбе. Што год је Аустрија до данас постигла против српских, интереса преко Хрвата је све постигла и преко хрватских католичких фратара. Хрватство и католичанство, то су два оруђа аустријска против Срба, против југословена, против слободе читавог Балкана. Ох, ти фратри! када је први католички фратар стао ногом на Балкан, од то доба почиње несрећа ових земаља. Центар те политике је ево моје по несрећи родно мјесто Сарајево. Ту постоји католичка лига, пропаганда, глава те заједничке лиге јесте Хрват, ваш бискуп, њему су подчињени сви чланови земаљске владе, или обратно како када ко добије налог од горе. Главне заповјести издаје бискуп у име католичке пропаганде, а све за аустријску политику. Подчињени чланови те католичке пропаганде јесу сви званичници [194] католичке вјере ових земаља, а Хрвати су јој најревноснији, најсавјеснији чланови, авангарда. Велика Хрватска кроз католичанство! то им је девиза.

— Та католичка пропаганда, чија је глава у Бечу, срце у Риму, а реп у овим несрећним земљама, јесте друштво за рушење Српства као опасног елемента аустријској политици, а главни борци њезини јесу и опет хрватски синови, придошлице. Сва нечовјечна, безбожна средства служе њима као врлина у борби против нас. Они се Србину ругају и кажу, шале се с њиме; они га руже и понижавају га и веле, поправљају га, они га уходе и веле: „да га боље упознамо“ и „да га на прав пут доведемо“ — а када Србина упропасте веле: „учинили смо своју дужност“. Ту су искрено истину признали, јер се Србина више не боје.

— Ти чланови не зазиру заћи у српску кућу и обешчастити је. Они залазе у школу и невину недужну дјецу српску руше и духовно убијају, да Српство нема своје узданице; они чак залазе пред свети олтар православни, и одонуд одводе вјерне, да и од њих створе непријатеље Српства. То су страхотна недјела, пријатељу, то су злочини, које чине ваша браћа нашем народу. Забада се нож у наш живот, у нашу снагу, али из рана ниче мржња на читава столећа унапријед. Треба само још [195] једаред да се сукобимо и столећа нас не ће измирити. Ал за тај поремећени одношај ви одговарате, јер сте ви нас мирне на дому изазвали.

— У све то је тешко вјеровати — изговори Миховил Премужић сасма разочаран.

— Ви тражите слогу, а не знате на чему да се оснује та слога, настави Боривој. Слога која би ишла да ми само служимо хрватским интересима, она ће да наиђе на отпор а што касније на све крвавији. Не почињите ништа што се не ће одржати, јер ће се све страшно да освети. Ми се морамо споразумјети у свима тачкама, јер остане ли и једна тачка међу нама не ријешена, она ће да изазове све гору и тежу борбу. Нами Србима овдје би више била потребна браћа, него ли вама, ал ми вас ипак нијесмо до данас тражили, јер смо увидјели, да недостају основи слози и споразуму. За слогу између Срба и Хрвата не треба начела, већ поштених људи. Прије свега би тражили од хрватских политичара, да се одрекну аустријске превласти и утјецаја. То је оно што хрватски политичари не би хтјели, јер би се морали одрећи вековних примамљивих обећања, која ево кроз стољећа још нијесу испуњена.

— Поштен Хрват исто тако жели ту слогу, као и поштен Србин, јер смо увидјели, да овако пропадамо под туђом влашћу — говорио је Миховил [196] Премужић тихо и промишљено. Данас се сви размећемо са начелом: што нас је више, који се боримо за заједнички интерес, тим се интерес прије постизава. Но мало нас је који смо у стању примјенити га на наше одношаје. Но вјерујте, господине, хрватски народ искрено жели ову слогу и њему је додијало вазда бити туђ слуга.

— То баш хоће наш заједнички непријтељ — упадне му Боривој у ријеч — а ми баш све радимо, што нам жели непријатељ. Зар то није страшна наша срамота, да наш непријатељ из редова наших синова регрутује наше непријатеље? И дивљи азијски народ би пљунуо на такав народ. Зло је у нами и не будемо ли ми ствар удесили, кратка будућност ће нас прегазити, ми сами собом морамо себи помоћи да створимо одношаје, гдје не ће наш непријатељ од нашег новца ковати оружје и наше синове слати у бој против наших интереса. Не будемо ли се што прије сложили у отпору, доћи ће час, када ће бити касно, и све ми се чини, да је већ и данас касно. Но нећу да вјерујем да је касно; за оно што су нам предци пропустили, не можемо их кривити, али за оно што ми пропустимо, треба да нас пљују будућа покољења. Или учинимо своју дужност према будућем хрватском и српском народу или положимо оружје као народ, нека други удеси наше ствари за бољу [197] будућност. Ја још не очајавам. Ја вјерујем још у заједнички рад и успјех. Но прије главног рада се морамо споразумјати. Почетак нашег измирења јесте: одијелити издајице, који су до сада стајали на путу и показати прстом на њих, да их свако зна. Сваки онај, који их буде бранио, тај је противник српског и хрватског народа и тај је издајица. Морамо омладину, читава поколења васпитати том мишљу и када она дође тако одгојена у политичке убојне редове, онда је сигуран наш успјех, или нека наш заједнички непријатељ осваја наше порушене домове, гробове наших и нас мртве. У ријечи и обећања више не вјерујемо; први корак слози мора бити дјело.

— Ви сте ми драги пријатељу, понудили познанство и сложни заједнички рад. Ево првих услова. Радите у том смислу и онда када стечете читаву странку, већи дио хрватског народа, који ће и моћи и хтјети радити, онда ћемо отпочети озбиљне преговоре и рад... Наша борба је наперена против гладних придошлица, који су отели у своје руке у влади власт и врше насиље над овдажњим домородним народом. Те издајице словенске мисли, те отпаднике од слоге два братска народа проклињемо, а не дао Бог, да их одмазда постигне из наших руку. Поручите међу тим народу хрватском у Хрватској, својој браћи, да их ми сматрамо као [198] своје пријатеље, као своју браћу и да желимо једаред да се нађемо у једном колу при ослобођењу оба наша заробљена народа.

Боривој се опрости с овим човјеком, који је толико тражио познанство и разговор с њиме. Сада је ето чуо мишлење српског омладинца, и није се више могао тужити на непредусретљивост...

Боривој је сједео у жељезничком возу, који вози из Илиџе у Сарајево. Када је био на сред Сарајевског поља, баци поглед кроз прозор. Румен сунца је пала по свима врховима и вјенцима брегова, који окружавају Сарајевско поље: Требевић, Тресковицу, Јахорину, и на истоку далеко Романију; све бијаше окупано у сад већ слабу румен вечерњег сунца. Лак усхит као вечерње, молитве, испуњаваше душу његову. „Како је дивна моја домовина!“ говорио је у себи. Његово срце бијаше испуњено надом и он вјероваше, чврсто се надаше, да ће напокон ипак све добро бити...

Кад се Боривој вратио кући, он се спремао да се са неколико угледних Срба заузме за Алексиће, када буду дошли, да се туже. Он их је заиста жељно чекао, дуго чекао, но нико од Алексића не дође..

19.

Већ је скоро двадесет и четири сата, како је Душан Трифковић судски вјежбеник, на путу за касабу, [199] котарску варошицу, једну од најудаљенијих тачака у сјеверозападној Босни, камо је из службених обзира премјештен. Читавим путем, па ево до овога часа, када се већ могли видјети брегови, под којима лежи мјесто његовог будућег пребивања, сједи Душан нијем, клонуо и очајан као мртав приједмет. Никако није могао да заборави срамоту, коју су на све стране по Сарајеву о њему проносили, и то не само Хрвати, Пољаци, Чеси и остали владини чиновници, већ и независни Срби. Још га је више тиштало, што му је овај премјештај предочен као пошљедица његових афера, у којима је свој углед тако понизио, да је у Сарајеву постао немогућ. Началникове ријечи, да се гледало кроз прсте код премјештаја, те да није из казне премјештен, већ из службених разлога, те су га ријечи поразиле. Читав је дакле овај премјештај милостиња за њ’!

Поштанска су кола јурила доста добром цестом. Крај Душана је сједио још један господин, коме се додуше приказао, али није могао ништа с њиме да говори. Читаву је ноћ пробавио у жељезничким колима, а ево је већ више од по дана, како сједи у поштанским колима.

— Је ли још далеко касаба? упитаће онај други путник кочијаша. — Још један сат, бијаше кратак одговор, и овај показиваше на један висок бријег са ријечима: ено под оним бријегом! [200] Ту и Душан промоли главу испод колских арњева од сивога сукна. Из далека се видио задимљен до, а сасвим у дну дола кроз дим и маглу, као кроз неку рупу, видјело се неколико кућа на пониском брду. Кућице су једва вириле иза предњих брежуљака, иза којих бијаше касаба још сакривена.

Кад Душан угледа ове куће, чисто малакса. Повуче се у кола, но одмах затим с нестрпљењем промоли главу, и сада гледаше дуго, на све стране бацајући поглед, нарочито правцем дола, мојим је водила главна цеста, а у чијем је крају лежала касаба.

Висока брда, која су се с обје стране главне цесте до у небо дизала и онај дуги до, изгледаше му као једна рупа, из чијег се дна указиваше касаба све јасније. Сав до бијаше увијен у дим, а из дна те рупе промоли се више кровова од кућа, двије три танке мунаре од џамија, које изгледаху, као да су наслоњене уз брдо; све то бијаше у плав вео дима увијено и даваше доста привлачну слику за око.

Коњи су јурили и ево већ се разликује даљина џамија, куће и брда у позаду касабе. Указа се неколико модерних европејских кућа у дну, док све остале куће, које су биле сазидане на околним брежуљцима, бијаху махом старе босанске кућице. Указа се неколико лица женских и [201] мушких у аустријском одијелу, но већина је обучена у босанско одијело. Душан звераше на све стране да све види. Између старинских босанских кућа стоји неколико кућа на један бој, смјеса старинског начина зидања са модерним прозорима и кровом.

Кола дођоше на један велик трг. То је главна чаршија. С једне стране стоји велика џамија са каменитим мунаром, а око ње се на све стране дижу турски дућани, магазе са повјешаним еспапом на дрвене довратке и улаз.

Кола стадоше. Хотел. Изнутра изјуре двије слуге са капама златнога поруба. Душан скочи и не гледајући ни на кога, заиште од портира собу и одмах отиде горе, умије се и спреми, да иде некуда. Нешто га је вукло да одмах прегледа варош. Био је силно узбуђен и падала му је мисао на памет: у најгорем случају захвали ћу. Пође главном улицом. Сами турски дућани, ниски, уски, прљави; улицом иду саме касаблије са накривљеним фесовима, за њима сељаци, прљави, мршави, гладни и неодјевени. По турским дућанима виси печено месо, начичкано мухама и упљувано од њих, црно и прљаво од неопраних руку дућанџије, које заудара на лој и устајалост, сва улица заудара на то месо. Међу турским магазама, дућанима са дебелим гвозденим мандакама, диже се по која нова сасвим модерна [202] кућа, тако, да читава касаба даје Душану слику једне старе босанке, која је метнула шешир на главу, обукла на се сукњу са туником са модерним украсима и врпцама, али у свему одијелу видиш прекројене димије.

Но када је Душан мало даље одмакао, уједаред се нађе у сасвим модерној вароши. То је био крај, у ком се налазила котарска област, око ње бијаху махом све лијепе нове европејске зграде на један бој, у средини међу тим зградама дизала се католичка нова сазидана црква, са високом кулом, на којој су висјела велика звона, да се на далеко чује, када се богу моле побожни вјерни римокатоличке вјере.

Са окупацијом је дошла и католичка најезда у ову некад српску и муслиманску касабу. Данас католика је било у граду око једне хиљаде. А гдје је Српство овога града? и нехотице се упита Душан, о којима је слушао да их такође овдје има. Успне се уз једну побочну улицу на брежуљак, да може да прегледа варош и да можда пронађе српски крај. И заиста, када се успео мало на више, угледа тамо доље бујан брдски поток, а с друге стране гомилу малих кућица са малим двориштима, а једва се изнад тих ниских кућерака уздизала кула од старе, буром, вјетром и прахом поцрнјеле српске цркве. То је био српски крај и српска црква, а [203] све је лежало под брдом, куда сунце мало кад допире.

Откад је дошла Аустрија у ове земље, српско становништво ове касабе поче уједаред нагло пропадати, а мах отеше странци и у трговини и у звањима. Српско становништво настрада нарочито због пожара, који је букнуо некако изненада, случајно и на сасвим онакав начин, као оно сарајевска јангија (пожар) кад је уништила силне српске милијоне, букнуо је дакле пожар и овде на сасвим исти начин, те као оно у Сарајеву, тако исто и овдје захватио баш онај крај, гдје су били српски дућани, па као оно у Сарајеву, тако се исто и овдје није могло ништа спасти. Тако изгорјеше и српски дућани и српске куће и српске магазе с робом и све се претвори за један дан у прах и пепео. И нико не зна, откуда тај пожар, а десило се одмах некако, кад је Аустрија дошла у ове земље. Та су изгорјела земљишта од осиромашених српских породица откупили странци и сазидали онај дио модерне вароши, гдје се налази котарска област, све куће званичника, посједника странаца и католичка црква са великим вртовима унаоколо.

Душан пође и дође до чаршије. Уједаред зачу из далека неки смијех, кикот, мало даље се указаше два, од смијеха запурена жива женска лица, двије пуначке госпођице, живих плавих очију, са црвеним шеширићима [204] и разњежене сполашњости. Обе се гласно разговараху на немачком језику и цикаху при том. Читава до сад мртва чаршија уједаред оживи. Турци дућанџије, калфе, шегрти, све поскака са сједала, поче се комјешати, смијати, добацивати један другоме неслане ријечи, и онај стари Мујага, што продаје љеб и сомуне, сијед и што говори кроз нос, и он остави своју лулу, догега се до улаза свога дућана и поче одавати неке гласове од себе, као мала животињица, кад је гладна и угледа храну. Наста кикот, завијање, пљескање старих, младих, дјеце и свега што се ту нашло, док дјевојке не прођоше кроз чаршију и не ишчезоше тамо некуд у једном сокачету, са кикотом се осврћући тамо чак некуд у крај улице, гдје стајаху два господина у фесовима и турском одијелу. Када дјевојке зађоше за угао, полагано нестајаше смијеха и вике, опет наста мир. Чаршија опет заспа, у њој овлада оно старо мртвило. Турски кућерци, дућани и магазе, дођоше у своје старо расположење заједно са старим и сиједим Мујагом.

Душан Трифковић је видио у главном касабу, за коју му је један пријатељ при поласку казао: ту ћеш своје кости закопати. Врати се у гостионицу гдје је одсио. Овлада њиме страшна пустош и празноћа. Легне на постељу, осјети умор и зажели да што прије заспи. Иако је [205] било око 6 сати у вече, даде себи у собу донијети вечеру и одмах послије јела легне да спава. Но иако је био силно уморан од пута, који је трајао више од двадесет четир сата, Душан Трифковић се ипак још дуго немирно превртао по постељи.

20.

Душан се Трифковић није још никоме приказао у касаби, но већ се знало, да је дошао. Један будући колега Хрват је о њему говорио и злурадо се смијући причао два дана прије његовог доласка о „аферама“ Душановим. „Због мале пријеваре осудио човјека на смрт“, говорио је исти свуд по касаби. „Господо и госпође, бруке и срамоте за судску струку! да нама таког шаљу амо“. Исти је колега наиме из Сарајева добио писмо, у коме се тачно изнијело све о чему се по Сарајеву већ јавно говорило, а све бијаше удешено у стилу професора Франка.

Када је сутра дан ушао Душан у званије да се прикаже, сви бијаху на окупу осим предстојника, који је касније долазио. Њих пет, шест званичника бијаху забављени око читања новина, а с насладом се смијаху, иронички и злурадо. Исти тај господин, који је добио оно писмо из Сарајева о Душану, читао је на глас њемачки лист Orient-Rundschau, у коме бијаше описана најновија дефраудација котарског предстојника [206] истог уреда, иначе родом Пољака. У чланку се тврдило, да је котарски предстојник при градњи неких званичних зграда покрао 18000 К., и за тај новац себи саградио вилу. Сви се смијаху, нико се не осјећаше увријеђен, што им је предстојник тако понижен. Кикот, смијех и подругљиво подвикивање бијаше достигло врхунац, када унутра уђе Душан доста неодлучно.

Мато Ловрић, исти онај колега, који је добио писмо из Сарајева, које бијаше написано у стилу професора Франка, прикаже се Душану званично и учтиво са манирима школе за играње.

Држање Душаново бијаше тако неодлучно, страшљиво и снизходљиво, као да се осјећао кривим. —

Ово је нека будала — помисли у себи Мато Ловрић — овом ћемо већ дати. — Господине колега, ако Вам што устреба, радо ћу Вам бити на услузи, — ословио га је Мато Ловрић врло љубазно. Ако немате стана, ја Вам препоручујем собу код једне врло добре наше босанске породице, тамо ће вам бити све врло угодно.

Душан се није хтио да упушта ниским ни у какво пријатељство, па ни с’ овим новим колегом, који му се љубазно нудио. — Хвала лијепо, за сад ћу бити у хотелу, гдје ми се врло свиђа, одврати Душан хотимице избјегавајући да се икоме приближује, [207] но сутра дан је ипак нашао себи приватан стан.

Нови колега, Мато Ловрић је ипак имао право да с Душаном сједи у једној соби за једним столом, према томе, да га запиткује, да се упушта с њиме у искрене разговоре, но једно му се не свиђаше, наиме, да Душан никада не износи свога мишљења.

Душан је према њему осјећао у право одвратно чувство и ако му тај Мато Ловрић није ништа учинио. Јер када се приказивао том човјеку, најпре је на његовом лицу видио велики нос, испод малог чела једнолико свијетле очи, као да су премазане неком чудном смолом без свјетлости. Мату Премужића су звали: „египатска сфинга.“ Зашто египатска сфинга? У вече, када је пала тамна ноћ и свако се повукао у своју собу, на једном углу се виђала једна велика гломазна људска прилика с великим носем. Та носата људска фигура је стајала непомично, нијемо као скамењена и то баш ондје, куда је морала у вече проћи по пиво служавка котарског предстојника. То се дешавало свако вече по сат-два, да се та нијемо непомична прилика тамо виђала. „Египатска сфинга“ рече један. „Египатска сфинга“ прихвати други и за трен ока залијепи се ово име за Мату Премужића као да се наслонила два туткалом премазана парчета артије једно уз друго.

Кад је Душан боље промотрио то лице, заиста се увјери о свим својствима сфинге на овом лицу без израза, које изгледаше као да се следило или скаменило баш у оном тренутку, када ништа није мислило. Мату Ловрића, прозваног египатска сфинга, није нико трпио, но су ипак у касаби радо слушали његове говоре, јер је обијао све прагове касабе, и то госпођа званичника, Хрвата званичника а нарочито Срба. Због овог пошљедњег својства високо га је цијенио један велики званичник Хрват, за кога су зли језици говорили, да све зна шта се дешава у Сарајеву на земаљској влади и у римокатоличком каптолу.

