I.

— Камо селам бре, ћопек ! — викну Мицко к’о гладан курјак једном турчету, које беше поред њега прошло, хватајући се за нож, који беше дубоко зарио испод појаса.

— Коме селам, море?!... ене де!... зар Турчин Каурину?! — одговори усплахирено Турче, чудећи се.

— Турчин!... Каурин!... Бре ћерата... ћерата! — цикну, Мицко па, исукавши ханџар, бесно појури на турче.

Гле!... турче се већ трзаше испод Мицкових ногу к’о заклано јагње,... ханџар сав крвав а бујна детиња крв прскаше далеко на све стране.

И баш никога — баш никога да види, да притекне у помоћ!... Не!... Мицко утече весело и задовољно, што је овако јуначко дело извршио, избегнувши сваку казну.

Сунчани зраци беху већ зашли далеко иза гора. Густа помрчина спушташе се лаганим ходом на земљу. Вечерњи, пак, ветрић тихо ћарлијаше, обарајући већ увело лишће, а својом свежином, која чисто опија, хлађаше млађано турче, попрскано својом врелом крвљу.

Ето какав вам је тај злогласни Мицко. Још му ни пуних шеснајест година а он већ коље. Види ли само какво турче а он — „ћопек!... ћерата!...“ па одмах за нож и коље.

Такав вам је и сада. Прође улицом, сретне кога са чалмом на глави, а он се сав накостреши, очима запламти, па само режи.

„Тигар, разбојник, крволок!“ — Не, не, драги читаоци!... Ми би, се огрешили о овоме нашем јунаку, кад би га овако назвали. Та и он има срца, та и он има душе, и он може бити нежан отац и муж!... Чисто ми мило кад га и данас посматрам, где држи по које невинашце у наручју, па му тепа — „бре ћерата... ћерата!... чиј’ си ти? .., је ли да си мој, а?... ах ћерата... ћерата!“ — па га тако грли и љуби као нежна мајка своје јединче.

Јест такав вам је Мицко. И он може да буде добар и — што но веле — предобар. И он може да буде тако нежан и блага срца али — кад држи у рукама само дете, које српска мајка роди и одњиха, а турче — бога ми коље није вајде крити.

— Доста сам се — вели Мицко — и ја нагледао грозних дела, што их починише бесни Турци!... Доста сам и ја страховао са њихових ужаса, што их починише над нашом децом!... Ах, и сада ми лебди она грозна слика пред очима, када истргоше дете мајци ми из наручја, па га натичу живо на бајонете и бацају — да виде, ко ће га моћи даље да подбаци. Ах, та ме погана вера и научи да тако и са њима радим!...

— Но кад вам већ почех да говорим о овоме јунаку, о овоме витезу, о овоме родољубу свега онога што је Србиново, да вас бар у неколико упознам, с њим, да вам покажем место, које роди овога храброг Србина, да вам укратко изложим његово детињство — постепено улазећи све дубље и дубље у његов живот.

Недалеко од славнога града Прилепа а између Охрида и Битоља, шири се на далеко питома равница, покривена биљним шаренилом. У самој равници и данас постоји стара варошица Ресен са пет до шест хиљада разноврсних становника: Ту су вам и Срби и Турци па најзад и Грци, шта више ових последњих као да беше за време Мицковог детињства у много већем броју од осталих. Нешто даље јужно од Ресена, шире се два непрегледна и валовита језера: [5] Охридско и Преспанско а на северу кршна планина Петриња, овде — онде обрасла густом гором.

Ето у таком поворју разноврсних предела лежи Ресен — место, које роди тако храброга Србина, о коме вам већ почех да говорим. Ако прођете кроз саму варошицу — кроз Ресен, около себе гледаћете све саме мале и ниске кућице са незграпним димњацима, а тек овде-онде и по коју баш доста лепу кућу, која вам сам поглед измамљује. По уским улицама раштркани к’о разбијено стадо: овде Србин, онде Грк, тамо Турчин, а све сами алеви фесови.

Сама варошица не изазива вас толико, колико њена околина. Ето, чим, се изађе у поље а напусти Ресен, већ се човек осећа свежијим, већ му је нешто лакше у грудима. На једној страни пустила се поља, широм засејана житом, које кад и најмањи ветрић почне да пири, а оно се повија као какво платно широм разастрто. Баците поглед на другу страну а оно кукурузи к’о гора. Мало даље непрегледни пашњаци а по њима јагањци к’о кринови, а оно тихо и тужно брујање њихових звонаца чисто вас опија, заноси, успављује.

И нехотице управите поглед мало северније, а ви одмах видите горостасну мрку стену. Не!... То је дивна гора од липа, храстова, китњастих борова на планини Петрињи. На неким опет местима а на истој планини види се само голо стење, чији вас лискуни својим сјајем према врелом сунцу одбијају да не гледате више тога мркога дива. Безброј поточића непрестано се ломи о оштрим стенама са неким потмулим жубором а маса хладних капљица брзо одлета у ваздух, стварајући читав рој бриљантних пчелица од сафира, рубина, и других драгих каменова.

Та право је имао Мицков отац — Христа када једном, после његовог бегства у планину, разговараше са својим комшијом — Милојком:

— Ето, ама не рекох ли ја мојој Неши по сто пути: море жено, не пуштај ти то дете да оно којекуда шврља!... Та ја кад год се вратим из дућана а њега никад код куће.... Час је у пољу, час отишао чак на Петрињу; час овде, час [6] онде, тек њега никад не затекох код куће!... „Та нека га — вели она — опаметиће се, још је дете!“ али ето како се опамети!... Хајдук, разбојник!...

— Знаш, газда Ристо крв му је таква... срце га тако вуче! — тепаше му његов комшија Милојко. — Ето и мој Мире, вршњак је твоме Мицку. Знаш, баш се добро сећам, твој се Мицко родио у очи Петрови’ поклада, а мој Мире, на Св. Илију (1842. године). Заједно одрастоше... заједно су увек ишли у поље... заједно свуда!... Не растављаху се никако, да простиш, баш као овај мој кум — Веља и она — она бесна, Стеванка Најданова. Ама куд год погледаш а они заједно. Стеванка пође на извор, а он за њом као луд; она кући, а он с њом па само нешто џацељају, а очи им, право да ти кажем, баш к’о у нашега Сурка, кад хоћу да му дам парче хлеба, а он само млатара репом, а очима само креше!... Ене де, куд ја одох!... А јест, почех да ти говорим о нашој деци!... Дакле, свуд заједно. Где је твој Мицко, ту и мој Мире, што но веле: „Куд један оком, ту други скоком!..." Али, Бога ми, мој Мире, темељ кућни. Али право да ти кажем, газда Ристо, Мицко није крив, срце му је такво!

— Та лепо ја њега дадох у школу — поче опет Христа — али шта ћеш! Поче лепо... ишао је пуне три године, а као што видиш, ја већ изнемогао, па дај њега у дућан, к’о велим, у школу је доста ишао, нека га сад у дућану, нека и ту школу изучи. Али која вајда!... Не хте враг да мирује!... Ама он је као хајдук и рођен!... Видео сам ја то одавна! Њега ће планина и сахранити!...

Истина, тек што беше Мицко напунио девету годину а он ступи школу. У њој беху учитељи, све сами грчки попови. У школи проведе пуне три године и за то време изучи буквар, псалтир и часловац.

Како он беше навикао да буде слободан „к’о тица на грани", то једва дочека, када му отац рече:

— Е, синко, у школи си доста био. Ако је за вајду доста је и толико. Видиш, ја сам већ остарио, данас сутра па хајд [7] у гроб!... „На млађима свет остаје!“.. Дућан.., знаш, ко дућан... без старијег нема ништа. Ради овога, синко, од данас ћеш бити самном у дућану. Хоћу да изучиш и ту школу, да навикнеш и на тај живот, тек онда могу лакше и умрети, а овако ... не дај боже!...

Ово за Мицка беше благостање. Страховања од грчких попова више неће бити. Од сада неће више слушати оно брујање у школи, к’о у каквој кошници.

— Шта ту вазда „алфа... вита... алфа вита, гама, тита, ижица..." — говораше Мицко. — Да су бар српска слова па и не марим, а ови проклети грчки „алфови и гамови", баш ми лепо душу извадише. Истина српске речи, али... а ја!... Баш хвала мом оцу, што ме опрости од овога зла!...

— Марим ја — вели он — за школу!... Ни мој отац није знао за њу, па... бога ми, сила... трговац и по. Целог дана он само продаје!... час ово, час оно, а паре... трпа ли трпа.

Но он се брзо и с овим разочара. Како је која година више пролазила а он постајаше према дућану све хладнији и хладнији. Не може он то да поднесе да се пред сваким као продавац повињава. Не може он то да трпи, да свакога нутка; та узми де, те дај још коју крајцару де и ово... оно.

— Јатаган море, па у гору!... какав дућан, није он за мене! — говораше више пута Мицко сам себи.

У последње време више је био у друштву но у дућану. Непрестано се он договараше са својим друговима: како би то било, да једном нападну грчке попове и да им одузму своју цркву „св. Димитрија", јер ови беху Србе одатле сасвим истисли и не даваху им ни да на вире у њој, а камо ли да се помоле Богу и да припале по коју воштаницу за покој душе својих умрлих.

Тек што беше осамнајесту напунио, а он с неколицином, потпуно наоружани, хиташе право ка цркви.

— Нећете ми вала више ви грчки попови кукати и завијати ко пијани у мраку — говораше Мицко у себи. — Сад ћу ја вама испећи колач, па ми нећете више мајци запојити!...

Мелодија се већ извијаше у српској цркви од грчких попова, а у цркви све сами Грци. Попови се само задували, па окрећу ли окрећу.

Мицко их још подаље беше чуо, сав се беше накострешио:

Сад, сад... чекајте мало! — викну он и појури са својом дружином у цркву.

Настаде читав урнебес!... Млатарење и запомагање одјекиваше дубоко у цркви.

Ту се беше десијо и грчки владика Мелентије, који за одбрану беше дохватио сажарену кадионицу. У оној тучи и комешању он некако закачи мало и Мицка те га опече. Мицко услед овога скочи као рис на Мелентија, па дохватив га за браду ишчупа читаво повесмо.

Најзад се и бој заврши са примирјем. Грци морадоше пристати да се и Срби служе са половином те цркве.

Владика Мелентије, и сувише озлојеђен оптужи турској власти све виновнике ове побуне, ма да им половину цркве морадоше уступити.

И заиста, сви беху похватани и жестоко кажњени.

Мицков отац — Христа — никако није могао допустити, да његов син буде у тамници. То не само да би било стидно за њега, као човека од велике части и поштовања, већ што и сам полагаше велику и последњу наду на Мицка. Он даваше сад и „шаком и капом", те једва спасе свог сина од заточења у тамници.

Но Мицко неће ни даље да мирује.

— Море, синко — викну му једном отац — ти си баш намеран да ме сасвим упропастиш?!... Ама видим ја, где ти опет са некима шурујеш!... Хајд, хајд!... али наићи ћеш ти на „ђавољу рупу", па ће бити „јао!“ али ти онда не поможе ни сам свети Петар.

А ја! неће Мицко ни да чује. Он све те опомене, што но веле, на једно уво прима, а на друго испушта.

Не прође много а он се и по други пут примицаше са наоружаном дружином ка истој цркви.

Покољ.... звека убојних јатагана... јаук и запомагање... све то параше за неко време уво.

Сад већ црква беше сасвим у српским рукама. Ни један се више Грк није смео видети у њој.

Тако би решено и Грци силом морадоше пристати на ово.

Турска власт одмах нареди да се похватају сви „бунтовници" и обесе.

— Сад му вала не помогоше ни кожне бисаге пуне дукатима! — говораху неки, који беху огорчени на Христу због његовог богатства.

Христа је тада врло лепо живио са ресенским пашом. Чим паша увиде, да ће и Мицко морати бити обешен, а он одмах оде њиховој кући:

— Овде ти синко, спаса више нема! — поче паша, окренув се ка Мицку. — Ако ти се живот још мили а ти, синко, бежи још зарана из ове земље, иначе, знај, бићеш обешен!

Мицко много и не оклеваше. Он и не мари што ће морати да бежи... Он то баш и хоће. Мало му је било необично, што ће морати да напусти своју кућу, оца, матер, но није баш толико марио.

Брзо прикупи он око себе све храбре и снажне младиће и то скоро све оне, који беху заједно с њим учествовали у последњем нападу на грчке попове.

Беше их свега шеснаест.

