Ђул-Марикина Прикажња

Приповетка

Написала

Јелена Јов. Димитријевић

Прештампано из „Нове Искре“

У Београду

Штампано у Државној Штампарији Краљевине Србије

[3]

Недеља је, пост, говорило се о посној чорби, о ћуфтетима од сецкана празилука, о црноме луку на тепсичету, о копривама – које ваља окусити уз сечка у луду среду – о »љијену« бобу, што се, кад буде готов, сече на хамајлије и меће у калајлије, итд. Часни је пост, јер док стигох из своје Београд-махале до Ћир-Костине улице добро осетих топлоту зрака пролетњега сунца, што сијаше као око Петрова дана; а плавооко девојче мојега ручнога девера, чијој сам се кући упутила, истрчавши преда ме, пружи ми киту цвећа, весело говорећи:

- Поле’, стринке! Мачица, љубичица!...

Колико се обрадоваше мени, %ненадну госту! Јетрвина ми мајка повика:

[4]

- С’га зборешемо за теб’, жива ми Јола! И ти отутке, та на врата!

Прошло два, а они још за софром, тј. за столом! Ђаконије, леблебије, а поред белога вина црвени се вино »испод комину«.

Осим мојега девера, јетрве и њене мајке, овде су још и оне две старе Нишлике: аџи-Настасија и Ђул-Марика.

Оне ме не познадоше; виђале су ме још по мојој удаји, кад сам им седела у комшилуку; али кад им каза моја јетрва која сам, обрадоваше се, нарочито Ђул-Марика, и рече:

- Туго, Бошке Да су ти ћерко, рекнули да заповедаш сас лимон ели каранфил, па, види ми се, не би дошла у овакав саат, у какав, еве, дојде незвана.

- Ако, пријо! Баш ме мило... две ми очи, јако ме мило што дојде, и то јоште такој ананс’з, - говори домаћица а сви се устумарали да ми што боље место направе.

Села сам, према Ђул-Марики.

- Па добро ни си дошла! – узвикнуше ми две старе и домаћица.

- Боље вас нашла!

- Па ш’ чиниш? Здраво ли си?

- Добро, фала Богу, здрава сам.

[5]

- Како ти је другар? Здраво ли је, добро ли је?

- Добро, фала Богу!

- Е баш си згодила у добар дан да дојдеш... Јутрос сам водила јетрву ти, лаусу на молитву, - вели Ђул-Марика и радосно, и весело.

- Па јоште како ни си?

- Добро, фала Богу!

- Па јоште како ти је другар? Здраво ли је?

- Фала Богу, здраво је.

- Писује ли ти сестра? Како си је она там’?

- Пише, здрава је.

- Е, фала Богу! Салте нака је здравје, па за друго је колај.

Али колико се Ђул-Марика обрадовала мени, толико и ја њој, и још више, много више, јер није ми једанпут јетрвина мајка рекла: - »Салте да чујеш баба-Марију... Ђул-Марику једанпут да чујеш, Ђул-Марикину прикажњу једанпут да слушаш, па виће...« И ту би одмахнула и главом и руком, што значи: мани се!

[6]

Па та Ђул-Марика и није баш толико стара, једва ако је прешла шездесету. Раста је осредња. Црномањаста је, само с гдекојом седом власи. Чела је прилично уска, испупчена; очију црних, живих, веселих; зуба здравих а лице јој је мало смежурано, јер се, ваљда, није белила турским белилом; %сухоњава је; говора је брза, с кратким нагласком, онако по нишки. Очешљана је како су се у опште чешљале Нишлике за време турско: с коцаком, накриво толико, да јој се дотакао чак уха, с пусћулом по целом фесу, маленом, наврх главе, с колбашем црним, танким а широким, што јој крије углађену косу готово до чела. За ухом јој гранчица босиљка, закитила се пред полазак у цркву. Обучена је у »морав фустан« с покраћим струком, што је озго до насред груди раскопчан, те јој се види од српског платна, проткавана жутом свилом, кошуља, коју је, како ми каза, сама откала, сашила и онако лепо опточила ситним %мемицама уз »пазуке«, око огрлице и око рукава. Преко груди нема кафтана, скинула га зар од врућине као и ћурче. И кушак јој није око паса, виси крај ње на миндерлуку... Ђул-Марика! Седи с једном ногом под собом [7] а другу је испружила, те јој се види цела чарапа, бела, вунена, шарена на прстима и пети, а горњиште јој није дуже од шаке. Нога испружена, чарапа кратка, а засукала се, случајно, ногавица %гизија шалвара... И Ђул-Марика, као све старе Нишлике, не може без шалвара испод фистана. Пре их носила што је био адет, а сад из навике. А, јест, још и то. Опазила сам јој испод кошуље на грудима црно бућме; а да ли је на бућмету кеса или хамајлија нисам питала.

Испрва се, уз вино »испод комину« и леблебије, говорило о јелима, нишким, како се које готови, шта спремају, или, управо, шта су спремали о слави, свадби; којим се редом приносило; шта се износило пред званице за ручак, шта за вечеру или пред зору на славу, патарицу, рукавицу. Па говорило се и о »женском ручном раду«, садањем у Нишу, и негдашњем, кад Ниш бејаше под Турцима. Све говоре, али Ђул-Марика највише. И прича ово, оно из доба своје младости, из дана старога Ниша. Весела, разговорна, разговорнија, чини ми се, и од покојне Кате Кафтануше. Па и ова хоће, као и пок. Кафтануша, као и друге старе Нишлике, мало, [8] мало, па тек по коју шалу, или »прикажњицу« која је, Бога ми, мало...

- Е, Ђул-Марике, несмо саме! - опомене је домаћица. А она рекне: - »Нећу, Севетке, више,« и мало, па заборави...

- Прикажи ни онуј твоју прикажњу, две ти очи! - рекоше укућанке; а она:

- Какву па моју прикажњу?

- %Ђојем се не сећа!

- Заш’ се будиш?

- Заш’ кршиш ђердан?

- Прикажи ни гу, жив ти Бог!

Све је окупише. Молбе, заклињања, преклињање, умиљавање. И шта ће, куд ће? Пристаде. Мени ће причати, тако рече. И замоли те изиђе из собе домаћин: нема, вели, воље да прича »при мужи«. Још више се завали на јастук, наслони главу на руку и загледа се према себи у зид, у једну тачку само, где, без сумње, виде читав големи свет свој, далеку прошлост своју, младост, радост...

[9]

I

Татка ми беше име аџи-Костадин, мајку пак аџика Костадинка. Сас овој искам да почнем, јербо тој ми је шан: по татка ми и мајку ћеш да знајеш каква сам си била. Кућа ни беше у овуј малу. И она је била како и друге чорбаџиске куће по Ниш што бе’у: собе, собе, а напред гу голема ћошка. Таван гу истина нисак, ама пенџери млого, врата шарена, и на долапи врата шарена и дајма све бело, опрано, е, Боже! У голему собу миндерлаци од орозан и тугле, у друге од даске, напрајени кад и кућа; и по друге собе такој; по њи’ душеме и ал-чова дори гори, и јестаци таки, а шија ги је како и душеме уста-Миле, јорганџија. Па килими, у голему пиротски, [10] у друге кипровачки. На пенџери пердета шарена, од селемију па сас пушке наокол. На рафови зарфови и филџани, а кај њи’ стоју дуње дори до Велиг-дан!... Јоргани ни све џанфеслије, на турли-турли, жути, зелени, модри, црвени, па на грањке, та кад ни дојду гости, девојчики, жене, па наместимо легала, ако је зима у голему собу, лете на ћошку, а оно се видеше како леје једна салте чубар, друга цвеће смиљово, трећа зумбул, четврта иста како сас божур. У кућу тепсије, калајлије, санови, големи мангали, бак’р, бак’р, па дајма све чисто, мани се! По собе шавдани убави, шарени па големи како мене к’д бе од седом-осам године. У голему собу на један дувар пак висеше ми татко: на груди му срмалија џемедан, озгорке од чову фермене; око шију белеје му се кошуља; на главу му фес; једна рука стоји му на траболоз, у другу држи од цара ферман, да се знаје што је бератлија. Мустаћи му црни, големи; веђе црне, густе и широке, две ми очи, како прс’, а влакна гим дугачка, па се наднела над очи како жалне врбе над кладенци; око пак - огањ!... З’л беше јако, та си имаше од њег’ стра’ нана ми (мајку не викашем како што [11] ни беше адет, дада, но нана). Завалија нана бојеше се од њега, мани се!... И нана ми беше јако убава, ама она не висеше на дувар. На онуј пак страну - ту показа према истоку - стојеше у иконостас Св. Богородица и Св. Никола, јербо ми татко Светога Николу служеше, па Јерусалим, а пред овеје иконе, ете, зар што ми татко беше аџија, гореше кандило дајма. Долапи пак што су, мани се, не ли ти реко: дајма опрани, бели, бели... У њи си стојеше легало.

Лети и у пролет из башчу не искачешем. У башчу су: бре осмалаци, бре ошав, бре шимшири големи како сливке, бре каква ти цвећка неје. У пролет: зумбул, лале дори сјају. Лете: шебој, каранфил, ружице, ј’лд’з, лангир дори гору. По обор се прострела троскот трава како зелена чова. А под чандије сепечики, и у њија гугутке, па кад стану да поју у пролет у самнување, оно мани се! дојде ти и мило и жално дори да се заплачеш!...

...а, моје му татку кућа!... а, Ниш! срма ђумиш! Убав ли у моје младо време беше!...

У делници сам, у башчу, работим: плетешем, шијешем, ама понајвише сам била при [12]гергеф. Па што појешем!... Татко не ме је караја за појање никад, освем ако беше у комшилак болево (болесник), ели ти, чуваја Бог, ники жал. Ама заш’? Несам била серсем нити толико шашава та да појем к’да си ништо неје за појање.

А к’да бидне празник онакој, ели ти недељски дан, татко си је сас брата ми, ете аџи-Сотира, дом’, јербо т’га бројешеју паре што су преко недељу препазарили.

Татко броји а брат писује; ја си пак појдем на сокакња врата да видим - бећари. Таман, јадна, појдем а татко ми чукне у џам та ме врне. Мени ми мука, мука - ш’ћу?! Ш’ћу, лелке, ете: мило ме да си берем глеткам бећари, к’да не смем сас њи да зборим. Мислим се врћејећи се: »ш’ћу?« па си тике та поза кућу - ајт’. %Проваљим тамо дувар, па наместим око та гледам на сокак: тражим да видим бећари Нишлије, ђокси ђумишлије... О туго!... А к’да ги видим, Бошке, а оно ми добро! добро! добро!

Такој, такој, па улего у седамнаесту годину, и татко ме т’га даде за Димитрија Ђошинога, ћурчију. Ич ме и не пита, а даде ме. Такав ни адет онаг беше.

[13]

Даде ме за Димитрија... Туго! Што си па беше тај Димитрије! Висок како топола, убав како цвећка, па здрав; лице му бело а коса, веђе и трепке - црн ибришим! Пусте онеј трепке! Дугачке, густе, та си му испод очи правешеју ладовинку дајма. К’да би пак погледаја у човека, из очи му тамнина идеше. А онија пусти мустачики салте га бе’у ж’гнули; усничке му се црвенеју како лис’ од каукђул ружицу, а зуби белеју како јагањчики у торљак! Убав беше, па се убаво и носеше. Дајма си је на човали-чешире, узацке, ишаране сас гајтани низ бутине, око %ѕепови и око ногавице, а шарен, свилен траболоз зафатија га од џепови дори до под пазуке. Подколенке му свилене, шарене, па сас пусћулчики. На груди му џемедан салте срма. Преко џемедан златан синџир од сат, дебел како малић. Озгорке је у доламу како Грк; на главу му фес исти како у Турци што је, а на ноге, и зими и лете, беле чарапе и роганлије јаре-путине... Убав беше јако!...

Татко ме даде за њег’ у меснице у редовату недељу, а била сам под нишан чак до Митров дан.

Виђувала сам се сас Димитрија сваки ч’с, у сви добри и недељски дни, јербо ни [14] доодеше сас кумашини и комшије, ете сас Дору Митичинога, Шишка-Косту и Ђорђа Ћурчију... Доодеше. По ники пут фаћаше си момчадија оро... Играшемо, ја и он, ама не један крај другога. Ја си играм, дори леткам, ништо ме издиза на горе, а и сама не знам што је, н’ умем да кажем, мило ме... Дојду си по ручак једнаг, а не видим к’да се ст’мни. А к’да ће си виће појду, а мене ме жааал!... смучни ми се, ст’мни ми се, ама не ми се ст’мни од тамнину, но што ће си иду...

К’да отиду, ја си се у мисал сас њега мајем. Кол’ко се ники пут замајем, не си чујем нанино зборење. Чујем, ама не знам што ми збори. К’да ме по ники пут викне јако: »Еј, мори Маријо! Што ти је?« Ја дори како да се разбудим, и скоро се словеднем та си ништо ђојем докачим, а у лице сам, познавам, станула како панџар, јербо срам имашем од нану ми. Мислим... Море што ти не сам мислела! Ч’с по ч’с, па како казујем на Димитрија кол’ко ме мило за њега; после па он мене овој збори. Од тај мисал и мајање, ники дан на нану зар се видешем како шашава, та си чу што једно јутро... Одоклен чу, ћерко, да се чудиш.

[15]

Јоште к’д бе’ чучка (мала) имала сам адет да си се бутнем у долап, ели ти да турим уво при врата, та да чујем оној што ми се видеше куде кутају од мене. И ћутек сам си ручала за тај поган ми адет, па фајда ич. И од татка сам га изручала берем најмало, најмало седом-осам пут; а татко неје тепаја често, ама кад фати да тепа, мани се! Улегне у башчу, осече фидан од дут, ели нику сливу, па ме не тејаше по фустан, но...

Бешем у долап, а нана на Таску Манину, пријетељицу си, комшику... А што ми је нана сас комшилак живувала, не знаш. К’д има нико гајле, она га, две ми очи, не каже на родови, но на овуј Таску Манину.

Ете и тај дан нана ми та на туј Таску:

- Мори, Таске, мори! Не знам што ми је на девојче; ништо неје баш... Ја зборим, питујем гу ништо, а она ме салте гледааа, како, чувај Бог, да си је... Да ли, мори, да гу просипе боба-Мада од мађије, ели да гу водим у ники маностир та да гу чатију од намер?... Да ли да викам Захараћа екимина? А? Што ми викаш да прајим, Таске, мори?

Таска узе та се насмеја колико може, а ништо не одговори.

[16]

- Што се смејеш, две ти очи?... Образи гу бе’у како ружице, а с’га...

Оваја се па насмеја, па вика:

- Еј, мори аџике! Одртела си, ете, а за по нику работу јоште си аџамија. Што ти је на девојче? Ништа. Маје се у мисал сас Димитрија, за тој те не чује; копнеје за њег’, за тој неје црвена... Заш’ не прајите свадбу? Што је на аџију? Ђојем има млого девојчики, па му оваја неје имала сас што да напраји чеиз и да сташе.

А један дан, пак, седејећи у башчу при гергеф, мислешем: како ете ти га Димитрије та ашићаре на сокакња врата, па т’г у обор - тражи татка ми; па како улезе у башчу при мене, а мене ми приигра у срце баш под ложичку, та не мога да му се дигнем; а он, ете, како словедну се - да ме пољуби, а мене ме пишин стра, а после помисле: »нак ме пољуби.« Он па иска, мене ми мерак ама кршим ђердан. Такој, такој, па како превара ме пољуби ме, а ја рипну... Истина сам рипнула и дигла руку да си обришем оно место куде ме пољубија, па тике спушти си гу: жал ми дојде да се бришем, жал, жал, како да је истина...

[17]

Ако се убаво обучем: »заш’ га нема, да ме види!« Ако нана ми напраји нику убаву манџу ја питу: »заш’ га нема, да ручка!« Он да руча, а ја ич: сита ћу сам к’да си глеткам њега...«

Ја њега гледашем, а он мене... Срамежљив беше, е Боже!