Душан је опазио на истом колеги на једној судској расправи нешто необично. Кад кад он што проговори Мато Ловрић се сав промени, сав се претвори у пажњу и опрезно мотри, шта ће Душан рећи. Кад га Душан погледа, опази на египатској сфинги ову необичну напетост но како опази, да га је овај погледао, Мато Ловрић се насмије, но на лицу му се покаже полузбуњеност, као када се човјек ухвати у штети. Душан се обично учини да није примјетио, онако као расијан баца поглед преко осталих, па по некад и на Ловрића, скоро га не опажајући и ту сада опази, како га исти Мато Ловрић мјери, проматра му очи, косу, нос, оковратник, дугмета на манџетнама, сваки покрет, [209] а нарочито, кад што проговори. Када га Душан летимице погледа, он скиде с њега поглед, но одмах послије тога проматраше га с истом позорношћу. Душан Трифковић се није умио бранити.

Једног дана баш када је био пазар, на самој чаршији ослови Душана непознат женски глас. Он се осврне. Позна некадању послужитељку у болници у Сарајеву. — Чим се забављате овдје господине? — Овдје сам с мужем, а муж ми је благајник код порезног уреда. — Душан се забезекне. Иста ова женска у Сарајеву у земаљској болници није уживала најљепши глас, не само као све „вертерке“ у Сарајевској болници, већ као све аустријанке Њемице, које када остављају своју домовину, као да сматрају за своју дужност, да тамо оставе и свој карактер. — Такав олош долази из пријека овамо и напредује — помисли Душан у себи, када се опрости са овом ново печеном госпођом Босанком.

Само што се окренуо, спази велик нос, и познати образ египатске сфинге. Овај је стајао баш на оном мјесту, куд је морала проћи служавка котарског предстојника.

— А ви гањате — ослови Душана, али је био тако збуњен, као да му је Душан прочитао са лица, кога чека, док му међутим бијаше лице вазда без израза и мисли.

— Молим, молим господин колега — [210] отресао се Душан од овог сумњичења и без ријечи отиде даље. Сутра дан му је лепи Мато дошао у стан, кад Душан није био код куће и тачно се распитивао, куд одлази Д. Трифковић, с ким се састаје и кога посећује.

Није потрајало три дана, поче један Србин колега тражити Душаново друштво. Исти господин, по имену Сава Репић, бијаше писар у суду у истој канцеларији са Душаном Трифковићем. Сава Репић је био већ стар момак, изнемогао скоро и без одушевљења, једино што га је по некад тиштала неправда Србину учињена. Њега су до сада премјештали десет пута свуд по Босни и Херцеговини. Душан с почетка није знао шта значи ова љубазност; док му Србин колега не поче причати. Сједили су обојица у гостијоници у доста повјерљивом разговору као нове колеге Срби.

— Господине судче, овдје се свашта зна за сваког, куд ко иде, с ким се састаје, гдје и ским се забавља. — Ово му је све говорио Србин колега. Идем ја прије неколико мјесеци у један сат ноћи са крсне славе једног пријатеља. Уједаред ме на улици окружише пасманџије. Сутра дан се писало некоме у Сарајево, да тумарам ноћу. Будите увјерени, да је у квалификацијону табелу ушло: Води неуредан живот, одан ноћном тумарању.

— Тек Вас неће унијети у квалификацијону табелу без испита.

Ама баталите испит у овој ствари. Није то суд. Знате ли шта је то квалифилациона табела? То је онај званични акт, преко кога сте у стању сваког подчињеног по својој вољи без доказа, без испита оцрнити, уништити га. Вјерујете ли Ви, да смо сви ми Срби тамо најцрње описани.

Душан није ништа одговарао, све је вјеровао, али је ћутао, јер није више ни према коме имао повјерења. Говорио је само оно, што је морао. Да Вам наставим даље, шта се овдје све дешава. Једног дана зазвони у предстојниковој соби. Цин! Цин! Мене је звао.

— Гдје сте то били ноћас? упита ме. — У кафани — бијаше мој кратак одговор и бијах забезекнут. — Није истина, били сте у једној турској кави, и насмеја се. — Шта Вам раде те врашке цуре? Ајд можете ићи.

Приповједач застаде и погледа, Душана. Душан пак ћуташе и не хтједе никаквог свог мишљења да искаже.

— Одкуд је то дознао предстојник? Шта мислите? За мном су ишла два полицаја. То вам причам да знате. Има много, много ствари, које бих Вам имао, — могао — а и требао да причам.

Приповједач застаде, удуби се у мисли преда се, но као неки укор му се указа на лицу. Са неким сажаљењем погледа на Душана.

— Господине, ја вам морам ипак казати... нешто — једва се одлучи овај стари ислужени званичник босанске владе.

— Чувајте се драги пријатељу — поче га опомињати, — овдје се ради о вашој части, плету се замке да вас уплету у њих и да вас морално униште. — Душан сав узнемирен отиде кући. На столу затече писмо од непознате личности. Једна женска га је звала на ноћни састанак некамо изван касабе.

Сутра дан Сава Репић опет почне старим тоном.

— Знате л’, какав се глас пронио по граду? Да је ноћу нападнута једна поштена грађанска кућа, у коју је аферу и један наш из суда умјешан. Душан са чисто пробуди. Како? из нашег суда? из нашег уреда? запита Душан.

— Јест. —

— Па је ли починио какву штету?

— Тај је човјек из нашег суда чак у овом локалу.

Душан се осврне по дворани, али није видио никога из котарскога суда.

— Чак за овим столом сједи!

— Ви господине колега - Ви умјешани у овој афери?! запрепашћено запита Душан. Сава Репић се снебиваше.

— Не ја господине, већ да Вам право кажем, за Вас се говори, да сте Ви тај били, који сте ноћу насрнули на кућу једног грађанина, [213] и тамо напали на једно сироче, његово посвојче, кад никог није било код куће.

Душан задрхта и престрави се. Скоро да је сумњао, да он то није био. Сјети се, камо је све ишао ових дана. Никуд, укратко одговори себи. Дакле нијесам ја, а на мене се набједило. Био је сав поблиједио у лицу од помисли, у какову је опасну околицу упао. Када је амо дошао и помислио, да му се и овдје догоде какве подвале, тешкоће и неприлике, да ће се одрећи службе, сада му то више не падаше на памет. Овдје се прије свега морао оправдати, јер му је углед понижен, ево чак и овдје на пошљедњој станици његова живота. То значи свуд и за навјек изгубити сав углед. Једва дође к себи, да се даље распита о овој новој својој афери.

— Ваш колега Мато Премужић је о томе свуд глас разнио, има томе већ скоро осам дана — извјештаваше Сава Репић даље, кунећи се, да о овоме говори читава касаба с највећом осудом и презрењем Душана Трифковића.

Ту Душан Трифковић покупи сву своју снагу са оно још мало преосталог поноса, да се у овој до сада најпрљавијој афери опере. Сутра дан је ујутру смјеста отишао полицајном шефу и захтјевао, да се иста дјевојка доведе на саслушање. Дође млада дјевојка од петнаест година у дворану страшљиво и застиђено.

— Ја ћу Вас питати, а Ви ћете одговарати, рече шеф полиције, но пазите, да само истину говорите, јер ако би што слагали, то би могло бити погибељно за Вас. Је ли био овај господин кадгод у Вашој кући?

— Није.

Полицајни шеф застане за час и погледа Душана Трифковића.

— Гдје сте Ви господина први пут видјели?

- Ја господина нигдје нисам видјела.

— Ви га и не познајете зар?

— Не познајем.

- Ја мислим да није потребно даље испитивати дјевојку с обзиром на њено њежно доба — рече шеф Душану на њемачком језику, да дјевојче не разумије. Ствар је сасвим јасна — доврши шеф.

Одпустише дјевојку.

— Господине шефу, ја ћу Вас молити за свједока у будућој судској расправи, рече Душан на крају и захваливши оде.

Послије ове клевете колеге против колеге чињаше се Душану, да није могуће да заједно остану у једном званију. Нешто се морало учинити, већ да са себе опере ову срамоту. Ствар се могла само судски изравнати. Прије него што је могао учинити кораке с тужбом, ствар је најприје јавио свом начелнику. Ујутро доста рано закуца на врата начелникова.

— Ја Вам савјетујем, да приватно изравнате ствар, — одвраћао је начелник Душана од тужбе. Замислите да међу колегама завлада раздор. — Ријеч колега је са неком важношћу нагласио, као да би у случају тужбе још већи прекршај учинио сам Душан.

Душан ово схвати као опомену и изгуби од енергије, којом је био започео.

— Ја се у овој афери морам прати — господине начелниче, Ви ћете сами то захтијевати.

— Ама увидите, господине колега, да то не би било лијепо, да се читав суд и ми срамотимо због ове Ваше свађе. Ја Вам савјетујем умирите се — и гласом му и лицем проструји лажна нежност.

— Молим то није моја свађа — бранио се Душан.

— Но па добро, Ваша увреда, као поправљао се начелник. — У осталом то није ништа тако страшно. То је више него страшно да колега колегу и то без повода на овакав лажан начин срамоти. Мене ће судска расправа морати опрати.

— Али господине колега! Ваљада тек нећете на суд? Забога то је одмах наступио неугодан заплет за вас обоје. Ја ћу Вам дати савјет. Ви се лијепо приватно измирите. Ја ћу наћи посредника.

На наваљивање начелниково Душан пристане на измиру под условом, да онај опровргне све пред свима [216] члановима суда, пошто је ту лаж прво у суду изрекао.

Пред скупом свих присутних судских чиновника је Мато Премужић стајао као права египатска сфинга, и тек када је проговорио, показа се да је двоножно биће. Пред свима је јавно изрекао ове ријечи, које му је Душан саставио и захтјевао, да их пред свима изговори: Признајем, да сам свом колеги неправду учинио, но ја нисам имао никакових злих намјера, и ево пред свима јавно изјављујем, да врло жалим, што сам заведен лажним исказима лажну вијест о свом колеги по граду разнио, и овим молим г. колегу за опроштај. Ту приступи Душану Трифковићу.

— Будите увјерени господине колега, да сам Вас увијек дубоко поштовао и да ћу и на даље гајити према Вама најдубље поштовање — рече Мато Премужић и пружи Душану руку, а Душан пружи своју руку свом ево од сада стеченом новом пријатељу.

Послије ових догађаја наступи страшан мир у касаби. Нико се више није распитивао за ову „аферу“ Србина званичника, јер је наступило силно разочарање у извјесним круговима, пошто су се сасвим нечему другом надали. Душан Трифковић се повукао у своју собу, узнемирен и застрашен, које се послије претворило у сталан страх и страшљиво очекивање нечега грознијег. Нека слутња и [217] предосјећање овлада њиме, као да се против њега спрема ужасно, према чему се не ће моћи више бранити. Такав је ето немир овладао њиме и Душан Трифковић пропадаше сам у себи, постаде од њега очајник.

Но касаба зато није заспала сном, она је наставила свој стари начин живота. Сплетке, подметање и прљаве љубавне афере жена швапских, ческих и пољских званичника и опет дођоше на дневни ред.

Те су жене оставиле своје родне крајеве, за које их вежу све успомене и повеле се за људима, који ће их ухљебити. Дошле су амо у туђу земљу, у стран свијет, ту се превариле у сваком очекивању, изгубиле душевну равнотежу, разочарале се. У свему почеше најприје очајавати, за тим презираху и омаловажаваху све у овој земљи, једино се почеше бринути да спасу још ово мало живота, који им преостаје. Свом страшћу јурнуше у лов за уживањима; без зазора и страха, без стида и срама се отимају за онај омиљени предмет, у коме виде своју срећу. Нађе ли се ко да им смета, у својој самообрани сипају отров на сваког око себе, који се усуђује да им хоће да отме и тај посљедњи залогај душевне и тјелесне насладе, јер на такав један залогај има бар права свако живо биће.

Наста јагма тих госпођа за младићима па чак иза неке старије младиће [218] с пуним шпаговима. Orient-Rundschau је и опет износио нове дефраудације мужева им, но и тим се аферама само читало у швапском листу и говорило: а, швапски лист лаже! Осим тога долажаху силне тужбе српског сељака против свих званичника с којима српски сељак има посла, но о томе нису нити новине писале, нити се о томе говорило. То није имало у себи пикантне дражи, говорити пак о томе значило би само будити интерес за ту босанску „марву“, која добро даје, а тиме би се можда учинило штогод за сељака против интереса званичника.

Осим тога је касаба много напредовала, нарочито у трговини. Сваког се дана досељавали нови трговци. За кратко вријеме се створила читава колонија народа израиљског. У року од године дана бијаху посјели све главне улице и тачке града. Сви углови главних улица бијаху њихови. Имађаху свега на продају, што народу треба. Ова колонија има своје трговине за одјело, за шпецерај, и то неколико њих; ова колонија имађаше свог месара, два сајџије, апотекара, свог књижара два кројача, свог љебара, двије своје гостионе у које долажаху Срби, а у њој нико ван њих није знао српски. Осим тога имађаше ова колонија свог доктора, инжинира, адвоката, велељепну синагогу и рабинера. Само свог цара нису имали, јер цар кошта новаца. Сви они [219] дођоше амо без новаца, данас пак имају у рукама сву трговину, и за кратко су вријеме себи потчинили сав трг и сву трговину читаве околине. Код њих су сељаци добијали новаца у најоскудније доба године; у зиму је сељак имао новаца, но љети пако није имао хране, ни жита, ни пшенице, јер се морала вратити љубав људима, који су им у неприлици помогли! Ова колонија гледаше великој будућности у сусрет у овим крајевима, гдје домаћи трговци још мјере на аршин, продају лошу робу за скуп новац и варају на кантару. И саме жене тих нових домаћина босанских радо потпомажу напредак, јер су све те чопором дјеце окружене; ове младе, здраве, дебеле, крупне, бујне жене су пуне обећања, да ће богато покољене даровати овим иначе потребитим земљама.

Сав овај културни напредак ове касабе стоји под заштитом котарског предстојника, градског биљежника и шефа полиције. Котарски предстојник је један ислужен „фелдвебл“, умировљен ветеринар градски биљежник, пропали гимназиалац шеф полиције. Под заштитом ове тројице је напредовала касаба. Они су управљали и заповједали над касабом. Они су глобили, кажњавали и затварали сељака, а за мито им опраштали казне. Предстојник Пољак јамчио је за сигурност овог напретка, јер је био сигуран у свом послу, а ишао је кроз касабу [220] као кроз своју собу; странцима скида шешир до доље, Турцима по турски, а кад се Србима јавља, дигне руку до шешира и дотакне га се само. Он једини живи овдје мирно и задовољно, као некада паша у истој овој касаби на своме пашалуку. Све му се клања и боји га се, јер за његовим леђима стоје смјеста сви жандари котара, а у случају потребе сва војска округа.

21.

1903. године, у позну јесен, заталасаше се духови у читавој Босни и Херцеговини. Оно, што је српски и муслимански народ ових земаља жељно чекао, ма и најмању промјену у управи ових земаља уздајући се ма и најмањем олакшању, ево дошло је.

Као кад камен падне у сред мирне воде, и таласи се у једнаким круговима шире на све стране, тако се попут стријелине брзине из Сарајева по свој Босни и Херцеговини разнио глас: земља је добила новог министра, који обећава све жеље и тужбе саслушати, све неправде отклонити и нов поредак и нов правац дати управи ове земље.

Српске вође веселије погледаше горе према Бечу, откуд се обећава ново сунце које ће свима синовима ове земље једнако свијетлити. И српски званичник и српски подузетник па и српски сељак се обрадова, да је дошло вријеме његовог откупа, ријешење свих неправди.

Обећавало се, да ће се уредити српско црквено питање, да ће се дати српском народу црквени статут и да ће се уредити аграрно питање. И она омладина, која је учествовала у народној борби, коју је досадања управа све до данас одбијала и гонила, и та омладина на челу са Боривојем Хаџи-Костићем, гледаше у своју будућност слободно и с пуно наде, и жељно очекиваше новог министра, који ће човјечански у овој земљи мјерити Србину као и странцу.

Боривој Хаџи-Костић се спремао и надао оном жељеном ријешењу свога животног питања, које је до сада ова управа несавјесно узела у своје руке и тамо држала у гордијев чвор везане животе многих младих Срба.

Боривој се чврсто уздао, да ће се његово питање повољно ријешити, и онда ће почети нов живот у раду и за српску омладину и за њега. Васпитаваће онаку омладину народу, какву овај треба, све ће учинити на научном пољу, проучавајући и даље сељачко питање, у коме је ево до данас од прве посјете села дотле дотјерао, да је већ имао стварних резултата и читав план разрађен, како би се аграрно питање дало ријешити. — Набавио је себи пуно научних књига, пролазио кроз сву Босну, залазио у сеоске куће, разговарао се са агама, све побиљежио и ево имао готов приједлог, само да се среди и јавности преда и да се тиме то питање [222] на стварном темељу покрене, помогне и сељаку и аги и да се једаред среде ови запарложени одношаји ове земље, због чега се не може напријед поред свег чврсто споменутог обећавања и заваравања од стране старе управе.

Кад је Душан Хаџи-Костић с вољом радио на овој ствари, мисао, да помогне српском сељаку и да му створи нове темеље, стопила се с мишљу, да и свој живот у своме дому уреди, у своме рођеном дому, гдје ће он бити домаћин и домаћицу имати уза се. Друга за живот је себи већ изабрао. Ту није било ни једног спорног питања, ту није било ни једне жеље, која не би била задовољена. Све је било свршено између њега и Драгице. Она му је дала ријеч, у коју је он више вјеровао него у темеље, на којима Требевић почива.

Боривој Хаџи-Костић је у тако удешеним одношајима видио једино ријешење свога живота. Он није ни у што друго толико вјеровао у свом будућем раду, као у рад на оваким темељима, које је држао за једино могуће, једино добре, једино спасоносне за њ.

То није био занос у Боривојовој души, то је било мушко увјерење душе, која до сада није никаквих планова правила, већ вазда живела по заповјестима изнутра.

Боривој Хаџи-Костић се био спремао на нешто извјесно, што се ево сада [223] ближило; и напокон је ипак морало доћи. Стрпљење га није изневјерило, надање га није преварило, он је испаштао досадањим животом погрјешке читаве породице, ако их је ова имала у себи, он невин човјек и народни борац. Ту сама правда с неба мора доћи, да изврши закон.

Боривој Хаџи-Костић је био у дубини душе увјерен, да ће се све добро ријешити, нарочито, када се народне вође у послу споразумјеле са земаљском управом у црквенополитичким питањима. Боривој је ликовао заједно са вођама и са народом, да је ново министарство вољно да поправи старе погрјешке и тражи, да се помири с народом и ево прво му пружа руку. Чекао је згодан час и да не буде ни једна ријеч узалудна.

И Душана Трифковића су ови гласови о промјени министарства а с њиме промјена политике према Србима такођер узнемирили. И он је мислио на какав год било преокрет у своме животу, желио је то, али је престао да се нада, да то може наступити. Почео је осјећати, да малаксава под ударима оваког живота.

Кад је наступила дубока јесен, и кад дођоше они кратки дани, дуге ноћи, које почињу већ у пет сати, наступи страшно стање и за Душана. Био је одијељен од читавог друштва, за које је знао, да о њему криво мисли и зло говори. Све што год је онај колега с великим носем зло казао [224] аа њ’, то су брже боље остале колеге Хрвати, Чеси, Пољаци и други прихватили као голу истину, и у њу се вјеровало. У то друштво Душан није више могао из два разлога, прво: друштво, које овако просуђује и прави мишљење, оно је недостојно, друго: тако би друштво њега још више понизило пред самим собом. Остаде сам себи.