Опростивши се, са својим најмилијим, ова се храбра чета, до зуба наоружана, сада вину у бујну гору на планини Петрињи.

II.

Дивна ли вам је планина Петриња!... Док се овде онде показиваше мрко стење, дотле је једна њена страна сва обрасла непрегледном бујном — гором. Небројено дрвеће... [10] танковрхе јеле... стари храстови, китњасти борови, продираху високо кроз атмосферу као какви џинови.

Тек што беху први пролетњи зраци. Гора се већ беше заодела својим зеленим плаштом.

Прођете кроз гору па и нехотице седнете да се одморите. Чујете жубор поточића, који се тихо — крадом провлачи поред бујног планинског биља, као да хоће своје сјајно -лице да сакрије. Ветрић тихим шумом лахори, те вас својим шумом чисто опија. Гора само бруји. Каткад каква грдна орлушина пролетела би муњевитом брзином, тражећи свој жељени плен.

У средини саме горе видите бокор, румене руже око старог, храпавог дебла. Не!... то је харамбаша Мицко са својом дружином од самих бећара. Храпаво и прастаро дебло, око кога се овај бокор повијаше, то вам је старина Радоје. На крилу му старе српске гусле, остављене као символ његових прадедова. Сви немо ћуте са погнутим главама, као да су на страшноме суду.

Радоје пева:

Разбоље се војвода Дојчине,

У Солуну граду бијеломе,

Боловао за девет година;

По Солуна не зна за Дојчина,

Они мисле да је преминуо.

То се чудо на далеко чуло,

Чак далеко у земљу Арапску,

Дочуо је Усо Арапине,

Једнак чуо, једнак седла вранца,

Право оде ка Солуну граду,

Те он паде под Солуна града,

Под Солуна у поље широко,

У сред поља шатор разапео,

Од Солуна иште заточника,

Да изађе њему на мејдана,

Да јуначки мејдан подијеле.

[11]

У Солуну не има јунака,

Да изађе њему на мејдана:

Дојчин био, па се разболео,

- - -

Ето како се харамбаша Мицко проводи у гори. Још му нема ни деветнајест година, а он прави див. Коса... густа... црна... доста дугачка па на више повијена.., чисто бљешти према сунцу. А обрве... па она два сјајна и крупна ока... страх вас обузима кад у њих погледате. Науснице му тек беху загарављене. Дугачак фистан од белог платна а доле такође беле — сукнене чакшире. И фистан и чакшире — све то беше машћу натопљено; да их киша не би квасила. Преко фистана зубун, а сјајна сребрна пуцад на њему као да горе у пламену према врелом сунцу. Око паса притегнут широк појас — дивно ишаран а испод њега крију се к’о живе гује: оштри а дугачки јатаган, један љути ханџар и један велики револвер. Лаке опанке... а кајиши се око крупних ногу високо повијаху.

У накрст преко прса, два широка кожна реденика са тешким убојним метцима а тако исто и преко појаса. Заиста, штит би му био излишан!...

Дугачка мартинка увек му беше верни друг — она се не одвајаше од његових руку.

Прави витез!... див!... горски цар!.. И у самим очима његове дружине изгледаше страшан:

— Живео наш харамбаша!... живео војвода Мицко! — клицаху они радосно, када га видеше овакога у гори, у својој, средини, и изабраше за старешину.

Тако они проведоше пуних осам месеци у гори. Увек по три стражара беху на својим местима, док су се остали или договарали о нечем или увесељавали.

Чује се звиждање а они, са исуканим јатаганима и напереним мартинкама, полако ступају у правцу, одакле је тихо звиждање долазило.

Пуцањ читавог плотуна загрми... јатагани звекну и већ видите где се по који Турчин или Грк купа у својој крви.

А старина Радоје?! Он вам је за време боја увек повучен, а онда када борба престане извлачи одмах јатаган и тако са голим јатаганом у руци поносно шета поред убијених душманина кољући поново онога, који би давао још каквог знака о животу.

Не могаше старина од Грка да оде у цркву и да принесе своје молитве Богу. Побуни момчадију, освојише цркву, али он мора с њом у гору, јер и њега хоће да обесе.

Он није био више за бој. Осамдесету је давно превалио. Место јатагана и мартинке он узима гусле те увесељава храбру Мицкову чету.

Зима беше већ на прагу. Бујна гора која из далека изгледаше као каква горостасна стена, сада беше бледа, жута као боник на последњем часу. Врели сунчани зраци сада беху хладни. Плаха а хладна киша не престајаше. По који прамичак снега, као бисер већ се спушташе полако, таласајући се на земљу.

— Другови! — почне Мицко одважно, када беху сви око њега сакупљени, — у гори нам више станка нема!... Зима је већ ту, а курјаци нисмо да овде и зимујемо. Сиђимо потајно у оближња села и кријући се од Турака чекајмо на прве пролетње зраке!...

— Тако је, тако!... ура!... Живео војвода Мицко — клицаху остали.

Чује се звиждање. Они одмах прекину њихов договор.

Чудновато ли вам је то звиждање!... Монотоно а дирљиво као да има неку тајанствену моћ!... Тужно се оно разлегаше по гори, као кад самртник болно шапће и моли за последњу помоћ.

— Напред јунаци! — викну Мицко, исукавши јатаган и пође лаганим кораком у правцу одакле се беше чуло звиждање. —

Када се беху приближили својој стражи приметише они, како се из даљине правце к њима, креће велика руља наоружаних турака. То беше потера. Тек што киша за неко време престаде, а зраци се већ од сакривеног сунца помолише. Сјајно оружје и алеви фесови према сунчаним зрацима јасно показиваху да је ово потера.

— Стража на своје место! — викну Мицко — Остали нека заузму бусију и кад чују моју мартинку нек сипају што жешћу ватру до даље команде!... Гледајмо да нам ни један не оде читав! Нека зна паша, што шаље потеру, ко је Мицко харамбаша!...

Сад Мицко крочи на неколико корачаји испред саме бусије, коју беше његова дружица заузела, па заузевши један повећи грм, он клече са запетом мартинком а погледом управљеним на потеру.

Потера се безбрижно примицаше овима. Турци и не помишљаху на то, да ће наићи на хајдуке још при самом улазу у гору. Беху се ускомешали... ишли су без икаквог реда. Неки певаху „турске севдалинке", неки се договараху о нечем, неки се беху опет сасвим издвојили, са погнутим главама дубоко замишљени.

Тако се та растројена гомила примицаше све ближе и ближе. Мицко као да им кораке броји. Упро оштар поглед у њих па и не дише.

— Још десет корачаји, — помисли Мицко бар у себи. — Нећу почети док не буду на даљини од педесет.

Г-р-р...! — одјекну планином Мицкова мартинка.

Иза његових леђа ватра сипаше к’о из неког вулкана. Плотун за плотуном само грми а гора се силно разлеже. Њих је шеснајест а Турака преко три стотине.

Турци к’о снопље падаху. Многи изненађени и не потражише спаса у своме оружју већ нагоше бежати куд који. Неки од њих, у великој забуни, не знајући куд ће, управише своје бегство правце хајдучкој чети.

— Паљбу прекини! — грмну Мицко, — са голим јатаганима у руци — напред!... Кољи.

Хајдуци, к’о гладни вуци, размањиваху плахо на све стране.

Убојна звека љутих јатагана... сјајне варнице, јаук, запомагање, — све то страховито проламаше ваздух за неко време.

— Ура!... живео наш славни харамбаша!... живео наш војвода Мицко! — разлегаше се глас храбрих бећара, који беху, појурили на заостале Турке, а ови безобзирице са свом жестином, не могавши одолети Мицковој чети, нагоше бежати, не би ли само изнели живе главе из ове погибије.

Мицко само расте, његова бујна крв беше се јако узрујала, а срце бије ли бије! Он и не хте да јури за неколицином одбеглих Турака, већ само посматраше, како његова храбра дружина бесно јури за њима, а ови се само котрљају. Око му засузило, на лицу осмејак пун радости па и само срце нешто скаче у јуначким грудима! и оно је радосно.

Ту се сад могаше видети и старина Радоје. Док беше праска од мартинака и звекет јатагана, он се ту није дао ни приметити. А сада — исукао неку зарђану јатаганћину, облеће око поубијаних Турака, који све у крви беху огрезли, па само режи, а по гдекојег и пробурази, да би се уверио, е је заиста мртав.

И бој се сврши:

„Од Турака мало ко остаде,

А’ од Срба мало ко погибе.

Ретко ко од Турака остаде жив а од Мицкових другова беше само један погинуо.

Мицко беше само мало окрзнут куршумом по левој бутини, но он ни да чује!... узме мало памука, натопи га шпиритусом, метне на рану, завије и ништа више. Тако је он лечио и своје другове. Он другога лека за то не тражи.

— Е, другови! — поче Мицко, када се дружина беше већ окупила око њега — слава вам!... Ви ми данас осветласте [15] образ!... Ја мислим, другови моји, — настави он после кратког ћутања — да нама више нема склоништа ни прибежишта не само овде, у овој гори, не само у овим оближњим селима, већ ни у свој Турској!... Бесни ресенски паша, кад буде чуо за овај пораз његове потере, он ће на нас дићи хиљаде Турака. Нас је мало, истина храбрих, који не жалимо умрети, али не би требало лудо ни гинути. Ја мислим другови, да ће најбоље бити, да ми одемо што даље одавде. Ја сам за то изабрао Влашку!

— Тако је!... хоћемо!... С тобом ћемо и у ватру и у воду!... Куд ти туд и ми!... живео војвода Мицко!.., живео... — бурно клицаше његова храбра бећарска дружина.

Тек што се беше Мицко кренуо са дружином, напустивши Петрињу, а плаха киша захвати их и сипаше као из кабла. Но они се не заустављаху. Журили су што више могаху у правцу северно од Петриња. На очекивање нове потере нису заборавили, јер јој се сваког часа надаху, услед дуготрајне кише, остављаху сад за собом јасан траг.

Ресенски Мехмед-паша чим сазна за погибију своје потере, одмах нареди да се састави друга што пре и то много јача од прве. Он беше дошао на место ранијег паше, који беше лепо живео са Мицковим оцем. Одмах је сазнао за Мицка, као опасног царског одметника и гледао је да га што пре смакне.

Потера, од преко пет стотина Турака беше већ на окупу.

На челу потере беше ресенски Осман-бег, кога беше паша одредио.

Они одмах појуре ка Петрињи. Сада су ишли много опрезније но пре. Са великим страхом, ма да их беше толика множина, примицаху се они ка Петрињској Гори. Наиђоше најзад и на мртва телеса погубљених Турака, која беху сва у крви. Сада им се поче кожа још више да јежи. Срца им почеше још јаче да куцају.

У грозничавом страху загазише они и у саму гору. Но [16] нигде ништа. Узалуд су ишли у свим правцима, кроз гору, — Мицка и чету му не могоше никако да нађу, нити им се пак она јави.

Најзад они примете, да је Мицко напустио гору, и то по трагу, који се лепо распознаваше.

Они сад журно пођу за трагом. Не прође много а они већ приметише Мицкову чету у пољани близу села Златара, нешто северније од Ресена. Они сад појуре свом жестином.

И Мицко их још из далека беше опазио, али се не хте заустављати.

Тући се на отвореном пољу са оволиком множином било би заиста лудо. Он сад једино то гледаше, да како завара траг потери и да јој тако умакне.

Турци нададоше паљбу, стално корачајући напред.

Мицко им се одазва са плотуном из мартинака, али тако исто беше још јаче убрзао ход.

До већег сукоба нису дошли. Пушкарање, јурење и оступање, ишло је тако донекле. Најзад Мицко успе те им са својом четом завара траг.

Турака беше доста пало али и Мицко не прође добро. Широка пољана, равница... нигде заклона, а и оступање од толике навале — све то учини, те Мицко изгуби два своја храбра бећара а и старину Радоја. Сиромах!... већ беше клонуо од наглог оступања... немаде већ куд... напусти дружину, па се згрчи у једном шибљаку. Потера, јурећи напред опази га и један пуцањ беше доста па да се та старина стропошта.

Узалуд су Турци и даље лутали, не би ли их опет где сустигли. Мицко им беше већ далеко измакао.

Потера се најзад врати празних шака. Мехмед-паша се надаше, да ће му бити донета Мицкова глава, али му се та нада изјалови.

Заваравши им траг Мицко са својом дружином пређе преко славнога Прилепа, за тим преко Овчег поља и стигне [17] у Ћустендил. Из Ћустендила, одморивши се у њему за извесно време, продужи пут и дође у Софију а одатле преко Берковца и Ћипровца стигне у Лом, који лежи на самом Дунаву источно од Видина.