Срамежљив. Доодеше, доодеше а ич ме не ктеја погледа. Гледа у мужи, у нану ми, овам’, онам’, - а у мене ич.

К’д у један празник, баш беше Велиг-дан... Неје... Јес’, такој, Велиг-дан, он дошеја сас онија тројицу, друсто му, а ја, како сваки пут, принесо да му предадем шикерлеме и воду.

Он узе а неме погледа.

Предадо му и кафу. Не!

Мука ми, мука! Ш’ћу? А бешем си, пантим како да је било јучерке, у шалваре и фустан што ми он напраји, за Цветнице, к’да идо на Панталеј да се причестим. (Онаг ми је теј аљине прајија, а к’да се врну из цркву најдо дом’ пуну тепсију вруће мекике: пратија да ги изручам сас жене и девојчики, за тој што сам се причестила).

Ете у теј њигове аљине била сам, па ми дојде мило да ме погледа и да види колико сам убава, а он...

[18]

Сети се ништо. Ћу да напрајим да ме погледа, нема чаре...

Улазејећи у собу и собувајући папучке при врата на орозан, узе та се ђојем соплето. Јооок! Не ме погледа!

После одејећи по кућу, сети се што Дора Митичин правеше цигару, та скоро појдо у собу сас ћибрит. К’д дојдо при њи, испушти максуз кутију, словеднејећи се да гу докачим фрљи очи у Димитрија. Не ме погледа!

Па излего, мислејећи се: »Ш’ћу?... Ћу га нагазим. Ама како? К’да?...« Туј се сети што несам збрала филџани. »А! С’га ћу... Не!... Мош’ си помисли да сам бесрамна, и кој знаје заш’ му ступам на ногу... Ћу га %назгазим... Оћу. Туго, ако запази ники! Ако види друсто му... Дора Митичин баш је при њега...

- Маријо! - викну ме нана.

Улего једнаг у собу.

- Филџани! - па погледа баш у Димитријев филџан, мрдну сас главу мрвка на горе и подиже леву веђу.

Пишин узе филџан од Дору Митичинога и онија други, па појдо куде Димитрија... У срце ми тике ништо притупка, уз образи ми [19] се укачи огањ: не знам к’да му дојдо - покрише му се ноге сас мој фустан... нагази га!... А он? Не ме погледа, но спушти очи та у зем’!

К’д опази овој, две ми очи, ћа да паднем. Обрну ми се и соба, и Димитријево друсто, и Димитрије - тешем да испуштим филџани. Излего из собу спотурајући се како пијана. Стра’ имашем од друсто му, од нану ми... Срам ми дојде... Никако ми се учини, две ми очи, како да сам Ниш поарала, како да сам никога утепала. Сама си се на себе учини како ајдук, исто како катил... Туго, мајке, што напраји!... Пишин ми беше мука, а после ми дојде криво, расрди се и узе да зборим сама по кућу: »Божном мушко, а срамује се. Срамује се у таткову ми кућу, пред нану, а ништо да излегне нана, ели к’д би ме ништо среја у маалу, он би ме: ем гледаја, ем би се око мене задеваја, како и други бећари сас девојчики што работију.«

Пусти аџамилак!

К’да је отишеја дом’, зар се замислеја што сам га нагазила та је једнаг пратија чирака и дете, брата му најмлађега, та да ме на сокакња врата извикају... Извикаше ме, и дете рече:

[20]

- Ете, питује бата тражиш ли ништо од њег’?

- Кажи на бату што несам ништа тражила, - рекну, па узе та обрну главу: чак ми срам дојде од дете и од чираче, како да и они знају што сам уработила. А затварајећи сокакња врата, мислела сам: »а, кучка! да би кучка! - заш’ да га нагазим?... Ако ми ништо рекне, ја ћу па да л’жем... морам да л’жем. Ете оћу си га сл’жем ђојем чудејећи се: - »Кој? Ја сам те тебе нагазила?! Неје, мој Димитраћ; јоок! Како па да те нагазим?« Рекне ли ми мене па: - »Јеси, нагазила си ме.« Ја ћу њему: - »Не знам. Максуз знам што несам тој напрајила, а онакој, кој знаје, белки...«

Такој. Ми напред имашемо срам, а с’г. Дор је девојка под нишан не се кута но се води сас младожењу, иду од малу до малу, од сокак до сокак, како божјаци. Идејећи такој самач’чки, гледајећи се, зборејећи све што искају - изгостирају се; а кад се венчају несу тазе но бајат: виду се један другому како ћуфлија сирење.

Довде, слушајући Ђул-Марикину прикажњу, [21] само се по каткад осмехнусмо, а овде се гласно насмејасмо. А Ђул-Марика:

- Заш’ се смејете? Не ли је такој? Пишин имашемо срам, а с’г... Чуваја Бог!...

У пролет Ђоша, свекар ми идеше у лојзе сваки ч’с, па пролазејећи кроз поље набере јагличје, кукурек, мачицу, љубичицу, напраји си киту па си гу мен’ донесе. Тргне ме уз себе на миндерлук, и збори:

- Ела, моја снајо, да те закитим!

Он узне та ме кити, а мене ме мило, е Бошке! Мислела сам: »к’да ћу сам ти у кућу? К’да?...«

У јутру се рано дигнем та пометем и судови измијем, па сам весела како пиленце на грањку. Мијем судови и појем, метем кућу и појем, посипујем цвеће и појем: мило ме што ми свекар доодија и китија, па за то ме обрнуло на појање. Ако пак, блага ћерко, чедо, питујеш што сам појала, не знам... што несам... свашто. Ама немој да рекнеш да теј песме имаше нигде, у Ниш ели у Лесковац... Појешем си ја сама онакој, Димитрију појешем. Појем убаво, кротко, стра’сам имала од татка, срам од нану... Туго! Појем на Димитрија. Ако му песма нема, ја си му гу вадим од себе. Појала сам му млого, млого, а у памет [22] ми стоју салте још николико... Како онај једна беше:

»А, бре, Мито...«

Неје тако.

»Заш’ си, Мито, такој...«

Јок, не могу, овуј сам забрајила. Овуј не знам. Чекај другу ако могу... Чекај...

»Зборила си датка с Миту,
Датка Миту питувала:
Заш’ си, синко, пожутеја?
Заш’ ти, дадип, веђе...
Зашто су ти веђе...«

Такој никако беше, ништо за веђе, ама... У, чедо, што су му биле веђе! Како пијавке... Све сам теј забрајила. Могу, ама не целу... А! Чекај овуја, њума ћу да знајем баш од крај до крај.

»А, туго! леле! мој Димитраћи!
Јако ме мило, ете, за тебе!...
Лети ми, моје славеј-пиленце,
Скоро прелети тија сокаци,
Та си ми надни татку у башчу,
Та си ми стани на ђул црвени:
Пој на девојку, на Ђул-Марику,
Дор ми те, пиле, она но фати
И у пазуке своје не тури,
Да те сакута, пиле, од росу -
Рат ћеш си снијеш дори до зору...«
[23]

Нема виће.

- Машала, Ђул-Марике!

- Ашкосум, Ђул-Марике!

- Бре! Бре! Бре! - што ти је убава!

И још једну знајем, баш од крај до крај.

»Нишан даде Димитраћи!
На аџиску Ђул-Марику.
Друсто си је питувало,
Питувало Димитраћа,
Питаја га Шишко Коста,
Митичин га Дора пита:
А бре, Мито, две ти очи,
Милујеш ли Ђул-Марику?
Одговори Димитраћи:
Заш’ питате, две ви очи?
Не л’ видите што копнејем,
Кај у пролет снег што копни?
Друшке су си питувале,
Питувало Ђул-Марику,
Питала гу Чучка Сика,
Зојкина гу Краса пита:
А, Марике, две ти очи,
Милујеш ли Димитраћа?
Одговори Ђул-Марика:
Заш’ питате, две ви очи?
Не л’ видите што чезнујем,
Како дуња преко зиму?«

Овај си је толико...

- Машала, Ђул-Марике! Опет машала!

- Ашкосум, Ђул-Марике! Сто пута ашкосум!

[24]

- Бре! Бре! Бре! - с’га ти је још по убава!

- Салте јоште једну... Кратачку...

»Лали ми, лали, мој Димитраћи:
Ја ћу да појем, ти да ми спијеш
На меки јестак - белу ми руку
Од по вечеру дори до зору...

Зачу се пљесак дланова како у какву веселу харемлуку, кад се раздрагају буле песмом којој је припев: Оф! опет оф!...

А домаћица се подиже и вели:

- Фала ти, стринке!... Ајде с’г мало винце, јербо ти се гуша осушила; и нака ни донесе Васка по кафче.

- И тебе ти фала, Севетке! С’га сам и за вино и па за кафу.

[25]

II

Ђул-Марика овлажи грло комињаком, па узе сркати каву, коју нам предаде »ашчика« Васка. Кад попи каву, поче, и то мени говори, пријатно, тихо, као да крије од осталих.

- Јес’ па, чедо. Како ти исприча’ такој си било: ама онаг се је знало и за гре’ - и па за срам; а с’г?... Напред к’д идешемо у цркву, идешемо за тој да си помолимо Бога и Богородицу и Божји ангели. К’да ћемо у цркву, а идешемо често, старке пак сваки празник и недељски дан, пишин ћемо на амам; а спрема тај дан, к’да ћемо у цркву, спрајимо што ни треба за јутре дан: уготовимо ништо (ако је зима завијемо сарму од купус ели напунимо туршију поприку), спрајимо ручак. Која се пак чешљаше кротко, она си завије колбаш и коцак јоште у вечер, па добро врже [26] главу; а јутре нигде слунце, на њума си је чиста кошуља, аљине, уз образ босиљак; и наште срце, па ајт’ та сас комшике у цркву. У цркву се крстимо, старке прајију метаније, љубимо иконе, молимо си Бога како приличе к’да си је човек у Божји крам. Онаг си примимо нафору, наручамо гу, и па понесемо на никога дом’; а пушти ли се виће црква, т’га си заредиме по пријетељице, по родови; там’ си не чека кафа, па и ракија. Одотле ајт’ та дом’ на ручак. Такој си напред беше.

- Јес’ па, - вели аџи-Настасија, ћутљива и озбиљна старица, много старија од Ђул-Марике, - ете, напред све такој беше, ама ја виће не зборим. Пишин зборешем, а младиња ме фаћа на присме’?

- Присме’! И њим’ ће ги се присмељају њини млађеји, а и ми ги се, ете присмељамо, јербо отидни с’га у цркву па салте сејири: што смо крисјани, жива ми чеда, не се познава! - »Жу, жу! Бре овој! Бре оној! Бре прајила сам аљину! бре у кога си купила шашир; бре искарала (истерала) сам слушкињу; бре кој те пере; бре прајила сам слатко; бре варила сам црвени френци; бре...« Да прошћаваш јоште дрењке!... Отидни у цркву онакој, она си је празна. На Цветнице ели [27] ники други такав празник - пунач’чка, и тој најповише жене! Зашто? Што су у нове аљине и шашири, ели либадики, за тој. А ники девојчики што су бесрамни, мани се! Е га би виделе к’да уоду у цркву официри, обрну на куде врата лица а на куде алтар... опрости ми, Бошке, изручам те!... А па што су по ники мужи погани! Обрну главу од натраг, па тике салте по жене. Да ли је свет стануја толико бесраман, ели шашав?

- Не се срди, стринке!... Ајде јоште чашку, - вели домаћица, и послужи прво аџи-Настасију, па тада Ђул-Марику.

- Здрав си, Севетке!

- Дал ти Бог, Аџи-Настасијо!

- Ајде! Здрав си, Севетке!

- Да си жива, стринке!

- О, хо, хо! Колико је студено дори у зуби удара... А како пак напред служешемо Свети? Дојде ли виће, а ми јоште од Повечерње ели чираче ели дете та сас здравицу: јебриче ракију и чашку по родови, по кумашини, по пријетељи ели комшије, виће кога искамо да викамо - да заповедају у нас на Повечерње на вечеру, и јутре дан на Свети на ручак, па вечеру... Три дни, две ми очи! Дугачка софра, ич се не диза. Ручају, пију за [28] Свети и поју. Манџе, манџе! јок чорба, јок шкета, купус и месо, наут и месо, бабње, капама, подварак, пуњете ћурке, пржени пилики, на р’жањ печени прасци, ели јагањчики, к’да си је на што време, па баница, па најпосле сирење. Манџе, манџе! У нас је пак Свети посан, та, да прошћаваш, риба - мани се!... А што па моја нана готовеше сабазорску манџу, бата! Имашемо ашчику, ама у зору нана ми иде у мутвак та уготови пилав ели јуфку: теј су си манџе од време за зору. У зору, две ми очи, ручање, како што прају Турци уз Рамазан сас суфур. А татко з’л, з’л, а за гости како и сви Нишлије - дори... Узне та на никога од нас у кућу усујле нареди да тури на сокакња врата катанац, да не отидне ники та да растура друсто. А кога ће да пушти, кој узне та се закуне дек има дин работу ели на дућан, ели виће куде би гу имаја. Дор си је татко при софру, а гости мужи како попови, све по књижачки поју - воду му чес’ што је аџија; а отидне ли виће татко, максуз отидне божном да спије, и сас њега још по неки стар човек, род ли, кумашин ли, млади мужи сас бата-Сотира - мани се! А ћеменчеџије не ги има: да не играмо та да погазимо Свети... [29] Ниш, срма ђумиш! Нишлије, севдалије! и бе’у за гости, и с’га су па. Освем ако ники не би могаја, ако си је сирома човек. Ама и онаг... Сиротиња си је сиротиња, кол’ко је и како је могла, а чорбаџије... Ја с’га казујем како служешеју Свети чорбаџије; а и аџи-Настасија нака ти каже, јербо аџи-Ђока, татко гу, један беше; и аџија, и чорбаџија, и бератлија, не ли ти реко, један.

- Један. Ама аџи-Ђока, татко ми не служеше Свети такој. Он па пред Свети пре недељу тражи од нашега попа да му испише сиротињу из своју нурију. На сирочики без мајку спрајимо кошуљке, без оца антерике, на удовице папуче, на стари људи јеменије. А на Варвару две жене месу леб’: по педесет леба умесу; на Св. Саву готовимо: манџе, манџе, %моруња дебела и бела како сирење. По онуј попову артишку разделимо... На Св. Саву све по сиротињу испратимо, а на Св. Николу при софру сами седнемо; јербо аџи-Ђока, татко ми знаја је наус’ фрси овуј песму:

»Службу служи Светитељ Никола,
Службу служи и па славу слави,
Зовнуја је мало и големо -
Све попови и све калуђери;
Свећу пали, свећа му се гаси:
Трипут му се свећа угасила.
Па искочи та си мајку пита:
[30]
»Кога ли смо, мајке, забрајили? -
Све смо звали мало и големо -
Све попови и све калуђери.«
Мајка му се т’га досетила:
»Забрајимо Ану удовицу,
Удовицу с девет сирочики!«
»К’д је дошла Ана удовица,
Удовица с девет сирочики -
Сама се је свећа запалила.«

- Ашкосум, аџи-Ђоко! Такав си Свети Бог највише милује! - узвикну кира-Тана, жена Ђул-Марикиних година, комшика наше пријатне домаћице, улазећи. Виделе смо где прође кроз капиџик, али нисмо знале да је нема к нама за то, да не би прекинула стару Нишлику, аџи-Настасију.

- Јоште по чашку. Ајде и ти кира-Тано.

- Фала! Здрав си комшике!

- Да си жива!

- А Свети служешемо свакад. - опет поче Ђул-Марика. - И у коју је кућу болево, и умирање куде је неје било без колач и свећу. Аџи-Тодор, ујка ми умре на Водице а на св. Јован, Свети му, - поп си је па секаја колач. Две ми очи, такој!... А с’г? Ни вечере ни па ручкови ни сабазорске манџе, у вас; у нас си је јоште како што беше, и па ће [31] си бидне, да смо живи, и ви да сте си живи, да Бог да! Вечере и ручкови нема, но тике мрвка овој оној, па из кућу у кућу, и па га не служу. Фатија му жену лад к’да се врћаше од бал, па гу мрвка б’цка у слабину, а он једнаг та у новине: »Нећу си могу славим славу, јербо имам у кућу болево.« Јаз’к!...