Прође зима и наступи прољеће, све је у природи оживело, но у души Душана Трифковића се све више помрачује, у њему све иде уназад.

Једног љетњег дана га походи у стану Репић сав срећан и задовољан. Поздравља га и смјешка се, но ништа не говори. Душан виде, да овај има нешто да му каже и чисто се поплаши. Помисли, опет ће бити какови гласови.

— Потврђен црквено-школски статут — изговори напослетку Репић сав радостан.

— Какав статут, ја не знам ни за какав статут.

— Ма црквено-школски статут, сва касаба узаврела од радости.

Душан Трифковић учини очима, као да нешто тражи, и као да је нашао то што је тражио.

— Аха — и климаше обореном главом. — Сјећам се. Послије тога не рече једне ријечи на грдно изненађење Репићево.

Тако прође и љето, дође јесен и зима. Душан Трифковић као да живи ван времена и људи.

Ту некако дође глас до њега, да се у Сарајеву приређује велика добротворна свечаност. Тај га догађај побуди на размишљање. Како би било, кад би отишао на ту забаву, отргнуо се за неко вријеме из овог страшног стања, — можда би се нешто могло десити? Но шта? Шта би се могло десити? Ни сам није знао, на пошљетку чак није ни вјеровао у могућност каква обрта за њ.

Но ипак се четрнаест дана заносио том мишљу, и када дође вријеме забаве, није дуго оклијевао. Измоли осам дана допуста, који му се једва даде. Крене се на пут.

У Сарајеву се међутим ствари знатно промијениле од како је потврђен црквено-школски статут. Свијет се обрадовао, а вође су и даље остале забринуте, јер је влада земаљска удесила, да кроз овај статут и даље може да управља унутарњим црквеним стварима, да поставља митрополите, да управља васпитањем омладине, и многе друге ствари је влада сада законом задобила у своје руке.

Народ се обрадовао, јер је ево спала с њега анатема, да не смије у цркву и да се одрече јавног живота. Народ је опет пошао у цркву, и о Ускрсу и Божићу се у цркви Богу молио.

Српски народ је дахнуо духом, а то осјетише сви у земљи. И међу Муслиманима се осјетио нов покрет. У грудима скривени осјећаји и мисли [226] сада сазреше, и муслимански народ са омладином заједно поче да диже главу. На уста вођа и омладине и муслимански народ поче протестовати против свог злог стања, у који га је довела земаљска управа.

Муслимани почеше увиђати, почеше осјећати потребу да се приближе Србима. У том комјешању, летењу, где се још није знало за право шта се хоће, гдје се још није нашао прави пут за заједнички рад, састане се један од вођа нове муслиманске омладине са Боривојем Хаџи-Костићем.

Бег Хасан Ибрахимпашић је до данас са стране гледао на Србе, као на рају, која је само другог господара добила. Но када се међу Муслиманима почело говорити о положају Муслимана у Босни и Херцеговини пошље доласка Аустрије, сви увидјеше, да њих иста судбина гони од то доба као и Србе старосједиоце.

Бег Хасан Ибрахимпашић увиди, да та српска раја умије слободно да мисли, да се бори за своја права и за ову заједничку од туђина потиштену и његову домовину.

Једног дана је Хасан Ибрахимпашић, као један од првака муслиманских у српској гостионици сио за српски сто и братски се поздравио са Боривојем Хаџи-Костићем и с осталом српском господом за столом.

Стари познаници, али који се мало састајаху, брзо отпочеше разговор.

— Како је? упита Хасан први Боривоја.

— Па фала Богу, мало боље — одговори Боривој, мислећи на овај мали народни успех код потврде црквено-школског статута. А како ти?

— Зло — одговори Хасан Ибрахимпашић одлучно и показа забринуто лице. Ибрахимпашић настави брзо и одлучно. — Зло је, од како нам дође Аустрија у ову нашу заједничку домовину.

Боривој и сви остали се изненадише овој слободи, да бег овако отворено говори, шта више, што је ево и бег изјавио, да је незадовољан са овијем стањем у земљи.

Разговор брзо доби свој одређен правац.

— Нами је данас боље — рече један из омладине, који је уздизао потврду црквено-школског статута.

— Не дао Бог да смо задовољни с тим, што нам је дала влада тим статутом — одврати један старији члан друштва, који је и сам учествовао у раду и око стварања статута.

— Ви сте много успјели, а нијесте много добили са статутом, поче млади бег Хасан Ибрахимпашић. Ви сте Срби показали прави пут, ви сте нас све научили, како се треба борити за права и ви сте и нами Муслиманима постали узор, од вас хоћемо да се научимо како треба бранити своје. Велим, нијесте много добили, већ сте много успјели, а нас ово упућује на вас а и [228] вас на нас Муслимане, да заједнички: наставимо борбу за остала права.

Сви се изненадише овако искреном и отвореном говору.

— Је ли то могуће? упитаће један из друштва. Зар не ће међу нами стајати прошлост, која нас страшно дијели?

- А зашто да нас дијели прошлост и зашто да тражимо погрјешке у прошлости. Боље нека нас научи прошлост како не треба — одговори Хасан бег Ибрахимпашић.

— Живио брате, за ову златну ријеч — рече Боривој братски и рукова се са младим бегом. Тешко оном коме прошлост није учитељица.

— А да ли је могуће одстранити све несугласице, спорна питања, као питање посједа, ага, кметова? упитаће исти онај из друштва.

— Не само да је све то могуће на миран и праведан начин ријешити, већ је то сваки поштен наш ага увидио и у свом срцу ријешио.

— Да ли се о томе у вас већ савјетовало — умјеше се Боривој.

— Све наше вође муслиманске, сва омладина народна је сложна у том питању. У нас се родио нов покрет за ту ствар.

Сви се изненадише, јер нијесу досада могли ни вјеровати, да међу Србима и Муслиманима Босне и Херцеговине може да дође, да се сложе у овијем питањима, која су вјековима дијелиле ова два народа у овијем земљама.

— Исте оне невоље, што су вас у једну војску спојиле, гони ево и нас у један табор — поче Ибрахимпашић одлучно. — И када будемо сви у једном табору, моћи ћемо се одбранити од туђина. Зашто би се ми данас свађали, када имамо заједничког непријатеља. Баш зато, што се наш ага свађао и гложио са Србином кметом, дошла је Аустрија у нашу домовину и заробила нас.

— А јели ага вољан да се мири — упаде и опет онај из друштва, коме је све ово било невјероватно што чује сада први пут из уста једног угледног Муслимана.

— Наше вође, аге и омладина је увидјела све зло у прошлости, које се више не смије понављати.

— То су одавно биле наше жеље — рече Боривој. Ми смо све мирно гледали, трпјели и чекали.

— Ваш народ се добро понио, и нас је управо задивио и научио нас, шта је људско достојанство; српски народ, који је нами, пет вијекова робовао, научио нас је ево тек данас, да га почитујемо. Срце нам диктује и људски понос у нами, и зато вас тражимо, јер данас нијесте више раја за нас. Па и ми данас патимо с вами заједно. Народ нам се ево расели по Турској и Малој Азији, а нами као и вами одводе фратори и бискуп дјецу и слабе жене из прадједовске вјере. И ми хоћемо ево као и ви да ступимо у отворену борбу против угњетача [230] странаца. Хоћемо да будемо људи, а не да живимо вјечито под туторством; ми тежимо затим, да очувам материалну екзистенцију и посједе, да очувамо и осигурамо домовину од навале странаца, који нас потискују као и вас. Желимо да у својој земљи будемо пуноправни и слободни грађани. Јер није право да се земљовласници и кметови, као старосједиоци заједничке нам домовине, око посједа крве, док се у тој истој нашој домовини бесплатно дијели земљиште страним колонистама, који на нашу домовину немају никаква права. То нас је довело до увјерења, да у вами од данас гледамо не рају, већ равноправне грађане с нами у овој домовини, и као с таковима да заједнички ступимо у слошки рад у одбрани заједничке наше домовине и грађанских нам права. То вам поручују наше вође, омладина и муслимански народ.

Сви скочише на ноге и братски се поздравише са Муслиманом, који је ево донио прве гласове мира и поруку Муслимана ове земље, да желе заједно да раде са Србима.

— Ево ти брате деснице као залог пристанка све српске омладине у Босни и Херцеговини на заједнички, рад — одврати Боривој. Једни интереси нас везују, од данас почиње ново доба за нашу домовину од данас смо једномишљеници.

На ове ријечи сви поскакаше и [231] обећаше поштеном ријечи, да ће заједнички бранити ову домовину од странаца...

Није потрајало дуго, све је Сарајево узаврело, све се ускомјеша, а из Сарајева захватише таласи новог покрета читаву Босну и Херцеговину и народ оживе ојачан новом вјером на успјех.

23.

Када је Душан Трифковић на путу у Сарајеву угледао касабу за собом, њему се помрачи у души када помисли, да ће се опет амо морати вратити. Чисто види пред собом велик нос, и као смолом замазане очи. И онда опет као да чује ријечи оног пријатеља из Сарајева при поласку овако: ту ћеш оставити кости своје. Баци још један поглед у сиву земљином бојом увијену зимску природу. Неколико гавранова накостријешени од зиме сједе на грању без лишћа и нешто бесвјесно гачу.

Ту се Душан увије у дебели зимски огртач, затвори очи и поче себи замишљати пут када буде сио у жељезничка кола. Само да сиђе с ових овдје кола, пак ће већ заборавити на овај свој будући гроб.

Кола се тресла по рапавом путу, а он затворених очију мишљаше не на пут, ни на добротворну забаву, већ на нешто, што би се могло десити, што би га спасло из овог ужасног положаја. Но шта је то било, тај догађај, који би имао све преокренути, то ни сам није знао.

Долазак у Сарајево му ништа није промјенио расположење. Непрестано је био туробан и забринут.

Пође улицом. Он све познаје, њега нико. Чинило му се, као да га свако сматра тамо у касаби већ закопана и заборавили га, сви и пријатељи и познаници и трговци, где је свој новац трошио и дјевојке, с којима је ашиковао и које су на њ рачунале; све га је заборавило. Сретне се са неколико полу познатих лица, чији израз показиваше очито омаловажење. Као да им је на лицу читао мисли: тај је због својих афера и још слабијег знања бачен тамо некуд за божија леђа. Чак неки искренији познаници, кад су га издалека угледали, окретаху у страну главу, да му се неморају одјавити.

Уједаред спази познато лице; то бијаше професор Франк.

Брзо упути корак у Европу кафану, у коју долази прва публика, у коју је и он као Сарајлија долазио.

Сједе за један сто. Радије би побјегао у касабу натраг, помисли но како се сјети оног самовања, великог носа и као смола замазаних очију, њиме овлада кајање.

Погледа на сат, но само што је вратио сат у џеп, сјети се да не зна колико је сати. Опет мораде извадити сат, и сада се чисто преплаши, када га сат увјери, да је тек по сата, како је изашао у град, и све ово већ доживио.

Кафана је међутим живјела бучним варошким животом. Ту улазе већином странци и сједају на своја, већ од година заузета сједала; ту је све помјешано, и сношљиво, и Њемци и Чеси и Пољаци сједе један крај другог, Јевреји са познатим важним лицем проучавају рубрике у новинама под насловом: берза, док им жене са прозора кокетирају са богатим Босанцима, који се шетају тик крај прозора кафанских.

Прави живот и важност добија кафана тек онда, када долазе аустријски официри и — швапске глумице. Унутра рупи чопор обријаних лица а крај њих женске. Уједаред се примадона одвоји од друштва и упути се билијару, гдје су три официра пред генералом, који је ту у близини сједио, своје знање и ратну тактику са куглама на зеленој чоји показивали. Баш у часу, када је онај млади кокетни подпоручик замахнуо штапом, да једним ударем ријеши овај рат себи у прилог, приближи му се примадона и гурне га. Кугла учини „гикс“ а млади подпоручик разочаран гледаше у покварен план на чохи.

— Ох волим што сам га ударила, види’те само, кугла му учинила гикс — једва изговараше примадона церећи се пред својим друштвом. Видите га само како се једи као мали, — ох волим што сам га ударила... ха, ха и зацени се од смијеха, док јој он не поче пријетити смијешећи се.

Одмах иза овога улети један капетан, узверених очију и важног израза, као да су му припели суху јарећу кожу преко важног, озбиљног лица. Када не нађе мјеста крај прозора, баци презиран поглед по свима у гостионици, а поглед му је кратко говорио свима присутнима: Багаж!

Иначе кафана изгледа као каква станица на путу. Непрестано улазе кондуктери и портири, с поља се чује звонце омнибуса, путници се дижу важно и брзо, још брже одлазе, све их је мање, чини се као да су сви ови гости сами путници и чекају, када ће доћи један са звонцетом па и њима рећи: изволте се господо спремати на пут, све је спремно, све је готово за пут; и тај са звонцетом као да чекаше, када ће и она господа са златним оковратницима и сабљама са стране, као најстарији и најсталнији гости оставити ову гостионицу и одпутовати.

Душан се мало умири и сасвим се механички лати новина, које су лежале на његовом столу. Бијаху махом сами сарајевски листови. Узме полузванични њемачки лист. Поче читати, да се разоноди. Телеграми: Беч. Његово Величанство цар и краљ је данас посјетио изложбу кухања. Беч У двору је данас био дворски објед за 24 лица. Беч Њено ц. и к. величанство надвојвоткиња Марија Јозефа је данас допутовала у Беч. Биоград. Вијести, да краљ кани дати [235] оставку у прилог једног аустријског надвојводе показују се као измишљене. Биоград. Овдје се оснива аустрофилска партаја под вођством једног бившег аустријског шпијона.

Преврне другу страну. Дневне новости: Приватни љекар, Израел Фишер је данас отпутовао у Монархију својој родбини. Наименовања: Емануел Кон је наименован за савјетника у земаљској влади у VII. дневном разреду. Милош Србонић, официал у XI. дневном разреду је унапријеђен у X. дневни разред.

Преврне трећу страну сарајевског владиног органа на немачком језику. Анонсе. 1. Изнајмљује се соба са свима удобностима код младе госпође вишег владиног чиновника. Официри имају првенство. 2. Професорски кандидат, Србин Босанац, тражи себи зараде ма и као кућевни учитељ. 3 Продаје се читлук. Првенство имају Немци и Чивути из пријека. 4. Расписује се стјечај за вишег владиног чиновника. Првенство имају Немци и Хрвати, који су се учили у језуитским школама. Одговори уредништва. Господину К. у касаби Д Т. Жао нам је чути, да се госпође виших званичника и кћери им морају свађати због недостатка у младим људима, и да је због тога настао велик раздор у бољем вишем друштву. Препоручујемо градском вијећу, да се обрати на корпскоманду, те да се у касаби намјести војничка региманта и тиме задовољи и овим потребама.

Новости Наш уважени грађанин, Израел Шлезингер посјекао се при резању ноктију, те ће морати неколико дана мећати енглески фластер на палац десне ноге.

Душан прекине читање, даље није могао више читати.

Када је Душан Трифковић свршио читање, у том тренутку га неко љубазно поздрави. Душан набра лице на осмијех. Исто тако љубазно отпоздрави, но када виде ко је, он се уозбиљи. Био је то Милош Симић, познати господин „из пријека“. Душан учини озбиљно лице, да овога одбије, но прије него што је Душан ово извео, онај се већ спремио да иде. Душан није могао од стида да подноси, да му овај дијели милостињу пријатељским љубазним понашањем.

— Здраво Душане! зачује са стране непријатно оштар глас. Осврне се скоро намргођено, но брзо се насмијеши, када виде Стевицу. Стевица му приступи и на лицу му се одражавао лак ироничан омаловажавајући осмијех. Душан опази ово, но не хтједе одговарати на њ.

— Каковим си ти то послом дошао у Сарајево? Душан не знађаше шта да одговори. Стевица и не чекаше одговора, већ како је по свом обичају брзо говорио, настави.

— Чујеш еј, пожури се с тим твојим унапређењем. Овдје се говори да би те могли отпустити из службе.

Душан се ту трже и чисто му се згрчише сви живци и у тијелу и на лицу. Тајна слутња његова бијаше то од како је премјештен, а овај је ево сада откри. Као да ју је сада први пут схватио. Та му мисао сада поста страшна. Да се уједаред нађе на сред улице!

— Имам ја доста новаца спремио сам ја себи пара — изговори Душан слабим гласом, као да га је та несрећа већ задесила.

Када помисли колико би дуго још могао живјети од тих пара, у глави му се нешто помрачи, у мозгу збуни.

— Ех, тог се ја не бојим, рече као у себи и учини му се, као да слуша неког другог те ријечи изговарати.

Када га је Стевица оставио сама, дуго се мораде одмарати, док није дошао к себи.

Овај је погодио његове слутње, дакле ће бити нешто у ствари — мислио је Душан и није могао више да се ослободи од тих мисли, све док није Боривој Хаџи-Костић дошао. Боривој га је једва познао, тако се промјенио. Она прије вазда углађена коса Душанова бијаше сада накостријешена и у средини сва замршена у једно клупче. Очи су му свијетле као да је побољевао.

Када Душан види Боривоја, мал се није заплакао. Не умјеле ништа рећи, само га гледаше, док га Боривој није први ословио. Но одмах се [238] послије првих ријечи ослободи те душевне везаности и поче се тужити. На пошљетку се повукоше за пошљедњи сто у кафани и ту сада изби из Душана незадовољство. Боривој му проматраше скоро унакажено лице и не вјероваше да је све истина што говори, јер Србима престоји лепша будућност у овим земљама. Тако је бар нови министар обећао.

— Ја се чудим да прогони против тебе још трају, — изненађено је говорио Боривој. — Ма обећало нам се да ће нас унапређивати и да ће бити предусретљиви према Србима. У Сарајеву су већ почели у том смислу радити. Народне вође се измириле с владом и ето добисмо доста слободоуман црквено-школски статут, и то за кратко вријеме.

Душан ћуташе и климаше главом као болесник коме се говори: ма већ си оздравио! а њега у ствари болест дави. Душан је чак веровао у могућност истинитости лијека, о ком је Боривој говорио, али није вјеровао, да је тај лијек и за њ створен.

— Ја сам пропао, за мене нема више ничега доброг, лијепог, узоритог, ничега, ја не вјерујем више ни у шта — изговори Душан Трифковић очајно.

— А, иди човјече, немој говорити као мали, који не умије ни обичних удара да подноси — одбијао је Боривој Душаново очајање, изговарајући ове ријечи с негодовањем, који се показује људима, који учине глупост.

- Ти вјерујеш у то што мислиш, а ја сам се освједочио о овоме што говорим — одвраћао је Душан с тако сталним гласом, који је посведочавао истинитост реченог. — Ти нијеси живио у касаби, камо не допире друго до ли заповјест од горе, гдје се не слуша на глас савјести већ на тирански налог. Ми смо у Босни херметички одијељени од Српства, а у касаби си и од остале Босне тако одијељен. Знаш да сам мислио првих дана побјећи отуд. Није ме само босанска касаба застрашила, већ странци званичници, који су тирани господари а ја, без способности на отпор, њихов слуга. Желио сам некуд побјећи ма куд — из своје домовине! А куда? Гдје би могао под овим небом као Србин наћи уточишта? Зар не видиш да нас свуд гоне! Данас је најгоре Србин бити.