На овом путу пробавио је читав месец дана. Морао је да се на сваком кораку пази, да га Турци не би ухватили, јер они доминираху онда и над Бугарском.

Снег беше већ увелико пао. Где год погледате а оно се само бели. Место онаког пролетњег чара, сад беше завладала нека тајанствена суморност. Умилна песма многобројних птичица престала је. Место ње сада чујете само монотоно шкрипање испод ногу.

Све беше тужно и суморно. Нигде људскога створења. Све се то згурало по кућерцима, а густи димови високо се повијаху изнад њихових димњака.

Мицко је само ноћу силазио у оближња села и преноћивао а дању је више на путу био. Негде је морао и преко самих снежних планина прелазити, само да не би Турцима пао у шаке.

Хладни зимски ветрови на планини не попуштаху. Изгледа као да им беше стало до играња. Док су с једног места дизали читаве облаке од снега, дотле га на другом месту насипаху и на тај начин правили читаве бедеме од снега. Каткад би се чуло урликање курјака, које међу планинским кланцима далеко одјекиваше, а није изостала ни јека од удараца оштрих секира а за овим пуцњава и пад већ исечених букава.

Пут је био заиста несносан. Зато он и пробави читав месец дана на њему.

Кад стиже већ у Лом, он се и задржа са својом дружином у њему и то пуних 20 дана. Наравно да је и ту живео потајно, кријући се од Турака. Одморивши се прилично, он пређе преко Дунава у Румунију и дође у варош Слатину, на реци Олти, а одатле у село Пјатру.

У селу Пјатри живео је неки Коста, који се још пре двадесет [18] година досели у ово село и то из Македоније. Мицко се брзо упозна с њим и узе га за свога јатака. Тако сад Мицко нађе склониште и за себе и за своју дружину и то за целу зиму.

Поседали би они тако око ватре па причали један другом своје доживљаје и тако проводили време до неко доба ноћи. Тако су проводили време скоро преко целе зиме.

Најзад прође и зима. Мицку као да порастоше крила. Живописно пролеће дало му је нову снагу. Он се сада одмах вину међу огранцима Трансилванских Алпа, тражећи онако бујну гору, као што беше на Петрињи и да у њој проводи онако веселе пролетње дане. Каткад силазио би он опет до свога јатака Косте и тако разговарали к’о обично.

Тако се једном беху поређали сви око ватре у Костиној кући. Само њега још није било код куће. Густа помрчина беше већ дубоко завладала. Они разговарајући се пуштаху читаве облаке од сагорелог дувана, а Костина кћи служила им је непрестано љуту комовицу. Некад би и они престали са разговором, мислећи што ли Косте још нема.

Беху се сви задубили, посматрајући како се пламен високо повија, ватра пуцкараше, кад, а на вратима бану Коста изненада.

— Здраво јунаци! — викну Коста тако снажно, да се остали чисто запрепастише.

— Здраво брат-Коста, здраво! — отпоздравише му остали, — носиш ли нам какве добре гласове?

— Па.... носим! — одговори Коста, а за тим, после кратког ћутања, чисто заповедајући, громким гласом узвикну: — Још вечерас Кристаћ-ефендија мора погинути!...

— И треба, за њега живот и није — одговоре остали-но зашто, зашто, шта је то било и треба ли одма да пођемо!.....

— Не не.... на гладно срце не иде се, зашто, казаћу вам! — рече Коста, а затим ослови своју кћер: — Дете, донеси што за вечеру... брже, немамо кад чекати!...

Костина кћи одмах им принесе један повећи суд и изручи у њега читав бакрач вреле „каше,“ није шала!.... Дванајст хајдука и јатак им Коста треба одатле да једу!...

У истом селу Пјатри, живео је поменути Кристаћ-ефендија. Он своје порекло води из Грчке, а овде се још поодавно стално настанио. Самим тим што је он по народности Грк, чим је Мицко сазнао за њега, одмах га је презрео. Он је Грке гонио на сваком кораку још од оног дана, када се с њима тукао у ресенској цркви.

Но Кристаћ је био и иначе врло гадан човек. Његова мала кафаница, један „буџак" са бакалским ситницама и његов велики шеретлук и зеленашлук донесоше му велико богатство. Он би се целог дана једио, кад би случајно заборавио, да наспе и пола воде у већ продато пиће. У оном пак бакалском „буџаку" правио је читава чуда: Ко узме нешто на вересију за двадесет пара, он би забележио у његовом масном „тефтеру", педесет, шесдесет, па некад и мало више.

Може се рећи, да је он за новац живео, новцу се клањао, за новац би и самога себе продао. Новац му је био све и сва. Ни најмање није он презао од тога, што је онако срамно увећавао вересију, што није могао пропустити а да у сва пића не наспе и пола воде или што је често морао да прави и лажне облигације, само да што више злата приграби.

Многе је породице упропастио он на тај начин. Многе је сиротане, голе и босе немилостиво истерао испод њихових кровова, продавши им и кућу и покућанство а све за лажне дугове.

Био је заиста прави зеленаш.

Оне вечери када је Мицко онако дуго очекивао на Косту код његове куће, тада се Коста беше задржао код Кристаћа да прегледа своје рачуне и да плати.

Но на велико његово изненађење они беху тако увећани, да их он не би могао ни за две године исплатити, па ма и пропао радећи. Но Коста се још више запрепасти, када му овај зеленаш показа још и једну облигацију, по којој му он дуговаше неких педесет цесарских дуката. Зато Коста и дође оне вечери онакав својој кући. О томе је он за време вечере Мицку и његовој дружини испричао, што их још више озлоједи на Кристаћа, услед чега се и решише да га заиста још исте ноћи нападну и раставе са душом.

Киша те ноћи свом жестином беше навалила. Севање муња не престајаше. Громови тако беху учестали, да се чисто сливаху у једно страховито брујање, те изгледаше као да се небо прелама.

— Баш згодно време! — рече Мицко својој дружини, када се беху већ кренули Кристаћ-ефендијиној кући.

И заиста. Кристаћева кућа беше већ на крају села. Ту му је било пољско добро — „чифлук", па ту и кућу подигао. Нешто услед тога што му је кућа била удаљена од села, нешто услед јаке кише и грмљавине, пуцњава се из његове куће не би могла чути, ако би при Мицковом нападу била изазвата.

— А има ли их колико? — упита Мицко Косту, када се већ приближише Кристаћевој кући.

— Па, има их, бога ми, прилично! — Одговори Коста.

— Од прилике? ...

— Па, биће их око шеснајест, заједно са децом и момцима!....

— А је л’ кућа ограђена? ...

— Јесте, зидом! — одговори Коста.

— А је л’ висок? ...

— Па прилично, али се може опет прећи!...

Тако се продужаваше разговор између Мицка и Косте а растојање између њих и Кристаћеве куће било је све мање и мање.

Кристаћ беше већ вечерао. Но после вечере није одмах [21] спавао, као и обично, наслонио се на миндерлуку, па пуштајући густе и према светлости беле колутове од дувана, он је само „еглендисао“. Час је нешто са синовима разговарао, а час опет са унучићима ћеретао.

Од једном улети у собу један од његових слугу преплашен и викну:

— Неки људи, ефендија, прелазе преко зида:...

— Људи?!... преко зида.!... какви људи море?! — брзо питаше Кристаћ, а дрхтавица већ беше завладала њим, да он једва изговараше ове речи.

— Страшни, ефендија!...

— Страшни?!...

— Оружани!... око петнаест!...

— Оружани?!... педесет?!... О ћирије елејс’н.., ћирије елејс’н! — поче Кристаћ да се крсти, пошто беше већ скочио са миндерлука.

— Иди!.... трчи брзо море! — викну Кристаћ момку, хтевши да га удари, — Трчи брзо, па са осталим момцима одмах да по хо... хватате те зли... зликовце, не пребијене па... па...ре нећу вам иначе дати!...

— Платићеш ти, чини ми се, још сад! — промрмља момак и брзо изађе, јер га Кристаћ у мал, не млатну „чибуком", из кога се дим још по мало таласаше и повијаше у ваздуху.

Севање и грмљавина не престајаше. Изгледало је као да се и сама природа окомила на Кристаћа.

У дворишту се већ мешаше запомагање слугу са бурном грмљавином. Шест момака беху изашли са моткама, што беше за Мицка и његову дружину само играчка. Шта више то им беше као добро дошло, јер њиховом крвљу опраше своје скоро зарђане јатагане. Само онај први, поменути момак, беше и сувише лукав, па не хте да се туче, већ видевши шта би од његових другова, а он беж — те у Кристаћеву собу.

— Сви погинуше, ефендија! — викну он у највећем страху.

— Хајдуци, а?!...

— Поклаше их све!...

— Слуге?!...

— Да, слуге!

— Ох, ох тако!... алал им качамак! — узвикиваше Кристаћ, пун радости, појури на врата, ваљда да претреса поубијане хајдуке, не били нашао какав златник.

— Куд ћеш?! — викну момак, задржава га, — Зар Хоћеш да и тебе премлате?!

— Зар слуге?!. мене?!...

— Бог с тобом, јеси ли ти луд?!... хајдуци!.... какве слуге; нел ти рекох да су слуге умлаћене!...

— А јаој!... о ћирије елејс’н... ћирије елејс’н!.., помагај!... убише!...

— Отварај бре стара „грчино"! викну Мицко, ударивши снажно мартинком о врата; до који беше већ дошао, попевши се степеницама са својих шест друга на чардак. — Сад ћу ја теби показати и Ћиру и „Алексу!“

— А јаој!... ћирије... лејс’н.. сад, сад! чује се Кристаћев глас изнутра. Он се беше устумарао по соби, носећи један велики завежљај са златницима, звецкајући, тражећи место, где би их могао сакрити.

— Отварај бре, псино! — грмну Мицко. Ах ћерата — ћерата! — па подметну са још двојицом јатагане и врата беху за тренут искрућена.

У соби владаше само плач и лелек. Жене онесвешћене од страха, беху попадале а деца се затрпала по креветима па и не дишу. Само два Кристаћева сина беху, са ножевима и пиштољима у руци, на вратима. Кристаћ и даље тумараше по соби са оним завежљајем, па кад чу да се врата свалише а он поче да гребе ноктима по поду, наравно, сасвим инстиктивно, мислећи да ће се тако моћи да сакрије.

Чим беху врата искрућена, одмах плануше два пиштоља и Коста с места паде мртав. Док су остали стражарили око куће, дотле са шесторицом Мицко појури у собу са голим и крвавим јатаганима и за тренутак ока све беше мртво, поклано.

— Тако треба зеленашима! викну Мицко, па узевши онај завежљај, који Кристаћ беше јако притегао уз груди, изађе са својим друговима и оде право Костиној кући.

Четворица од њих беху понели мртвога Косту и сахранише га потајно.

Мицко извади скоро половину од оног новца — преко пет стотина лира и преда их Костиној жени, која услед смрти свога мужа беше за сада лишена сваке помоћи.

Сутра дан Мицко са својом дружином већ беше у гори. Он је знао да ће румунска власт, чим сазна за ово злочинство, дићи читаве хајку за њим.

И заиста, потера, у велико сакупљена, већ је јурила у правцу, којим беху хајдуци по казивању неких отишли. Потера је у залуд крстарила на све стране: Мицка и његову дружину нити нађе, нити им што науди.

Мицко за сада беше сит борбе, па и не сачекав потеру, он се упути ка североистоку, пређе преко реке Олте и после неколико дана стигне у Браилу, доста велику варош, на Дунаву недалеко од границе између Русије и Румуније.

Ту се сад он са својим друговима, склони код својих земљака, којих овде беше прилично и то стално настањених. Како је имао прилично новаца, то кријући се, проведе овде неколико месеци.

Од онога пак дана, кад Мицко са својом четом од самих бећара, онако грозно уништи турску потеру у Петрињској гори, Турци никако не заборављаху на „харамбашу Мицка". Често га они помињаху са неким дубоким страхом и говорили о њему као о каквом непобедивом витезу.

Ресенски паша непрестано је био у неспокојству од онога дана, када Мицко утече испред онолике навале, коју беше [24] он послао у потеру. Он је са неком зебњом очекивао сваког тренутка Мицков повратак и освету. Он није могао да напусти никако ту мисао: да ће му се Мицко кад-тад осветити.

У том очајању паша је непрестано слао своје шпијуне, којима је био задатак да воде рачуна о томе где је Мицко и да гледају да га ма којим начином униште.