- Викаш, Маријо, у нашинци нема. Па не ли једну годину тури у новину и кир-Николчин унук: што не може да слави!

- Има с’г и међу нас, аџи-Настасијо. Ама овија не рашчовечише, - рече Ђул-Марика и показа главом на мене, осмехнувши се, да ме, ваљда, не увреди.

- А који је њи рашчовечија. И они несу били таки од време, - говори кира-Тана.

- Несу! И па викам: несу били таки. Кој ли не рашчовечи, туго, Бошке?! - заврши аџи-Настасија тужно, чудећи се. А Ђул-Марика:

Напред ако се прави свадба, берем си је свадба, а с’г? Пред ручак гу почну, у вечер свршу. Једни овакој, а други: собајле у цркву, па ајт’ та на штацију: тупе, тупе! тупе, тупе... Изручкам те, Боже, од Швабу ли је овој? Од Турци неје. Младожења и млада невеста отиду, а у квартиљ ги ништо! [32] Ни појање, ни свирање, ни играње: глуво како да се вари печеница за гробје... Кева Коцина венчала се у меснице, а јоште неје дала Вачинице ни кршену пару кирију. Вачиница се срди; у! па ће се срди жена, па. Ете, завикала Вачиница јучерке: - »Туго, Маријо! Шашави ли су ми кириџије, што ли? Венчаше се па једнаг отидоше у странство у Ћуприју, при младожењски родови, па с’га се врнуше а мене кирију ич. А и како ће ми даду, кад су поарчили у странство све, па, викају жене, и младожењску плаћу за три месеца.«

- И ја суи знајем све тој, ама не зборим. Ете заш’ да ме фаћају у присме’?

- Ћу да зборим. С’га си је, ротке (роде), чедо, резилак, и свако чудо, свашто. На један бал салте голе... Руке, грбина, пазуке - на мегдан; а мужи гледају како мачори и салте уврћују мустаћи... Свашто! Пишин си знадомо салте за оро, а с’г? Узну та се по двојица обрћу, како коњи на гумно уз вршидбу. Жене се стегле та ги очи искачу, па к’д ги пушту мужи, а оне брекћу како лете живина за воду. А по ники од мужи узну по једну, по две, онеја сас које су играли, та ги спацирају, како пајтонџија коњи к’да му се умору...

[33]

- Хо! хо! Хооо!

- Јес’ па! Јес’ па!...

- Еј, баба-Марија!...

- Заш’ се смејете?! Што ми викаш, чедо, еј, баба-Маријо? Не ли је такој?... И завалија Сотир терзија беше на бал, а беше к’сканџија та мани се. Не му отиде домаћица ни при мајку сама, а на бал: фати гу један па гу води, води. Завалија Сотир терзија гледа, а по мешину му се салте претура. Такој, такој, па тике мене:

- Туго, туго, Маријо! (не ме викаше ни невесто, нити пак... друсто смо били). Туго, Маријо! Не давашем да ми домаћицу %славејниле погледа, а с’га сам гу, да ми прошћава твоје лице, стануја пезевенг: доведо гу овдека да гу спацирају јабанџије мужи, а ја... Оклопија сам уши како могарац, па салте глеткам.

- Хо! хо! Хооо!

- Јес’ па! Јес’ па!...

- Црна, баба-Марија!...

- Заш’ се смејете, две ви очи? Заш’ сам црна, ротке, чедо? Неје ли такој. Резилак!... Нит’ се зна за гре, нит’ за срамување; за ништо се не срамују... Напред к’д чујемо да си је ника невеста имала дете, ми узнемо [34] та се зачудимо, јербо је кутала, кутала и од своји до онај сат. А с’г: стане ли тешка, не пројду две-три дни, па цел град знаје. А човеку, другару си али се (мази се): бре ђојем боли гу овој, бре боли гу оној, бре мешина, бре крстетина, бре лошо гу, бре не мож’ ништо да руча - салте би ручала киселе краставице. А човек пак... ђојем знају чкољу, учевни, а за по ништо с’гањи су мужи, две ми очи, како деца, оч’с ги жене преварају. Неје како напред: ће си звекне на жену, па што бидне пак бидне. С’га: станула тешка има две-три дни, а човек гу не дава ништо да работи, нити пак да подиза; и скоро за киселе краставице, за гројзе и мушмуле из туршију - стра га ако не донесе што од њег’ иска скоро, она ће си избије...

- Хо! хо! Хооо! Доста виће, две ти очи!

- Једна при мене у комшилак венчала се пред сирнице, а виће од к’д од к’д викну Малу Персу, што научи шнајдерлак у Женско Друсто, та гу саши ништо од басму, вунено ли је, шарено, сас пантљике, широко ништо како анамске узун-антерије, салте неје како антерија дугачко, но си је такој до под кукови. Саши гу тој, да носи што си је ђојем [35] две-три дни тешка, да се не стеза, та да не избије...

- Хо! хо! Хооо! Доста, жив ти Бог!

- Доста и ја викам. Пила сам си винце, попила кафче, па с’г да идем!

- Како да идеш?! А прикажњу? - узвикну домаћица.

- Главу сте, Севетке, на прикажњу чули, а реп... Што ви треба реп?

- Реп закачи оному кој си је за реп: нам’ ни прикажи крај на прикажњу.

- Јок. Доклен ме је било мило, приказувала сам С’г ћу си идем, - рече и узе кушак, кафтан.

- Не си шашава та да идеш к’да не приказа на прикажњу ти и реп, - вели аџи-Настасија.

- Не млати се, стринке, жив ти Бог! - збори домаћица, не дајући јој да устане.

- Како па да идеш?! - рече кира-Тана.

- За моју љубав, баба-Маријо! - узвикну Јола.

- За мој атар, Ђул-Марике! - узвикну и она којој је стара до сада причала, и устаде те је у руку пољуби.

- Чедо, за твој ат’р... Што знам да прајим...

[36]

Она окваси грло вином, и припрема се, намешта се на миндеру, искашља се. А мени мило: у репу њене приповетке, прикажње њене, видела сам пуно лепих боја, као у репу паунову: гледам њу, као невесту, лепо обучену, накићену, зарумењену од среће што већ једном одлази својему Димитраћу. После је видех као невесту скоро доведену, где испраћа Димитрија »собајле на дућан« и гледа за њим с пуно љубави. За овим спазих пред вече крај »сокакња врата«, у авлији, где изгледа своје славеј-пиленце, Димитраћа, да јој дође, и да јој спије на меком јастуку, белој руци »дори до зору«...

Ја сам видела ово, а она ми приказала!

[37]

III

Зар што доодеше скоро, скоро, зар што беше убав, улезе ми Димитрије у срце такој како неће да може да излегне из њега никад.

А, Бошке, изручам те, заш’ си ми даја онолики милос’ за Димитрија, заш’? Кад салте прозбори, причука ми нешто срце како сат. К’д се насмеје, у тамнину ме слунце огреје!... Убав беше он, ама и ја сам си била јако убава. Па моје убаве аљине! А к’д ће он да дојде, по сат се обукујем, и све сам спрема огледало. Заради убавињу почеше да ме викају: Перуника-Марика; а после по кратко, и по убаву: Ђул-Марика. А од ђул, ружицу, има ли нигде у свет цвет поубав?...

А к’да виће пред Митров дан, поче се свадба. Почеше гу у четвртак, како ни беше адет, и татко и на свекар ми.

[38]

Викнумо комшике и родови да заповедају на квас’ц.

Собраше се.

У једно наћве замесише две теста, једно је моје, друго младожењско; и оба претиснуше озгорке сас песницу, а туја куд су претиснули турише у моје дукат, у његово прстен, врзани једно за друго сас црвен свилен конац.

Ћеменчеџије стадоше да свиру оро, а ми се сви фатимо и узмемо да се обрћемо око наћве. Играју и онеја две, што су замесиле теста, играју обе сас тестане руке и ч’с по ч’с поглеђују чије ће си тесто попре кабардише. Јербо чије попре кабардише, онај ће си је посрећан; а кому не кабардише, но се отпушти, он ће си је, викају, распуштеник.

А, лелке, туго! У нас: нити кабардиса, нити се отпушти, а нанино ми срце остину како лед...

А ја пак... море да се чудиш што сам спрема тај дан, мој квас’ц снила.

Снила сам, ете, баш к’д да запоју трећи петли, како појдомо у лојзе у Ћурлину ја, нана и брат ми аџи-Сотир. Па како идемо кроз један голем чаир, а оно трава, трава у пролет како око Ду’ови. Па како понели смо једно паниче пуноч’чко сас зелену поприку и [39] бели лук. Па како тој паниче носешем баш ја. Носешем га чак до ћурлински поток, па како туј искашем да газим та спушти паниче на траву а узе, да прошћаваш, да подизам шалварке, а тике нана завика ми: »Маријо, мори Маријо, фрљи очи куде овој големо дрво, (ете, како никакво дрво туј беше). Ја гу послуша, фрљи очи: оно големо, зелено, мани се, а славеји - не си мож’ да ги избројиш, па поју, а такво појање не б’е никад чула. Сви поју, а један узеја та вије како кукавица. Мене ми за њег’ дојде мило, па како искам да га фатим та да га од голем милос’ турим у пазуке. Таман пружи руку, а он: ајт’ та у луг, и вије све жално и пожално. Кда видо што одлете, мене ме заболе у срце такој како да ми се ништо од пупак откиде, и узе у сан да римам... Туј си ме нана разбуди - самнуло се.

Кад каза на нану ми што сам снила, а њума мука, мука, салте у лице белеје... Знајем како да беше јучерке што збореше на онуја Таску Манину:

- Неће ми бидне, мори Таске, добро. Поприка си је љутина, лук мука, зелена трава једило, славеј-пиле мушко чедо... а, мори, Таске, мори, стра ме за онај један ми гледац, [40] за Сотира, та мани се. Јербо ч’с по ч’с, па тике: бре боли ме овој, бре боли ме оној. Бог нака обрће на добро, не на лошотињу. Тој зборејећи узе посипку, па се надлеже на њума како скршен дувар на потирњу, јербо од голем стра’ за чедо, беше гу притупкало под ложичку. -

А к’да се на квас’ц изиграмо, жене си поседаше да ручају руч’к туј на дугачке софре, а ја си пак руча сас девојчики у сарачану.

Јутре дан, у петак, боја. Младожења си ми прати собајле: пештимаљ, силаџак, шамију за везување главу, кану, боју, тас, чешаљ, лиф, сапун... Кешке да је забраија да прати сапун! Кешке!...

У вечер ми турају боју, и поју:

«Убава, добра девојко,
Не жалиш татка и мајку,
Туђа је кућа, девојко,
Туга голема, девојко.»

Жене поју, а ја божном плачем и бришем слузе сас јеглак. Адет беше да се плаче, а мене ми се ништо не плачеше, зар што сам млого била под нишан, па ме мило да виће једанпут отиднем при Димитрија...

Јутре дан, у суботу амам.

[41]

На амам отидомо собајле. Тамо свирање, појање, бањање, и прајише сас млада-невесту што прајише, што ни си адет беше: пише кафу, ручаше пењерлије, па се врнумо дом’. А к’д дом’: донели од младожењу овна. Жене и мајка ми једнаг отидоше при тога овна, па му ништо око рогови узеше да заглеђују, пљесну се у руке, чуду се. Тике мајка ми се зар сети та узе да жене бутка, да ги праји сас очи, сас веђе да ћуту... Кутају ништо од мене, познадо, та ми никако лошо дојде.

Што има?

Ручамо. Узеше да ме сплитав; ће ми сплету шивета.

«Ранила Миља славеја,
За пуне девет година,
А данаске га оставља.
Славеј си Миље говори:
Немој се, Миљо, удаваш,
Немој ме мене оставиш...»

Сплитав ме, сплитав и поју, а ја тике узе да плачем, не да плачем, но да римам, и колико словедну главу у руке, попадаше ми од главу дарови. Јербо како је која жена дошла, такој ми турила на главу: чарапе, пешкир, чевре... Римам све повише: пишин ме песма расплака, а после се досећујем бре за овој, бре за оној.

[42]

Несам могала колај да плачем, ама кад једанпут почнем, оно н’ умем да се утешим. Мрвка, па тике и девојчики, другарице ми све та у римање.

- Што је па тој! Заш’ се млатите?! - од азганлак римате, - узе да вика онај Таска Манина.

- Жал гу за нану, Таске, - вика једна наша комшика, па и она узе те се заплака. Мене ми од овој још по жал дојде, па си дори глас пушти, како дете, а тике татко та у собу... Оч’с ми се пресекоше слузе, па како да несу ни ишле.

Улезе, па једнаг излезе. Жене се ништо погледаше.

Кад ме сплетоше и турише тел, изљуби руку на сви, па ина деца и на ћеменчеџије.

Заведе се оро три пут, па седомо та ручамо. А после оро, оро... Сви три дана саме како анаме.

Бре играње, бре веселба дори вечер, а онаг ете ти га сас дарови од младожење: на деда чова-џубелак, на бабу селемија-антерилак, на шуру, бата-Сотира ми китабија за кратку антерију, на младу невесту од чову черкез.

[43]

Черкез је како дисћурк, само су му поузацки рукави, и треба да су везени; а око шију и низ пазуке треба да су му везена шемшета. Такој треба, ама овај си черкез беше - дуз!...

Дуз. А ја к’д га видо дори се притресо од радос’ за њега, дек си ми га пратија Димитрије. Севда’!

Глумац и ашчика, што донесоше дарови, врнуше се.

С’га ћамо да пратимо и ми једно, друго, што смо спрајили, бошчалаци на свекра, свекрву, родови, а тике татко ми погледа по жене никако страшно: ја се од њигови очи уплаши. Па т’г излезе и ста да граби преко обор, чак до сокакња врата.

Врну се, оди, граби на куде кућу, натури фес на чело, подиза бастун на горе, спушта веђе на доле и ништо збори; познавам, мрдају му уста, мрдају а у лице је дори до уши црвен како панџар, како френац, како поприка. Улезе при нас у одају - сас ципиле! а жене се тике згледаше. Погледа по сви редом, а ми очи та у зем’ - како од муњу! Обрну се, излезе! Трипут дооди при нас, и то све сас ципиле, [44] како ништо да ни каже, па не си каза ништо. Трипут ме мене викну при њега на ћошку, ђојем ништо да ме пита, па ич.

»Што ли је, туго, татку ми? - мислела сам, а нана си тике на туја Таску кротачко:

- Таске, мори! У аџину мешину претура се ништо...

- Може бит заради черкез. Заш’ је па онакав, аџике?

- Неје. Запазила сам, Таске, ја овој при њега јоште од квас’ц.

- Заш’ га не питаш, аџике, што му је?

- У! Чуваја Бог! Како ћу па да га питам?

- Чуваја Бог! Измећарка ли си на аџију ели домаћица? Заш’ му се тол’ко бојиш?

- Како па да му се не бојим, Таске? Домаћин је.

- Ако је домаћин, он ти је тебе и другар...

- Колај ти је тебе да збориш к’да твој неје Нишлија.

- Ако је Нишлија неје звер. Твој аџија Нишлија, ама не те је ударија, а мене мој Лесковчанин јоште, што викају људи, млада невесту. И кој знаје, аџике, да сам била заврзана како ти, он би ме до с’г утепаја; ама ја...

А тике онеја жене забрајише да мислу [45] што ми се татко срди, но се собраше око стринка-Таску па викају, смејајећи се:

- Заш’ те, мори Таске, удари? Пантиш ли?

- Да ме је младу невесту салте лошо погледаја, па ћу да пантим, а никмо ли шамар!

- Заш’ те, стринка-Таске, чича-Мане удари? - питају и девојчики, смеју се и бутају се око њума.

- Што му се несу стегле питије, за тој.

- Какве питије? па питују и бутају се.