Боривој се насмијеши, летну мислима у блиску прошлост, када је он нешто слично мислио, али ево ипак оно што је мислио и осјећао, није било овако очајно.

— Ми смо се сви борили, трпјели и стрпељиво чекали — одврати Боривој. — Откуд да је твоје стање горе од нашег? Мени ни љеба нису дали у мојој домовини, пак ево чекам и ако има Бога и правде, ни један син ове домовине не ће пропасти, па ни ти!

Душан дигне руке очајно и избаци ужасан уздах из груди.

— Не вјерујем да ће се моје стање икад поправити све ако ме и унаприједе — избаци очајно. Море, народ нас је васпитао да се заносимо за Српством, школа нас је увела у добра културе, живот у варошима великих школа на миран рад, а кудгод се у овој земљи окренеш, свуд буја насиље и безакоње против Србина.

— Ма то престаје; од како је дошао нов министар!

— Никад то не престаје, догод нами заповиједа министар из Беча. — И када би ти министри хтели против нас, то ће у будуће све мање моћи, јер се све окренуло на боље за нас — говорио је Боривој одлучније. Слогом са Муслиманима постајемо фактор у овијем земљама, а без наше воље не ће се моћи ништа. Ми се уздамо и у обећања новог министра. — Све је лаж што год — поче Душан, но брзо прекиде — Ох, та ја сам у касаби пошљиједњи човјек. И стражар и жандар и финанц и послужитељ уреда више вриједи него ја! Све је надамном. Пао сам до обичног раденика у обичној радионици, који када дође вријеме, узме чекић, длијето или шило у руке и иде на посао. Када дође вријеме, идем на ручак, једем као и раденик, који се ничим не поноси. Зар то није страшно у својој рођеној домовини морати туђину ропски служити, бити му робом, па и као такав све чинити што дужност налаже, вршити више него што је дужност, па [241] ипак бити пошљедњи?! У својој рођеној домовини сам странац! Мене нико више повратити не може. Своју младост, здравље, крв и живце, све сам утрошио, сву радну снагу, мушки понос, новац и ево ништа нијесам постигао. То је почетак мог краја, у овом свијету нема заслуга, нема вриједности — нема ничега више.

То ми је земаљска влада учинила. Бацили су ме на дно, откуд не може дубље и сад ме бију, по глави, по срцу, по грудума, свуд, да ме сасвим пребију, да не вриједим више ништа, ето, и онда су успјели — уништили су једног Србина! изговори Душан с пуштеним гласом, који је одавао малаксалост.

Наста мала пауза.

— Странац никад није донео среће туђој земљи! Не вјеруј да ће је икад донијети, доврши Душан очајно.

Боривоја увјерише ове ријечи, да му пријатељ заиста овако из дна душе мисли. Но није вјеровао у истинитост реченог. Јер је ново министарство обећало поштеном ријечју народним вођама, да ће побољшати и повољно ријешити сва српска питања. Без сумње да се за овако кратко вријеме није могло све учинити, јер ту треба све из основе почети. А то захтјева више времена. Више није могао да сумња у добре намјере новог министарства, већ по ономе судећи, шта су све обећали народним вођама на црквено школском пољу. Ето и за [242] његову ствар ће се учинити све што се може. Сам министар је казао једном вођи, чим се упразни мјесто за Боривојеву струку, да ће се њему прво дати.

До данас се још није ништа ново десило, нема мјеста чак ни за друге струке а нису ни једног странца намјестили. Шта преостаје дакле? Стрпљиво чекати, но када би тамо на влади учинили нешто против задане поштене ријечи, онда би се знало с ким се има посла, и како ће се даље морати радити.

Боривој не хтједе овај разговор настављати. Био је увјерен да је Душан пао у очајање, да преживљује кризу, која ће се морати окренути на боље док је још у Сарајеву.

—- Што ми ниси писао да долазиш? питао га је Боривој да разговору даде други правац, а и да се извјести даље о Душану.

Душан слегне раменима, као да није умио одмах одговорити.

— Ни сам нијесам знао хоћу ли доћи или не.

— Па то си се размишљао дакле. Зашто управо долазиш, у зимско доба правиш тај велики пут?

Душан застаде и не могаде казати зашто је управо дошао. Ни сам није био на чисто зашто долази, кренуо се до душе да посјети вечерас и добротворну забаву, али када се промислио дубље шта га је кренуло на пут, он чисто сам пред собом није [243] могао да призна: дошао је да се деси какво чудо, нешто немогуће.

— Па, никако — мислим да посјетим и довротворну забаву — једва некако пребаци преко језика.

Преко Боривојева лица прелети тамна сјенка негодовања, набрзо је нестане и лице му опет поста мирно.

— Па напошљетку - ко — хоће — нека иде, ја им баш не би ишао — изговори Боривој некако тешко, и не хтједе ништа више говорити о овој ствари.

Боривој је стајао на народном становиштву да се дотле не учествује у јавним забавама и свечаностима док се још не удесе неке народне ствари. Тако су ријешили вође са народом српским у Сарајеву. Душана није смио одвраћати, јер чудно би изгледало, да га одвраћа, и ако у души није одобравао то. —

24.

Добротворну забаву, која се одржала у дворницама градске вијећнице, приредиле су госпође виших чиновника по упутству својих мужева, који су опет добили миг од горе, да се нешто учини и за босанску сиротињу.

Велика дворана градске вијећнице је била раскошно украшена. Велики перзијски теписи су висјели са балкона и зидова; ову раскош повећаваше електрична свјетлост.

Све, и госпође и дјевојке и мушкарци, [244] све, све се бијаше обукло у најлепше и најраскошније одјело, да ниси могао разликовати, које је госпођица дрорског савјетника, које банкарова, а које госпођа нижег званичника. Колико листова у трговачким књигама, гдје се пише вересија, морадоше трговци данас испунити, о том књиге ћуте, а прашина ће запечатити ћутање.

У Бечу се куповало за готово у Сарајеву на вересију и кроника тврди, да нема у Сарајеву радње, чак ни једне турске буде, гдје се данас није у књигу уписивало. Многе трговце су прошасте оваке забаве већ у црно завиле, и они су пропали, а новац још, добили нијесу...

Душан Трифковић када виде овај сјај крај електричне свјетлости, чисто му се ноге скаменише.

Осјећао се као сељак када први пут дође у варош и не може да схвати шаренило на улици, метеж и трку људи. Душан се још горе осећао, тако туђе, тако страшно, као да је залутао у некакав страни град једне туђе државе, тако му све бијаше туђе, страшно страно.

Велика дворана, у коју је Душан сада ушао, бијаше дупком пуна свакојаких лица, физијономија и носева; ту је био сав аустријски конгломерат и у спољашњости и осјећању, мишљењу и у говору. Ту су плаве грације бечких салона бацале нежне погледе на своје витезове златних оковратника, [245] млади фићфирићи са моноклом, малаксалих жила, ишли су около и блазирано омаловажавали ову провинцију; „кај ви буте овдје делали“? поздрављају се нека господа као да поје славуји отуд са Шестина крај Загреба, а весели кикот се разлијегаше по дворани као код Шталенера у Херналсу у Бечу. Ни она важна, ладна достојанствена дица, која одлучују судбином ових земаља, ни она нијесу изостала већ из разлога, да владине новине сарајевске могу више великих имена овјековјечити међу својим редовима, да будући историчари, када буду по тим листовима купили историјску грађу ових земаља, могу и њих наћи међу добротворима ових земаља.

Ту је била и госпођица Мицика, кћи једног писара порезног уреда, она вижљаста госпођица, која је сваком добро позната са корза, гдје сваки дан прође по неколико пута горе — доле, цупкајући, као да има федере у ножицама, и баца заљубљене погледе нарочито на званичнике испод деветог дневног разреда. Данас су јој курисала два постарија владина тајника и частили је шампањцем.

— А откуд ви данас овдје? Запитаће неко Душана. Пред њим стајаше мали човјечуљак, великих крупних очију, просједе косе с фесом на глави. Био је то Србин Сарајлија, Цвјетин Пејић, познат кроз своје шпекулације, које су му за кратко вријеме [246] прибавиле велико имање. Србин па прибавио себи имање!? То му је прибавила, његова мудра глава и још лукавија политика. Тамо гдје нема добити, не политизирај то је принцип животни Цвјетина Пејића. „У стварима политике, вазда држи уз политику земаљске власти или уз цркву“. Цвјетин Пејић се држао обојега. Зашто држати уз народ, када немаш користи зашто имати и државу, која не доноси? Зато је Цвјетин Пејић вазда држао уз владу, а она му је дала све повластице, што му је доносило силне хиљаде годишње, а он је опет чинио услугу влади у црквеним стварима, и тако имао цркву на својој страни.

Цвјетин Пејић је играо једну од важнијих улога при црквеним заплетима послиједњих 8—10 година. Влада га је увела у опћину црквену и био је десна рука владином комесару, нарочито у пословима извршивања владиних наредаба. Зато му је опет влада дала све концесије, јер да их он није примио, добили би их какове швабе, јевреји и странци. Зато се у политичким питањима треба држати политичке и црквене власти!

- Дете ви то мало попустите жице, па ће све то ићи боље — храбрио је Цвјетин Пејић Душана, видевши да онај очајава — зашто трпити без хасне?

Цвјетин Пејић се задржа још мало са Душаном и онда оде у друштво виших владиних чиновника.

— Ако што устреба, само се обратите на мене — препоручивао му се Цвјетин Пејић. — Данас се окреће политика на нашу страну. Од данас требају и наших образованих људи на вишим мјестима.

Уз Цвјетина Пејића се вазда лепио Србин званичник земаљске банке Лука Бојић, Сарајлија, за кога су опет зли језици свашта говорили, да је најпре пропао у гимназији и у свима средњим школама, да је затим отишао на неко вријеме из Сарајева; и када се вратио отуд са неком свједоџбом — дипломом, да га је овај Цвјетин Пејић намјестио у земаљску банку за чиновника. Но зато је Лука Бојић био захвалан не само Цвјетину, већ у свима онима, који су му припомогли при унапређењу, нарочито директору банке и још некојим из земаљске владе. Овај Србин, банковни чиновник се вазда као реп вртио иза те господе, и доносио госпођама им столице, воду — а можда би и дрва доносио када би то овдје требало. Захвалност према добротворима је једна од највећих врлина!

Уједаред се затресе ваздух од силних музичких тонова. Војна музичка капела је у све трубе и добоше ударала аустријску царску химну. Све се ускомјеша, ужурба и госпође и госпођице и млада господа, нарочито они са земаљске владе. Уједаред све застаде тамо гдје се нашло и гледаше према улазу у велику [248] дворану. На улазу се појави војна земаљска поглавица. Душан такођер застаде као укопан на једном мјесту, да му се какогод не би штогод могло замјерити. Јер је овдје било људи, који су сваки покрет разумјели, знали га правилно протумачити.

Владала је нијема тишина, док се војна поглавица поздрављао са приређивачким одбором. Брзо се за тим направи шпалир према узвишеној трибини у челу дворнице. Поглавица погледа све по дворани и упути се према раскошно удешеном узвишеном мјесту. Све одану за час.

Земаљска поглавица се попне на трибину и баци један војничко строг поглед на публику. И опет све ућута. Војна поглавица Босне и Херцеговине, аустријски генерал, држаше капу са зеленим перјем у десној руци, лијеву наслонио на балчак од сабље и тако поздравља свог господара, владара свију покрајина аустријских, и милостивог господара Босне и Херцеговине.

Аустријски генерал је био миран и достојанствен, прави говорник у мундиру, који ће умјети свима говорничким средствима у одсудном тренутку своју војску одушевити, да иде и у ватру и воду за свог господара. Он стоји мирно и достојанствено, а кад изговори ријечи: „Да Бог поживи мог милостивог господара, цара Фрању Јосифа првог!“ аустријски генерал уздигне главу, очи му [249] сијевнуше нешто сугерираним одушевљењем, реторски звучан глас му избаци ове ријечи оштро, а када дође до ријечи „цар“, он подвикне, тресне руком са чаковом са зеленим перјем, и чисто се зањиха у читавом тијелу. „Живио цар Фрања Јосиф први! Живио, живио, живио!“ Одјекиваше са свих страна, и мушки женски гласови, све се помјеша уједно.

И Душан Трифковић макну уснама: Живио! Послије се осврне, да ли га когод гледа.

Наста за тренутак мир. Опет отпочне говор, жагор и метеж.

Душан је ишао сам по дворани гурајући се кроз силну светину и наилажаше на неколико познаника, поздрављаше се с њима, но није имао воље да се дуго задржава с њима. Непрестано је ишао унаоколо, као да је тражио некога. Тако му је чувство говорило, да ће морати овдје наћи своје друштво, свог човјека, још више штогод.

Непрестано је бацао поглед преко оних безбројних глава. Уједаред чисто претрну. Као да је нека груја прошла крозањ, но не знађаше за извјесно откуд. Колико се могао сјећати сукобили су му се погледи са зеленим очима професора Франка, но није могао зацијело да зна, је ли то баш он био, јер му остале главе уједаред заклонише те очи, с којима се само за тренут сукобио.

Душан Трифковић пође другим [250] правцем, да се не би срео с тим човјеком, од кога се у пошљедње вријеме бојао, но непрестано је гледао на ону страну, гдје му се учинило, да га је видио.

Заиста је то био професор Франк. Душан га сама погледа. Професор Франк је стајао сам и гледао оштрим, проматрајућим погледом свуд по великој дворани. Лице му је било крто, као да се скаменило. Душан баци још један поглед на њ. Лице професора Франка је тумачило Душану све, шта овај сада мисли и осјећа. Изгледаше, као да професор Франк мисли, како ће да учини какво лукарство, али пошто у овај мах то не може, то га је спопала нека брига, која се следила ево на лицу му. Само му се поглед кадгод тек брзо макне преко масе људи, лукаво и себично. Док проматра вазда је на опрезу, да му ко други не учини лукавство, а увијек је спреман, да се од лукавства одбрани, зато се осврће на све стране, јер се боји подвале, коју у свему види. Душану се учини као да Франк испитује свему сакривен смисао, тражи да пронађе лукавство, да се може да одбрани од њега. Зато је дошао амо, тражи одбрану од зла у сили, зато се ослања на силнике, јер силом руши свако лукавство и силу.

Душан тајно задрхта. И опет им се погледи сретоше, и Душан се учини као да га није видио. Брзо [251] скине поглед с њега, окрене му леђа и пође противном страном. Но када је ишао нешто мало по дворници, уједаред спази Франка пред собом, но Франк није гледао на Душана, тако се овом учини. Брзо се окрене да се не састане с њиме. Пође на противну страну. Професор Франк је све ово видио, разумио и знао, да ће Душан ипак све онако чинити, као што он то буде желио.

Професор Франк се у себи насмија, и удеси своје кораке на ону страну, камо ће Душан морати доћи. И заиста, мало потраја и Душан Трифковић и професор Франк имађаху част да стоје један према другом. Професор Франк стајаше пред Душаном са оним усиљеним намргођеним лицем, којим се пријатељство указује, но није се први јављао. Он чекаше одговор Душанов на овај знак.

Душаном у тренутку овлада немило узбуђење, но не могавши куд, јави му се понизно. У осталом није имао разлога, да му се не јави.

— О, здраво, добро нам дошли — одвраћао — му је професор Франк поздрав. То је баш лијепо од вас што сте зашли на ову свечаност — настави љубазним на сурим тоном. А то вам се као Србину мора похвалити, та сношљивост, коју треба да гајимо. Па како се осјећате господине тамо на вашем новом дому. Ја мислим да неће бити лоше? и проматраше [252] га погледом, који је требао да побуди увјерење, да добро мисли о новом положају Душанову.

— Па онако знате — треба се помало навикавати.

- Како, зар се нисте још навикли?

Душану бијаше ово најнепријатнији разговор, који је у опће вечерас овдје могао доживјети, да се о свом новом положају изјашњава и то пред професором Франком, који ће све то другачије да схвати, другачије да тумачи.

— Па то је позната ствар, да се човјек послије Сарајева тешко навикава на касабу.

- Заиста? упита професор Франк чудећи се, као да први пут чује овако нешто. — Хм-хм, учини, и застаде, показујући лице, као да му је жао што је то тако — Биће боље, све ће то бити боље, и за вас Србе — доврши Франк.

Душану пуче нешто ново пред духовним очима. Да му се овај човјек тако изда, да зна да је Србима зло. Ту исповјест још није чуо из уста његових.

У тај мах се кроз светину догураше до њих двије госпођице, кћери виших владиних чиновника, које су продавале слаткише. Обје госпођице су гласно говориле њемачки, да их свако чује да њемачки говоре, но чисто словенски нагласак одаваше да нијесу Њемице, и ако су потпуно владале тим језиком.

Вршећи своју добротворну дужност обе госпођице с понудама приступе Душану и професору, и слободно, но врло учтиво и нежно нуђаху своје слаткише. Ту није вриједило Душаново захваљивање, женске су играле улогу слободних домаћица. Душан се устезаше баш све понуђено узети уз руку ових елегантних женскиња са бијелим капицама на глави и са црвенкастим прегачама преко паса.

Обе дјевојке бијаху за Душана дражесне овако обучене, а нежно им понашање, које је тако брзо освајало, прикова Душана за час, и он се расположи.

— Мора господин узети што год му понудите — умијеша се професор на њемачком језику. И ту престави Душана госпођицама госпођици Хичек и госпођици Крашевској.

— Госпођице су Словенкиње, па ипак између себе говоре њемачки? чудио се Душан, њемачки говорећи.

— Па?! одговори госпођица са пољским именом, и скоро да је ово увриједило, јер је у тим ријечима осјетила и мало увреде.

Госпођица Хичек се доброћудно смијала.

— Ви сте без сумње Чехиња — ослови је Душан.

— Ја нисам Чехиња, већ је мој покојни дјед био Чех — одврати дјевојка даље смијући се. — Ми смо Босанке. Ми смо у Босни рођене.

Када Душан на ово ћуташе, додаде она смијешећи се: па да, кад смо се у Босни родиле, морамо бити Босанке.

— Пазите, госпођице — настави професор Франк шаљиво — овај је господин момак за женидбу. До сада је господин био у касаби и сада ћемо га довести у Сарајево — рече професор, циљајући на симпатичне погледе госпођице Хичек, којима је она гледала Душана.

— Па и ја сам за удају — рече госпођица Хичек и грохотом се насмија и Душан сада позна праву словенску крв и — чешки нос на госпођици Хичек.

Но, колико је Душану смијешан изгледао тај прчасти нос на госпођици Хичек, много дубље га се дојмиле ријечи професора Франка: и сада ћемо га довести у Сарајево. Шта и како управо мисли тај с тим ријечима. У њему оживи нада, да би то могуће било тим више, што је себе учвршћавао у мишљењу Боривојевим изјавама, да ће се нешто учинити и за унапређење Срба у овијем земљама. Но ипак му је то све било нејасно.

25.

У том тренутку се професор окрене и врло понизно, руке љубећи, поздрављаше једну госпођу, која је била удварачима окружена.