У тој намери ресенски Мустаф ага, идући трагом Мицковим, дође и у саму Браилу. Он је син старог Сулејман — аге, који беше међ’ Турцима веома чувен због свог огромног богатства.

Но намера Мустаф — агина није се могла остварити. Човека, који би се смео усудити да убије Мицка, у Браили није било. Сам пак он није смео ни у очи да му погледа а камо ли још да покуша да га убије. Не могавши да оствари своје планове, Мустаф — ага напусти Браилу с намером да се врати у Ресен.

Чим Мицко сазна, да је ту — у Браили и Мустаф — ага, он брзо појури за њим. Кад виде да њега ту нема, он одмах са својом дружином пође његовим трагом и дође у Букурешт. Ту га известише неки његови земљаци, да је ага отишао у Питеш. Он одмах продужи пут за њим и после неколико дана стиже у Питеш. Но и ту га не затече. Али Мицко никако да попусти. Он се беше тврдо решио да смлати и Мустаф — агу, па ма га и до самог Ресена јурио. У тој намери он опет продужи пут идући непрестано његовим трагом. Пређе Крајову па преко Калафата и Дунава стигне у Видин. Тек што беше стигао а он чу да је пре кратког времена ага пошао за Белограчик. Мицко брзо појури за њим и скоро на половини пута он га сустиже.

Ага се запрепасти кад угледа Мицка и виде да јури к њему. Он се брзо досети злу али немаде куд. Чим му се Мицко примаче а он му се дубоко поклони и одаде селам, како су га отац и мајка поздравили и ово — оно. Но Мицко нити му отпоздрави на селам, нити га пак хтеде много саслушавати, већ исука јатаган и за тренут а Мустаф — агина глава, сва у крви већ се ваљаше по врелом праху.

— Путуј аго, па поздрави и моје и твоје! — викну Мицко у највећем задовољству.

Опростивши се овога српскога крвника, који читава чуда ствараше са Србима у Ресену, Мицко се са својом дружином здраво и весело врати у Видин.

III.

У једном крају од Видина, близу, велике турске џамије, била је мала, ниска кућица бела к’о снег. У њој је живео неки Сима т. зв. Сакаџија. Сакаџијом га зваху за то, што је носио воде појединцима саком те се тако хлебом хранио. Њега сиротиња управо и натера, те напусти своју домовину — Македонију и дође у Видин, не би ли му се окренуло коло среће. Истина и сада је сиромах, и сада мора да се горко мучи, да би стекао кору хлеба, али опет сада се осећа много задовољнијим.

Он се беше овде и оженио и добио свега једно дете — Мару, која сад беше већ одрасла девојка, баш у најлепшем цвету. Тек јој је осамнајест година. Висока, стасита, па кад иде а она се само шиба. Лице к’о роса нежно а бело к’о млеко. Очи црне к’о катран, па враголасто сијају а танке ибришим — обрве спојене па се изнад очију повијају као каква змија. Коса густа, црна дугачка, па се разлила по леђима к’о снопље.

Прави анђео!... К’о да су је виле родиле и однеговале а не обична жена. А била је вредна, што но веле, к’о кртица. Уђите само у њихову кућицу, па да видите шта је ред. Све на свом месту, па чисто, сјајно, — као у неком богато уређеном дућану. Кад уђете унутра, а оно чисто мирише.

Отац ју је јако волео. То му је била сва нада и све имање.

Беше једном врло леп дан. Тек што је киша престала, угасивши само врелу прашину, а сунце опет [26] заблиста. Ваздух је био сад тако свеж и мирисан; као да сте у средини какве шуме. Мицко, одмах после кише, изађе у варош да се мало прође. То исто учини и Сима. Кад у једној улици а Сима, ударивши Мицка по рамену викне:

— Помоз’ Бог, војводо!...

— Бог ти помогао! — рече Мицко зачуђено. — Ти ме канда познајеш?!...

— Слушао сам о теби, војвода! — продужи Сима.

— Па како си ме познао сад?...

— Чуо сам да си дошао овде — у Видин па по причању о теби, рекао бих да си сигурно ти то Мицко војвода, из Македоније!...

— Да, да, ја сам!... А одакле си ти старче?...

— И ја из Македоније!...

— А кад си дошао овде?...

— Па, биће тријестак година!...

— Имаш ли ти још кога овде? ...

— Имам... имам жену и једно дете!...

— Нека ти их Бог поживи! — рече Мицко и хтеде да продужи пут но Сима га задржа:

— Војводо, ја бих те нешто замолио, ако би ми хтео дозволити?...

— Говори старче слободно, шта желиш?...

— Ама знаш... моја баба и дете баш би волели да те виде... кад би хтео да одемо до моје куће?...

— Добро, добро... хајд баш кад им је толико воља! — рече Мицко и пође са Симом.

Управо, ово беше само Симина жеља, да га посети његов — тако чувени земљак а не искључиво жеља његове жене и детета.

Кад већ уђоше и у саму кућу, Сима гурну собна врата и пусти Мицка да он први уђе.

У соби беше баба Ранђија — Симина жена и кћи му Мара. Пошто се Мицко поздрави с њима, он седе на „дивану" а поред њега и Сима.

Ранђија и Мара стајаху поред њих и радознало посматраху Мицка.

— Седи и ти, бабо, седи! — рече Мицко, — немој диванити ту као млада, има млађих за то!...

Сад баба Ранђија седе до Симе а Мара изађе да им донесе ракије.

— Ваљано чедо! — рече Мицко бацивши поглед за Маром, када ова беше изашла. — Јесте ли јој бар нашли ђувегију?...

— Па... нисмо још! — настави Сима.

— Бога ми, време је, треба да је већ удомите!...

— Па... хоћемо, хоћемо, војводо, само ако Бог нареди! — одговори Сима а Ранђија се само превијаше а на њеном старачком лицу већ поче да сија неки благ осмејак.

Мара већ беше донела ракије, па послуживши их неколико пути, она се измаче мало подаље и дуго посматраше, Мицка, стојећи као какав кип, а час — час бацила би поглед и на Симу и Ранђију, да је не би они приметили.

Она га је тако тужно и благо посматрала, као да је хтела од њега нешто, што јој је најмилије срцу да измоли. Но никако се не смеде усудити да отпочне.

Мицко и сам беше приметио ово, но ни сам се не усуди да је што запита.

Најзад, после дужег разговора, опростивши се са свима, Мицко изађе из куће и оде право у хан, где му беху другови заостали.

Дружина му већ беше око њега, запиткујући га где се оволико задржао.

— Бога ми, — рече Мицко, почевши да им говори о својој посети код Симе, — баш ваљана цура!... Благо оном оцу и матери, што је родише онако лепу!... Благо ономе, на чијем крилу буде први пут заспало оно красно девојче!...

— Харамбашо... војводо! — викну један из његове дружине а то беше Кузман, који не могаше више да слуша о овоме анђелу, — ја морам или умрети или узети ту девојку!...

— Гле гле! — викну Мицко смешећи се. — Још је није ни видео а већ залуде за њом!...

— Не, војводо, ја њу познајем још од онога дана, када дођосмо у Видин!... Она је још онда радо пристала да пође за мене, али ти ја то до сада никако нисам смео поменути!... Ти ме војводо, баш сад залуди!...

Мицко се сад тек сети што га је Мара онако благо а тужно посматрала, не смевши се никако усудити, да му помене за ту ствар. Он је сад могао и сам да осети, како би ово двоје јако унесрећио, када би им правио какве сметње.

— Кад је тако, брат — Кузмане, а ја ти од свег срца и у име целе дружине опраштам!... Иди, венчај се и проводи у миру и задовољству слатке дане са оним прекрасним анђелом!... Будите обоје срећни и задовољни! Бог вас благословио! — викну Мицко врло радосно.

Сад наста дирљиво опраштање Кузманово са дружином.

И он а и дружина осећаху у срцу као неку смешу од туге и радости. То вам је она тугованка, — песма, која вас тужно дира и опет увесељава. Жао им беше што ће се после оноликог заједничког четовања, после оноликих тешкоћа и бораба, у којима сву опасност беху заједнички делили међу собом, сада морати да се раставе. Сви се ипак дубоко радоваху, што се војвода одазва жељи њиховом другу и што ће сад моћи да споје два млађана срца, која су толико чезнула једно за другим, која би можда и сагорела, да само Мицко не осети толику силину њихове љубави.

Пољупцима, којима се Кузман обасипаше са својим друговима и са својим војводом није било краја.

Најзад се са сузним очима и дубоким болом у души раставише.

— Збогом, збогом... мој храбри и драги војводо!... Збогом, моји мили другови, збогом! — викну Кузман и пође.

— Срећан ти пут, брат — Кузмане, срећан ти пут! клицаху [29] његови другови са војводом Мицком и у том загрми плотун од мартинака у знак њиховог растанка.

Заиста дирљиво!... Ово за њих, ни више ни мање, беше један велики губитак. За њих он више није ни постојао. Плотун бацају онако исто, као што се и данас баца преко већ мртвог тела каквога храброг Србина.

— О, здраво јуначе, здраво! — викну Сима, кад опази Кузмана да се примиче његовој кући.

— Здраво бабо, здраво! — отпоздрави му Кузман, сав усплахирен и не прибран, још од како се растави са својом дружином, затим брзо приђе Симиној руци, — пољуби је а Сима опет њега у чело.

— Весео си ми, весео синко!... А?!... дозволи?! питаше радосно Сима, тапшући Кузмана по рамену улазећи у кућу.

— Дозволи, бабо!... хвала му!...

— Војвода!... Мицко!... дозволио!.., живео! — клицаше веома радосно и узбуђено старац, улазећи са Кузманом у собу.

Баба Ранђија и Мара кад видеше пред собом Кузмана и кад чуше оно клицање Симино оне чисто умираху од радости.

Ранђија загрлила Кузмана, па и не зна да учини крај својим пољупцима и врелим сузама.

А Мара?!... Ах, Боже мој, колико силна и ватрена љубав!... Она није ни осећала да стоји на земљи већ као да лебди у ваздуху. Крв само буји, лице се зажарило а срце хоће да искочи. Нека тајанствена туга обузела јој душу па једва дише. А оне црне очи?!... чисто варнице лете из њих па вам као стреле пролазе кроз срце и тако га сажижу.

Чим се Кузман извуче из загрљаја баба Ранђијиног а он Мари а ова њему чисто полетеше једно другом у наручја. Мара загрлила њега па наслонила своје врело чело на његове [30] груди а он десну руку пребацио пре њеног лабудовог врата, леву руку мето на њене беле груди па пољупцима само сагорева.

Баба Ранђија и Сима плакаху к’о деца. Сву своју младост претурише сад они у памети. Они се сећаху сада оних слатких часова, које проводише, док беху овако млади и зелени к’о пролетње цвеће. Они се сећаху оне милоште, којом се и они обасипаху међу собом овако. Зато они сад и плачу, осећајући саму радост, која обузимаше у овом тренутку Мару и њенога драгана — Кузмана.

Неколико тренутака трајао је овај дирљиви призор. Најзад се и његови узбуркани осећаји мало утишаше, као оно море, после велике буре. Кузман седе са Маром, држећи је за руку а поред њих седе и Сима са баба Ранђијом. Дуго се они сад разговараху, час о овом час о оном и тако проведоше цео дан у највећој радости.

Још не беше добро ни свануло. Тек што је зора зарудила. После великог упињања најзад избише и сунчани зраци из оне сјајне кугле испуњене пламеним зрацима. Помрчина сада би савладана а дан својим блеском триумфоваше ову победу.

Таламбаси, бубњеви, свирале, — све то већ преламаше ваздух у Симиној авлији. Младића и девојака већ беше у изобиљу.

Не прође много а бурно коло, све од самих пупољака, вијаше се око Симине куће. Свирале само пиште, таламбаси и бубњеви грме, а коло као да целу земљу потреса. Бурно коло мораде најзад престати а сватови се већ кренуше и полако се примицаху ка цркви.

Тек што беху ступили у цркву, а један Турчин полако и сам уђе, па пошто добро промери и загледа Кузмана, он опет изађе из цркве.

Но сватови и не поклањаху толику пажњу овоме Турчину. Они су мислили да је ово учињено више из радозналости но из какве злобе и пакости. Сватови једва чекаху да се сврши венчање па да продуже пир а на оног Турчина више и не помишљаху.

Мара и Кузман стојали су заједно једно поред другог, и, не прође много а стари попа једва домиле до њих из олтара и отпоче певушањем венчани обред.

Венчање би најзад свршено и сватови се враћаху полако кући а таламбаси и свирале опет забрује.