- Свари питије, па ги изнесо на софру, а он: »Заш’ су ти, вика, овакве?« - »Па с’га несу Водице та да се смрзну, но је Ђурђов дан.« - »А зар питије треба да се смрзну не да се стегну?« - па тике мене та поза лево уво - пљес! Леле к’д ми запоја уво! Туго к’д запоја! Ја мислешем дор сам жива све ће си поје, тол’ко! Уво поје, ја ћутим, поје, поје, ћутим, а к’да се оно ућута, тике ја:

- »А, бре, Мане, заш’ ме удари?« - »Па даја сам ти, вика, пешкеш за убаве питије« - А заш’, бре, да ме удариш? А не ли сам те посипала да се измијеш? А не ли сам ти аљине ичистила? А не ли сам ти помогла да се обучеш? А не ли сам ти кафу испекла? А не ли сам те испратила к’да си [46] пошеја? А не ли сам ти се на ноге дигла к’да си дошеја?« Збори, збори, а он салте гледа, и како да се чуди. А кад ја рек’о: - »Аџамија сам, па несам умејела убаво да сварим питије, па зар за тој да ме тепаш? Ја ћу си идем у Господина (владику) да га питам: за тој ли се удавају девојчики да ги мужи тепају за ништо?« К’да ја овој рек’о: он си тике опушти мустаћи. Од онаг: нит’ ме мене он удари, нит’ па ја њему свари убаве питије. Све ми манџе прсти да изручаш, а питије несу ми водене салте на Водице.

Замрачи се.

Оне жене и девојке што су око мене викају на мајку ми:

Море аџике! Ајде праћајте дар. Што је тој, ооо?!

И татко чу, па рече:

- Ви си играјте. Овој ћу си ја бригнем.

Тике ете ти га глумац та отутке:

- Што је тој, аџијо? Не ли ви је девојче стасало? Куде су ви бошчалаци? Камо, аџијо, ваш аманет? Ми си наш донесомо.

Татко га пушти да збори, да питује. Ћутећим слуша, стреља сас очи, фаћка мустаћи. А к’да глумац ућута, татко ми тике звекну:

- Сиктер сени! ана сана, домуз бре!

[47]

- Што, што, аџијо?

- Сиктер сени! - па викну татко и појде на куде глумац сас бастун.

А глумац тике држ’ за сокакња врата. Побеже.

Ми се тике по кућу прибутамо, питајећи се што ли ће се напраји.

Још повише се замрачи.

Ете ти тројица мужи из младожењски; Шишко Коста, Ђорђе Ћурчија и Дора Митичин.

Улегоше, а татко си ги причека насред обор стојећим, гледајећи ги сви никако чудно.

- Што је тој, аџијо? Заш’ не даваш бошчалаци?

А татко се расрди. Туго к’да се татко расрди! Нана пак, гледајећи кроз пенџер, уплаши се и узе, тресејећи се, та се скута у једно ћоше, да не гледа татка ми.

Татко ми срдит, срдит, па кад викну на онија тројицу, мани се.

- Како неје срам пријетеља ми Ђошу да иска бошчалаци? А?!

- Заш’ да не иска?... Што је тој, аџијо? - питују онија чудејећи се.

Татко ми се још повише расрди. Туго к’д се татко расрди! Па к’д ста’ да вика, мајкеее! К’д узе да броји, лелеее! Сас овој поче:

[48]

- Мој пријетељ! Чорбаџија!... Он чорбаџија, а ја?... Шопа ли ме праји, симсиле му погано!... Што сам ја? Ели сам коњ, ели вол? Аџија ли сам, могарац ли сам? Да ли ми пак пријетељ мислеше да сам Шоп, ели Бугарин, па за тој ми прати на девојче ђирит сапун? А? Заш’ не прати и он како што праћају Нишлије, максуз чорбаџије меришљав сапун но ђирит? А? Керка ми неће пере сас тај младожењски сапун, но ће се мије. А?... Овој си је једно, а друго... Бесрамник. Срам га било, да би га! Друго је овој: Јутроске узеја човек... Море какав човек! Он неје човек, неје пријетељ. Тражија са пријетеља, па си га најдо - бата!... Ка ка ка ка!... Ете јутроске пратија овна, божном како ни је адет од време, па му на рогови турија вараклисане главице црни лук!... Црни лук! Ја с’га јабуке око Митров дан, ја никад! Црни лук! (ту узе та се прекрсти). Чули ли сте овој, људи, крисјани, нигде у Турци, у Евреји, ја берем у Цигани?... А?!

- За сапун не знамо заш’... За црни лук... Како тој’?... Белки глумац... Бија је зар пијан, - збору онија тројица %плауће.

- Глумац!... Ајде, белки глумац. Безбели је глумац бија пијан та турија овну на рогови црни лук, а Ђошиница, пријетељица [49] ми пошашавела, па спрајила у бошчу ђирит сапун. Пекиии! Ама кажите ми, крисјани, кој купи, кој нареди да се напраји, кој прати на девојче ми, млада-невесту оној калуђерско џубе? А?

- Какво калуђерско џубе, аџијо? - т’нацко пуштише глас онија божном чудејећи се.

- Какво? Зар ђојем не знате, несте видели?... Искате да продадете башчованџије краставице и симиџије симити! Ка! ка! ка! - насмеја се татко ми колико може.

- Ништо не знамо, аџијо... Какво калуђерско џубе? - прозборише онија још пот’нко.

- Каково?! Заш’ се, жи’ ви Господ, прајите пијани, кад несте?... Какво? а, симсиле му погано! - па звекну татко и потрча накуде кућу како чираче к’да не сташе на време у чкољу. Трчи, ете, трчи и вика:

- Аџике, комшике! Ела! Дајте ми тој калуђерско џубе!

Нана му предаде што иска, тресејећи си, а жене се тике прибуташе при пенџери.

- Елате! Елате скоро! - грми татко ми на онија. - Не ли је овој аљина иста [50] како џубе на сићевачки и габровачки калуђери?

- Овој си је черкез, аџијо, - зборију онија кротачко.

- Ка! ка! ка! - черкез! К’да је черкез, заш’ је дуз? Куде му је вез?... Само дуз чова! И ја сам женија сина, правија сам на сна’у ми черкез, ама како? Онакој како треба: убава чова, убав вез, каранфилија, уз пазуке, око шију, око рукави.

- Па и овај си је, аџијо, чова убава, черкез...

А татко ги не даде да збору, но па звекну, дори грми, с’г ће тресак.

Онија се зар уплашише, па излегоше.

Нана ми оди по кућу, тепа се у груди, у главу, плаче а глас не пушта, не сме. Ја се тресем како да ме је фатила грозница а нема слуска да ми појде. Жене пак, чудејећи се, пљесну се у руке, па тике кротачко рекну:

- Што се напраји. Бошке?!

А тај Таске:

- Па јес. Заш’ да прати, вика, ђирит сапун? Заш’ је, вика, овну на рогови лук? Заш’ је черкез дуз? Ако је заради пецилак, вика, прајија черкез дуз, заш’ не тури, вика, [51] јабуке: оне су берем, што викају људи, ништо - пет паре, десет ли ока!

- Еј, Мори Таске! - вика нана ми жално, и па се јадна згучи у ћоше и тури обе руке под појас, па се тресе како божјак пред цркву око Водице.

А стринка-Таска (такој гу ја викашем) жалејећи нану ми:

- Еј, мори аџике! За тебе ме, вика, две ми очи, најжал. Таман малко да се, што викају људи, онодиш и развеселиш, удаваш, што викају, девојче за момче арно, убаво, чорбаџиско, а оно полеј, вика, што ти дојде на главу.

Нана ми се од овој јоште повише ражали, па узе дори да вије.

- Море, вика, јоште како видо ђирит сапун знала сам на што ће ти Маријин сан искочи.

- Доста виће! - вика баба-Сика, наша комшика, и кротко тегљи стринка-Таску од натраг за фустан.

- Ете ти, вика, бели лук! Ете ти гу поприка!

- Мори Таске! - па вика боба-Сика.

- Ђирит сапун! К’да се, вика, женеше Вале догрмаџија... Догрмаџија га викају, а [52] он, вика, работеше сас догрмаџиско могаре. Ете к’да се тај сирома човек женеше, неје имаја за невесту му черкез, неје, што викају људи, ни овна, ама к’да се донесе при млада-невесту боја, оно из туја бошчу извадимо, вика, меришљав сапун. Меришљав, две ми очи! Ја пак, вика, ђирит несам видела да искочи ни из циганску бошчу; и Цигани, што викају људи, узну та туру меришљав, од грош ли, од шесeт паре ли - тике меришљав. А овдена има, вика, ништо, неје без ич. Умешаја се је, вика, ники међу пријетељи, нема чаре...

- И ја се чудим! Ђоша, пријетељ ми, доодија је млого пут како је Марија под нишан, па ми се неје видеја лош човек. А с’га што се напраји! - збори нана ми и плаче, брише слузе сас рукав од кошуљу.

- Што се напраји? Напраји се, вика, резилак... А аџија... Ако неје при нас аџија, оно си је, вика, онај од небо, Бог, па треба, што викају људи, човек право да збори. Аџија си је, истина, з’л, прековише з’л, ама је, вика, човек: он и не праји што би ја прајила. Ја би се, вика, жи’ ми Господ, сас Ђошу потепала. Заш’ да праји...

А тике невеста-Краса (ја гу викашем невесто) јетрва на туја Таску:

[53]

- Аман, кира! Ако сам млађеја, ћу ти рекнем да се не досећујеш виће.

- Јес па, - вика боба-Сика. Заш’ притураш, вика, сламу на огањ, к’да гу виће доста има? Заш’, вика, дуваш у жеравку, к’да гу је ветар арно раздуваја?

Таска се тике ућута.

А нана ми! Кротко јагње! Благи шикер! Плаче, брише слузе сас рукав што је искочија под рукав на сечену гу антерију. И саг ете: како да гу гледам! Неје постара но што сам ја с’г, а збрчкана, па ми се видеше сваки дан помалечка. И с’га како да гу видим онуј од китабију сечену антерију; и с’га како да гу гледам бел коцак њојан, па како да гледам и онај лангир, што га јоште не беше слана дофатила, црвен као жеравка, што га тури поза уво к’д ме поведоше на амам: божном Господ све на добро обрће... А! јадна нана ми!... Па видим, ете, како с’г да гледам и снају ми, домаћицу на брата ми аџи-Сотира: на беле шалварке, на белу антерику, боса, на беле атласке папучке; млада како капка, ама по чешљање се познава што неје девојка, не гу је коцак низ грбину. Рада беше онија дни, и собајле на амам рада, а с’г: слуза гу слузу претица, а она тике узне испод [54] појас јеглак, та си ги обрише, и па га там’ забоде...

И онеја друге гледам, и комшике и родови, и старе и младе. Једне на фустани, виде ги се оздол гизија шалваре, широке, дугачке; друге, старке на сечене антерије, шалваре; нике на ћурчики, нике на душанке, а младе како анаме, салте на шалварке, на кратке антерике ели ти јелечики, искитене сас свакојако цвеће, а веђе, како да ги се по две пијавке над очи прилепиле, јербо тегљише ги и на боју и на амам, сас младожењску боју. Овија су дни, и јутроске на амам играле, играле! Играле, појале, веселиле се по с’в ноћ, по в’здан, а с’г... Оду по кућу, уплашене, там’, овам’, приличе како да ће ники да умре, па чекају, поглеђују за попа да дојде да га причести, мислу за кадилницу, тамјан, свећу...

Тике ете ти га при нас татко ми. Погледа по нас, погледа, па тике очи та у мене:

- Што ћеш, вика, туј? Заш’ неси сас девојчики у сарачану?

Снаја си ме тике уфати, па ме уведе при девојчики.

Дигли смо перде, гледамо у обор: месечина, месечина та се види како у половин дан.

[55]

Ете ти ги па онија, Дора Митичин, Шишко Коста и Ђорђе Ћурчија. А татко ми - фртуна: у! у! у! - а с’га се утишија. Кротко збори, та мислиш: у срце му од срдење не остаде ич; а оно...

- Што искате?

- Ете, аџијо, знаш, ми си дојдомо да загледамо онај черкез... Несмо, знаш, запазили што је тој Ђоша пратија, како... Изнеси ни ги, жив ти Бог!

- Да ви ги изнесем.

Изнесе га; а онија гледају и:

- Е, неје требало овакој, ама човек... Згрешија је; људи смо... Куде је, аџијо, онај на твоју снају?

Татко ич не збори. Појде за снајин си черкез а под њега дори земља тутњи.

Однесе га.

Дор су Шишко Коста и Ђорђе Ћурчија заглеђували снајин черкез, Дора Митичин си је украја онај мој, па га однеја у Ђошини.

К’д да оставу снајин ми черкез, привикаше онија двојица, божном чудејећи се:

- Куде си је други черкез? Камо га Дора?

- Па ли, вика татко, оће да продавате башчованџије краставице и симиџије симити? К’да сам ја бија у теја ваше године, ви још [56] несте били... Туј ништо јако, јако бесрамно рече, па тике звекну:

- Сиктер сизи, домузлар, бре! - па ги дофати за рамо та кроз сокакња врата - на сокак... И једнаг тури чивију!

А ја к’д видо из сарачану што би, и да од моје венчање виће нема ич ништо, узе да плачем, да се туцам, да римам, зборејећи на другарице ми, што барабар сас мене плачу:

- Леле мене, остадо си пред свет у посмешу!

И другарице ми плачу, а тешу ме:

- Ћути, Маријо! ћути си, блага ни сестрице. Бог је добар. Он ће си даде та ће си се лошо на добро обрне.

Дор татко не фати онија за рамо, још сас се мрвка надала, а т’г... Девојчики ме тешу, а мене ми јоште по жално дојде, па узе још повише да римам и па да вијем, а татко зар чу, та вика из обор на нану ми:

- Аџике! Кажи Марије да не плаче, јербо нема за што да плаче. Нак се смеје, нак поје, нак се весели сас девојчики: ја ћу гу дадем на боље место.

Отворише се на сарачану врата. Како шикер, како варен ошав што гу ручамо по руч’к и по вечеру, такој си беше блага нана ми. Како бубица, како бело јагњенце од пролет [57], такој си је била кротка мајка ми. Узе, јадна, да ме теши, да ме моли да ћутим а и сама плаче: а ја оћу да послушам, а не могу, јербо: ем сам остала у посмешу, ем сам загубила оној за што ме беше мило, мило, мило...

А Ђоша пак к’д је видеја што напраји татко ми, дигаја се сас онија тројицу мужи, друсто на сина му, та у Господина:

- Аман! заман! Господине! Даја сам нишан на аџи-Костадиново девојче јоште у меснице, у редовату недељу; спраија сам за свадбу с’га све, а аџи-Костадин не ми дава девојче си: %остадомо у %посмешу и ја и мој син Димитрије. Ш’ ћу, Господине! аман! заман!

А Господин:

- Викајте аџи-Костадина да га питам заш’ не дава девојче.

Викнуше татка ми. Отиде једнаг.

Господин пита:

- Заш’ не даваш, аџијо, девојче, к’да си је под нишан за Димитрија Ђошинога одамно?

А татко ми:

- Ете, ш’ ћу да прајим, Господине’... Неће си девојче.

Господин пак:

[58]

- Иди, аџијо, та доведи девојче: да га питам заш’ неће.

- Како ћу да га доведем, Господине, к’да неје дом’? Нема ми га девојче нигде. У Евреји ли је, у Турци ли је - нема га!... Ама и да га има, заш’? Нема вољу за Димитрија, па тој...

Ђоша, слушајећи, рекнуја му да л’же. Туј ти се фатили, напрајили једну кавгу, мани се.

А ја истина несам била дом’: татко ми, к’да га викнуше у Господина, рече та ме сакуташе у комшилак.

Имајећи стра’ да га Господин никако не обрне, сас Ђошу не помири, неје казаја при Господина ни за ђирит ни за лук ни за черкез, ного узеја да л’же дек божом ја нећу, немам вољу за бећара. Излагаја га, јербо је чуја дек Господин не дава да се узимају зориле.