Била је то госпођа владиног савјетника Улриха. Госпођа савјетниковица Улрих важи у граду као личност, [255] која утиче на многе званичне ствари у земаљској влади, нарочито у личним питањима. Причало се, да је њена ријеч код земаљске управе од одлучног значаја, а да многи имају своје унапређење њој да захвале. Многи имају њој да захвале, што су данас предстојници, судци, па чак и владини тајници, а мања наименовања и унапређења није било потребно ни спомињати.

Госпођа савјетниковица је заиста била уважена личност код све велике господе на земаљској управи. То уважење води своје поријекло још из млађих дана њених, када је важила као љепотица, но госпођа савјетниковица још ни данас није изгубила све своје дражи и ако је била већ у четрдесетим годинама. Данас је била у свом правом достојанству; на себи је имала хаљину од црна сомота, превучену са свиленим тилом, а кроз провидне шупљике на хаљини извиривало је њено бело дражесно тијело, које још имало у себи свежине и примамљивости за исвјесну господу у влади и у војсци. У питањима хаљина муж јој савјетник Улрих, у опште није имао друге ријечи доли првог у мјесецу турити руку у шпаг и сву плату њој предати, којим новцем је послије она управљала према својим потребама.

Данас је поносито корачала по дворани окружена са четир удварача.

— Је ли повољи да вас преставим [256] госпођи? упита професор Франк Душана, очито још у понизном расположењу и држању према овој госпођи Душан се није опирао.

Одвикнувши се од љубазних ријечи чак и једног послужитеља у званију, Душана Трифковића најпре обузе мали страх, за тим се брзо сабра и скупи сву своју снагу, да сам себе увјери, да у њему још има мало поноса и мушке снаге. Приступи госпођи понизно са потребним учтивим осмјехом на лицу.

Госпођа му пружи руку, коју Душан пољуби и чекаше да га госпођа прва ослови.

— Ако немате свога друштва изволите с нами, Душан се забезекну од чуђења. Пође за госпођом и њена четир удварача, попунивши сада број пет. Но госпођа још не бијаше у правом расположењу, јер је научила да је прате шест удварача, дакле пола туцета. Франк престави Душана осталој господи у свити.

— Да вам представим једног од најинтелигентнијих муслимана у Сарајеву — Османа Хаџи-Сулејмановића — приказиваше Франк.

Душан погледа мало боље овог „од најинтелигентнијих омладинаца муслиманских“. Очи Османа Хаџи-Сулејмановића бијаху од достојанства чисто упале, дивљи понос се одражаваше на лицу и раширеним ноздрвама овог младића, чије је лице било сада намргођено од тог силног достојанства, хотијевши улити решпект Душану.

— Ово је г. Већеслав Хичек, владин перовођа. Господин адјункт Адолф Јунг — престављаше Франк даље на немачком језику, са пуно поштовања.

— Господине Хичек, је ли оно ваша госпођица кћи?

— Моја — моја! са поносом тврђаше господин Хичек.

Главну ријеч је водила савјетниковица. Она је непрестано говорила и давала прилике час једном час другом да каже по нешто и да учествује у конверзацији док она не би својим говором прекинула и најинтересантније излагање.

- Ја сам имао част упознати се са господином савјетником на једној крсној слави — покушавао је Душан да се боље прикаже госпођи, мислећи на крсну славу вод Митровићевих. Но изгледаше да му је госпођа слабо опазила говор. Она је овде најрадије слушала младог адјункта у земаљској влади, Адолфа Јунга, Немца, који је умио да имитира онај елегантни тон, говор и понашање, који се негује у бечким салонима. Код куће је главну ријеч и улогу играо један крупан, бујан, плећат и код жена обљубљен потпоручик, који сада бијаше забављен негдје око дјевојака.

Подсавјетник Јунг је говорио оштрим крештећим гласом при говору, плећа је високо држао, у која бијаше чисто упао врат са малом, меснатом и црвеном главом, и као да је вазда хтио рећи нешто велико, ванредно још [258] нечувено. Држање му је било охоло. Све ниже званичнике је гледао од горе, а Србе је држао за нижу врсту рода људског По свему понашању му се видело, да се много кретао у бољим друштвима и да је размажен љубимац сарајевске њемачке елите око земаљске владе.

Пошто господин Јунг није знао другог језика ван немачког, то се говорило њемачки.

— Имао сам доста прилике већ да научим земаљски језик — но чудо — не да ми је језик тежак — већ — ich habe kein Interesse für diese Sprache.

— Но па то вами није ни нужно у земаљској влади у жељезничком одјелењу. Тамо нико и не говори земаљским језиком — лаконски одговори госпођа,

— Ви милостива говорите изврсно наш језик — правио је комплимент госпођи Осман Хаџи-Сулејмановић, који је такођер чинио спољашњу штафажу госпођи савјетниковици.

— Јел земаљским језиком? упаде му у ријеч госпођа савјетниковица.

- Босански, милостива, ја наш језик зовем босански — одврати Осман Хаџи-Сулејмановић рђавим немачким, тешко крхајући њемачке ријечи преко језика, као да гризе орасе. Виша земаљска власт жели да тако зовемо наш језик.

- А то је правилно тако треба, хвалила је госпођа ову покорност према земаљској управи. — Тако треба [259] да нам сва омладина мисли. Госпођа савјетниковица се поносила што може ево и политичку мисију да врши.

Док је госпођа овако хвалила Османа Хаџи Сулејмановића, а он себе замишљао унапријеђена у најближој будућности, о њему дотле његова браћа Муслимани нису најбоље причали. Нарочито она група Муслимана, која је до сада тајно осуђивала аустријску политику у Босни и спремаше се већ, да као странка ступи у опозицију, која је већ са Србима склопила слогу и само чека згодан тренутак да јавно отпочне рад као странка. Јавно о Осману Хаџи-Сулејмановићу су говорили, да га влада гура напријед, па да може да каже, како и Муслимане унапређује, и да на основу тога прави планове, како ће да створи младотурску странку, која је уз Аустрију, која не жели никаква додира с Турском и данашње стање одобрава. Зато унапређује Османа, као будућег стуба те нове странке.

Осман Хаџи-Сулејмановић је залазио и међу муслиманску омладину, која је већином иронисала с њиме, и оштрије га критиковала. Једном приликом му рече један од нове слободоумне омладине муслиманске: Море, Осме, није лијепо што много комплиментираш тим Швабама. Осмо је дошао ван себе на ово озбиљно пребацивање.

— А што да се држим с Муслиманима? говорио је Осмо утишавајући [260] љутину — Што сам ја с вами искренији, ви ме све мање цијените, а што се ја више од вас туђим, све више решпекта имате од мене.

— Но пребацују ти ето да те виђају код католичког бискупа — озбиљно му рече исти омладинац.

— А што ми ко смије замјерити што идем бискупу? Иду и други Муслимани и хришћани.

— Ајд, ајд, Осмо! однијеће тебе ђаво са бискупом — Осмо ћуташе.

— Зар би ти могао погазити твоју прадједовску вјеру?

Осмо се удуби у мисли на ово питање, које га је увриједило тиме, што је садржало оптужбу, као да би он био у стању бити отпадник.

— Баш кад хоћеш да знаш а ти знај — ја не вјерујем у једног Вога! — изговори Осмо узбуђен преда се гледајући. — Гдје имадем шта да изгубим?

Сарајевска чаршија и баш незадовољни Муслимани су говорили, да овај будући стуб младотурске аустрофилске странке нема никакове дипломе, већ да га је неко тамо негдје у једном аустријском граду препоручио некој дирекцији једне школе, гдје су му на неки начин дали неку свједоџбу, и сада га на основу те свједоџбе гурају у влади напријед.

Послиједње ријечи госпође савјетниковице су и владиног перовођу Хичека изазвале. Хичек је био већ постарији човјек но још пун младачке снаге и бујности.

- Мени се овдје у Босни боље допада него у Чешкој — говорио је госп. Хичек њемачки, очито ласкајући владином адјункту Јунгу но више говорећи Душану и вођи будуће младотурске аустрофилске странке. - Овдје је човјек слободан, може да буде шта хоће, Босанац, Чех, Њемац, то је овдје све једно. Ја то баш волим, да смијем све да исповједам. Ето, видите, ја сам Чех, моја је жена Њемица, а женска дјеца су ми ческиње. Мој син је био Хрват, док је овдје ишао у школу, када је отишао у Чешку на школе, постао је Чех, а сада је опет дошао у Босну и сада каже да је Босанац. Моји у родбини су оно, гдје ко живи, међу њима има и Мађара и Словенаца и Талијана. Ја најбоље овдје живим. Када одем у Ческу тамо сам туђ, тамо ме више нико не познаје. А овдје у Босни ме поштују па то је главно.

Све је то г. Хичек изговорио брзо са таким ческим нагласком, да се тешко разумјело и разазнало, да је то немачки језик.

Пети члан пратње госпођин био је постарији младић који се између тога придружио, Сарајлија, Србин, који ништа није говорио, већ само слушао. Он је дотјерао до 3200 круна плате, с тим је био задовољан, вршио је своју дужност при градским изборима, у црквеној скупштини је био први уз десни рукав владиног комесара [262] и ево и овдје је испуњавао један број.

Госпођа савјетниковица је тек онда дошла у своје право расположење, када јој се прикључио и онај пуни, високи, црни и плећати потпоручик, љубимац сарајевских дама. Тиме је био потребан број удварача постигнут. За више није било мјеста до ли за шесторицу.

Мало касније госпођа савјетниковица распусти своју свиту и остане сама са младим плећатим потпоручиком. Душан и опет остаде сам, но сада је ову самоћу већ лакше подносио. Ова забава га поче одушевљавати, а неко нејасно чувство све више хваташе корјена у његовој души. Но када је касније опет угледао професора Франка није му ишао с пута, већ му се придружио и опет ишао тамо код госпођице Људмиле Хичек и забављао се с њоме поред свег тога, што га је Пољакиња још непрестано гледала са неке висине и снисхођујући се разговарала с њиме.

Тако се Душан забављао до пред зору. На крају се упознао и са госпођицом Мициком, којој је платио неколико чаша шампањца, да се на крају није разликовало ко је од њих двоје боље расположенији.

Пред крај забаве се госпођа савјетниковица Улрих још једаред појавила у друштву свих шест својих удварача, међу којима се и Душан налазио. Разговор је на крају текао [263] много живље, чак је и Душан слободније говорио и напошљетку завиривао кроз ситне рупице чипки на горњем дијелу хаљине госпође савјетниковице. Када је она то примјетила, она се насмијала и казала му тепајући: а, зар сте и ви мала лола?

Зли језици, и сарајевска чаршија, нарочито завидљиве госпође из истих кругова су говорили, да су сви шест удварача, које је саветниковица редовно на забавама имала крај себе, њени љубазници, да су или бивши или будући њени љубазници, да су или они њу освојили или да ће у противном случају она њих освојити. Најјача подлога тих гласина била је што су сви ти људи, који су залазили у кућу господина Урлиха, врло брзо аванзовали и гледали великој будућности на сусрет.

Док ти погани и зли језици тих завидљивих госпођа и чаршија, која је многим сарајевским тајнама и политиком и приватним ушла у траг нијесу потпуно слагали у питањима мало час реченога, сви су једногласно тврдили што се говорило о самој госпођи савјетниковици. Што се и у политичким питањима није сложило, узрок је и у тој чињеници, што вјерско чувство многог католика а политичко увјерење многог придошлице Хрвата, Чеха, Пољака и Њемца није дозвољавало да се о тим стварима, које леже у њиховој интересној сфери, у јавност износи. [264] У приватним питањима госпође Улрих отпадаху ти разлози, а било је опет других разлога и то разлога вишег друштва сарајевског хотв леа, да се у све вјерује, штогод се каже о госпођи Улрих, јер оно што се о њој говорило, то су биле љубавне оргије, унтерисантно, пикантне — огавне афере.

Баш се некако пред добротворну забаву са злурадим подсмјехом говорило о најновијој љубавној афери госпође савјетниковице, у коју је био умјешан један млад богат Турчин, савјетник Улрих и још многа друга млада господа од новца и више госпођа виших званичника, нарочито оних из земаљске управе.

Глас су разнијели млади људи, који су својим пријатељима потајно причали своје љубавне згоде. Причало се о некој кући са два улаза у улици Меденици, гдје су имале тајне састанке скоро све госпође виших званичника са младим људима. Једног дана допрла је та фама и до разних бироа земаљске владе, гдје се такођер почело спремати на дражи и сласти ових љубавних авантура. Нико, ко је преко мјесеца имао мали сувишак у шпагу, није могао остати равнодушан према овако замамљивим љубавним сластима.

Једног дана пред вече, то је баш било у оно зимско доба, када су ноћи најдуже а дани најкраћи, када се у мраку и тами у човјеку попут у [265] дивље звери побуде сви инстинкти и страсти, украде се и сам господин савјетник Улрих из свог бироа ради „приватног посла“ брзо се изгуби у ноћи и мраку, али се брзо нађе пред дворима с два улаза. Задрхта од помисли на љубавно још незнано уживање: Туђу жену пригрлити у своја наручја и уживати љубавне оргије. Закуца алком на дрвеним вратима. Опрезно, и лукаво једна баба отвори врата. Са шапатом се објаснише и разумјеше.

Савјетник Улрих се створи у једној старинској турској кући са неколико ходника и врата. У њему се узбуни крв и врати се у сјећању на све авантуре лепе младости. Само што се приближио једном ходнику, кроз полутаму угледа младог нагизданог господина у турском одјелу са фесом на глави. Овај је баш опрезно био за собом затворио врата од једне собе. Баба се на мах збуни и уздрхта због овог сретања — „чекајте господине, молим господине, одмах“.... муцаше стара савјетнику Улриху, пипаше по зиду пола тавног ходника, напокон рече: „изволите овамо!“ и у забуни отвори врата од исте собе, из које баш овај час бијаше изашао млади бег.

Савјетник се скамени од упрепашћења. Пред њим је стајала његова рођена жена, његова мила Мицика.....

Фама вели, да је госпођа савјетниковица [266] задрхтала на овој ненадној посјети и лице рукама прикрила, и — плакала, савјетник пак да је крикнуо, пао јој је пред ноге и молио је и преклињао, да му даде поштену ријеч, да ће се одрећи свих страсти, и блудног живота а она му је то обећала, пошто је он то захтјевао. Па нека буде мишљаше жена у себи и — измирени се врате кући...

Иако је ево скоро по године како се то десило, о тој интересантној, пикантној и — огавној афери се још и данас расправља, као да се јуче десила. За госпођу савјетниковицу није важило оно правило: свако чудо за три дана. О њој се непрестано говорило и у све се вјеровало.

Госпођа савјетниковица Улрих је са својих шест удварача, којима, када се при поласку кући прикључи муж јој и професор, попунио број осам, остала до свршетка забаве. Ту је распустила своје друштво и остала са својим мужем, оним младим бујним и плећатим подпоручиком и професором Франком, који је отпратише до куће.

Добротворна забава је занијела Душана Трифковића. Ван сваког очекивања је отуд понио најбоље успомене. Није се надао ни да ће се моћи отрести старих брига, а камоли овако добро провести. До сада је све презирао што су ти странци приређивали. Ако је до сада одлазио на [267] оваке забаве, он се осврнуо двапут три шапнуо у себи: а Швабе! и отишао кући, но данас му се све допало. Све је било другачије него прије. Свјетлост, музика парфими, бљесак, сјај све бијаше на њ учинило утисак као када је први пут походио позориште, школу играња и сличне ствари. Ах када би сада могао остати овдје у Сарајеву! Уздахну Душан и удуби се у мисли. Јер живот у Касаби! То значи жив се саранити. Ван Сарајева нема живота у Босни! - Таке мисли пролажаху кроз Душанову главу дан после добротворне забаве.

Истог дана послије подне изненада закуца неко на Душановим вратима у хотелу, где је био одсио. Био је необично изненађен када угледа зелене очи професора Франка, које се повјерљиво и љубазно смијешиле.

— Долазим са поруком госпође савјетниковице Улрих, да дођете у четвртак на вечер к њој на жур, гдје ће бити на окупу сав сарајевски хотволе — тим кратким и журно изговореним ријечима је професор Франк хтио да каже, да нема времена о томе више расправљати, већ да се ово има као полузаповјест сматрати, али испуњавање ове заповјести обећава много што шта.

— То не ће ићи, драги господине професоре, ја у четвртак морам бити већ у званију нијесам добио више допуста.

— То нека вас ништа не буни. [268] Сутра ће се ваш управник извјестити, да вам даде још четир дана слободе.

Душан Трифковић стајаше нијем и није му мило било, да улази у ту кућу, која пред српским свијетом није уживала најбољи глас. - Верујте, да ми ни силни послови не дозвољавају да изостанем дуже од 8 дана.

— Немојте се молим вас измотавати, када вам се лијепа прилика пружа — говорио је професор Франк таким гласом, каковим Душана до сада још није ословљавао.

— Сутра изволите учинити посјету. Госпођа вас чека — И када Душан хтједе још нешто рећи — професор Франк му стави отворену шаку пред уста, говорећи му: ствар је свршена.

Душан се смијешио као мало дијете, када му се наложи да нешто учини, на што нема баш највећу вољу да чини.

Када се професор Франк удаљио, бијаше Душану доста непријатно, али га то ништа није пекло. Радовао се што ће изостати из Касабе четир пет дана више, и овдје имати прилике да се што боље разоноди. А био је чврсто увјерен, да ће се у салону госпође савјетниковице Улрих ванредно провести.

26.

Са промјеном министра за Босну и Херцеговину, као свјежа струја јутром; овлада духовима увјерење, да [269] ће синути нови љепши дани за српски народ а нарочито за омладину Босне и Херцеговине. Свуд се говорило: Омладина ће бити ријешена прогона са меморандумом ће се бацити копрена, и омладини ће бити отворен пут свуд у свима званијима. Настаје ново доба.

Једва је напокон дошао давно жељени и очекивани дан и за Боривоја Хаџи-Костића: Добио је позив у земаљској влади, да му се саопћи ријешење на молбеницу. У грађанство је продро глас да се и за њ мјесто нашло. Тај глас је у српску публику протурио савјетник Улрих преко професора Франка. Боривој је мирно примио тај глас и спремао се на посјет савјетнику Улриху, преко кога ће му се саопћити ријешење.

Све је вријеђало, што је овај свршен човјек толико морао чекати. Суд о земаљској управи није био најповољнији, но с њиме се није излазило још, док се не види, какове се понуде чине Боривоју Хаџи-Костићу.

И у кући Хаџи-Костићевих је овладао веселији и поузданији дух, премда се није вјеровало у коначно повољно ријешење Боривојева питања. Кућа је и сувише препатила а да се могла одмах умирити на ријечи и тумачење тих ријечи. Да је земаљска управа и слала на златном тањиру готов поклон, кућа Хаџи-Костићева би још најприје морала преспавати неколико ноћи, да вјерује у срећу. [270] Кућа на то досада још није била научена. Старији брат куће је у часима очајања био увјерен, да неко проклетство лежи на кући.