Бујно весеље текло је целог дана. Игра, песма, свирке и таламбаси, све се то беше измешало у Симиној авлији.

Но и то се сврши. Ноћ беше дубоко завладала. Сви сватови беху се већ разишли.

Мара и Кузман, спојени божанском благодећу, проводили су сад часове у највећој срећи и блаженству.

Али сурови и крволочни Турчин и овде се појави подмукло. Он немилостиво раскида ову жарку љубав, која сад свом силином букташе. Онај дакле, исти Турчин, што онако подмукло посматраше за неко време Кузмана у цркви, он њега беше још у хајдучким хаљинама опазио, када се он беше издвојио од Мицкове дружине и пошао Симиној кући. Његово хајдучко одело издавало је сумњу код овога Турчина, да је он одмах помислио, да је то сигурно хајдук из Мицкове чете, за кога се беше чуло да је у околини Видина.

Мицко је са својом дружином истина био у Видину, но он је ту живио потајно, појављујући се у вароши у обичном грађанском оделу, те зато нису могли Турци ни да их примете.

Онај Турчин, уверивши се да је младожења — Симин зет заиста онај хајдук, одмах оде кадији и извести га о овоме.

Тек што је четврти дан освануо после свадбе а пет, потпуно наоружаних турских пандура, које беше кадија послао бануше у Симину кућу.

— Саба најрула! — викнуше они, улазећи у собу.

— ’Аларазола! — одговорише им укућани, посматрајући их убезекнуто, са неким грозничавим страхом у души.

— Које добро, ефендије? — упита одмах Сима, нудећи их да седну.

— Кадија је, чорбаџи Симо, наредио да одмах одведемо к њему твога зета! одговори један од пандура и одмах баци свој оштар поглед на Кузмана.

Сима се к’о опарен тргну. Он беше ужаснут овим речима, као да му отровница — стрела кроз срце прође.

Ранђија врисну и одмах се стропошта на земљу.

Само Кузман још не беше ни устао, већ, седећи непрестано посматраше презриво у пандуре. Мара је тако исто седила одмах до њега па кад чу оне речи а она се само још јаче приби уз њега, пребацивши нехотице своју десну руку преко његовог рамена.

— Заповест кадијина мора се извршити! — викну један од пандура, пришав ближе ка Кузману, — устани па хајде одмах с нами!...

— Аман, ефенди!... Није он ништа крив! — муцаше Сима, превијајући се пред пандурима, молећи их да не дирају Кузмана.

— Кадија га зове и ако није крив, он ће га пустити! — продужи онај првашњи пандур.

Кузман се горко насмеши и устаде. Њему се сад у глави превртаху разне мисли. Хтео је једном да дохвати јатаган, који беше одмах изнад његове главе обешен о зиду, па да за тренут посече ове гадне турске голаће, хтео је али се опет уздржа. Знао је он да ће заиста моћи тако да утекне од грабљивих турских канџа, али се одмах сети и његове премиле Маре. Знао је он, да ће Турци одмах ухватити старца Симу, баба Ранђију, и његову Мару и да ће их све обесити и онда нашта му живот. Зато се он и уздржа од напада, мирно устаде, бацивши горак осмех и врло оштар поглед на пандуре, он се реши да пође.

— Аман ефенди!... немојте!... — муцаше и даље Сима, преклињајући пандуре, да не воде Кузмана.

— Не не бабо!.., морам ићи! — одговори Кузман Сими, почевши да га слободи, да ће се он одмах вратити.

Мара, кад виде да ће њен премили драган поћи, полети му у наручје, па обгрливши га својим слабачким рукама поче горко да плаче. Кузман је сад снажно притисну на своје груди, баци јој на бело лице неколико врелих пољубаца и онда се силом истрже из њеног загрљаја а две вреле бисер — сузе скотрљаше се из његових ватрених очију.

Баба Ранђија беше се већ мало прибрала па кад виде да Кузман хоће већ да пође а она се брзо усправи на слабачке ноге и приђе Кузману. Он се мало саже те је пољуби у руку а она њега одмах у чело:

— Иди сине, а бож’ји благослов нек те прати на сваком кораку! — говораше сирота старица а сузе из дубоко усанулих очију не престајаху.

Сад Кузман приђе и Симиној руци:

— Прости бабо! — викну он са неким болним гласом, мислећи да неће он бити тај, што ће унесрећити ове благе и скромне родитеље и њихово невино јединче.

— Нек ти је просто, синко, од мене!... Бог те благословио! — промуца старац, пољубивши Кузмана, у чело.

Пандури веома заједљиво посматраху ово дирљиво праштање и са нестрпљењем очекиваху на полазак.

Кузман бацивши још један нежан, а пун туге и очајања, поглед на Мару, пође са пандурима.

Мара се одмах стропошта онесвешћена стиснувши обема рукама своје слабачке груди.

Већ беху пандури са Кузманом у судници. Пред вратима кадијине собе стојала су два пандура као какви кипови. Чим они опазише да пандури иду са Кузманом, одмах један од њих уђе у кадијину собу и понизно прошапута:

— Једнога Ђаура пандури воде, хоћу ли их пустити?...

— Пусти их! — одговори му кадија, па се завали на дивану.

Пандури сад уђоше са Кузманом у собу, поклонише се дубоко и одадоше понизно „селам".

— Дозовите и бегове!... Кажите им да одмах дођу! — викну сад кадија пандурима.

Пандури одмах изађоше, да изврше налог кадијин, а у соби сада беху само Кузман и кадија - Бектар.

Кузман стајаше непомично а очима само стреља на кадију.

Кадија Бектар извалио се на дивану, запушио лулу, па само димани. Густи колутови од дима таласаху се по соби а мирис овога мисирскога дувана чисто опијаше.

— Момче, — поче кадија врло благим гласом, окренув се ка Кузману, — ја од тебе нећу много што шта тражити да ми само на једно питање истину кажеш. Ако будеш то учинио, знај да те неће ни глава заболети!...

— Ако будем што знао, честити кадија, ја ћу ти рећи истину, али ако нешто не знам, ја ти не могу рећи „јест" или „није"!...

— Добро, добро, момче! — промрмља Бектар, пуштајући и даље густе колутове дима, — сад ћемо видети!...

У том разговору врата се од собе отворе и један од пандура ушавши рече:

— Бегови су дошли, ефендија!...

— Нека уђу! — рече кадија...

Пандур отвори врата и у собу одмах приступише: Осман — бег, Али — бег и стари Рустан — бег, — све сами видински бегови.

Они се одмах, као са неким страхопоштовањем дубоко поклонише кадији Бектару, а он отпоздравивши им, показа им руком места, где ће сести.

Бегови поседавши, бацише по један поглед на Кузмана, када им се и он, изазват тиме, понизно поклони.

Сад кадија пљесну длановима и одмах улети у собу један од пандура.

— Напуни луле дуваном и запали их! — рече кадија пандуру.

Пандур одмах учини по заповести и кад сви бегови задиманише, он изађе из собе.

Сад је тишина за неко време тако дубоко владала, да се сем крчења лула није ништа више чуло.

Најзад кадија поче:

— Чујте бегови!!... Ово момче, што пред нама стоји до скоро је било у хајдучкој чети Мицка харамбаше!...

Бегови одмах баце оштре погледе на Кузмана, а он, тргнувши се од ових кадијиних речи, и не гледаше у њих, већ одмах обори главу а очи никако и не подизаше од пода.

Кадија повуче још један дим па настави:

— Ово момче сигурно зна, где се сада налази Мицко са својом четом а мора знати и то пошто је био у његовој чети, да је тај Мицко и убио ресенскога Мустаф-агу!... Ја сам му мало пре рекао а и сада пред вама, силни бегови, дајем му тврду веру, да му неће ни длака са косе фалити, само ако нам истину каже: где се сада налази Мицко харамбаша као и то, ако ми призна: да је заиста тај Мицко убио ресенскога Мустаф-агу!...

— Алаха ми, то је паметно! — рече стари Рустан-бег, — признај момче, па иди кући а не гини овде лудо!...

— Ништа боље! рекоше остали.

Кузман се сад мало покрену, подиже главу, прегледа све бегове редом као и кадију, но опет саже главу.

Опет наста за неко време тишина.

Кузман беше страшно узбуђен. Пред очима непрестано му беху две слике: Марина и Мицкова. За Мару би душу дао, али би радо погинуо и за Мицка.

Љубав и дужност надметаху се о првенству у његовим мислима.

— Послушај ме, момче! — поче опет кадија изазват Кузмановим ћутањем. — Суђењу ће одмах бити крај!... Признај, реци, па одмах иди кући!...

У Кузмановим мислима већ беше дужност према свом војводи надјачала љубав према Мари и он сад поче веома одважно:

— Хвала ти, ефендија, а хвала и вама силни бегови на тако мудром савету!... Радо бих вам признао све оно, што тражисте од мене, радо бих вам издао тога харамбашу Мицка, кога ви мало пре поменусте; признао бих вам и то, да је он убио ресенског Мустаф-агу!... Но кажите сад ви мени, честите ефендије, шта бих вам ја могао признати и рећи, кад ја нисам никад ни чуо за тога Мицка харамбашу, а још мање да је он још и убио Мустаф-агу?...

Мрски робе!... рајо!... — цикну Бектар, пљеснувши јако у дланове, — зар још мислиш да ме обмањујеш!... Зар ти није доста што ти тврду моју веру дадох, да ти ништа учинити нећу, и ти опет не признајеш!... Одмах, одмах у тамницу! Водите га одмах у тамницу! — дераше се Бектар још горе, окренувши се ка пандурима, који већ беху ушли на пљесак његових руку.

Пандури одмах изведоше Кузмана и отераше у тамницу.

— Срчана момка! — рече кадија дивећи се кад изведоше Кузмана, — али, Алаха ми, он ће морати да призна, па да је још толики!...

— Море, на муке ти њега честити кадија, па да видиш како се одмах признаје! — викну презриво Али-бег.

— Богме, таки јунак не попушта па да му живом месо одсецате! — упаде Осман-бег.

— Имаш право, драги Османе! — рече стари Рустан-бег. — Јунаку се не подвали силом већ лукавством и преваром!...

— Трудићу се! — рече Бектар. — Ја се надам, да ћу успети а Алах ће ми помоћи. Колико сутра Ђаур ће признати!...

— И ми се надамо да ће нам Алах помоћи! — одговоре бегови, пошто сви беху поустајали у намери, да се разиђу.

Сад се бегови међу собом а и са кадијом поздравише, одавши један другом селам а за тим се разиђу.

Кадија-Бектар и даље остаде у соби. Кад беху бегови већ изашли он, пошто се беше мало умирио, понова лупну у дланове и један пандур одмах уђе.

— Доведите оног Ђаура из тамнице! — викну кадија.

После неколико тренутака пандур уђе понова са Кузманом у собу. Кадија сад даде знак руком те пандур изађе.

У собу опет беху само Кузман и кадија.

— Чуј ме момче! — поче кадија врло благо, окренув се ка Кузману. — Ти си ме мало пре толико наљутио да према теби не би требало да имам ни најмање милости!... Али ја сам човек и ја имам душу и срце као и ти!... Ја могу да појмим врло добро, како је сад теби!... Зар није грозно и страхотно, да ти тако млад и зелен робујеш у оној мрачној тамници?!... Зар твоја млада невеста да тужно нариче за тобом?!... Зар ти данас — сутра да платиш главом за твоје непризнање а њено тужно и невино срце да препукне од жалости?!... Ах!... и мени се срце леди, кад само помислим!... Зар ти ни толико немаш милости, да жртвујеш само једио признање, па да спасеш то невино дете?!... Зар ти можеш да допустиш, да се угасе оне бајне груди, које толико чезну за тобом?! Ах!... признај, признај, заблудело момче!... Признај брзо па иди утеши оно невино чељаде, које је можда на умору!...

Кузману се сад смрче. Овим речима био је к’о громом поражен.

— Аман, ефендија! — цикну Кузман са гласом пуним бола, — умрех... пуштај ме!...

— Тако, синко, тако! — упаде кадија опет благим и смиреним гласом. — Видиш боље је признати!... Теби сад тек памет дође!... Ти велиш, дакле, да је заиста Мицко убио Мустаф-агу, је ли?

— Јесте, ефендија, јесте!... Мицко га уби!... Молим.., пуштај... умрех! — тужно запомагаше Кузман, грувајући се у прса.

— Тако, синко, видиш!... Сад лепо можеш ићи кући! — заврши кадија врло благим гласом, тапшући Кузмана по рамену затим пљесну длановима и пандур одмах уђе.