Онаг се обрнуја Ђоша та на Господина:

- Овој се, Господине, онодило и докарало на лошо. Ете к’да аџи-Костадин овакој напраји, што ћу ја с’га? У кућу ми је: бре спрема, бре ћеменчеџије, бре ашчике, бре глумац... Да прошћаваш, Господине, сас онолико месо, што ми је у кућу, - ш’ ћу?

Господин се мало помислеја, па тике:

[59]

- Тражи %наћас другу девојку, па си гу венчај ујутру за Димитрија. Од мене то на сина благослов.

Искочили на сокак и узели да збору коју ће си тражу.

А Дора:

- Ја познавам једно девојче овде близо: убавачко је, кротачко, мани се! Татко гу је аџи-Настасијин комшија, Јован Кршено Чело.

Ђоша си пак неје нашаја ману на девојче. И како да најде? Чорбаџиске не би могаја да добије такој... Нака ти с’г прича аџи-Настасија.

- Немам, ете, млого, - рече старица. - Димитрије ми је з’лвић, та сам спрема њигову свадбу у таткови му била. Дојде Ђоша сас онија дом’... Зборимо за Таску, девојче на Кршено Чело... А па што беше тој девојче! Комшиско ми. Дајма је у мене, а мене ме жал, жал: к’да си на моји девојчики прајим аљине, а оно, јадно, преглеђује... Ја си му купим овој, оној... Жал ме: да не преглеђује реко један дан на з’лву ми, Ђошиницу: - »Узни си, дадо, Таску за Димитрија.« А она та на мене: - »Тој си ми с’г рекнула, аџијо, па више немој. Шашава ли сам да ми [60] је пријетељ Кршено Чело?« Ја пак њума: - »Заш’, дадо? Ако му наодиш ману, наодиш му салте једну: што си је сирома човек. А девојче му је боље од млоги чорбаџиски девојчики.« Не ми је дала више да зборим - расрди се. А што беше Ђошиница: на свакога ће си најде ману... И Ђоша такав... На тај Маријин черкез ни вез, каплама за ништо неје... Ђошиница турила у бошчу ем ђирит сапун, ем цигански пештимаљ. Лоши бе’у, ама једно што је чуја аџи-Костадин за њи, тој си је било л’жа; јербо кол’ко ники да је бија лош, па је чуваја своју веру: чуваја гу је повише од све, две ми очи!... К’да тај ноћ и Ђошиница: - »Аман, аџијо! Иди и ти сас мужи у Кршено Чело: збори, моли... Туго, туго! да ми не остане Димитрије у посмешу... Сас оволико месо што ни је у кућу - ш’ ћемо?...« . Дора Митичин прекачи се преко дувар на Кршено Чело баш пред петли појање. Прекачи се, па га нема, нема да отвори. Јадан, паднуја, утепаја се. К’д извади чивију, ми сви та у обор, па т’г узмемо да чукамо у врата на Кршено Чело. Он отутке пита који је. Ми се одовутке гласимо. Отвори, и зачуди се к’д виде мене. - »Што има, аџи-Настасијо?« - »Оћеш, Јоване, да си дадеш Таску, девојче ти за Димитрија Ђошинога?« [61] - »Што збориш, аџи-Настасијо?« Ја па каза. - »Какав Димитрије к’да си је за њег’ под нишан аџи-Костадиново девојче? И аџија ме виће викаја на свадбу.« Ми туј приказамо што напрајише пријетељи, а Јован, сирома човек, узе та си даде девојче. Мужи, што бе’у сас мене дошли, отидоше, а ја отрча кроз капиџик дом’ та си узе моју боју. Једна гу тура боју, а мене ме жал, жал што овој работимо без ћеменчеџије, та скидо од полицу једну тепсију, и у њума узе да чукам како у дајире... Чукам, чукам и појем песму што си је за боју... Измимо гу; избањамо гу... Жал ме, сиротињка... Собајле гу венчаше сас Димитрија Ђошинога...

- Венчали се, туго, они, а јааа! Како је било на Димитрија, не знам, а на мене како беше пантим како да је било јучерке. Собајле дооду родови, пријетељи, кумашини, а у нас тајнооо, како на Распети Петак!... Утишило се како у поље лете кад опече звезда, опече, па се тике скута, земљу загрну црни облаци оди све стране а огањ и оморина толико, да си издане човек, ветар пак нема га ич, та се знојиш и фрљаш једну по једну аљину, собуваш чарапе, ете ако су ти на ноге, а ч’с по ч’с поглеђујеш у небо, фати те ники стра, да [62] Бог сачува: салте чекаш к’да ће си муње, тресак... ууу!...

Ете такој беше у нас. Мене ми се јоште видеше никако глуво како око половин ноћ! Не ги има ћеменчеџије како онија три дни; несу девојчики око мене како што бе’у; салте татко оди по обор и причекује црнич’чки моји сватови. Причекује ги и ђојем се смеје, уводи ги у собу та ги се предаде ракија, шикерлеме и кафа, а они узимају не помињајећи ни Ђошу ни сина му ни моје пусто венчање; јербо нана ми испратила једну две старке чак на сокак, та како кога опазу што ће при нас, такој му прикажу по николико усујле.

Ники су, пак, безбели, знали што ће се Димитрије венча сас девојче на Јована Кршено Чело, а не сас мене, ама свет: ћеф му је да дојде, да види како смо, што прајимо, знајеш, да овлајише.

Ја пак не искача. Легнула сам, онакој сас све шивети, на један скалапен килим, што требаше да је у мојега Димитрија једнаг по моје венчање, барабар сас чеиз ми, поклопила сам се на јестак, што га навезо од како сам под нишан, спремајећи га за Димитрија, па римам. Срце ми стојеше исто како обрано лојзе... а, туго! Видеше ми се како да ми је умреја татко, мајка... како, чуваја Бог, сви [63] да су ни помрели, па мене оставили на овај свет самач’чку!... Па тике ми се учини дек овој неје истина, погледа у венчан фустан што виси на чивилак: »С’г ће си дојду да ме воду да ме венчају за Димитрија: ајде да се спраљам за цркву.« Помисле и рипну, појдо накуде врата од сарачану, и а да отворим врата, па тике ми се врну памет у главу, а у срце ми улезе опет жал, голем жал, ја се поклопи па на онај јестак, и узе да римам.

До икиндију не тури у уста ич нешто. Завалија нана моли ме да ручам, кани ме - нафиле. Донесе ми пуну калајлију сутлију: јок, не мога.

У слунце заод излего на мала врата у башчу. Туго! туго! како ми па у башчу беше!

У башчу ме фати поголем жал, но у одају. А како јадну да ме не фати, к’да ми мене туј искачеше пред очи Димитрије. Погледам ли у цвеће, у ошав, у осмалаци, у све ништо - слузе ми појду. Куде сам год од меснице, и преко лето гледала по башчу, одејећи, седејећи и работејећи - све сам за Димитрија мислела. К’да сам гледала по сливе редом, мислела сам: »Да ли да му пратим од њи једну марамку?« Ако за јабуке, такој; ако за крушке, такој; ако за праске; па такој. А к’да сам пак врзувала у кесе красну пловдину[64] и кад’н-пармак сама сам зборила: »Овој ће си је на гижу берем до Божић, па које си је најблаго и најубаво, нака га изручка зет на татка му, мој Димитраћ.« У овуј сам башчу Димитрију појала, у њума сам се мислејећи за њега, радувала... Несам могала више, ст’мни ми се: плачећим и трчећим појдо у собу куд легамо, тике ники та на сокакња врата: чук! чук!

Татко ми је у обор, бос на папуче, горе је салте на једну басмену антерију, доле на човане чакшире, без потколенке, без појас, на главу му бел келепош... онакој како к’да си је човек дом’. Чучнуја при један присад, па ништо ч’чка сас чикијици око њега; лева му се веђа диза, уста мрдају, кој знаје, ништо збори, мисли.

К’д чу чукање, он скоро та за чивију. Отвори врата: у обор улезе кир-Тодорча. Чинише здраво живо па узеше да се гледају, никако се, не знам, чудно гледају.

Тај кир-Тодорча како татко ми, у теја године; салте што му коса побела. Чело му, ете, никако малечко, а нос голем, па модар како патлиџан; мустаћи си је изгризаја та штрчу тике мрвка над усницу т’нацку и модру; [65] очи му пак ситачке, зелене како у мачора, па салте видру. И он се бричеше, како и татко ми, а носеше се како други старци Нишлије, максуз онија који су потако. Дајма је на човане чакшире сас голем тур; горе на шарену антерију, у делници басмену, у недељски и добри дан гизију, озгор на фермене ели ћурче; с’г беше на џубе.

Никад ми ништо овај кир-Тодорча не беше учинија, а ништо га мрзешем, мрзешем га јоште к’да сам била чучка. К’д дојде у нас сас гости, друсто му, на Божић ели Велиг-дан, па ме викне да ми даде десет паре ели испод појас јабуку, ники ора, ништо такој, а ја узнем та кутам главу у нанину ми антерију, салте да ме не гледа... од њигови ме очи беше и стра.

И т’га при вечер к’да га кроз пенџер видо, ја се дори устресо. А сам Господ знаје заш’ се устресо.

Рече татку ми честито, и каза што неје могаја попре: од зору је, вика, у лојзе, па с’га се отутке врћа. Вика честито, шушка и узе та трепка, трепка, чека одговор од татка ми за честитање.

- Иди та кажи честито на Ђошу, не на мене, - вика татко ми, и узе ништо кротко, [66] кротко да збори, не разабра ич. К’да се татко ућута, кир-Тодорча тике зажми и устури главу, мрвка па затури фес чак на шију, како да му на чело и теме тежи; притресоше му се и собраше онеја њигове т’нацке уснице, а он узе да чука сас бастун у калдрму и да отеза:

- Полеееј... жив ти Бог! Кррршено Чееело!... Јааа!... К’д попреее!... Полеј, Бога тиии!...

Отеза, чуди се ништо, чуди, а у татка ми не гледа. Татко га сврћа, вика га под осмалаци на по једну чашку две ракију лимонију, јербо таман си је време за ракију, а он јок, неће, има, вика, дом работу. Једнаг излезе из обор дори спотурајући се.

»Заш’ се чуди ништо за Кршено Чело?« мислешем. Јербо ја несам онаг знала што се Димитрије виће венчаја сас девојче на аџи- Настасијинога кириџију. Јооок. Ништо не бешем чула за њигово венчање; моји су скутали од мене. А да сам онај дан чула, кој знаје, умрела би, утепала би се. Пројде гоџа, па т’г чу. Полако, полако - дор ми казаше.

Не ли ово би при вечер, та ми нана простре килимче, како ја други пут што работешем, туј под пенџер од собу куде сам ја била; а време па што беше, мани се! Не приличеше [67] на јесен но на пролет. И трава зелена како у пролет, и лисје зелено, јербо слана јоште не беше пала ни једанпут. А кол’ко је убаво, онаја павучина салте се разлетела, па како кроз обор пројдеш, она ти се фати за косу, ако си пак муж, за капу...

Татко ми седе, прекрсти ноге, а нана донесе ракију и киселу краставицу, па узе да га служи. Тике он:

- Седи, аџике.

Нана седе, и то на варке, како ће да рипне дор гу татко салте за нешто погледа.

Он попи чашку ракију и узе да реже сас чикијицу краставицу, зборејећи:

- А виде ли кир-Тодорчу, аџике?

- Не, аџијо.

- С’г је бија при мене... Уморан, завалија, уморан, познава се... Иде чак из лојзе, пеш, а стар си је човек...

Нана ми ћути.

- Е! Од с’г к’д идеш у цркву, и за њигово здравје свећу да палиш.

- Заш’, аџијо?

- Заш’?... Што не запалимо девојче... за тој.

Нана виће не питује, јербо зна татков ми табијет. Пита ли за ништо два три пут, а он узне та се расрди.

[68][69]

А њему, познава се, баш мерак да га она па пита.

Стојим уз отворен пенџер поза перде, па слушам.

А татко ми:

- И за његово здравје свећу да палиш, и за његово, аџике, - вика па се смеје.

- Што има, аџијо? рече нана кротачко.

Он мрдну сас главу, попи јоште чашку, и нана ми попи, изруча мрвке од краставицу па тике се искашља и узе:

- Што?... Ћеш се чудиш... Идем ја спрема квас’ц из чаршију што викају трчећим, а кир-Тодорча та пред мене: - »Што си рад?« вика. - »Што си се растрчаја, аџијо?« Ја па: »Прајим свадбу.« Он на мене: »Кога жениш? Кога удаваш?« - »Удавам девојче ми.« - »За кога?« - »За Ђошинога сина Димитрија.« К’д чу овој, он тике викну: - »Не! Не да запалиш чедо!... Они су у кућу како Турци: ће се потепају сас ножеви и пушке син и татко: свекрва се бели како анама, па ће ти и чедо набели... Ако си аџија, ако си крисјанин - не! јербо у туј кућу... јес, у туј кућу... блажу...«

Тике нана ми покри очи сас руке и викну:

- Туго... блажу!

- Блажу, аџике, блажу. Јербо ја мислим... ја знам дек кир-Тодорча неје тај човек кој ће да л’же?

- Заш’ па та де л’же... Блажу! - збори нана а јоште не скида руке од очи.

Ништо више да неје рекнуја татку ми, салте ово једно, блажу, па виће доста. Како Турци, како Цигани блажу!!... Јес, чедо. У турско време, ако би се ники Нишлија блажија, он би ни се видеја исто како Циганин, не како човек, како крисјанин. Сви пости постешемо редом како је сам јединак Бог наредија, па и среду и петак. Па за тој си ни онаг и било добро, а с’г...

- Ете, од овај дан, - вика ми татко, - фати фетиљ, па од памет ми тој не искаче, море како шашав идем, жива ми наша чеда! Јербо, вика, заш’ да ме л’же кир-Тодорча? Сас њега несам бија у ортаклук; сас њега несам ишеја на аџилак; сас њега несам у комшилак та да ништо међу себе имамо. Ама и ако сам си чуја овој, ја не би растурија свадбу. Не би, аџике, две ми очи! Не би жи’ ми Бог! јербо сам човек. Сав би кабаат на мене узеја: заш’ несам гледаја, заш’ несам питуваја онаг, у време. Ручаја би се што си дадо красно наше [70] чедо у циганску кућу, што се сас Циганина опријетељи, а ич ништо не би правија. Ама к’д видо ђирит сапун, па главице црни лук, па калуђерско џубе... Да ми је сав Ниш дошеја да рекне: туј си је добро; да ми је кир-Тодорча пришеја зборејећи: л’жем, аџијо, - па би напрајија што напраји... А, симсиле му циганско! - ружи татко и узе та сас зуби... А нана салте:

- Туго, блажу!... Ђојем крисјани...

- Крисјани!... Да ми је пријетељ човек, да је крисјанин, оће ли ми прати овна сас лук на рогови? Лук на рогови!! Што је тој? Инат ли је бија, ели маскара, ели ника шала? Ама к’да је свадба неје место ни на једно, ни на друго, ни па на трећо.

А ја? Слушам и тресем се. Татко се ућута, а ја узе кротко да зборим: »Блажу!!! Зар је онај срамежљив Димитрије - Циганин?... А, кир-Тодорчо! Ако си излагаја татка ми, душа ти не излегла на уста, но...«

[71]

IV

Па не ли ти, керко, ја одболува. Истина, несам била у легало, ама стану како вејка. Нана ме просипује, лекује, имаше, јадна, стра од тропљику.

Мрвка, па узеше да ме тражу, а татко ми на свакога ману најде. За једнога ћосав, за другога модроокаст, за трећега малечак па дебел. Ја пак мислешем: не ли је Ђошин Димитрије: Тане, Ване, Спира, Сотир - еписи бир. Помиње татко при нану бећари, што ме мене тражу, наоди ги ману, к’д за Миту Ђуринога:

- Д’ и’м, аџике, да видим какав је ублизо. И ћу да видим како збори, како вика муштерије. [72]; а таман и ја сам аџија, и пријетељ, Митин чича аџија.