Владин тајник Урлих је једна од најважнијих личности аустријске управе у Босни и Херцеговини. Он јој је један од главних представника у политичким питањима, оличена сила, власт, лукавство, умијење, углађеност спољашња, у власти свих оних својстава, која сачињавају аустријску управу. На његов се суд вазда ослања земаљска влада у српским политичким и личним питањима, и његове приједлоге узима у претрес. Владин савјетник Урлих је јунак наших дана. О њему се највише говори у Сарајеву, на његов корак се највише пази. Ни један од званичника босанске владе не може се похвалити, да је тако брзо направио каријеру као владин савјетник Урлих и то све на основу заслуга. Одушевљено предан свом позиву као фелдвебл аустријске војске победоносно је ушао у Сарајево са генералом Филиповићем. Фелдвебл Улрих се може поносити, да је први весник мира и благослова, јер је он први носио проглас генерала аустријског по граду и то — под једним пазухом са рпом прокламација, а у рукама са посудом са штирком, лепио је ову велику штампану артију по сарајевским угловима.

За ове велике заслуге господин [271] Улрих престаје бити фелдвебл; он већ сједи у званију у државној служби. Ту сад започиње управо прави свој рад, за које услуге брзо аванзује до званичника у једанаестом дневном разреду. Дању сиједи овај вриједни владин званичник у канцеларији, и измишља планове против „бунтовних“ Срба, пријављује народне вође, баца их у хапс, поновно их после хапси и стиче све више заслуга пред управом. За ове заслуге још већма промакнут стиче право приступа у прве владине кругове, а по упуству ових поче удостојовати посјетом и српске куће. Ту је био и веселио се и свет га сматраше већ и за кућевног пријатеља, док је он међутим тубио добро сваку ријеч гдје се шта каже, чак и преко других дознавши то, носио је то све на ноге владиним тајницима.

Да би још ревносније могао вршити своју узвишену дужност, он је за вријеме слободног времена редовно одлазио у језуитски курс, код католичких фратара, и тамо стицао нови начин и метод за ову врсту рада и — челичио свој карактер.

Што више уноси раздор међу до маће, његов углед расте не само пред световним властима, већ и пред бискупом босанко херцеговачким. Обећава му се савјетничка титула већ, али мора стећи још већих заслуга. Ту се званичник Урлих, бивши фелдвебл, одаје пропаганди за свеспасавајућу [272] вјеру, он постаје вођа пропаганде са својом сада већ стеченом госпођом, кћери вишег званичника, који је на сличан начин успео до положаја. Купи око себе прваке јединоспававајуће вјере, учитеље, званичнике професоре, а професора Франка узима за главног свог савјетника. Улрих се орођава и окумљава са муслиманском и православном сиротињом, децом, чак Циганима, и тиме је доводио у крило јединоспасавајуће вере нове чланове.

За све те услуге владин савјетник Улрих бивши фелдвебл, званичник једанаестог дневног разреда, постаје ево члан владе за Босну и Херцеговину, но тиме још није постигао све оно нашто се осјећа позваним. То се тек мора стећи. И сад се савјетник Улрих даје новом послу. Сада као махнит сам ствара афере домаћим синовима, и док овај час баца крст на се и шапће молитве, и удвара се Вогу, да му опрости гријехе, истом том руком пише оптужбе, лажи, денунцијације против најчистијих карактера ове земље, које су вјекови стварали. Оне исте усне, које су овог часа нежно и тихо говориле молитву у славу Исукрсту и Дјевици Марији, сипају отров на све оне синове овијех несрећних земаља, који нијесу хтјели да погну понизно главу пред њим, да надају на кољена и да пузе пред њим.

Све се то дешавало између четир [273] зида, а на пољу осмејак и пријатељске ријечи су збрисале сваки траг овијех мисли и дјела. Но зато је Улрих чекао ново унапређење. Само се чекао згодан момент...

Када је Боривој ушао кроз зеленом чохом превучена врата у одјелење савјетника Улриха, овај бијаше забављен великим послом и удубљен у акта. Када га је Боривој поздравио, савјетник Улрих га поздрави не дижући главе, но пријатељски, као што се поздравља пријатељ, који нас често похађа.

— О, здраво драги пријатељу! — изволте сједите, одмах ћу бити готов — Оваким поздравом је савјетник Улрих хтио да Боривоја увјери о нарочитој предусретљивости, да га одмах уведе у пријатељско расположење.

— Изволите сјести само, ја ћу одмах бити готов — рече још топлије и пријатељскије и тиме хтједе увјерити Боривоја о својим наклоностима.

Савјетник Улрих је био забављен писањем приватног писма и не хтједе прекидати посла, док га не сврши. Пошто је свршио писање, узме на тенане коверту, накваси је лагано, изговори при том неколико нових пријатељских ријечи, залепи писмо и атресира га.

— Човјек не може никада да је слободан од извјесних пријатељских обвеза — говорио је мећући упијач на још влажну исписану атресу на [274] коверти — Више пута нам то смета у званичном послу, но, драги пријатељу, и то мора да буде. Ту одложи писмо. — Но како се осјећате, драги пријатељу, — питао је даље Боривоја врло пријатељски. — Изволите ближе — и понуди сједиште Боривоју у својој близини.

— Ми смо вас већ више пута чекали да похитате своју ствар, но ви ете се одржали баша као прави Србин. Ха, ха, ха и ту се владин савјетник слатко и пријатељски насмија, да се није у смијеху могло опазити ни мало ироније.

— Ја сам се чврсто држао послиједње поруке да чекам, док се не нађе мјесто за мене, чврсто сам се уздао и чекао пак сам сматрао да је потпуно непотребно да и усмено молим.

— Право, право! сасвим је тако. Ви сте толико зрели, да увијек знате шта треба да учините за своју ствар. Додуше Срби у Босни не чине одмах оно што је најбоље, већ, то је некако у српској нарави, да најпре воле онако — околишећи, не правим — како да се изразим — правим начином, него тек касније пронађу прави пут.

— Можда то долази из неповјерења нас Босанаца, које је нашом давном прошлошћу оправдано — правдао је Боривој и свој поступак а и рад и владање српског народа у Босни, од како је Аустрија окупирала ове земље.

— Могуће је и то — одговарао је владин савјетник више некамо у страну гледајући. Као да му се није свидјела она крајна тенденција ових ријечи — Ето имамо примјера и са црквеним питањем у овим земљама. Зар смо се морали најпре тако дуго свађати пак да почнемо на озбиљном раду заједно? Ето црквено питање је тек данас пошло правим путем и потпуно сам увјерен, да ће се добро свршити. Но српске вође су најпре морале лутати, па онда тек да нађу прави пут у заједничком договору са епископима и управом ове земље. Не драги пријатељу, то је чињеница, да Срби најпре воле мало у страну. Ето на пример да вам причам шта сам искусио са српским политичарима, када сам био у Биограду. Дочекали су ме врло шармантно, свуд су ме провели, и приредили врло срдачно вече мени у почаст. На пошљетку смо се о политичким стварима врло повјерљиво разговарали. Ето баш да видите, шта сам ту искусио.

Савјетник Урлих дође у право приповједачко расположење. Прекрсти ноге, лице му се засја још љубазнијим осмјехом и он лаганим и љубазним гласом настави, као да никада није никаквих брига имао у свом животу, нит да га муче послови, дужност и друге мисли.

— Ја сам тој господи политичарима српским отворено и поверљиво изрекао своје мишлење о будућности [276] Балканског полуострва. Рекао сам им, да су југословени и балканске државе и сувише раскомадане, да би што могле саме собом учинити за свој бољитак и ослобођење. За тим сам их повјерљиво запитао, зашто се они толико опиру аустријској политици на Балкану. Знате ли шта ми одговорише? Одговор им је био један подсмијех и више се нијесу хтјели са мном упуштати у ову дебату. Ја држим да то није коректно од њим, јер свака политика има само дотле смисла, док има изгледа на корист, јер сврха политике је вазда била корист, добит, пак ће и остати то увијек. Србија и сви Срби воде политику од које користи немају; то ће чак на крају увидјети, када се буду разочарали и странпутицом дошли до правог увјерења. Ето то је сасвим српски. То српско својство се огледа свуд у свима јавним радовима и у Србији и овдје у Босни — свуд.

Владин савјетник прекине даљи говор, чврсто увјерен, да је увјерио Боривоја Хаџи - Костића о истинитости реченог. Био је потпуно увјерен, да ће Боривој Хаџи-Костић мислити о томе, о чему и сам мисли, наиме о великим културним интересима аустријске управе послије окупације амо, а то мора бити довољан разлог пред сваким Србином, да се поклони тој управи и призна и ред и управу.

Но Боривој Хаџи Костић није мислио о ономе што је владин савјетник желио да овај мисли.

— Без сумње, да србијански политичари имају доста разлога што су тако исказали своје мишлење — проговори Боривој Хари-Костић послије дужег ћутања.

— У осталом о томе не ћемо даље говорити, то је доиста без предметно — прекине га брзо владин савјетник — Већ је то главно да нам Срби нису доста одани, пак зато и чине нами многе неприлике, а себи још веће штете. Да не идемо далеко, већ да пређемо на Вас, драги господине! Зашто сте например ви још ето као ђак почели да тјерате ту нетолерантну политику према нама, да смо морали, и били принуђени, да вам не дамо дотле мјеста, док се не би увјерили, да нисте револуционарац, нити наш крвни непријатељ. Да нијесте то чинили, ви би данас били свој господар, хја, а сами ће те знати шта -то за вас значи.

Ту наступа оно интересовање у души Боривојевој када човјек ништа друго не чује, ништа друго не види, ништа друго не мисли ван о ономе, што види и слуша пред собом. Он жељно чекаше коначан одговор на његову молбеницу и не имађаше једне ријечи да прекине ово излагање, с ким се Боривој Хаџи-Костић на другом мјесту не би сложио, још мање остао дужан с приговором.

— Вас, драги и млади господине, чека дивна будућност у овим земљама, [278] настављаше владин савјетник повјерљивим гласом. Ми за Бога хоћемо, да створимо у овим земљама културни центар, да измиримо све противности, да Србин буде једнак раван свакој народности, и да и Србина кроз културу дигнемо на висину. Та за Бога, нами је баш до тога нарочито стало, да кроз интелигентне младе Србе дигнемо и српски народ. До сада нам није пошло за руком, али сада апелујемо на српску омладину, међу коју и ви спадате, драги пријатељу! Разуме се, да тражимо одзива у лојалним Србима, људима, који су културни искрено одани нашим тежњама. Тражимо образоване људе и карактере. Таке људе требамо, они ће ићи напријед, а високих мјеста има доста за Србе. Зато сам баш вас звао, драги пријатељу, да вам саопћим ријешење ваше молбе од стране високе земаљске владе.

Владин савјетник Улрих се ту диже са свог мјеста, ступи своме столу, отвори тамо чикмеже, извади отуд један мали свежањ аката и врати се на своје мјесто. Боривој Хаџи-Костић тајно задрхта, први пут пред званичником земаљске владе ових земаља.

— Ми смо вам мјесто нашли, драги пријатељу, према вашим способностима, али висока земаљска влада за Босну и Херцеговину, прије него шта би вам коначно подијелила тако важну [279] позицију тражи од вас очитовање, да повучете свој потпис који сте потписали на меморандуму. Тим вам се даје прилика, да прекинете непријатељство према управи ове земље, да се не мијешате ни у какве политичке агитације и да слушате шта вам се с овог мјеста каже.

Боривој Хаџи-Костић је све до пошљедње изјаве слушао са ужасном запетошћу, и тек ове пошљедње га ријечи пробудише као из неког сна. Бијаше забезекнут. Као да се преварио да је то чуо, већ му се само нешто причинило.

— Под тим условом вам земаљска влада за Босну и Херцеговину даје мјесто — доврши владин савјетник, озбиљно и званично понављајући смисао мало час реченог.

Боривој Хаџи-Костић се код ових ријечи потпуно прибрао и схватио, да је то збиља.

— Како — ако сам разумио, ви захтјевате, да повучем, да тргнем свој потпис, који сам дао под меморандум — јесте ли то казали? — питао је Боривој полу збуњено.

— Јест то сам казао у име високе земаљске владе.

— Извините, господине, мојој слободи, поче Боривој сасма отворено разлагати. Ви имате право од мене захтевати да признам државну идеју ових земаља, то би било правилно и поштено од вас, али од мене захтијевати да тргнем своју ријеч, то значи, [280] да погазим свој карактер, а на то немате права, то сматрам за недозвољено дјело.

— Ми не захтјевамо од вас да погазите ријеч — говорио је савјетник увјерљивим тоном, прикривајући непријатно чувство — ми захтјевамо да повучете свој потпис и тиме изгладите несугласице које међу нами владају.

— То што ви захтјевате, то значи дословно погазити ријеч, јавно пљунути на свој карактер —

— То ви тумачите тако, у осталом вас се јавност ништа не тиче.

— Ви захтјевате од својих званичника, да погазе своју ријеч, да пљују на свој карактер, па онда да их унапређујете? Је ли то ваша пошљедња, је ли то ваш пошљедњи услов, да ми у мојој рођеној домовини тек онда дајете мјеста, када погазим свој образ?

— Тајник је потпуно схватио свој неуспјех у овом потхвату и осјећаше у какав је незгодан положај дошао, из којег се није лако дало исплести, а да остане чист. Јер ако ово изађе у јавност, а све говори за то, да ће тако бити, то би била страшна бламажа за земаљску владу, а његов личан пораз.

— Не драги пријатељу, од вас то нико не захтјева, ни мој захтјев не садржи тако што, ми само хоћемо лојалне и одане званичнике — изговори савјетник свом тежином, да би увјерио младог човјека пред собом.

— Господине владин савјетниче! — оно што ви желите, то је ужасно — прекиде Боривој овај покушај да га ико увјери о нечему противном од онога у што је увјерен. — Да у мени тиња још и једна најмања искра поноса и да нема у мени ни трунке поштовања према власти, у мени би се ево сад морало све ускомјешати и узбудити, сав људски понос, те бих бранио оно на што има права сваки син и пошљедње државе дивљака афричких. Ако ми немате ништа друго казати, молим да ме отпустите — сврши Боривој озбиљним гласом, да не би дао повода каквој незгодној ситуацији зањ.

Владин савјетник се осјећао осрамоћен, понижен и побеђен. Но овај се догађај десио између четир ока и четир зида, дакле могло се спријечити да не постане јавна срамота. Ту владин савјетник сву своју снагу позове у помоћ, све мишљење, мржњу, лукавство и сва она средства, која су му до сада вазда била на услузи и против веће силе ауторитета и против самог закона.

— Ми се не разумјемо господине — поче савјетник лаганим увјерљивим гласом, показујући на лицу своје жаљење и негодовање, што се тако мало разумијевају.

— Ми се потпуно разумијемо — прекиде га Боривој.

Савјетник намргоди чело и погледа Боривоја укоравајући га. Онда настави [282] сасвим лаганим, присебним тоном.

— Друштвени бон — тон захтјева, да се туђе мишлење саслуша, а не да се прекида — изговори увријеђеним гласом.

Боривој пође.

— Ми немамо шта даље говорити — изговори Боривој скоро у себи и спремаше се на полазак.

— Пардон, молим, изволите се стрпјети, можда ипак још нисмо свршили за час —- изговори савјетник тако неодређено, да Боривој није могао више разумјети шта овај човјек тајно намјерава. Владин савјетник га задржаваше и ако би га најрадије ухватио за раме и изгурао га на врата и викнуо му: марш ван, псино влашка марво босанска! Но сада то никако није смио учинити.

— Изволите казати шта желите! рече савјетник сакривајући љутњу и презирање.

Боривој ћуташе на овако словљавање.

— Но, па изволите, ја ћу вас саслушати — настави савјетник мирније, да Боривоја овим начином склони да говори.

— Само изволите казати све шта имате рећи, јер се тек морамо споразумјети — нукао је владин савјетник Боривоја још неодређеније и неизвјесније.

— Ви ме господине, нукате и тиме ми дајете права, да вам кажем [283] своје становиште, рече Боривој одлучно.

Владин савјетник се удуби у мисли. Он осјећаше велику одговорност, у коју сам себе гура овим изазивањем, јер ако не чује ништа од значаја или ако чује нешто, што ће морати прећутати, остаје срамота на њему док је жив.

Но надао се, да не ће бити тако. Владин савјетник се брзо стави у положај као члан информационог бироа и не ће се дати завести, збунити нити ће себи дозволити, да истрчи у каковом год пренагљеном чину.

- Изволите само све казати, да се споразумијемо.

— Када ми дајете то право, онда ме изволите саслушати. Неправду ми чините што мени као сину ове земље не дате љеба у мојој рођеној домовини. Чекао сам ево већ двије године, да учините своју дужност према једном сину ових земаља, чекао сам, да ми дате мјеста, да служим својој домовини. Тиме сам показао доста и домољубља и лојалности. Али то је све забадава било, јер ви хоћете да у својој служби имате или безкарактере, али да стварате незадовољенике.

— Опомињем вас, да ми овим ништа нисте казали, што би могло ријешити наш спор. У овим питањима задржавамо мнијење за себе — прекине га савјетник.

— Када желите, то ћу вам казати и другу истину. Нас Србе не само [284] да запостављате, већ нам ни љеба у рођеној домовини недате, а што је још горе, то је, да нас без повода гоните. Тиме сте отуђили српску омладину, српски народ и идете против нашег поштења и створили сте ужасно стање у овој земљи.

Ту се савјетнику смрачи лице, но ћуташе.

— Управа у Бечу не познаје ни овог народа, ни њихове омладине, ви је не извјештавате добро.

— Је сте ли се ви о томе увјерили?

— Не ја само, него читав српски народ у овим земљама, коме је данас горе под Аустријом, него за вријеме турског апсолутизма, мјесто да сте нас задовољили, довели сте нам странце на врат.

— Међу званичништвом има половица домородних синова.

— Кога ви то управо сматрате за странце?

— Свако је странац који се не поноси оном земљом, која га храни и ко није у стању да погине за груду на којој се родио и која га храни. — И од самих домородних синова сте створили странце домовине, не, изроде.

— Охо, охо, млади господине — ви се заукавате. О вами се само зло говори по граду — немојте..

— Ни о вами се не говори добро, господине савјетниче!

— Но па реците управо шта хоћете. [285] У осталом говорите само — настави Улрих, чекајући онај моменат, када ће чути што жели.

— Ви сте нам дошли да донесете страну културу, а нашу рушите. Тиме сте нарушили стари ред и опће законе. Но вечити закон не трпи никаквог нарушавања ровнотеже у свијету, а ни једно таково дјело не остаје некажњено. Вечити закон је јачи и од људи и од бајунета и од топовских кугли.

— Управо шта хоћете — још ми нисте ништа јасно казали? — говорио је савјетник нестрпјељиво и нервозно чекао нешто.

— Ако хоћете да вам говорим у име сељака, онда вам кажем, да је сељаку данас теже него под турским јармом. У име његово вам велим: ослободите српског сељака од новог ропства. Ако пак хоћете да вам говорим као омладинац српски, онда ме чујте.

Боривој Хаџи-Костић се стави у нападачки положај.

— Дајте српском омладинцу потпуну слободу свуд и на сваком мјесту, ослободите га у званију од шпијуна и сваког насиља, признајте му достојанство, и испуните и према њему дужности човјечанске и сва права, која човјек ужива и у дивљачким државама. Ја вам то говорим у име читаве српске омладине. Ми хоћемо да важимо у нашој домовини као сила, као оно што и јесмо, и да свуд [286] и свагде нас питате, када се рјешава о питањима наше домовине. Јер када се у једној европској земљи стављају у званија и они људи, који су револуцију стварали, савјетник се ускомјеша.