— Ово је момче невино, — рече кадија са погледом управљеним на пандура, — да га нисте ништа дирали!... Сад може слободно да иде својој кући. Но чекај сине, — продужи кадија, ухватив Кузмана за раме, који већ беше пошао ка вратима: — видиш ја заборавих... Како ти, дакле, рече да се зове оно место, где је сада Мицко?!...

— Лом, ефенди, Лом! — викну Кузман радосно, па к’о ветар истрча из суднице и појури кући, не би ли само затекао живу Мару.

Он је видео још при поласку за у судницу, да је Мара пала онесвешћена, а кад још чу сада оне последње речи кадијине он беше поражен. Одмах му се у памети створи слика, као да види где Мару сахрањују.

За неколико тренутака он већ беше до куће стигао. Брзо сад улети он у собу као какав вихор.

— Сине наш! — викну Сима веома радосно, потрчав Кузману у сусрет, — зар си се спас’о?...

— Чедо, Кузмане!... Јеси ли жив? — промуца баба Ранђија, која беше поред Марине постеље, па и она долети Кузману.

— Јесам, јесам! — викну Кузман, па изљубив се с њима брзо се примаче Мариној постељи, баци јој своју десну руку на груди, које беху к’о ватра вреле. Леву руку подвуче испод њене главе, подиже је мало, затим осу вреле пољупце на њено зажарено лице, које беше врело као да је запаљено.

Мара сада беше к’о умрла. Снаге ни најмање, али душа као да је у рајском блаженству. Ватра, која је беше обузела услед туге за Кузманом, сада је буктала свом силином.

Радост у кући беше велика. Раније расположење опет се поврати. Мара опет весела к’о славуј у лисној гори. Она се брзо опорави, одмах после Кузмановог повратка, а у загрљају његовом.

Но Кузман ма колико да се показиваше да је весео, ипак се је дао приметити неки немир у његовој души.

— Сине, ти ми ниси нешто весео! — примети ма најзад Сима.

— Па... нисам бабо!...

— А што сине, да ниси што болестан?...

— Не, бабо, нисам болестан! — одговори Кузман а преко бујног и руменог лица као да му се разли какав таман облак.

— Па кажи сине, твоме баби што си тако снужден?...

— Е, мој добри бабо, тешко ми је и претешко!... Ја сам и сувише згрешио пред Богом!... Моја је душа већ отрована!... Живота више мени не треба!... Ја сад живим само зато, да и Мара живи!...

— Кажи, сине, кажи! — питаше даље Сима, када Кузман ућута, не могавши да каже баш оно, што му је душу и срце највише парало.

— Опрости бабо, издадох!...

— Кога?!... шта?!... казуј! — питаше убезекнуто Сима, преплашен Кузмановим речима.

— Издадох нашег доброг војводу!... — издадох нашег славног харамбашу!... издадох Мицка!... Ах, опрости бабо, опрости!...

IV.

После онако дирљивог растанка са Кузманом у Видину Мицко са својом дружином пређе преко Дунава и настани се у Калафату. Разместивши своје другове по приватним кућама, да их Турци не би приметили, он одмах пређе опет преко Дунава и оде у Лом.

У целом Лому била је позната крчмарица Туна. И сам Мицко с њом се беше још раније врло добро упознао. Шта више, он с њом беше утврдио и чврсто пријатељство. Но то пријатељство није било толико због Туне, колико због њене плавојке Ане.

Он још са Петриње када се беше кренуо и дошао у Лом, још тада се беше упознао са овом крчмарицом — Туном.

Седећи тако у хану, он опази једном лепојку Ану па као млад човек, он је одмах и заволи. Није то девојка к’о девојке, него прави анђео. Танка, висока, румена к’о ружа, а враголаста до зла бога. Са погледом пуним неке чежње гледала би она често у Мицка, а он исто тако у њу, па ни да мрдну. Рекао би човек да су кипови, само да им се вреле груди не надимаху. Не прође много, а они већ једно другом беху у загрљају.

Туна је све то знала, но није им кратила. Шта више, она Мицка поче да зове и зетом.

Ето зато Мицко и остави дружину у Калафату и дође на неколико дана у Лом, да би их радосно провео у загрљају своје плавојке.

Кузман је знао за Мицкову намеру, да ће он из Видина отићи право у Лом, зато га онако и издаде кадији.

Видински кадија — Бектар, одмах извести пашу у Лому, да се тамо налази познати царски одметник — харамбаша Мицко. Паша је и сам знао за Мицка као највећег крвника турског, као и то, да је он убио Мустаф-агу, зато врло брижљиво и потајно трагаше за Мицком, док му најзад не уђе и у сам траг.

Тек што беше Мицко ручао у друштву са Туном и Аном, а турски бимбаша ступи у хан са преко тридесет наоружаних Турака. Бимбаша одмах приђе ка Мицку, ма да се нађе сав у грозници, чим га сагледа.

— Јеси ли ти Мицко харамбаша? — упита бимбаша.

— Ја?!... Мицко харамбаша?! — викну Мицко, чудећи се. — Ја то име у моме животу, Бога ми, никад нисам чуо!...

— Ко си да си, Мицко, Станко, ја управо не знам! — продужи бимбаша. — Мени је паша наредио да те замолим, па ма како се ти звао, да одмах одеш нешто к њему, а ако сам не будеш хтео, онда ћеш силом!...

Ове последње речи бимбаша изговори у највећем страху и одмах се измакну, бацивши миг на оружане Турке, који беху са свију страна охо Мицка, да би га ухватили.

Мицко скочи к’о тигар и у моменту исука јатаган:

— Ни корака даље! — цикну Мицко. — Само ко се макне, нека зна да ће му овај јатаган судити!

Турци се сви машише за ножеве, но ни један да га извуче, нити пак да крочи ближе ка Мицку.

Туна одмах скочи, чим Мицко исука јатаган, бојећи се да овај не учини какав лом у њеној кући:

— Не, зете!... Мицко! — викну она задржавајући га. — Иди, кад те баш молио толико паша! — настави одмах она, намигнув Мицку, да се не плаши ничега док је ње.

— Хајд баш кад велиш!... Да видим шта тај паша хоће од мене! — рече Мицко мало мирније и пође, опростивши се са Туном и Аном.

— Даље од пута, ви турски голаћи! — викну оштро Мицко веома наоружаним Турцима, који беху са свију страна око њега.

Они се брзо повукоше, гурајући се на другу страну, те тако начине Мицку пролаз. Сад Мицко поче журно да корача а и бимбаша са осталима тако исто, но само на двадесет корачи иза њега, мотрећи непрестано да им не умакне.

Не прође много а они већ беху у пашиним одајама. Бимбаша одмах уђе у пашину собу, где паша са агама и беговима диванисаше пуштајући густе колутове дима.

— Харамбаша Мицко стоји пред вратима и хоће да уђе! — рече бимбаша паши, пошто свима одаде селам.

Аге и бегови кад чуше ове речи јако се тргоше, па зинувши — са радозналим погледом посматраху пашу, очекујући од њега одговор.

Паша одмах скочи са дивана, очи му синуше као ватра а зубима јако зашкрипи:

— Зар ухватисмо то „ђаурско куче?!..." Алаха ми, ни длаке неће изнети одавде! — цикну паша радосно.

— Вере ми неће!... Такав разбојник и не треба да живи! — одобраваху му остали.

— Нека уђе! — продужи паша, окренув се бимбаши. — Да видимо тога разбојника, тога царског одметника, тога крвопију, који нама Турцима ни у поноћи неда мира! — заврши паша.

— Стој! — викну опет он, зауставивши бимбашу, који већ беше пошао ка вратима, — Је л’ наоружан?...

— Јесте, честити ефендија! — одговори му бимбаша.

— За њим нека уђу одмах четири потпуно наоружана пандура!... Разумеш ли?

— Разумем, светли пашо — одговори бимбаша и изађе.

Врата се понова отворе и сад уђе најпре Мицко у хајдучком оделу са свим својим оружјем — сем мартинке. Одмах за њим уђоше и четири пандура, такође наоружана и стадоше на два корака иза Мицка.

— Шта си ме звао честити пашо, — узвикну Мицко, пошто се већ беше поклонио, како паши, тако и агама и беговима.

Кад они опазише Мицка и видеше какав је, па још кад чуше његове речи, они се само згрчише уз диване а један од њих у највећем страху, чисто дрхтећи прошапута:

Чудно ли је да Ђаурин на суду буде са оружјем.

— Војвода ће нам га ваљда сам предати, — рече паша врло благим гласом.

— Пре ћу главу нег оружје, мој честити пашо! — викну Мицко ухвативши се за јатаган.

Мицко се овде и сам издаде да је војвода, ма да беше наумио, да се никако не казује, већ као да је неки Влах, услед чега је само влашки и говорио, правећи се да о српском нема ни појма.

Паша, кад чу ове речи, неприметно баци миг на пандуре. Ови одмах ухвате по зади Мицка за руке, а на пашину лупу дотрчаше још неколико пандура, те га заједно са агама и беговима разоружаше.

Но тешко да би ипак у томе успели да само Мицко не попусти, уздајући се много у речи Тунине.

Паше, аге а и бегови сад тек дахнуше душом. Одмах почеше облетати око Мицка, право да вам кажем, баш к’о оно старина Радоје на Петрињи око покланих Турака. Пошто се тако мало порогушише око обезоружаног Мицка, они опет заузеше своја места.

Мицко се беше тако накострешио и закрвавио очима, посматрајући у ове, као да смераше да скочи и да их у маху зубима покоље.

Најзад отпоче паша врло суровим гласом, окренувши се агама и беговима:

— Овај што пред нама стоји то је Мицко харамбаша!... То је онај царски одметник, што покла онолике царске људе на Петрињи!... То је онај зликовац, што умаче оноликој сили на Златарском пољу, пошто и ту обори масу наших синова!... То је онај разбојник што онако мучки уби ресенскога Мустаф-агу!... Сад кажите, ви честите аге и ви силни бегови, шта заслужује овај „бесни ђаурски пас", који ми ни у самој поноћи, ни у самоме сну неда мира?!...

— Смрт!... Вешала! — одговоре бурно аге и бегови.

— Смрт!... Смрт! — цикну паша!. — На вешала!...

— Светли пашо, честите аге и ви силни бегови! — упаде Мицко. — Ви ме још и не питасте ко сам ја, а већ ме осудисте на смрт, на вешала?!... Заиста чудновато?!...

— Ти си, ти си то „ђаурско куче!“... Ти си Мицко харамбаша! — упаде срчано паша са осталима.

— Ја нити сам Мицко харамбаша, нити знам за какву Петрињу и Златарско поље, нити сам пак када чуо за неког Мустаф-агу!... Ја се просто чудим овоме што ви говорите о мени!

Ти си, ти си! — прекидаше га непрестано паша. — Зар те не издаде твој друг?...

— Мој друг?! — трже се Мицко а нека хладна језа већ му обузе душу.

— Да, да, твој друг — Кузман! — клицаше паша са агама и беговима. — Он те издаде он, у Видину!... Ти си, ти си, Мицко харамбаша!... Царски одметник, разбојник, крвопија!... На вешала, на вешала.

После неколико тренутака Мицко би окован у гвожђе и бачен у тамницу. Пошто проведе три дана у тамници, изведоше га обесни Турци окованог из тамнице и залепе му пресуду на грудима. Тако окованог, са ланцима око руку и ногу и са залепљеном пресудом водили су га по улицама, да би на тај начин објавили народу, да ће сутра — дан бити тај исти човек обешен на пијаци.

Најзад се спровод врати и Мицка опет бацише у тамницу.

Часови су брзо пролазили и време за извршење смртне пресуде бивало је све ближе и ближе.

Мицко беше веома узнемирен. У његовој души владала је потпуна расулост. Сео на једном трулом пању крај влажног зида, главу наслонио на хладно камење од подрумског зида а грозне и тужне мисли непрестано му бујаху у глави.

Чудновато му је а и криво, што је био толико лакоуман, да дозволи да се онако срамно обезоружа. Час му је опет криво што не нападе на оне голаће, што га беху опколили у хану, па да их све посече. Час опет одобрава свој поступак. Онако је могао услед онолике гомиле наоружаних Турака да погине а овако ће и до последњег часа очекивати на Тунину помоћ.

Сетивши се Туне њега обузе опет нека страховита језа. Часови пролазе ко бурни морски вали, тренутак па да се погине, већ је ту, ал’ помоћи нема, нема!....

— Ах, тешко мени! — јадиковаше Мицко у овој поноћној тишини.