Отиде, виде га, каза на нану ми овој:

- Аџике! Момче је убаво, убаво, а мустаћи га салте мрррвка ж’гнули, ама познава се што ће да има големи мустаћи, почем су га ж’гнули јоште с’г, јербо је млад, од нашу Марију да је поголем две три месеца, више неје. Нећу си, вика, дадем девојче за ћосавога, ни за малечкога па дебелога, ни за модроокаста нећу. Ћосав, вика, дор је млад свакојако, а кад остареје, а оно како да се обукла у чешире баба. А малечак, па дебел, вика, тој си је чутура за туцање кафу, а ја си чутуру имам, та што ми треба јоште једна. И што ће ми, вика, зет модроокаст? Модра си је боја за фустани, не за очи: после да су ми и унучики модроокасти. Нећу. А Мите Ђуриному очи - црне трњинке, па како филџани. А бој му је, вика, аџике, како онеј селвије, што сам га виђуваја преко моро к’да сам ишеја на аџилак. Убаво си је момче, вика, убаво! Е баш ме, аџике, мило за њег’. Па што збори у дућан - мани се! Да дадемо Марију за њег’? А?

- Тој си је, вика нана, твоје аџијо. Не ли викаш што је туј добро, да гу дадемо.

[73]

- И таман, вика, аџике, и њега си је име Димитрије, та да си неје жал Марију за онога.

Збори татко, а ја не турам уво при врата а све чујем: тол’ко вика. Да л’ па максуз викаше, е га би ја чула што си је момче и јако убаво и добро, не знам. Тике на тој ми приличе.

А ја кад ово чу, узе и да се чудим и да мислим: »Полеј, полеј! Татко ће ме баш истина удава! Њега га је мило за Миту Ђуринога, тој си је доста: за мој милос’ ич не бригне! Куде сам па ја за удавање?! Д’ идем за Миту а у мисал сас Димитрија да се мајем. Неје. Ја си несам за другога. Ја сам си салте за Димитрија.« Такој си сама у мој памет мислешем. А истина: сас Димитрија сам била дајма. Сас Димитрија легашем (у мисал), сас Димитрија спијешем (па у мисал), за Димитрија снијешем; сас Димитрија одешем, сас Димитрија зборешем, и Димитрију казујешем кол’ко ме мило за њег’, и кол’ко ме жал... И к’д чу што збори татко а мене ми мука, и жал, жал, па узе та се како малечко дете заплака, и зарима, и туцам се у главу, у груди - исто како онуј вечер к’да ми се свадба растури. »Да ме удаде за Миту [74] Ђуринога.« мислешем. »Што ми је мен’ тај Мита Ђурин? Што ћу па ја тому Мите Ђуриному? Неје. Салте тој неће да бидне. Не ме је више стра од татко, ич ме неје стра: оћу да искочим јутре собајле, па ћу му њем’ кажем: - »Ете, боба! Не ћу се удавам.« Ако се расрди, ш’ ће ми работи? Ће ме тепа... Кешке берем да ме утепа.«

Туј вечер плака и при снају и при нану, а не ги каза што сам намислела.

К’да би собајле, а ја ајт’ та на куде собу при татка, и виће се фати за резу: не ме је ич стра!... Тике та устукну. »Како чу,« помисле, »за моје удавање сас татка да зборим? Збори ли се тој сас татка? Ууу! чуваја Бог!«

Тај дан несам се утешила: плачем и пред нану и пред снају ми. А нана:

- Салте, вика, чедо, плачеш та губиш очи, ја тој не смем при татка ти да кажем; а и да смем, нећу: ти ћеш му заради своје плакање и нетејање излегнеш из срце, а он ће си па учини што је намислеја. И заш’, чедо, да нећеш, заш’ нанино девојченце, заш’ нећеш за убавога Миту Ђуринога?... Тебе те је, белки, јоште мило за Димитрија... А?

[75]

- Не ми је мене мило за никога, - викам, и зацрвене се како к’д печем питу под вршник, па сам при огањ.

Пусти срам!...

- И да те је мило, вика, чедо, каква фајда? Не ли си Димитрије има жену, нанино девојченце?... И тебе те треба да је мило што се лошо онодило и свадба растурила: у кућу куде је Димитрије блажу, неје мало. И тебе би ти облажили керко!... Како би ти онаг нана доодила... И да те је мило: Димитрије неје бећар, што ћеш...

Ја тике излего из одају, и не знам што сам онаг мислела.

После пред снају ми:

- Оћу си излегнем при боба ми, та да му кажем што не неје мило за Миту.

- А стра’, Марике?

- Стра сам си загубила.

- А срам?

- И срам сам си загубила.

- А памет?...

- Кешке и памет да загубим па да идем кроз мале како онај дели-Фатима! - и туј па узе да плачем, да плачем, и најпосле каза снају ми, што ћу си рипнем у Нишаву. Ама не ли искашем да рипам заш’ не ћута?... Снаја ми се тике уплаши и једнаг отрча та [76] каза, ама не каза на нану ми, да си она од овој не фати фетиљ, но на стринка-Таску. А тај стринка-Таска што је била! Сас деца, дете; сас девојчики, девојче; сас жене, жена; сас старке, старка а сас мужи, муж. Две ми очи, и сас мужи је могала. К’да је сас деца, игра се; сас девојчики, збори за бећари; сас жене, за деца и кућу; сас старке, за цркву, на кога ће се скоро кусне пилав, кога однесоше у Горицу; а сас мужи, кој си је скоро бија у Стамбол за стоку, што је донеја, кол’ко је пазарија пред Бајрам а кол’ко пред Велиг-дан... На стринка-Таску ми снаја каза за Нишаву, а она ете ти гу отутке дори трчећим; а пред мене божном ништо не зна.

- Што ми работиш, вика, Марике? - и узе та ме пољуби.

- Како па што работим? - дори викну на њума, и узе та обриса оној место куде ме пољуби.

- Заш’ се, ротке, на мене срдиш?

- Не се срдим виће на никога.

А она узе да ме милује и да збори онакој како на деца:

- ... а, стлинкино гугуце!... а, маценце!... а, цуцкице!... а, Малијо, мека мамудијо: [77] оћемо л’ те тебе, стлинкино, удавамо за онога ууубавога Миту Ђулинога?...

- Јес’ па! прозбори ја и жално и срдито. - Ће ме удаде мој боба там’ у Горицу.

- Ууу! - узе она та се зачуди. - Ти могаре чешкаш, а оно се рита! Не мој, мајке, да си така... На кога правиш инат?

- На боба ми.

- На боба! Бре! Бре! Бре! При мене си од како си, а до с’г несам знала кол’ко си паметна! Бре!

- Салте на боба.

- Не ли ти реко, вика, јако си паметна: твој га памет нема одовде дори до Стамбол. Бре!... Ама салте ми кажи што ти је крив боба? Не ли је Ђоша прајија маскаре, ђаволи се сас њега маскарили.

- Заш’, стринке, кунеш човека? Шалија се.

- Ајде, вика, виће на свадбу се шалија. Ама заш’ се тепа сас сина?

- Тој си је л’жа.

- А заш’, вика, блажи?

- Тој си је јоште поголема л’жа, - викну тике ја. А стринка-Таска:

- А заш си ти, Маријо, станула тол’ко бесрамна?

[78]

А јааа! К’д ми тој рече, у лице стану како панџар, ништо друго.

- Узела, вика, па сас мене како сас Зојкину Красу еле Чучку Сику, своје другарице! Е што ти приличе, мани се!

А ја рипну да излегнем, ама јес’: фати ме како сас ченгеле, па милује, љуби и збори, ем како жално узе да збори; море, неје за Миту Ђуринога, што истина беше јако убав, но би ме сас њојно зборење обрнула да се удадем за Станка Сркало што правеше сас њега комендију цел град... Збори, досећује се, и тој све за нану ми збори.

- а, ђул-Марике! ам шебој-Марике! а, каранфил-Марике! а, нанин ти бисер! а нанини ти дукати! а, нанин ти ђердан, а обоци: не ли те је жал за оној кротко јагње, за оној благи ошав, за онуј мученицу што је заради тебе станула како вејка, што се од гајле за тебе погрбила, па како да има сто године... Досећује се, што ти се не сети, што ти не прозбори, на све жално и пожално, па све за нану. А мене ми слуза слузу претица, све се више ражаљујем и плачем, па тике најпосле, плачећим:

- Аман, стринке! Нак прају што прају, ја ћу си ћутим. За нанин ми ат’р ћу си појдем ћутећим не за Миту Ђуринога, ного за [79] Станка Сркало. Оћу! Ћу се за нанин ми ат’р удадем па макар трећи дан умрела.

- Нећеш, вика, стринкина, да умреш. Не. При онаквога доброга човека ћеш се напрајиш како лађа. Оћеш...

За Нишаву више не мислешем, но си поглеђујем у голем кован дукат - нишан ми.

А татко ми рад, рад: што ја салте ћутим, њему се чини да ме је за Миту Ђуринога јако мило. Ич ништо не зна дор не прими нишан кол’ко сам се туцала, нити пак знаје по нишан како ми је, кол’ко ме боли у срце, кол’ко ми је мука, и што ме је жал фатија исто како зубни болес?

И Мита Ђурин узе да дооди сас друсто му, кумашини, родови; па се у недељски дан фаћаше оро, а ја... Не излегнем при младожењу ми, еееј! дор ме не премора снаја ми...

- Ајде, Марике! Обучи се па искочи.

- Ш’ ћу се па обучем!

- Па зар ћеш таква да искочиш?

- Несам шашава да искочим у шалваре у што сам мила судови.

- Обучи, Марике, онеја пембе шалваре... Што ти приличууу!...

- Јес’ па. Пембе шалваре... За кога да се обучем?

[80]

- Немој, мори Маријо, да си така.

И најпосле узнем та ништо обучем, а нити се закитим нити станем спрема огледало.

К’д изнесем да предадем шикерлеме и воду, јадан Мита гледа ме, а ја се нигде преко њигову главу загледам, еееј: кроз пенџер па чак у башчу. А к’д предадем и кафу, ја станем у нико ћоше на очи...

- Заш’ се, чедо, никако у дувар заглеђујеш? Погледај у Миту за нанин ти ат’р, - рече ми нана усујле.

- А ја? За нанин се ат’р удавам, па за нанин ат’р та у Миту погледа... Убав. Не ме мрзи на њега, ама не ме је ни мило. А к’да би ники могаја да улегне у срце моје, нашаја би га како лојзе једнак после брање: лисје је на гижу, ама не га има гројзе - па жално...

Несам била кол’ко напред под нишан, јербо татко грабеше да се попре венчам. А што ми Мита прати аљине за Цветнице, за причес’, мани се! Од алев џанфес шалваре и кафтанлак фустан; па душанку од ђувез атлаз; па фес и срма-пусћул; па стамболске жуте папуче везене сас злато!... Туго! На Цветнице црква пунач’чка, а од тол’ки нишлиски девојчики најубаво беше обучено Аџи-Костадиново [81] девојче, Ђул-Марика, ја - ама нафиле: не ме је било мило ич за ништо. А што ми татко спраји чеиз! Туго, душеци! Туго, јоргани! Све селемија! Све телија! И кол’ко ми ката аљине спраји напред, још тол’ко с’г, па све убаво, па све красно, све од Васка Стамболију, рођенога брата на Дору Стамболију и на овуј Кира-Тану; а он си је стоку доносија све из Стамбол; дућан му беше у чаршију први, исто како с’г на Туре Ване. Такој! А што год ће си ми купи татко, он пишин на нану: - »Нака се донесе дом’, па си узни од оној што бегендише Марија.« Не бутам се у долап, а све чујем, тол’ко вика... Туго!... Све беше за прикажњу! А што ми бе’у убави чеврики, па јеглаци: ники сам везла кад бе’ под нишан за Димитрија, а ники јоште к’да сам ишла у мајсторицу... На честито ми дојде цел град, викају ми честито и гледају по мој чеиз и по моје аљине - чуду се. А и ја се сама у мој памет чудим, и мука ми: »зашто,« мислешем, »боба ми с’г спраља овакав чеиз и овакве аљине к’да му овај зет неје како онај?...« А што ми Мита прати черкез - салте срма! Око шију и око рукави и низ пазуке везена шемшета. Па човааа! Ко зна кол’ко си је гроша бија аршин. [82] Све беше убаво, ама нафиле, к’да ме мене неје било мило ич за ништо.

Ће ме венчају. Поведоше ме у цркву, а моји очи... Божном јутре ми венчање, а ја се с’в драги ноћ несам утешила. Воду ме, а ја... Сефте сам тај дан на сокак искочила, па би погледала ћу ли си видим Димитрија, а несам могла да дизам очи - млада невеста. А када би нико пиленце летејећи прозборило: »И Димитрија је жал за тебе,« ја би се онако жална од радос’ насмејала. Ама ич!

Удадо се.

Туго свадба!... Туго презив!... На презив ми бе’у сви родови... Татко, мајка, кум, стари сват... А што ти не доби’!... Калајна, па калајлије! Санови, на санови капаклије! Па тенџере, па тепсије! И два мангала! И три гевгира од бак’р! И четири шавдана голема! Па стамболски леген и јебрик! Огледало од кума ми големо, из Стамбол, наокол салте цвеће, и девојчики - шарено!... Од татка ни дојде софра-тепсија - око њума рат да седу петнаес душе! Од брата кот’л - у њега колај да прекрсти ноге муж висок како топола!... Од чичу ми тепсика, од стринку ми тепсиченце. Од тетина ми котле, од тетку ми котличенце. Од родови тенџерке, па мафишлаци... Четири сам мафишлака добила... Па чорбалаци, па [83] панице, па шишики, па чаше, па чашке за ракију; па филџани, па зарфови салте срма... Свашто! Пуна кућа! Па што доби други дарови! Па дојдоше ни таман десет погаче, па четири големе тепсије татлије, па две тепсике баклава... Туго!... Ама и ја несам остала у посмешу, јербо што ми бе’у бошчалаци, што пешкири, што чарапе: како да неје ткајено; како да неје ништо у руку узето, ного изникло и исцавтело, како цвеће у башчу!...

Пројде ми свадба...

А што беше зборљив Мита Ђурин, човек ми, мани се. По с’в ноћ не заспи, но ми све ништо збори, све ми казује кол’ко ме милује, и што ме је видеја један пут у обор при Чучку Сику, к’да се сас девојчики играшем каменчики и топку. Видеја ме из кумашинову му башчу кроз проваљен дувар, и једнаг, вика, било га мило за мене. А мене ме, слушајући Миту, пишин бидне мрвка мило за њег’, јербо ем је убав, ем венчање ми је, па тике једнаг се па сетим за Димитрија, и дојде ми на жал, искам да се заплачем а срам ме, стра’ ли ме је од Бога што при мужа ми за другога да плачем... не знам заш’ не плачешем.

[84]

А у јутру, к’да га посипем и помогнем му да се обуче, предадем му кафу па га испратим на дућан, ја узнем да дизам легало и најдем под јестак - шесет паре: оставија ми да купим за подручак ели пењерлије ели симит. Ама што ће ми шесет паре? За десет паре беше симит еееј; нишлиски симити били су за прикажњу: буди су бели, туј су големи - мани се! А ја изручам пењерлије што си ми ги свекрва купи, а овеј паре остављам све у једну кутију од тане алву, што сам гу измила, измила: за месец ли за два тај се кутија напуни!

А преко дан, Мита ете ти га та из дућан: божном ништо дом’ забрајија, па дојде да узне. Он казује тој на даду му, а она узне та се %осмишка и вика: - »Ако, дадин! Иди у собу та што си забрајија узни.« - »Несам ништо забрајија,« бика ми мене к’д улегне у собу, - »но ми се науми да те видим, па узе та и чичу на дућан излага што сам ништо дом’ забрајија.« Туј ми збори, виће што ми збори, па извади испод појас фишек сас шикерлеме, ели нешто друго благо за ручање, па онаг па отиде на дућан.