— Који су барикадама и бајунетима устајали против силе, револуцију —

— А, ви хоћете револуцију! викне владин савјетник, брзо зазвони, скочи према вратима, гдје се појаве: слуга званија и два друга званичника.

— А, ви хоћете револуцију! — настави савјетник сада смелије и слободније. — Велику Србију, је ли то рекосте. То је ваш стари велико-српски покрет, да уништите странце у овијем земљама — ту је савјетник мислио на себе и прође га језа од једне помисли, и сам себе сугерира, да је ово истина, што је сад рекао. — Ви сте велеиздајник! Када спази остале, он се још већма охрабри.

— Записник брзо! викне савјетник сав уздрхтан и узбуђен. Једва је дочекао ону ријеч, ону изјаву, коју чека тако дуго, нервозно, саз поништен у себи. Лице владиног савјетника бијаше блиједо-зелено.

— Ја се записника не бојим, јер нисам ништа против закона учинио — одлучно протестоваше Боривој против овог поступка. Међу тим савјетник даде знак слузи, овај се удаљи.

— Овај је господин револуцију прокламовао — викне савјетник својим [287] званичницима свом строгошћу једног полицајног шефа — Узећемо га на записник.

- То нисам чинио, господине савјетниче — бранио се Боривој против савјетникове тужбе, да је револуцијом претио.

— То је био смисао ваших ријечи.

— То је неистина — оштро се бранио Боривој,

— Пишите! заповједаше савјетник двојици званичника и не гледаше више на Боривоја.

Када је записник био готов, владин савјетник захтјеваше од Боривоја Хаџи-Костића, да га потпише.

— Свога потписа никад нисам давао под лаж — одбијао је Боривој овај насилнички покушај владиног савјетника, да га учини бунтовником.

— Нећете?! — рече савјетник строго и опет зазвони. Унутра уђоше два оружника.

— Водите га у истражни затвор - заповједаше савјетник строго. Боривој Хаџи-Костић је био спреман да се покори сили. Но ту се окрете савјетнику и рече му:

— Све се да учинити с бајонетима, само се не може сједити на њима.

И не обзирући се да се Боривој покорава, владин савјетник се окрене стражарима и осорно им заповједи да га воде. Пошљедње ријечи Боривојеве су савјетника узбуниле.

Ван сваког очекивања се све брзо сврши. Боривоја Хаџи-Костића из савјетниковог [288] одјељења одведоше у истражни затвор.

Када је тајник остао сам, све је дрхтало у њему од задовољства, страха и узбуђења, у које га је довео један „Влах“, а и од гадости, што се с овим „Влахом“ овако свршило. Сад више није страховао, да ће ово бити његова срамота, он се извукао из ове афере, а и сами остали чланови владе ће бити задовољни са оваким свршетком овог незадовољеника, који је до сада толико сметао у јавности. Покушало се с њиме под условима, које овај није примио. Да се мирно удалио одавде, сада би тек од њега постао бунтовник, а што му се у том стало на пут, то је његова заслуга.

Узбуђени час прође и савјетник се задовољно осмијехну. Пред његовим душевним очима пуче неизмјерна даљина из које као да је дувао нов свјеж ваздух у његову душу. Тај празни простор се поче пунити са шареним примамљивим сликама; на њој нема фесова, ни мунара, ни православних цркви ни камилавки, ни турбана, ни чалми. Већ се видио у фотељи бечког министарства, као министарски савјетник, јер заслуга је ето ту. У Бечу ће отпочети нов живот, и кућа ће му другачије цветати а и за кћер ће се моћи боље побринути. Кад помисли на кћер, очинско срце му бијаше узбуђено. То је била страшна мисао за њ; ту није знао себи дати савјета.

Када се послије ове мисли опет врати у мислима на овај догађај, који се мало час одиграо у његовом одјелењу, у његовој души овлада пустош...

Боривој Хаџи-Костић стајаше пред шефом истражног затвора у ходнику затвора.

— Ко сте ви — како с зовете? питао га је сурово шеф затвора.

— Зовем се Константин Хаџи-Костић.

— То није ваше право име. Пазите да се не огријешите о законе и истину! Реците своје право име!

— Ја истину говорим. Зовем се Константин Хаџи-Костић. Ми се познајемо још од прије двадесет година, када сте ме у сличној ствари затворили.

— Ви сте тада били дијете, како сам вас могао затворити. Пазите, ви говорите бесмисао.

— Ви сте ме прије двадесет година затворили.

— То нијесте били ви, већ ваш отац — њега нема више. — Ви лудо говорите.

— Кога сте ви тада затворили, тог је додуше мрак прогутао, да, њега нема више међу живима, да, ви сте га за навек уклонили с овог свијета, али Константин Хаџи-Костић живи и живиће и онда, када ја себе не будем више тако звао, и живиће, када га још стотину и стотину пута на онај начин уклоните.

— Ви говорите лудо, приберите се, још вас једаред опомињем!

— Константин Хаџи-Костић још живи — ви сте се у свему преварили.

— Шта ви управо хоћете?

— И ако нас још стотину пута уклоните себи с пута, уништити нас никада нећете. Нас је све више, и биће нас у будуће неизмјеран број, које не ћете више моћи с пута уклонити.

— Водите га у затвор! осорно се продера шеф истражног затвора на стражаре.

— Константин Хаџи-Костић још живи, њега не можете склонити с овог свијета. Не било Српства ако Константина Хаџи-Костића нестане!!

Исте те ноћи усни савјетник Улрих сан, као да иде кроз диван цвјетан крај и уједаред изађу предањ два дјетета, обучена у чисте бијеле кошуљице, а у рукама држе чаше, сличне чашама, из којих се узима свето причешће.

— Чији сте ви, дјецо? упита их савјетник Улрих.

— Дјеца ћуте и застрашено га гледе.

— А шта радите ви овдје?

Дјеца још више застрашена гледају једно на друго.

— А камо идете? — Кући?

— Ми немамо куће.

Савјетник Улрих стаде запањен.

— Имате ли оца, мајке ко вас храни?

Дјеца и даље ћуте.

- А ко се брине за вас дјецо?!

— Онај ко се за нас бринуо, не живи више. За нас се нико не брине више.

Савјетник Улрих застане и њиме овлада непријатно чувство.

— Шта носите то у чашама?

Дјеца се згледаше, очи им се сузама наводњише. За тим старије дијете прозбори кроз плач.

— То су сузе наше мајке из гроба, и наше сузе, ту их купимо, па када се ове чашице прелију, онда ћемо ићи драгом Боги, да га молимо, да нам опрости ако смо му што згријешили. Тако нам је тешко — тако нам је тешко — доврши дијете и сузе му угушише ријечи.

Савјетник Улрих се намршти у сну, душом му овлада пакост, злоба, бијес. Пође према дјеци, да узме чаше од оба дјетета, да их пролије, ваљада би му онда лакше било; већ приступи дјеци, маши се руком за једну чашу и — у тај мах се пробуди.

Савјетник Улрих се намргоди за час на овакав сан већ и због тога, што га је пробудио, но брзо се насмијеши, преврне се на другу страну и хтједе да заспи, но капци на очима се више нијесу хтели спустити. Нови пустош овлада њиме.

Сјети се свог дјетета, своје јединице Пепике и њезине страшне судбе..

Савјетникова кћи Пепика је годину дана без знања родитељског водила љубав са једним званичником из владе. Тек када се пошљедице љубави јавиле, дознадоше и родитељи за тајну. Од срамоте хтједе отац створити врлину. Једног дана се у гали и сабљом званичном појави савјетник Улрих у стану младићевом, и опомене га на момачку дужност и при том ухвати руком за дршку од сабље.

Послије три дана пред вече је било вјенчање. За вријеме вјенчања је отац и опет стајао у пуној гали са сабљом за пасом. Поп упита момка: Имате ли вољу узети госпођицу Пепику за жену? Наста тајац. Отац удари сабљом о камен и сабља звекну. Момак шапну: да. Послије вјенчања оде отац с дјевојком кући, момак у свој стан. Сутра дан не стане момка, мужа Пепикиног за навек, од оно доба га нигдје не видјеше. Пепа се већ друга година налази код родбине негдје у Аустрији. — Сасвим изненада падне Улриху све то на памет.

Већ пролазе и прва кола крај прозора савјетникова. Он никако ока да сведе. Када прве зраке сунчане пробише кроз прозор у његову собу — заспи савјетник Улрих мирним дубоким сном, који отклања све мисли, све бриге, све болове и јаде људске.

27.

У заказани дан у вече био је жур у кући владиног савјетника Улриха. Сви су весели, само домаћин не. На окупу су били сви стари гости савјетникови. Први је дошао подтајник Алберт Јунг, за њим професор Франк, пунонадежни Осман Хаџи-Сулејмановић, владин перовођа Хичек, мало касније дође и Душан Трифковић. Но ту бијаху и остали гости савјетникови, којих бијаше врло много, да у пет соба бијаше мало простора за све. Говорило се само њемачки.

Главну ријеч су водили официри, као у опште свуд по кућама виших званичника у Сарајеву. Па шта вриједи само љубазност, слобода и умијење једног аустријског официра пред дамама тог друштва?!..

Свуд по дворанама без циља и сврхе лутао је један стар Муслиман, шарене чалме око феса, члан градског вијећа и посједник ордена гвозденог реда. Вазда удубљен у себе бијаше намргођен и као да никог није видио. Као да се сам чудио: откуд он овдје? Јер заиста ни сам није знао како је дошао амо. Кад га је ко поздравио, чињаше се као да је овог часа дошао к себи и уједаред му се лице лукаво насмијешило.

У једној од мањих соба сједило је неколико официра са генералом на челу. Када се овај стари Муслиман појавио, генерал се насмија и поче повјерљиво причати осталим млађим официрима.

— Упамтите овога Мују и немојте више да га заборавите. Ја сам већ четрдесет година у војсци и још нисам заслужио — ордена гвозденог реда, а овај Муја који не умије ни свога имена честито потписати, он га има. Али га зато добро упамтите. Када нам се првог новембра заклиње војска у логору онда и он дође тамо. Но знате ли шта ради? До пред логор држи орден у шпагу, када дође до улаза, он га меће на груди, но чим остави логор, он га опет скида и меће у џеп. Знате ли зашто су му дали то одличје? Да му запуше уста. Тај још сања о турском царству у Босни. Сви се иронички насмејаше.

Једаред ми је с највећим одушевљењем причао, како се за вријеме окупације борио против нас. Вели: ено тамо смо чекали Швабу са топовима и како се у сарајевском долу појави плава боја, загрме наши топови а швапске главе просуше се као бундеве.

— А како данас ага? упитах га ја. Он погледа доле према логору и рече: само да није бајунета и топова, било би другачије.

— То Вам је екселенција причао исти овај? упита један млад неук подпоручик.

— Мени, мени причао баш приликом заклетве — повлађивао је генерал тоном, којим се прича један куријозум.

— Но чим би се десило штогод — а богме идућег прољећа [295] морамо бити на све спремни, смјеста хапсите све те са кронен-орденом, то су нам најопаснији непријатељи, и без обзира и испита судите им свом строгошћу опсадног стања и смјеста их стријељајте.

Генерал доврши и сви погледаше на старог мујагу са крунским орденом, да га не забораве.

28.

У једноћ побочној соби сједило је крај чаше вина њих 5—6 људи, званичника из земаљске владе и један католички фратар. То бијаху сами Хрвати. Међу њима је сједио и професор Франк. Професор Франк је већ неколико пута тражио Душана, но пошто га је вазда нашао у друштву, то га није хтио за сада узнемиривати. Чекао је згодан тренутак, када га буде на само нашао, те да га доведе у своје друштво. Када послије неке непријатности с подтајником Јунгом, Душан тражаше самоћу и дође до врата исте собице, весело и раздрагано му приступи професор Франк, позове га у друштво и понуди му мјесто приказавши га друштву. Душан ни с једним од ове господе још није био говорио, и ако су га данас већ и други пут приказивали њима.

— Господо, нека је ова чаша дигнута у здравље једног од поноса судске струке ове земље, у чију каријеру данас нико више не сумња. Господо, на њега данас судска струка гледа као у свога једног од будућих реформатора! Живио наш нов гост!

Тим ријечима поздрави професор Франк Душана. Новом госту сви одадоше почаст устајањем. И даљи разговор обећаваше да ће Душан овдје наћи онај кутић, гдје ће се бар нешто мало разонодити послије свега оног, што је до сада доживио у салонима савјетниковице Улрих.

Душану је нарочито годила услужност и љубазност професора Франка, и радовао се, што се овај човјек једва једаред промјенио према њему. Годила му је предусретљивост и љубазност, но ипак као да је осећао још мало неискрености и задњих мисли. Дубље није могао да завири у душу овог човека и да га стварније и потпуније упозна.

Не потраја дуго, католички фратар поче пребацивати Душану, да су православни нетолерантни и нелојални.

— Да вас православних нема у Босни овдје би све сасма другачије изгледало.

— Немојте, господине, да се о овоме разговарамо данас, бранио се Душан од овог разговора.

Професор Франк је ћутао.

Међу гостима наста живо комешање. Нарочито се један одликовао својим подругљивим понашањем. То је био Хрват професор са једне средње школе. Лице му бијаше набубрило, дебељкасто од пунокрвних судића са застајалом и усиреном крвљу, избуљених очију без израза, високог раста [297] и гломазног тијела. Понашање, покрети и тјелесне изјаве бијаху сличне изјавама оних људи који вазда сједе у кужно атмосфери радионице, која заудара на чириз и старе ђонове. Како католички фратар поче онако да говори о православнима, овај професор напући уста, захвати дубок дах и бијаше спреман да прсне у смијех.

— Зашто не данас? то се мора једаред расправити — срљао је католички фратар са својим говором на Душана.

— Ама о томе није ријеч — одбијао је Душан поново овај нови покушај да се расправља о овој незгодној теми.

— О томе, о томе баш морамо најпре расправити, то су ваше тајне мисли, за којима идете сви ви православни, такозвани Срби, сви сте нам непријатељи и само нам сметате.

— То је само фантазма, да смо вам ми непријатељи и да вам стојимо на путу — бранио се Душан.

Ту пукоше напућена уста оног професора, који се сада поче затајено смијати, као није учтиво баш, али се ето мора. Он се гушио од смјеха, а де би посвједочио да је то истинит смјех, он је позвао све жиле у помоћ, да у лицу поцрвени и тако увјеривши све о смијешности ове ситуације, смијао се злурадо и изазивајући. Кад га Душан погледа, он се као утишаваше, али ето није ишло. [298] То су свједочиле још набуљене очи, и набубрено лице.

— Хрватска историја свједочи, да имам право - говорио је фратар још оштрије. Да вас православних није било, данас би била сва Босна католичка а сав Балкан наш, хрватски; све би ми подчинили, и данас управљали великом Хрватском, но ви сте нам свуд до данас стајали на путу, па и данас стојите. Код нас је питање бит’ или не бит’, или ми Хрвати или ви Срби, а ви нам свуд грозите. Ето зато сте нам непријатељи и ми се морамо свим средствима борити против вас и извојевати себи велику Хрватску.

Један од сваничника диже чашу, и поче здравити управи ове земље, која све мудро удешава и води. Под управом земаљске владе све иде сигурно напријед у сусрет новој култури и новим политичким успјесима.

Фратар се диже и поче пјевати: Лјепа наша домовино! Онај професор се тек ту утишао, прекиде смјех и сам поче пјевати.

Брзо се затим диже професор Франк и поче узбуђеним гласом:

- Да Бог живи хрватски народ! Нека га одведе путем нових успјеха његовој новој будућности! Живјела Хрватска и њезине покрајине Босна и Херцеговина! Живјела велика Хрватска!

Сви викнуше: живјела велика Хрватска почеше се куцати и своје [299] чаше гураху према Душановој, који је изненађен стајао на једном мјесту као укован и није знао шта да чини.

Некоји подилажаху својим чашицама под његову, Душан још стајаше непомичан, но кад му се чаша не мицаше с мјеста, једна чаша се са узбурканим вином непрестано гураше према његовој. Душан погледа боље и позна Франков капут и руку.

— Но, Живјела велика Хрватска!

Дојурише и други својим чашама. Живјела! Живјела! и сада сви подилажаху својим чашама под Душанову чашу и удараху о њу.

Душан се осјећао као да је изгубио тло под собом, као и свијест да га напушта и само механички чује, како удара стакло о стакло, како звечи, оштро продире уши и види неке силуете пред собом, које се мичу тамо амо. Већ поче осјећати како му вино поче квасити руку у којој је држао чашу.

— Живјела, живјела! продираше му још оштрије у ушима, и ова поновна громовита вика, као да му поново пробуди свијест. Сад му се учини, као да му је неко живот напао и да се налази у ужасној опасности.

— Живјела Хрватска — промуца тихо Душан Трифковић и одахну као да се од велике биједе спасао.

Био је сав блијед. Вика се утиша. Сви посједаше и Душан сједе и обриса зној са чела. Престаје разговор, овлада само погледање и давање знакова, [300] што Душан сада више није разумио. Није дуго сједио овдје. Кад се кренуо, нико га није задржавао.

— Добро је што није нико од наших чуо — промуца Душан у себи, када се и опет нашао у салону, гдје је било главно друштво.

Тајник Улрих је с почетка обилазио све госте у свима собама, покушао је да развесели своје госте, но на крају се уморан повуче у једну од стражњих соба са два владина савјетника, два стара и преживјела човјека.

Прије него што се Душан опростио с друштвом и отишао, приступи му професор Франк с осмјехом, који се односио на онај догађај који се мало час одиграо у оној побочној соби.

— Ето, видите да то лако иде са допустом. Имате слободу још само пет дана — говорио је професор а онај осмјех не силажаше с лица му. Сутра ћемо се састати. Имам да вам саопћим важну новост. Тиче се ваше личности.

Душан га са запетошћу гледаше.

— Ради се о вашем унапређењу и премјештају натраг у Сарајево. Сад ми је баш савјетник напоменуо. Сутра ћете добити посив да га посјетите.

29.

Сутра дан је Душан Трифковић заиста добио позив од савјетника Улриха. Аудијенција није трајала дуго. [301] Послије тога је посјетио и шефа секције и цивилну поглавицу земље.

Тако га је упутио савјетник, а томе се Душан данас није могао више противити.

Ниским се није простио кад је пошао натраг у касабу. Котарски предстојник га је необично љубазно дочекао...

Навуче се таван, тмаст облак над Касабом на глас, да је дошао акт од земаљске владе, да је Душан Трифковић унапријеђен у IX. дневни разред са титулом судца и да се премјешта у Сарајево к државном одвјетништву.

Нарочито онај господин са великим носем, прозвани египатска сфинга, није имао више мирна сна. Србин па унапријеђен за судију код државног одвјетништва! Зар се тако упропашћује, унесрећује ова земља?! Са зеленом бојом пакости, жутом бојом бола и блиједом бојом немоћи дође у званије и видјевши Душана у срећном расположењу оживе и насмија се египатска сфинга; приступи Душану да му честита, но не могаде тако лако преко језика претурити љубазне ријечи, већ најпре упита: је ли истина што се по касаби говори? И када доби одговор, који је гласио: на жалост растаћемо се, и сфинга једва проговори: и мени је јако жао, а оне три боје на лицу му се измјешаше, и сфинга доби шарено лице.