И заиста, грозна судбина!... После онаке слободе и [45] онако умилног живота у Петрињској гори, сада мора да лежи у мрачној и хладној тамници и да тако тужно очекује на последњи час, час смрти.

Тешко му је и претешко. Туна му непрестано беше у мислима ал’ њене помоћи баш никако нема. Хладне грашке зноја већ се котрљаху са његовог ведрог чела.

— Зар ја, који онолике Турке поклах; зар ја који се не дадох устрашити од онолике турске навале; зар ја — харамбаша Мицко ја сутра да будем обешен, а на срам и поругу целога Српства?!... Ах, грозна ли судбо моја! — шапуташе Мицко тихо а грозне сузе почеше се већ мешати са хладним знојем.

Нигде гласа. Све ћуташе ко хладна стена. И самом Мицку мозак већ беше укочен од оне подрумске хладноће — пуне влагом. Са градске куле тужно одјекиваше кроз поноћну тишину: тин .... тан тин... Већ је шест, по нашем дванајест. После ових тужних поноћних звукова опет наста нема тишина.

Чу се најзад како крцну зарђала брава у гвозденим вратима тамничким. Мицко се јако трже к’о опарен. Грозна слика његовог вешања већ му беше у мислима. Врата се сад са великом шкрипом широм отворе и на њима се појави надзорник тамнице. Он се полако спусти у подрум и предаде Мицку једну велику „тепсију" са баклавом, попусти" му ланце на рукама, да би могао слободније јести и опет се врати натраг. Зарђали кључ опет крцну а поноћна тишина наново завлада.

Све до саме поноћи надзорник тамнице био је у Тунином хану. Туна му је непрестано служила све што би јој овај затражио и те вечери она се умиљаваше око њега много више но обично. Најзад она успе својим умиљавањем толико, да надзорник мораде пристати на њену жељу, да однесе ону баклаву Мицку.

Мицко брзо поче ломити баклаву и на велико изненађење нађе он у њој једну врло оштру и повећу турпију са једним стакленцетом уља.

У великом узбуђењу Мицко брзо намаза турпију са уљем и за кратко време, а он се већ ослободи од везе гвожђаних ланаца. Ланци беху турпијом пресечени а шкрипе баш ни најмање.

Сад Мицко мало дахну душом:

— Буди хваљен милостиви Творче! — прошапута он, за тим се брзо попне на онај трули пањ поче турпијом бушити зид од подрума. Док извади прву и другу цигљу, заиста потеже је било. Како су пак цигље биле непечене, то он сад брзо начини толики отвор, да је се могао слободно провући.

Пошто сакрије уље и турпију између пукотина од влажног подрумског камења, Мицко се брзо провуче кроз направљени отвор и сада беше у слободи. Њему се сад поврати сва ранија снага.

— Боже помози! — прошапута полако он, прекрстивши се а за тим журним кораком појури, да би се што пре извукао из вароши, он сад још више пожури ка Дунаву, идући непрестано уз обалу реке Лома.

Тек што је свитало а он стиже на Дунав. Звездано небо биваше све блеђе и блеђе к’о да умире. После неколико тренутака дивно се заруди источно небо, а Дунав као да поче да гори.

Једна турска лађа већ се спремаше да се крене Дунавом за Браилу. Мицко се брзо увуче крадом у лађу без карте и пасоша, уђе у једна кола, која беху сва покривена платном, да не би прашина падала на њих па се слатко извали у њима и тако је ћутао за све време, док није чуо глас да је лађа приспела у Браилу.

Чим беше свануло одмах пет наоружаних пандура са надзорником од тамнице пођу да изведу Мицка. Надзорник отвори врата и први уђе, а за њим остали. Они хтедоше да [47] га опет, по обичају, проведу кроз варош и после на одређеном месту да обесе. Вешала на пијаци већ беху готова. Маса радозналог света прикупљаше се све више и више на пијаци — да би посматрала ово грозно дело. Све живо са нестрпљењем очекиваше овај дирљив ал, и свечан тренутак.

Но узалуд. Пандури уђоше у тамницу но од Мицка нигде гласа ни помена. У први мах нису могли да верују ни својим рођеним очима. Онај отвор шта га Мицко начини, пропуштајући дневну светлост у оној подрумској помрчини, изгледаше им у први мах као каква авет. Пошто се мало прибраше, почеше да разгледају по свим крајевима подрума, но нигде ништа.

Надзорник када виде да Мицка нема, он брзо гурну ону тепсију са баклавом у један ћошак од подрума јер се беше одмах досетио своме злу. Најзад се уверише да је Мицко утекао. Како је и на који начин могао он то учинити, то они — сем надзорника нису никако могли да појме. Осим ланаца и струготина од гвожђа другог знака нису могли да нађу.

Сад настаде јурњава по вароши од наоружаних Турака, не би ли га опет где пронашли, но узалуд. Мицко се извалио у колима богато а лађа плови и плови. Она за другог непријатеља, сем буре не зна и радо свакога прима у своја наручја.

Турци беху као бесни. Паша чисто умираше од беса, ал’ и страха. Изгледаше му као да је Мицко већ измануо на њега својим оштрим јатаганом и као да хоће да га закоље. Тај га страх и отера пре времена у гроб, јер очекиваше сваког тренутка да се спусти на њега већ изманути Мицков јатаган.

Видински кадија-Бектар, са великим нестрпљењем очекиваше од паше ма какав глас о Мицку. Чим пак сазна да је Мицко ухваћен, а он као да се понова роди. Телали су одмах почели да крстаре по Видину обавештавајући народ, да је харамбаша Мицко ухваћен у Лому и да ће тамо бити обешен.

Турци се необично радоваху, када чуше за ову вест. И њима, као и кадији, сада беше мало лакше у грудима.

Но не прође много а кадија доби другу вест, да је Мицко утекао из тамнице. Кадији у мал’ што не препуче срце од беса. Одмах нареди пандурима да везана Кузмана доведу к њему. Тако и би. Сиромах Кузман стајао је и по други пут у истој судници али само сада везан. Он беше блед к’о крпа.

Када Кузман беше чуо да је Мицко срећно умакао он беше весео-превесео. Свима у његовој кући опет заблиста од радости сјај у очима а све дотле, са великим болом у души непрестано очекиваху на тренутак, па да Мицка нестане са овога света. Истина, Сима беше одмах послао гласника да јави Мицку за опасност, која му прети, но гласник доцкан стиже. Мицко тада већ беше ухваћен.

Но и та радост брзо им преседе. Кузмана опет, и то везана, одведоше у судницу.

Кадија, ма да беше дао тврду веру, да Кузману неће ни длака са косе фалити само ако му прокаже Мицка, ипак он је очекивао само на тренутак да Мицко буде ухваћен па онда и самог Кузмана да смакне. Он га беше пустио раније само зато, да би му он у случају ако Мицка не буду ухватили у Лому, послужио као срество за даље трагање за Мицком.

Сада, када кадију беше обузео бес што је Мицко умакао, па када га Кузман још више разгњеви, не могавши га обавестити о томе, где је сад Мицко, сада је Кузмана неминовно морала постићи смртна казна.

И заиста!... Једног лепог дана Кузман је висио о вешалима на пијаци — у Видину. Страшна олуја која мало доцније настаде, сиграше се са његовом лешином, гонећи је час на једну а час на другу страну, те изгледаше као да га хоће мртвог успављивати.

Није било човека у Видину, да прође поред обешенога Кузмана а да не пусти по коју жалосницу — сузу. И сами Турци беху бесни све донде, док га не видеше на вешалима, а сада, када виде да је већ мртав, када виде како се олуја- титра с њим, а њима се и нехотице отме по која суза из очију.

А тужна и несрећна Мара?!... Горке сузе, болни уздисаји и ништа више. Њена пак јадованка — песма:

Мој драгане, дилбер-момче, где си саде,

Да ти чедо омиљено срце даде;

Да те стисне, ах... на груди своје бајне.

Да пољуби очи твоје, очи сјајне!...

тужно је јечала као оно клепка у даљини када одаје последњу пошту умрломе.

Лађа већ беше приспела у Браилско пристаниште. Мицко се сад полако извуче из лађе и пође ка обали. Но полиција га одмах примети и задржи видевши да је без карте и пасоша. Сад Мицко буде одведен у главну полицију. Но на срећу његову ту се беше десио и руски војни капетан, Петар Александровић. Чим овај чу да је Мицко Србин а видевши га онако снажног, одмах замоли комесара полиције и Мицко буде с места пуштен, награђен обилато новцем од капетана.

Мицко је сад слободно шетао по Браили, одлазећи често капетану у посету. Тако он проведе овде неколико месеци.

Баш у то време букне устанак у Босни. Мицко чим сазна за ово, одмах оде капетану да потражи савет, не би ли му овај одобрио да прикупи добровољце и да с њима оде у Босну.

Пошто му капетан радо одобри ову намеру, он одмах од Срба и Старосрбијанаца, којих беше доста у Браили, састави добровољачку чету од седамдесет људи. Са овом четом Мицко се одмах крену, опростивши се са капетаном, и наскоро стиже у Калафат.

Његови ранији другови, које беше он оставио још онда када оде у Лом, још се беху овде задржавали, упадајући често у Турска села и кољући Турке. Кад чуше они да је Мицко дошао у Калафат, одмах појуре к њему. Када се већ беху нашли, они се срдачно поздравише и братски изљубише са својим харамбашом Мицком и ту се одмах присаједине његовој чети.

Са тако повећаном четом Мицко пређе Дунав и после неколико дана стиже у Београд.

У то време — 1876. године беше и у Србији букнуо устанак на Турке. Кад Мицко чу за ово у Београду, не хте ићи у Босну већ се са својом дружином задржа у Београду, да би и сам учествовао у овоме устанку.

После неколико дана он се стави под команду руског ђенерала Чарњејева, који беше главни командант над руско-српском војском, која је имала да ратује са Турцима.

Под овом командом Мицко са својим добровољцима своју храброст испољи први пут на Бабиној Глави. Јуначки и неустрашиво улетао је он у непријатељске редове све до самог свршетка борбе. Где год би он са својим добровољцима појурио, ту би мртви Турци полегли к’о снопље.

Од Бабине Главе војска се крену и оде на Каменицу. Наравно, ту је био и Мицко са својом четом. Српска војска учини тако јуначки напад, да не само што разби турску војску, већ при једном јуришу освоји и неколико њених топова. Мицко се овде бораше као какав лав. Он је кидисао на Турке као гладан курјак на овце. Због оваке његове храбрости и јунаштва он буде овде награђен и то медаљом „за храброст".

У даљој борби Мицко је био са својом дружином придодат „Арнаутском батаљону“, који беше састављен све од самих Старосрбијанаца.

Са овим батаљоном он се јуначки борио на Шуматовцу, Ђунису, затим на Морави, Делиграду и Ражњу, када беше већ и примирје стигло.

У свима овим бојевима Мицко је био прави витез. Клати Турке то је за њега била забава. Колико их је он презирао а још више страсно волео да коље, то већ видесмо у неколико прилика а нарочито оно на Петрињи.

После примирја Мицко се са својим заосталим друговима врати у Београд. Како већ беше зима настала то он и остаде у Београду и презими у Палилулским касарнама.

Већ у пролеће — 1877. год. зарати и Русија са Турском. Мицко жељан и даље борбе а нарочито са Турцима, одмах са својом дружином а у друштву са својим пријатељем Илијом војним капетаном, напусти Београд и пође на исток, да би се и сам придружио руској војсци.

Руска војска баш тада беше напала на Свиштов и док Мицко стиже, она га беше већ заузела, савладавши и потиснувши турску војску ка југу.

Мицко сад уђе слободно у Свиштов са својим добровољцима и капетан-Илијом. Руска војска заузевши Свиштов, чекала је читав месец дана на даљу наредбу. У том очекивању Мицко се врло опасно разболи. У болничкој постељи морао је да лежи пуна два месеца као какав рањен лав у кавезу.

Најзад се руска војска крену на југ, добивши налог да и даље потискује турску војску.

Пошто сад Мицко не могаше поћи за својом четом, то команду над њом предаде капетан-Илији.

Не прође много а Мицко се сасвим опорави. Не могавши одолети а да и сам не пође у бој противу Турака, он се брзо крену на југ, не би ли сустигао руску војску. Сада је ишао кроз Бугарску сасвим слободно, јер се обесни Турци морадоше повући испред руске војске, а они што беху заостали, били су сада мирни к’о јагањци.

После неколико дана једва сустиже руску војску у Софији, која такође беше заузета.

— Живео војвода Мицко, живео! — клицаху радосно његови другови, кад га опазише да им се приближује потпуно здрав и весео.