А ники вечер к’д дојде из дућан, он на мајку му:

- »Аман, датке, што сам данас проодејећи кроз чаршију видеја у Васка Стамболију [85] убав лаураћ! Ако ли да узнем од њег’ на Дику (сестру му девојче) за један фустан?« А дада му се па осмишка и вик:

- »Ако, даткин. Ама немој да ми проминеш Марику: на обедве узни од један топ.« А њему како је, мани се; и мене ме за час дојде мило, јербо, не ли ти, чедо, реко: ем је убав, ем је добар, добар, ем - венчање ми је, и па се сетим за Димитрија, та ми се врне у срце жалос’. Ако види убави шамичики за врзување главу, ако убаве папучкице, он па у вечер казује на мајку му и па питује да ли да узне на Дику. А дада па: - »Ако, даткин. Салте ми немој проминеш Марику.« Она обедве узни једнаке.

Дор је Мита дом’, ја узе да не мислим тол’ко за Димитрија, а к’д неје: други мисал немам. Па си кришећим и онеј моје песме...

»Лали ми, лали, мој Димитраћи«...

Ели:

»Лети полети, славеј-пиленце,
Та си ми падни татку у башчу.«

Ели узнем та нову вадим:

»А што сам ти, Боже, тол’ко сагрешила,
Та ми узе, Боже, моје славеј-пиле?
Пишин ми у пролет славеј си појеше,,
А с’га ми, ете, вије кукавица...«
[86]

Вадим од себе жалне песме, појем и плачем, ама кришећим од свекрву, од з’лву ми, на приличе ми, што и од саму себе кријешем.

Такој, такој, па пројде гоџа, а ја Димитрија ич не видо. Свекрва ми и з’лве запазише што имам у срце ништо за Димитрија та га ружешеју. Ружу и њега, и мајку му, и татка му. А кад ће ме поведу у таткови ми, заодешеју сву малу салте да не прођу куд Ђошину кућу.

А он, Димитрије, свако јутро и при вечер, к’да је време на посипување цвеће у башчу, укачи се на тетинов му чардак, што беше убав, висок како овија чардаци... Фрљи, ротке, очи кроз пенџер: Ене! Онакав... Онај си је чардак Сотираћев, овај пак други Николаћев, с’г, пишин аџи-Ђокин беше. На такав висок чардак седне, па се спрема нашу кућу обрне, е га би ја кроз обор прошла, е га би по башчу цвеће посипувала, е га би ме он видеја... Запази и тој свекрва ми, па га ружи, ружи, и не даваше ми да из собу оскочим, дор си је он на чардак. Пројде, виће не знам баш кол’ко пројде, а тике ете ти гу једна жена та ми збори за Димитрија усујле:

- Димитрије Ђошин неће може без теб’; ће си, вика, умре завалија за тебе.

[87]

Ја ћутим, огањ ми се качи уз грбину и уз образи, а мене ме неје жал’, но ме никако дори мило, ништо ме како на смејање обрће... зар што сам чула куде ме неје забрајија, и што неће да може без мене.

Пројдоше две три дни, ете ти гу па:

- Милујете, вика, јако те милује.

А мене ме мило.

- Мерак му је... да те види.

- Ууу! стринке! - узе ја та се зачуди.

- Ш’ ће ти бидне... салте да те види...

Око мене се обрће соба... Ћутим.

- Нак те види... а? Што има... При сокакња си је врата...

Ич се и не двоуми: не теја.

... па дооди, па тике мене усујле:

- Димитрије те јако милује... Неће си може без теб’... Пушти ми тија речови, па тике од свекрве ми иска божном подношке, други пут брдо, трећи јурнек за јеглак.

- Каква си је овој жена? - вика си ми свекрва. - Казује што седи чак на Стамбол-Капију, а дошла да тражи јурнек за јеглак при Жожину Капију. Ако ми дојде јоште једанпут, жи’ ми Мита, ја ћу гу искарам: јербо брдо и јурнек тој си гу је салте пригода - она си за ништо друго дооди, - збори [88] свекрва ми, срди се, и све у мене гледа. А јааа! И дојде ми, дојде да гу кажем, па не гу каза.

Пројде читава недеља. Свекрва ми отишла у комшилак сас работу, з’лва при девојчики па сас работу, а ја дом’ сама самач’чка: тике ники та на сокакња врата: чук! Пита који је, извади чивију... Онаја!... Дојде сас мене чак до кућу, па тике:

- Ђул-Марике!... Димитрије си је при сокакња врата... Салте иска да те види: ш’ ће ти бидне?...

... излезе, а ја, аџамија, узе да се двоумим: »Е ли да искочим?... Ако ме види једанпут, истина: ш’ ће ми бидне... Срамежљив, не ме је гледаја пишин, па га зар жал... Ја ћу сам у обор при сокакња врата, он ће си ме проодејећи погледа... Ама, с’га неје бећар; ја па имам мужа... Да ме чује муж...«

Тај дан несам излегла.

Јутре дан, па ми је свекрва у комшилак сас работу, и па з’лва ми при девојчики сас работу. Несу ме остављале саму никад, а с’г два дана, једно по друго!... Тике ники та на сокакња врата кротко: чук!... Онаја!!

-... излегни, Ђул-Марике!... При врата си је...

[89]

А ја обучена, обучена, закитена, јербо јоште половин сат па ће акшам, к’да се чаршија затвара и к’да ће Мита да дојде од дућан на вечеру. Појдо по онуја, тресем се, па тике ми се учини како ме Мита жално викну: Маријооо! та једнаг чучну на траву, покри лице сас руке и ста да плачем; а онаја ме диза, вика да идем - тике свекрва ми... К’д дојде, Бошке! Несам чула ни капиџик, ни па одење... Дори одлете та тури чивију, па т’г онуја сас једну руку фати а сас другу сас бастун (куд најде бастун не знам): по грбину, по крстетину, и јоште по доле... тепа, тепа а онаја вије и усе се отима, бега... Свекрва ми по њума трчи, тепа и збори: - »Кучко! Могарице! Искаш ми кућу посмешиш; искаш ми сина ражалиш... Какав би ти фустан даја Димитрије, не знам, а од мене све ти модар па сас зелене грањке.«

- Ооо! Ашкосум, Ђуринице! - узвикну домаћица задовољно. А аџи-Настасија прихвати.

- Аферим, и Бог та де прости, Ђуринице!... Ама с’га си је право, Севетке, да гу попијемо за душу по чашку лимонију.

- Право је, аџи-Настасијо! А виће си је и време за ракију.

[90]

Васка је донела »лимонију,« служи. Старе с домаћицом пију, а ја и Јола погледамо се и смешимо се.

Заш’ се смејете, девојчики? Е ли што си овај убава лимонија за Ђуриничину душу а нама за гушу?... Ако, смејте се ви нама, а ваши ће млађеји вама, ми за ваше смејање ич не бригнемо, - говори Ђул-Марика па испи чашу, узвикну »фала ти, Севетке!« и настави.

[91]

V

А један дан... Седела сам у таткови ми читаву недељу сас Миту. И Мита туј спијеше, одотле идеше на дућан, и на туј дојде на вечеру; а ручак му се носеше одовде сваки пут кад год смо у таткови ми на гости.

Један дан, прокашља се татко пред сокакња врата. Неје имаја адет да чука у врата више но салте један пут, а к’д виће чује л’лане ели папуче кроз обор, иде ники да му отвори, он узне та се прокашље: салте да не питујемо који је, но једнаг да отворимо. Један дан баш пред икиндију прокашља се, а ја отрча да отворим. Улезе а не ме погледа. Познава се што ништо има, зацрвенеја се у лице.

[92]

- Дај ми, вика, аџике, онај други појас.

Нана излеже.

- Изми ми, вика, Зојке (снаје му) јечменије. Стануја сам сас једну нигде у каљиште.

Снаја отрча.

- Донеси ми, вика, Маријо, онај фес што си је у голему собу на кал’н.

И ја отрча.

Мрвка, па нана ми виће држи појас а татко се обрће, опасује се. Ја сам донела фес и турила сам га на један јестак на миндерлак. Снаја му измила јеменије, и намести ги за обување у собу на орозан. У таткови ми беше измећарка дајма, ама за што: да помогне нане око готовење, око месење леб, прање чемашир; а метење и судови тој си је било моје и снајино. Татка пак сви слушашемо; чим дојде дом’, Бошке, оно си је у кућу никако другојаче - познава се што је туј домаћин.

Спраји се па отиде. - »Куде ли ће? и што ли му је?« зборимо и поглеђујемо се; а тике отутке та пред сокакња врата три пут: чук! чук! чук!

- Чича-Коле! - и отрча та отвори.

И тај Чича-Коле, брат од чичу татку, ми, неје чукаја у врата, но сас бастун у калдрму трипут. А ники неје могаја као он. [93] Никако: чук... чук... чук... И бата-Сотир толико пут та у калдрму сас бастун, и па један ми брат од чичу; ђаволи, правешеју максуз такој, е га би ја помислела што божном чука чича-Коле. Ама ништо, несу умејали како он, јербо кад отрчим да отворим, ја при врата: »Кој чука?« А кад се гласу и ја отворим, њим ги мука што несу могали да ме преварају. Чича-Коле неје чукаја у калдрму што га мрзеше да одговара, јербо је зборљив, зборљив, но салте од чукање на врата да не фатимо мерак кој’ ли је; знаш, турско време беше.

Улезе. Фес му баш до уши, како сваки пут; од напред му џубе подугачко но од натраг, на грбину му се подигло; оди кроз обор, питује што работимо и све сас бастун: чук, чук...

Пољуби га у руку и нана, јербо је од татка млого постареј. Стар јако беше.

Чини здраво живо сас нас, па једнаг:

- Отиде ли аџија, аџике?

- Отиде, афендаћ, ама не знам куде.

- Неси питала? Ни па он каза?! Еј, звер! Еј Турчин! Да је отишеја за нику малечку работу, ајде, ама овој си је големо, дибоко.

[94]

- Аман, афендаћ! Што има? - пита нана и узе да се тресе.

- Што? Да ми прошћава твоје лице, аџике, онај могарац, Ђоша, отишеја у Господина та му рекнуја да у ники недељски ели добар дан прокуне аџију у цркву пред сав народ.

Тике туј јадна нана:

- У, туго! У, леле! У, Бошке! У! У! У! - и седе на миндерлак не гледајећи што је чича-Коле на ноге. - Туго! Туго! Заш’ с’г да иде у Господина к’да све пројде? Туго! У! У! У! - збори, клати се и тури руке под ложичку.

- Заш’? Што ће му Димитрије умре, за тој. Фатило си момче тропљику за нашу Марику...

А јаа! Дори узе да вијем... Забраји што имам мужа...

- Куде ће па он да може сас девојче на Кршено Чело? Какав је Кршено Чело, такво му је и девојче: Шопови, Бугари; а Димитрије је асли Нишлија - бата!... За нашу ће си Марику умре, с’в народ казује...

- Аман, афендаћ, немој више! Зар не видиш што ће ми се девојче утепа... А ја истина туцам се и вијем.

[95]

Чича-Коле пак, дете, ништо друго; што у чаршију чује, све ће си при жене прикаже, н’ уме ништо да сакута!... Јако стар беше!... Па и овај дан такој. Таман ми се огањ у срце беше сас пепел прекрија, а чича-Коле га раздува та мани се. А нана пак од овај абер дори се разболе, и одеше по кућу како шашава. -

К’да ми татко чу што напраји Ђоша, једнаг отрча у Господина, даде му паре виће колико му даде и рече: да прокуне онога који је крив, не помињајећи никога. Господин пак беше Грк, та поган за пару мани се; Ђоша му попре рекнуја, а он прокле онакој како му мој татко рече.

И што би? У нашу кућу ништо. На Ђошу се, долеко било одовде, кућа затвори, затре му се, долеко било од свакога, све до корен. Тој си је било Господиново проклесто у цркву, неје ништо мало. Пишин му умре... ама он неје умреја од Господиново проклетсто, но од дертови за мене... за мене си фати тропљику и умре Димитрије... Истина неје умреја једнаг, но гоџа ми ти пројде, ама пак за мене умре... Но се салте чудим како ја од онол’ки жал не умре... Зар што ми јако добро при Миту беше... Другар добар, свекрва добра, з’лве... А, лелке, туго! Димитрије си јадан умре, [96] а салте се један пут сас њега срето... Болан, болан, једва идеше; срете ме кад идешем са свекрву ми у таткови, па ме гледа, и ја у њигови очи погледа и тике ми застаде ништо у груди, запти ме, не могу да дијам, не могу да си душу повратим... У! Чуваја Бог од такву муку свакога!

А к’да чу што је умреја, а ја дањом како камен, а ноћим, к’д Мита спије, плачем, плачем... Ама нећу више за тој. Три дана да зборим па не би могала дертови ми да кажем; а да сам писмена:

Што је гора, да је лис’ артија,
Што је вода, да је мурићепа -
Па не би могала јади да испишем.

И јоште на кога се од Господиново проклесто познаде, ћеш се зачудиш. Ете, на кир-Тодорчу, знаш, на онога кир-Тодорчу што ме мене мрзеше на њега? Умре му девојче, Агна, убава како ружица, како љубичица; и млоги му жал јоште дојде на главу... А онаг сам чула што све оној тај кир-Тодорча напраји; јербо при татка ми је зборија лошо за Ђошу, при Ђошу пак за мојега татка. Зборија што ће си он, Ђоша при тол’ки свој мал, при дућани, при куће, при лојза, од својега пријетеља Цинцарина бидне пред Нишлије у посмешу: и за чеиз, и за снајине аљине, и за [97] једно друго. Ђоша, пак, поган, мислејећи да ми је татко истина како Цинцарин, та неће заради на зета му мал да растура свадбу ни за ништо јако големо, а никмоли за ђирит и лук, узеја да га за инат мрвке расрди и пред Нишлије попре посмеши. Ама татко ми, видела си, не беше Цинцарин, но асли Нишлија - те не теја да трпи маскаре. А заш’ је пак кир-Тодорча лагаја? Е га би се пријетељи скарали и докарали да се свадба растури, та да си туј удаде, куде је и мал, и момче и добро и убаво, за Ђошинога сина Димитрија да си удаде он своје девојче, Агну, што беше онаг стасала за удавање, како петровка јабука око Петров дан за ручање. Ама он једно, к’смет друго: Кршено га Чело претече. А било ли је овој истина, не знам, тике мене ме беше жал за њигову Агну, ако сам овој чула. Истина несам чула ни од татка ни од мајку, но од жене, ама па ми прилега да неје л’жа... Неје. Јербо заш’ ме пишин онол’ко на њега мрзеше.