Једва једаред, послије дугог, мучног чекања Душан Трифковић, судија код државног одвјетништва, са триумфом се врати у Сарајево.

— Господин судија! господин судија! викао га је мушки познати глас, чим је Душан ступио на улицу у Сарајеву. Био је то Стевица. — Бога ми, сви смо се обрадовали, кад смо чули да сте премјештени и унапријеђени.

Душан га је такођер љубазно предусрео. Идућег дана су сједили заједно у српској гостионици.

У српској гостионици се о разним новостима говорило. Живо се читале бечке новине, у којим је био описан један шкатдал госпођице Пепи Улрих, кћери једног вишег босанског чиновника. Нашли су је отровану заједно са својим љубазником, једним босанским Турчином, с којим се упознала скоро у Бечу. Са још већим интересом се говорило о једној новој афери католичког бискупа, јер је протузаконо покрстио муслимана, Османа Хаџи-Сулејмановића, владиног чиновника, додуше приволом овога, но муслиманско становништво града Сарајева је силно узбуђено, већ је послало депутацију у Беч цару да протестује против овог већ толико пута прекршеног закона вјерског ових земаља, од стране католичког бискупа. Турци чак прете, да не желе бискупа више да виде на улици, јер ће то сматрати изазивањем...

Док се овако на све стране живо дебатовало, дотле је Душан Трифковић сједио за Стевицом сам за једним столом. Они су тихо дебатовали.

Стевица је тихо говорио, да га нако не чује.

- Ми морамо окренути тактику према влади. Морамо бити попустљиви, да се она може и на нас Србе ослонити. Ево добисмо одобрен црквено-школски статут. Ту ће, требати влади пуно људи, у које ће моћи имати повјерења. А када се једаред стече владино повјерење онда ћемо ићи на свима странама напријед. Ето идемо на сусрет силним наименовањима и у земаљској влади на високим мјестима. Зашто да увјек странци заузимају најбоља мјеста у нашој домовини? Промјенимо ли ми наше непријатељско српско држање према влади и Срби ће ићи горе, тако ће и Србима по гдјекоји добар залогај пасти у дио.

— И ја мислим, да ћемо морати нешто мало попустими — једва изговори Душан најзад.

— Не нешто мало, већ много, у свему морамо попустити ако буде потребе, јер се ово више не да издржати. Свуд само нас прогоне. Треба владину милост задобити — наваљивао је Стевица на Душана и жељно чекао, да се и он јасније изрази у том питању.

— Нами српској омладини се пребацује, да смо амрзли аустријску политику [304] у народу, а то би сада требало поправити попуштањем, послушношћу и чињењем услуга високој земаљској влади. — Стевица изговори ове ријечи понизно и са поштовањем, као да се није хтио замјерити Душану.

— Ја сам увјерен, да ће земаљска влада и нас почети унапређивати.

— Хоће, хоће хоће и ја мислим, да хоће — изговарао је Душан више преда се...

Душан Трифковић се сасма промјенио. Поглед му изгуби ону вазда узбуђену свјетлост, коса му се опет покораваше чешљу и меко се упијала уз главу; у опште, као да га је чудотворна рука погладила и скинула са њега старо проклетство. У град допираху гласови из суда, да Босна има мало тако способних и савјесних судија, као што је Душан Трифковић. У салонима госпођа виших чиновнико бијаше Душан једна врло радо виђена личност, госпође га почеше хвалити као ванредно забавног младог човјека, а професор Франк је те гласове доносио и у српску гостионицу, у српске куће, камо је на честитања залазио и хвалио га као човјека, који до сада сам себе није знао да цијени, док га ево сарајевско друштво није пронашло.

И Срби, нарочито они нижи званичници почеше тражити његово друштво и учтиво и понизно му приступаху и тражаху његову наклоност. [305] И Шехер-Сарајлија Ристо је са поносом гледао Душана и све се од њега нешто надао.

— Е бадава, Србин може да буде све, и поп и доктор па и судац, нека валај биће их и још бољих — хвалио је Душана у очи.

За кратко вријеме је Душан Трифковић имао око себе безброј пријатеља, поштовалаца, и једномишљеника, који су све тубили шта се говори и онда разносили као ријечи новог месије.

Једномишљеници Душана Трифковића су почели да стварају нов програм за држање у политици, чак заузимаху становиште према управи земље.

— Ми смо омладина, која се васпитала под аустријском управом, ми не можемо ни с конзервативцима, а ни с оном омладином, која само опозицију тјера.

Тако јо говорио Стевица, када су сви једномишљеници били на окупу.

— Господо, ми се морамо еманциповати и од вођа народних и од оних странаца Срба, који су дошли да нашим синовима хљеб одузимају!

Тако је говорио један нов присташа ове нове омладинске странке, свршен филозоф, такођер продукт аустријске културе, који се јавно тиме хвалио.

— Ми се морамо еманциповати од свега, па и од досадањих вођа народних — говорио је Душан. — Народне [306] вође су народ завеле! То се мора поправити.

— Доле с газдама! викао је Стевица — Морамо створити нову политику! Доле с агама! Нашег сељака морамо ослободити!

— Вође су народ завеле! То се мора поправити. То морамо ми учинити, ми, нова босанска омладина, завршивао је Душан. И те Душанове ријечи, кружиле су около свуд и на крају се опазише знаци, да се до сада једномишљена омладина у мишљењу разилази, цијепа, помало завађа и - мрази.

У круговима народних вођа се поче чудни гласови разносити о Душану Трифковићу.

— Зна се зашто је Душан премјештен — говорили су неки.

И почеше износити чудне гласове о њему, да га често виђају, гдје без потребе обија прагове земаљске владе од савјетника, пак до војне и цивилне поглавице земље, чак да су га видјели у информационом бироу, такозваном црном кабинету.

— Кад магарца на свадбу зову, треба воде или дрва — говорио је Алекса Стефановић савјест Сарајева, на оваке гласове.

— Ал то није добро, влада ће пробити до сада чврсте редове народних бораца — страховали су други.

— Баци кост, па су твоји пси — одговорио им је Алекса. — За оваке не треба да нам је жао...

— Ти море денунцираш —почеше Душану јавно говорити. Стевица се цинички и са неке висине смијао.

— Море Стевице, шта ти оно пишеш по новинама и грдиш поштене људе — говоре му људи.

Да није овако било удешено ово питање, Стевица би се и опет цинички и иронички насмијао.

— Чудновато, како ти се мишљење слаже с мишљењем оних на влади...

30.

Боривој Хаџи-Костић је лежао месец дана у истражном затвору, и када не могаху доказати никакву кривицу, одпустише га. Но изјаве је његове управа све тачно побиљежила и на тајној сједници владиних савјетника са предсједништвом цивилне поглавице једногласно ријеши, да се Боривој Хаџи-Костић за навјек одбија, да му се мјеста даде у овим земљама, јер га земаљска влада за Босну и Херцеговину не може употријебити у служби. Тиме је судбина Боривојева у његовој домовини била ријешена. Он је и сам увидио, да у рођеног домовини нема за њ’ топла огњишта.

Имање братовљево било је у распаду. Стару кућу, у којој по налогу земаљске владе нико није смио становати, није могао више издавати под кирију, јер није могао нигдје наћи нуждан новац да кућу оправи. То [308] је и сам Боривој увидио и када му је србијанска влада утјецајем пријатеља гоњене босанске омладине понудила једно мјесто, Боривој Хаџи-Костић се лагано помиривао с мишљу, да напусти домовину.

Већ је одредио дан поласка. На дан прије поласка се опрашћао с родбином, пријатељима и познатима, и свуд бијаше миран. Није ништа протестовао, нити је говорио да му је жао што одлази. Баци поглед на Требевић. Овај див стајао је пред њим достојанствено и мирно, али мртво и Боривоју се чинило, као да је Требевић кога закопао, па се сада скаменио. Пође даље. Бабића башта сва бијаше у зеленило увијена. Пође кроз игралиште свога млађег доба и напослетку дође на Хрид и ћутке, скоро мртво гледаше доле на Сарајево. Све горе унаоколо се бијаху јасним руманилом овијене, под ногама му се прострло Сарајево а у дну тамо према сарајевском пољу, бијаше увијено као у маглу. Пред њим се доле свијетлило море модерних зграда, палача, кубета, кули. Ту се први пут ускомјеша у њему. Његово родно мјесто, срце Босне, данас бијаше страно, пуст град, све се другачије десило, него што је он то из дјетињства упамтио, и како је себи замишљао као младић будућност Сарајева и његове домовине! Савлада у себи то чувство мржње и презирања и упути се у град.

31.

Напошљетку пође да се са вјереницом опрости.

Дјевојка је знала да Боривој данас одлази и чекаше га. Ипак је дошло што је морало доћи. Она је чекала, уздала се, а Бог јој ево није дао.

За вријеме ове страшне Боривојеве борбе је и она исто оно претрпјела и препатила што и Боривој. За вријеме овог дугог чекања је Драгица чврсто вјеровала, да ће Боривој добити заслужено мјесто и зато је мирно и стрпељиво чекала. Никад није дозволила, да се и једна мисао и жеља побуни против овог мирног и стрпељивог чекања, још мање да избије у незадовољство и протест. Њено лице, очи добише израз мирне и стрпељиве паћенице. Када је чула да су над Боривојем учинили насиље, она прво није умјела да схвати, јер је глас дошао као гром из ведра неба. Када је све то касније схватила, била је поражена, уништена, смрвљена. Тамо у будућности ништа није било за њу, а читаво ово безнадежно стање је рупило у њену душу у кратком часу, када је све разумјела...

Драгица је чекала Боривоја да се опрости с њиме. А шта је то значило? Можда за навјек казати: збогом! Кад на ово помисли, осјећа и свој крај.

Још се није заплакала још није једне сузе пролила. Можда би јој [310] лакше било, можда би се свалило нешто с груди што је лежало тамо као терет и давило је. Кад је Боривој ушао у одају, гдје га је она с бабом очекивала, Драгица му приступи сасвим мирна али блиједа, преблиједа као послије много непроспаваних ноћи. Наводљене јој очи говораху да се много утишавала и савлађивала и преко својих способности. Поред свег унутарњег чувства, које јој је свенуло румен на лицу, бијаше са свим присебита, шта више бавила се мирним плановима, чак му је савјетовала. Говорила му је да се прими понуђеног учитељског мјеста у Босни на народној школи негдје тамо у селу.

— Да сам у туђој држави можда би то учинио, али у Босни не — одговори он одлучно.

Она се збуни и сву силу мораде употребити да се савлада...

— Причекај још мало — једва промуца.

— Кад дође право вријеме, ја ћу већ доћи натраг — рече он одлучно и пун увјерења.

Драгица увиди, да су њене жеље залудне. Он ће јој ипак отићи. На колико времена? Она задрхта. Уједаред му полети.

— Ти ми се нећеш више вратити. Ту се у мах чисто скамени, покрије лице рукама, појури му и баци му се на десно раме. Сад су се први пут у животу једно другом овако приближили.

Драгицу облише сузе, поче јецати и није му могла ништа казати.

— Драгице, ја ћу ти се скоро вратити — изговори Боривој, а некако ни сам није знао, шта је мислио, када је то рекао. Но између тога се отресе од утиска Драгициних суза.

— За мене нема другог живота ван оног с тобом.

Драгица дигне очи, да му каже нешто, али није могла ријечима, но нијем поглед и светињом прожето лице је изрицало завјет, да ће га стрпељиво чекати, док се не врати, а ако се не врати више, онда је и њен живот свршен.

Боривој је разумио онај нијеми завјет и вјеровао је у њ, да га ништа порушити не може, и ово сазнање га је испунило поносом, одушевљењем и надом, као да ће се у скоро вратити и није могао да вјерује да, ако има Бога и правде, да другојачије може да буде.

Боривоју сада није био тежак растанак. Но тим тежи бијаше растанак дјевојци, јер је ево учинила завјет, тако је близу била оној срећи, коју је тако дуго носила у срцу, а сада бијаше потпуно увјерена, да јој се он више неће вратити. Рана бијаше раздерана, а онај који би је једини могао лијечити, ево оставља је, а она вјероваше у овај час — оставља је за навјек. Дјевојком овлада врста очајања, [312] она га обгрли, као да се са мртвим љубавником за навјек прашта. Зајеца страсно, тресући се у читавом тијелу, први пут му именом тепајући.

Када је прешла ова бура, она скиде руке с њега, покри лице рукама и изгуби се у побочној соби.

Боривој се брзо опрости с бабом. Није хтио да се уљуљкује у мисли среће, јер то би био и његов крај.

— Ако смо ти што погријешили, немој Боривоје, дијете моје, да нам замјериш, па и ако нам се не вратиш опрости нам.

С тим ријечима се опрости и баба с Боривојем. Он се брзо покупи и остави кућу Митровића. Одатле се кренуо на гроб очев. Ту је стајао кратко вријеме и нешто прошапутао. Ту се заклео и опет завјетовао. Шта? о тому ником ништа није казао, ништа, нити је ико знао шта је завјетовао.

На жељезничкој станици су га чекали пријатељи и познаници, да се опросте с њиме, с њиме изгоњеним сином из рођене домовине. Глас да се Боривој данас са Сарајевом прашта, узбуни духове и старо и младо изађе на станицу, да се опрости с њиме. Ма да се кроз гомиле свијета гурале сумњиве личности, и међу њима и Злонога, силан свијет се слегао на станици. Све изађе да му пружи руку при растанку и да му каже: истрај у народној борби, збогом до виђења!

Ту су били и представници Муслимана на челу са бегом Хасаном Ибрахимпашићем.

— Истрај брате, још ово мало; кад дође наше вријеме вратићеш нам се ти — храбрио је Боривоја млади бег при растанку. Но остављам ти ову завјетну мисао у аманет: Не троши ни једне капце крви за бољу будућност наше отаџбине док не дође вријеме. То је завјетна мисао и нас Муслимана.

Миховил Премужић приступи Боривоју и одлучно му рече: Твој удар је удар свију нас, ал није далеко вријеме, када ћемо се сви сложити у један табор. Данас је још мало међу нами који овако мислимо, али заједничка опасност ће нас убрзо зближити...

Прије него што ће Боривој сјести у жељезничка кола, приступи му чика Алекса.

— Биће све то другачије, вратићеш нам се ти скоро — рече чика Алекса мирним увјерљивим гласом. Већина одобраваше ове ријечи, оне су их увјериле, да чика Алекса тако мисли и њему су сви вјеровали.

Само некоји старији стоје у страни, понављају ријечи чика Алексине: вратићеш нам се ти — а обарају главе послије ових ријечи, окријенувши главе бришу сузе, да их нико не види. Неки у крају плачу као да мртваца прате.

Боривој је при праштању био миран и ништа није говорио.

— Доћи ћу вам скоро натраг, уздајмо се — рече праштајући се.

— Дај Боже! дај Боже! — говорили су сви, али тако тешко претурујући те ријечи преко језика, као да не вјерују у оно, што мисле при том.

Боривој сједне у онај мали, узани босански вагон и бијаше потпуно миран. Воз звижну кола се затресоше, мало па све већма. „Збогом“! „Збогом“! чуло се с обје стране. Већ ишчезе станица у диму. Боривој баца поглед. Не види никог више од познаника. Све бијаше одмакло и куће и зграде. Већ су на отвореној прузи. Унаоколо се указаше сарајевска брда у свој својој љепоти и величини, увијена у тамну провидну маглу, као да је све увио танак плав вео.

Боривој прелети једним погледом преко свих тих планина, које нагло ишчезаваху заједно са Сарајевом у даљини. Уједаред као да из њега ишчезе свака мисао. Мане руком, да се опрости са Сарајевом и бреговима. — Збо! — шта је сад?! Гле нешто запе! — Збо...г— и опет запе нешто у грлу, рука му клоне глава се затресе, паде на прозор, душом овлада пустош. Сав клоне. Скоро немоћан се спусти на диван у вагону и њиме овлада грчевито трескање. Бол изби свом силом. Не могаше се више савладати, уздржати. У маху [315] лежаше немоћан у купеу на душецима сједала. Опет се тешко диже са сједала, ухвати се за прозор да се одржи и опет погледа напоље. Сада виде сву љепоту свог родног мјеста, тих брегова и зеленила на њима.

— Збогом, збогом! једва изговори, као да му се нешто кидало у грудима.

— Збогом родно мјесто моје! Збогом поносите горе, хриди и стрмени, преко којих сам срећан ходао и заносио се мишљу среће своје и свога народа! На којима сам као поносито дјете стајао и у све вјеровао. Збогом и ти сарајевско поље! Шта сам пута као мало дијете преко тебе бацао погледе на оне брежуљке свуд ту унаоколо и гледао на тебе, убави Требевићу, снјежна Бјелашницо и тебе кршна Трескавицо! Док се на вами снијег бијелио под мојим ногама је прољеће цвјетало. Сада више нема прољећа на вашим брежуљцима, хридима и долинама! И ви бујни потоци, у ваше дно сам толико пута као срећно дијете гледао и тако вјеровао да видим нове свјетове! Ох, ох, ох! Па сам се пео по теби, убави Требевићу, ти дивна горо и с тебе гледао на далеке српске горе: Романију, Дурмитор и заносио се у љепшу српску будућност. Ох, ви планине, сада увијене у сиву, суру једва провидну маглу, шта сам пута продирао погледима и јасно видео врхове ваше, свијетле и чисте, све вас [316] скупа китећи својим детињим снима о слободи, и заносио се мишљу како ће бити лијеп живот слободног Србина међу вами. Ето се сада покидаше чаробне мреже срећних дјетињских снова и мој живот с њима. Ако се не вратим никад више, опрости ми Српкиња дјевојко поносних ових гора, изабранице срца мога!...

Њиме овлада грчевито трескање у тијелу и поче тепати име њено, као оно она његово што је тепала. Када се још једаред хтједе дићи, он се тромо сруши на душеке...

Боривој се прибра. Као да је бура прешла преко његове душе. Када је сада и опет бацио поглед, све и Сарајево и Требевић и Трескавица, све бијаше зашло за бријег; ништа се више није видјело. Боривој се завали у душеке. Пред њиме зијаше страшна празнина и пустош. Боривој склопи очи и кроз мрак, који му је пао на душу уједан мах сјети се завјета на очеву гробу. Он се напрегне, да схвати, да појми.

Мало час удубљен у себе поче живо гледати око себе, као да се нашао у неком новом свијету. Очи му се засвијетлише. Баци поглед кроз прозор на цвјетне и мирисаве пољане пуне шаренила, живота, пјесме и весеља — Његова родна груда му дође као камен, који не пропада.

— Доћи ће вријеме...

На обронцима и хридинама над самим градом се често виђа женско [317] лице; са изболованим и чежњивим очима, крто упире своје погледе тамо на ону страну, камо јој је драги отишао. Очи јој се зауставе на оним плавим висовима и врховима, обасјаним вечерњим руменилом, који се једва разазнају, за којим врховима је њега нестало. Тако сједи ту по читаве сате и гледа непрестано жељно чежњиво, као да ће се овог часа драги појавити, а кадгод се удуби у мисли, као да нешто друго чека, као да се нада, да ће јој га неко... други донијети натраг...

Српски народе, српски народе!