А за Димитрија ме беше јако жал, дор нема дете, а т’г.. Сад Митин милос’ сам се салте замајувала, а прокај дете узе да си забараљам мој севда, да не мислим све за њег’... Дете! Има мушко чедо, убаво, красно, да се прекине човек за њега, за приказ... Има дете [98] сас модри очи, две ми очи, модри!... Бело, убаво... Друго си је човек, друго чедо. Од чедо ништо на свет поблаго, ни па поголем милос’... Како с’г да га њега гледам!... А један дан, како да је било јучерке, такој ми је овој у памет. Пролет. Велики пости. Чедо ми је Сотир од пе’ шес’... рамно шес’ месеца имаше. Слунце греје, греје, па дори прежижа, та обрнуле спрема њега бабе грбине; дрвеће исцавтело, па како да је бадем, шефтелије, црешње и сливе, што се по башчу и па по обор на редови белеју, пало иње; мислеја би човек да си је иње, да се не зеленеје по обор млада травка како зелена черга; а по траву белеше се цвеће од бадем, што виће прецавтело и опало, па ти приличе како да су по туј зелену чергу бели цветови, ткајени на прсти. А зумбул пред кућу, око голему ћошку куде седешем тај дан сас комшике, сас нану ми и з’лву девојче, исцавтеја, исцавтеја, који је пак катмер, њигове су луле посрнуле исто како цветови на шарош-каранфил. А ветар ете ти га тике та на ма’ на ма’; ветар меришљав, од пролет, што га Турци викају бе’ар, дуне, ама кол’ко? Како да ти од нигде долети сокол па тике сас крила - једанпут. Дуне, а ти отвориш уста да ти улегне у душу мирис од цвеће на дрвеће и од зумбул, измешано, [99] што ти од њег’ дојде дори тужно на срце. Ветар дуне а разлету се бели цветови што су прецавтели, и падају по ћошку куде сам ја сас комшике, нану ми, з’лву девојче, сас дете, пада по наше косе, шамије; а оној моје модроокасто, Сотираћ, гледа цвеће и радује се, шири рукичке како да иска да га фати, а к’да га закусне ветар, он не се заплаче, но се смеје, смеје, како да га ники тугичка. Убаво време, убаво. Пролет. Работу виће у њиве и у лојза. И свекрва ми од собајле у башчу: садила арпаџик и бели лук, сејала ћеревиз и магданос и пазила да ни Миле Кршена Грбина (он ни лозу резаше) убаво осмалаци ореже. Орезаја ги, а з’лва ми девојче врзала шишики да си у њија капљу слузе од лозу, та да си је за косу и њума и мене. Једнаг по ручак. Слунце, слунце. Развикали се пред кућу по сливе врапци. Развикале се кокошке, носу, а нам ни мило што ће си имамо мастење и шарање за Велиг-дан све тазе... Гугутке стале на сепетке, што су под чандије над ћошку куд седешемо, па се спрема слунце пипају и викају гугууу-то! гугууу-то!... »Један, две, три...« бројимо, па кад избројимо повише од седом, а нам ни мило, што се неће време промени, што ће си [100] бидне убаво кад идемо на Панталеј да се причестимо... По ћошку аср’а, па озгор килим наокол, јестаци, а жене поседале на шарена шиљтета, старке испружиле ноге а обрнуле грбину спрема слунце; младе седу како на младе приличе, а све работу, грабу, која кошуљу, која чарапе, на домаћина, на сина, на дете, на сам’ себе; ника граби за причес’, а куде су се виће причестили, за Велиг-дан. Из комшилак чује се разбој ели мотање цевке: грабу да свршу ткање, та да неје разбој у собу преко Велиг-дан... Сви работу и грабу, па и ја. Ја пак на првенче ми, тога Сотираћа спраљашем кошуљку. Баба му (таткова мајка) одсекла за кошуљку од најголему трубу, неначету, а тетка му га, сестра таткова, сашила; с’га пак прајимо гу од црвену свилу пупке около шију и око рукави. У мене је један рукав, у тетку му други, па грабимо која ће попре. И аљинке смо му спрајили, доламицу; и купијо му татко у Васка Стамболију капу калаплију, од зелену кадифу па сас злато везену, како на турски деца; и и купија му н’т’чке, црвене па сас зелени пушћулчики. Друга му пак баба (моја нана) плетеше чарапке: од белу пређу, турану на [101] сумпор; а јурнек си је за прсти и пете узела од онуја стринка-Таску, убав јурнек, мани се, на наглавчики нашарани девојчики, а око ногу гугучики. Грабимо и радујемо с што ће га обучемо, и што ће га носимо и њег’ на Благовес’ на Панталеј - да га причестимо: мило не што ће си је од Благовес’ и он баш крисјанин... Он, туго! мој Сотираћ, модроок, с црне трепке, дугачке, густе, што приличешеју на замршен ибришим. Сас трепке се беше фрљило на татка му Сотираћ, бел, убав, да се прекине човек за њега, за приказ: седи при бабине му ноге; на њега су си једне басмене шалварке, горе је на мактицу, па врз мактицу јелече, на главу му криво капче, кому је на средину, куде је сас конац убрано, пулче, а око тој пулче врзан конац, а на конац што ти неје: две три рупице од пофрљано решето, модро ђозбунџуче како шапица, донето од аџилак, па на њега залепен ладен, и од гуску тртка - да ни га не урочу...Задевају га онеја жене, а он се салте смеје, две ми очи никад не плачеше. На татка се фрљило кротко, на бабу, таткову му мајку, модроокасто, а на другу бабу, моју нану малечко. Беше никако дете кратачко, кратачко, а дебело. Узела та [102] га задева боба-Настасија, што је модроок, што је малечак; а нана гу пак приказа што је татко зборија и како је наодија приготке на бећари к’д су мене тражили. Све гу каза, и за модроокасти, и за ћосави, и за малечки, тике ете ти гу отутке татко. Остаји јеменије пред ћошку, и уоди, а ми сви на ноге, младе комшике љубу му руку, старе: »Ш’чиниш, аџијо?« Он на њи: - »Снолај на Господа!« такој ни беше адет. Седе на једно шиљте и прекрсти ноге, па једнаг узе унуче му и поче сас њега: - »Дедин Краљевић Марко! Што ми работи дедин јунак, дедино мушко? - збори, ћеф му је што је мушко. - »Сотираћ ће си је, вика, јунак како Краљевић Марко. Не ли дедино мушко? Ако неје к’смет да бидне попре, оно ће се, вика, ти, чедо, тепаш сас наши диндушмани; ћеш се, вика, дедин, дигнеш сас Нишлије спротив овија зулумћари; па ће си дојде Србија; па ће си је Ниш како што си је бија пишин, еееј к’д беше цар-Душан; па ће си на цркву звона бију... А, туго! Салте да дочекам да бидне Ниш Србија Слободија; салте, вика, да улегнем у нишевачку цркву једанпут к’д звона бију, па ако ћу једнаг да умрем. За ништо ти, бре моје унученце, бре дедино кученце, несам жудан, ни за ручење, ни за пијење, [103] ни за мал, ни за паре, ни за аљине, ни за милос’, ни пак за пријетељи: салте сам ти, деткино, жудан за - слободију. А ако умрем, а не дочекам да чујем звона на нишевачку цркву, ја ћу си, бре унученце, отиднем на онај свет сас отклопене очи: заради тај голем жалос’ неће ми се може заклопу.« Он збори, а нама од њигово зборење ударише слузе на очи, у њему си се тике притресе брада; а Сотираћ не се смеје, но како голупче гуче, како да разбира што му деда збори, па му сас гукање на њигови речови одговара. К’да опази што смо се сви ражалили, татко обрну друго: узе да збори кол’ко си му је унуче благо, кол’ко убаво, што ће си бидне к’да порасне висок како селвија. Тике туј онај боба-Настасија:

- Јес’ па, селвија. Ја га какав је малечак па дебел. Не ли познаваш, аџијо, што ће ти унуче бидне исто како чутура за туцање кафу.

Татко се пак не сећаше заш’ га задева боба-Настасија, та вика.

- Неје, Настасијо. Малечки па дебели несу чутуре за туцање кафу, но гумасти шимшири.

А оваја па се задева (јербо врс’ му је била):

[104]

- А како те тебе, аџијо, може да бидне мило за тој твоје унуче, к’да је модроокасто?... у! што ме мрзи на модри очи!

- Мене ме па, мори Настасијо, мило, јако ме мило.

- Модра си је боја, ете, аџијо, за фустани, не за очи.

Туј се татко сети што је нана казала за оној, и узе те се насмеја на с’в глас, па вика:

- Неје, мори Настасијо, преварала си се, јербо за фустани је црвена боја, па зелена, па жута, па ђувезлија, па морава, па пембе, а модра си је салте за зумбул и за - очи. Туј ћаше да пољуби унуче му у око, па се тике сети што не ваља, та се трже.

- А ако ти бидне унук ћосав, та к’да остареје оно како да се обукла у чешире баба? Што ћемо онаг, аџијо?

Жене се присмејаше и узеше да гу бутају, да ћути, нана пак салте сас очи на њума, а татко не се расрди но се па насмеја и вика:

- Е, ништо, Настасијо: за тој ме баш ич неје стра’. Јербо сас бој и сас очи фрља се на бабе, а за ћосаво нема на кога да се фрљи: покојному Ђуре Сотираћевому, деда бе’у мустаћи еееј! у мене, да прошћаваш, [105] ја кол’ки су (туј се уфати за мустаћи и закачи ги поза уши), у татка ће му бидну исти овол’ки, не ли почеја виће да ги уврћује а јоште нема ни дваес’ године... Што има јоште, Настасијо?

- Нема више ништо, аџијо.

- Е не ли нема, ја би ти с’га прикрајке ништо казаја; казаја би ти ништо салте да не постиш, ама не ли је посно, оно... бели лук ти у очи. Па не ми се задевај више око дете, око дединога Краљевића Марка. А боба- Настасија, татку ми за инат, погледа у Сотираћа, па викну:

- Модроокаста Евдокијооо!

- Ааа! С’г ћу, с’г, - гласи ми се свекрва из мутвак, мислејећи што њума вика (њума си је било име Евдокија), а ми сви та у смејање. Боба-Настасија пак:

- Ама, вика, зар Евдокија неје у башчу? Гласи се из мутвак... Што работи там?!... Тике свекрва ми ете ти гу: рукави гу подигнути, на њума су чисте шалваре, ако је у башчу од сабајле работила; обадве гу руке пуне; у једну тепсија пуна сас пуцке, што ти се виду како цвеће од дрвеће, у другу руку оканица сас вино, црвено како божур... [106] А, туго! Ручање, пијење, смејање, зборење - дори при вечер...

Такој су у нас Нишлије пишин беше, а с’г? Бог да прости Димитрија ми! Четрес године пројдоше како јадан праји грнци, а ја још по ники пут узнем та мислим за њега, и дојде ми жал, и па потрисам му коске сас моју прикажњу. Бог да прости и татка и нану ми, и Миту, и моје ми благо првенче, Сотираћа!... Умре ми завалијица... Од уроци умре... од напољицу... баш га пресече сас очи једна Врањанка. А што беше тај Врањанка! У један се обор насмеје, у десети се чује. Млада, убава, онакој... и песма гу искочи. Јербо напред како би си ника ништо изручала, једнаг гу песма искочи, та од резилак не може да кроз сокак... Бог да прости и други који сам данас помињала! Сви су при Димитрија одамно, салте одимо по овој бели свет јоште ја и аџи-Сотир, брат ми... А, мој младос’, и жалос’ и радос’!... А, Ниш, срма ђумиш - убав ли у моје младо време беше! Нишлије, севдалије!!...

[107]

Ђул-Марике заврши своју прикажњу тужним гласом, са сузом у оку. Ућута, и одмах узе кафтан, кушак...

- Јоште по једну лимонику, стринке. У зборење пројде ни време без пијење.

- Фала ти, Севетке! Овај си је чашка за здравје на тебе и на твоји. Здрави си!

- Да си жива, стринке!

- Да су ти, Севетке, здрави си, да Бог да! Здрави си!

- Дал ти Бог, аџи- Настасијо!

- Здрав си, комшике!

- Да си жива, Кира-Тано!

Захвалила сам домаћици на дочеку а Ђул-Марики на њеној прикажњи; опростила сам се са старим, добрим Нишликама; разишле смо се. А знам да смо се једним мислима бавиле по за дуго. И знам да је Ђул-Марика уздисала, идући »дом« сама, за прошлим временом, за доба својега живота, кад је без витих крила летела на небо, и машала се звезда, месеца, сунца, за доба младости, кад је мислила да »што год лети, све се једе«, кад јој се Ниш чинио леп, леп, кад је у очевој градини крај ђерђева певала и сањала дивне снове.

[108]

А Ниш?

Препорођен, други, више и не личи на онај Ниш из Ђул-Марикине прикажње... Али, не. Личи још по мало, и то тамо у Вароши, и на више, где се и сад ките за ухо босиљком старице кад у цркву пођу; где се и сад носе шалваре испод фистана; где се и сад шири кита преко феса; где се и сад излази у шетњу у роганли-папучама; где је и сад по градинама шимшира високих као »сливке«; где и сад гугутке носе и легу се у котарицама обешеним испод стрехе; где се и сад причају прикажње уз вино »испод комину« и леблебије или »пуцке«; где и сад комшике иду једна другој кроз капиџике; где се и сад купују симити и пењерлије за »подручак«; где се и сад готови наут и месо, бабње; где је и сад... Али откуд се могу свега сетити и све поменути што траје последње дане у Нишу у Вароши, и на више, с чиме су се сродиле, саживеле старе и добре Нишлије; што ће понети са собом под Горицу; где је вечити мир, одмор, гробље, аџије и аџи-Настасије, и аџике, кира-Султане и кир-Тодорче, Димитраћи и Сотираћи, Манинице и Ванинице, Красе, Сике и Ђул-Марике, синови и кћери старога Ниша, што су онако чували веру своју; што су свакад служили [109] Свети, крсно име своје; што су свој лепи град вазда волели, и што ће до краја живота својега, причајући о старом срећном времену, уздисати и узвикивати: Ниш, срма-ђумиш! Нишлије, севдалије!

Appendix A

Note: Сечко, фебруар месец.
Note: Боже (диминутив).
Note: Изненада.
Note: Породиља.
Note: Четрдесет дана после порођаја.
Note: Плетеница.
Note: Кита.
Note: Шамија за повезивање.
Note: Махрама за прекршћавање.
Note: Појас.
Note: Свилена врвца.
Note: Тврдиш пазар.
Note: Име, глас (реноме).
Note: Доксат.
Note: Увек.
Note: Завеса.
Note: Некаква свилена материја.
Note: Свилен.
Note: Различан.
Note: Светњак.
Note: Диплома.
Note: Јадна.
Note: Воће.
Note: Лепа Ката.
Note: Георгина.
Note: Двориште, авлија.
Note: Котарчица.
Note: Чисто сребро.
Note: Стакло на прозору.
Note: Сребрних груди.
Note: Тор.
Note: Од лака плитке ципеле.
Note: Обележје.
Note: Цвекла.
Note: Брига.
Note: Лекар.
Note: Дарови.
Note: Прво.
Note: Тврди пазар.
Note: Јело.
Note: Палидрвце.
Note: Нарочито.
Note: Шегрт.
Note: Може бити.
Note: Буђаво.
Note: Патлиџан.
Note: Јело.
Note: Говеђина с реном.
Note: Тихо, полако.
Note: Свирачи.
Note: Ашколсун, браво.
Note: Богојављење.
Note: Штета, срамота.
Note: Јадан.
Note: Љубоморан.
Note: Туђинци.
Note: Крила.
Note: Циц.
Note: Дугачка, алватна хаљина.
Note: Нарасте.
Note: Неваљао, распуштен.
Note: Јецам.
Note: Боље, камо срећа.
Note: Лако.
Note: Јецање.
Note: Беснило.
Note: Чоха за џубе.
Note: Свилена материја нека, за антерију.
Note: Навезено коласто златом, па из средине свакога кола виси златна кита.
Note: Без украса.
Note: Палица.
Note: Одлази.
Note: Турска псовка.
Note: Ђак.
Note: Цицилук, тврдовање.
Note: Столар.
Note: Кирија, госпођа.
Note: Георгина.
Note: Коју зову аџија значи да је ишла на хаџилук; а аџика зову ону чији је муж аџија.
Note: Кадунин прст (бело грожђе, дугуљастих зрна).
Note: Мала.
Note: Мрсе.
Note: Кривица.
Note: Јектика.
Note: Све једно.
Note: Ступа.
Note: Стас.
Note: Кипарис.
Note: Непрестано.
Note: Бабо.
Note: Роба.
Note: Чокот.
Note: Пиљци.
Note: Лопта.
Note: Почетак, углед.
Note: Вече.
Note: Ефендаки, господичић.
Note: Јектика.
Note: Целер и першун.
Note: Мемице.
Note: Облика као калуп за фес.
Note: Патице.
Note: Мало пуце.
Note: Ђинђуха што штити од урока.
Note: Накаква црна смола, опет од урока.
Note: Кокице.

Holder of rights
ELTeC conversion

Citation Suggestion for this Object
TextGrid Repository (2022). Serbian Novel Corpus (ELTeC-srp). Ђул-Марикина прикажња : приповетка : ELTeC издање. Ђул-Марикина прикажња : приповетка : ELTeC издање. European Literary Text Collection (ELTeC). ELTeC conversion. https://hdl.handle.net/21.T11991/0000-001B-DBA7-0