На неколико дана после заузећа Софије војска се крену још даље на југ. За кратко време а она већ беше стигла у варошицу Радомир. Ту се руској војсци сада придружи и српска. Овако уједињена војска одмах пође ка Ћустендилу. Кад већ беху у близини Ћустендила, са великом жестином нападоше они сложно на турску војску и она би коначно [52] разбијена. Ћустендил беше освојен но у исто време стиже и примирје.

Ово примирје било је у исто време и крај овом рату. Мицко је и даље очекивао не би ли се продужио рат но кад виде да од тога неће бити ништа, он распусти на послетку своју дружину. Сам пак он није хтео ићи из Ћустендила, већ беше намислио да у њему проведе неко време, да би се што боље опоравио услед ранијег боловања.

V.

Чим руско-српска војска заузе Ћустендил, одмах је као што рекох, стигло и примирје. На неколико дана после овога војска се поврати, оставивши у Ћустендилу само један ескадрон војника.

Мицко је сад могао безбрижно да крстари по Ћустендилу. Бојазни од Турака, да би опет покушавали да га ухвате, није било. Једино што му сад срце параше, то беше смрт његове веренице — плавојке Ане. Још се и не ожени с њом а њена душа оде у рајско насеље. Од како Мицка ухватише и затворише у Лому, она је непрестано венула све јаче и јаче. Смртна пресуда спровод Мицков кроз Лом а и вешала на пијаци, то беху отровнице — стреле које јој најзад невино срце самртно ранише.

Но и то његово очајање за Аном брзо се стишало. Не прође ни десетак дана од заузећа Ћустендила а он се упозна са удовицом једног бугарског учитеља, који се заједно са Мицком беше борио раме уз раме противу Турака. Једно непријатељско зрно погоди га по сред груди и он се стропошта. Последње речи његове беху управљене на Мицка, да штити од Турака његову жену и омиљено му јединче — Гину.

Мицко се после свршетка боја заиста упозна са том удовицом, изјавивши јој последње речи њенога мужа. Од тада [53] је он често правио посете тој удовици. Њено јединче — Гина, којој тек беше осамнаест година, већ му освоји срце. На неколико дана после њиховог познанства они једно другом и открише своје жеље.

Гина је у многоме личила на његову пређашњу Ану, услед чега је он тако брзо и заволи, да би на тај начин стишао тужну успомену на своју Ану, којој беху већ препукле слабачке груди а од превелике чежње и жалости за њим.

Не прође много а Мицко се на пристанак удовичин, вери са својом љубавницом Гином. Одмах после овог он купи једну врло лепу турску кућу у Ћустендилу за четири стотине златних турских лира и одмах се усели у њу са својом бабом и вереницом Гином.

Пошто проведе неколико дана у загрљају са својом омиљеном вереницом, он се опет реши да мало накваси свој већ зарђали јатаган турском крвљу. За кратко време састави дружину, па напустивши Ћустендил, оде право на царски друм, који води за Кочане, Кратово, Скопље, затим за Штипље, Велес, Прилеп и друга околна места.

На том друму Мицко је са својом дружином провео пуних тринајест месеци. Ни хладна зима, од које је пуцало што ’но веле, и дрво и камен, њега није могла отерати са друма. Ноћу би силазио у оближња села а рано изјутра већ је био на друму. Тринајест месеци, као што рекох, непрестано је клао Турке, које би сусрео или сустигао на томе друму. Код Турака беше завладао толики страх, да се у последње време нико и не смеде појавити на том друму. Кад Мицко примети ово а пошто се за сада беше доста заситио турском крвљу, одмах распусти дружину и врати се у Ћустендил, да би проводио понова блажене часове са својом Гином.

Не далеко од Ћустендила а близу Кратова, у подножју планинских огранака Малеша, налази се повеће село Јаћимовац. У њему беше веома чувен са свога богаства и поштења [54] неки Михаило Томашевић. Но где је среће, ту и несреће има. Као да га сам Бог беше казнио, те му сва деца помреше, кад беху баш у јеку своје младости. Једино дете што му остаде у животу, то је Станија. Михаило је ово своје мезимче гледао к’о очи у глави. То му је била сва нада и сва радост у кући.

Но и Станија тако брзо напредоваше, да је у својој петнаестој години била тако развијена, да би човек рекао да јој је већ двадесета. А лепа је — не умем вам рећи!... У колико Михаилова кућа беше у Јаћимовцу као какав дворац, у толико му она даваше још већу лепоту брилијантском светлошћу свога анђелског лица.

Одмах спрам Михаилове куће живео је неки Петар Васиљевић, један од најприснијих Мицкових пријатеља.

Истина, Петар није био толико богат у имању колико његов комшија Михаило, али га зато Бог беше обдарио у лепом породу. Два сина и четири кћери беху као борови.

Најстарији Петров син у кога он полагаше и највећу наду, звао се Ђорђе. Још из детињства он је увек најрадије имао у друштву своју вршњакињу Станију. Још као деца они се беху жестоко заволели. То вам је била она права детињска другарска љубав.

Са временом и њихова љубав бивала је све јача и јача док се најзад не претвори у праву љубав — љубав каква се може замислити само између двоје младих, када су баш у јеку свога развића.

Но и Михаило није мрзио Ђорђа. Пазио га је баш као своје дете. Никада он не рече ни једну рђаву Станији, што је она непрестано у друштву са Ђорђем.

Ђорђе и Станија пазили су се баш к’о брат и сестра, а то беше Михаилу веома мило. Више пута приметио је он, како се они једно другом бацили у загрљај па се тако слатко љубе. Њему би тада од милоште појуриле сузе и гледао би да се одмах уклони, само да им не би нарушио ове блажене часове.

Када Станији и Ђорђу беше осамнаест година, њихови очеви почеше да преговарају о томе, како би већ усрећили своју децу, која се толико воле.

Но у истом селу живео је и један Турчин по имену Јешер-бег. Његов најстарији син — Мехмед беше већ дорастао за женидбу. Јешер-бег пак немаде мира да за свог сина тражи Туркињу, већ баци око на Станију.

И гле!... Станија, као и обично, изађе рано изјутра на извор а обесни Турчин — Јешер-бег дохвати је, баци на коња и са још неколико наоружаних Турака одјури право ка своме конаку.

Станија је из свег гласа запомагала и тужно јадиковала, не би ли јој ко помогао и избавио из ове гадне турске чељусти, но узалуд. Нико и не беше приметио ово злочинство, па и онај, који то беше и приметио није смео потрчати бојећи се наоружаних Турака, који за Јешер-бегом галопираху на бесним хатовима.

Чим Станија беше однета у конак, одмах је пресвукоше и натакоше фереџе и за неколико тренутака а ви је већ видите као булу у друштву са осталим харемским хуријама.

Но обесни и гадни Турчин не задовољи се само с тим, већ још истога дана мораде Станија принуђена силом и претњама, примити и Ислам. Шта више још исте вечери она сада као була Фатима буде и венчана за Мехмеда, најстаријег Јешер-беговог сина.

Како се Станија услед овога никако не враћаше кући то наста велика бојазан код њених родитеља.

— По Богу, Митро, што ли још нема Цане са извора? — рече Михаило, чудећи се, својој жени, која баш тада истресаше ћебад.

— Тако ми бога ја не знам шта је са тим дететом! одговори му жена, но у исти мах као да је неко прободе ножем по сред срца!

— Милоје, Стеване! — дозиваше она усплахирено, са великом зебњом, момке.

Она је знала још раније за Јешер-бегову намеру, па се томе сада и досети, услед чега и дозива момке са онако вапијућим гласом.

Милоје и Стеван одмах дотрчаше као бесни на оволику вику Митрину, која их беше довела у велику забуну.

— Шта сте стали, шта чекате? — викну Митра очајно. — Трчите брзо и тражите Цану... Откада је отишла на извор па је још нема!... Ах, она је украђена!... Турчин!... Јешер-бег!... Ах! — узвикну очајно она и стропошта се онесвешћена на кућњем прагу.

Михаило се запрепасти кад чу ове речи и кад виде Митру како паде онесвешћена.

— Ах, милостиви Боже, зар ћеш ме и тиме казнити?... Зар и моје мезимче, зар и моје срце Цану ишчупа из груди?... Ах, смилуј се смилуј, преблаги Творче! — тужно јадиковаше Михаило па, трчећи по авлији а блед к’о крпа.. очајно довикиваше:

— Цано!... Цано!...

Но од Цане нигде ни гласа ни помена.

На ову очајну вику брзо дотрчи Петар а с њим и сви његови укућани.

За име Бога, пријатељу, шта ти је? — упита брзо Петар Михаила, видећи га где трчи по авлији као ма’нит.

— Не питај пријатељу! — викну очајно Михаило, ударајући се снажно у прса.

— Ама шта је теби, Бог с тобом шта је било?...

— Цану... украдоше... Турци! — муцаше очајно Михаило и хтеде да се стропошта на земљу, но околни га брзо задржаше.

— Цану... украдоше...

— Турци! — чу се глас Милојев и Стеванов, који баш у овом моменту дотрчаше, када Петар са осталим понављаше речи Михаилове, чудећи се.

— Који, који? — упиташе брзо околни.

— Јешер-бег с’ још неколико наоружаних Турака.

Јешер-бег... Турци!... Јесте ли их вид’ли? ..,

— Тек што ми потрчасмо на извор кад, мало даље испред нас, спазисмо где Јешер-бег пројури бесно на коњу, држећи чврсто Станију и оде право ка своме конаку а за њим тако исто бесно је јурило још неколико наоружаних Турака! — говораше Милоје усплахирено.

— Ха, зликовци!... разбојници!... — Освета.., освета! — викну Ђорђе и хтеде одмах појурити но Петар га задржа:

— Не, сине!... куда ћеш?...

— Идем, идем... пуштај!... Освета! викаше Ђорђе, трзајући се снажно од оца, но у исти мах и други притрчаше па, задржавајући га, објашњаваху му да не би требало тако да нагли.

— Не, сине!... куд си тако наумио! — шта можеш ти сам! — говораше му отац, држећи још Ђорђа, који се већ беше мало умирио.

— Немој, Ђорђе, немој!... Сам ништа не можеш а тако сам можеш и главу изгубити! — говораху му остали.

— Знате шта? — викну Петар. — Треба један од нас одмах да оде до мога пријатеља — харамбаше Мицка, он је сад у Ћустендилу, и да га од свију нас замоли, да одмах дође овамо!...

— Заиста... врло добро... врло добро, — одобраваху му остали, знајући за харамбашу Мицка као за највећег убицу и душмана турског.

— Идем ја, отац! — викну Ђорђе.

— Добро, иди! — одговори му Петар, ма да му не беше најпријатније, што ће баш његов син ићи, који беше веома узбуђен и ожалошћен услед своје љубимице.

Ђорђе брзо опреми коња, узјаши га и појури као ветар. За неколико часова он је већ био у Ћустендилу.

Сунце већ беше на заходу. Мицко сеђаше на доксату и нешто ћереташе са својом Гином.

Ђорђе, распитујући за Мицкову кућу, јурио је на коњу и кроз саму варош и најзад улети у Мицкову авлију. Мицко спазивши га, брзо скочи са доксата и изађе му у сусрет.

— Здраво, војводо! викну Ђорђе, када беше већ сишао с коња водећи га пошав у сусрет Мицку.

— Бог ти дао сто добара, момче!... Гле, ти ли си Ђорђе, откуда ти овде? — упита Мицко чудећи се, када већ беше познао Ђорђа.

— Па, ето из Јаћимовца! — одговори му Ђорђе. Сад му он све потанко исприча, како га је поздравио његов отац да дође тамо, како је Станија Михаилова украђена од Јешер-бега, као и остало најзад, заврши:

— Ах, војводо!... и живот и све, све што будеш заискао од мене све ћу ти дати!... Цана... Цана.,, само она нека буде слободна!... Брзо војводо, брзо!... Ах, освета! — јадиковаше Ђорђе а вреле сузе већ почеше да блистају у његовим сјајним и крупним очима.

Мицка јако дирну ово јадиковање и оволика љубав Ђорђева према Станији. Нешто то, нешто пријатељство са оцем му — Петром а нешто и жеља за осветом над Турцима учинише, да Мицко заиста смераше да одмах пође. Но како му дружина није била на окупу, то он остави Ђорђа да код њега преноћи, објаснивши му да ће сутра зором поћи, јер сад треба да прикупи своје другове.

Тако и би. Тек што је свитало а Мицко опростивши се са својом Гином пође са Ђорђем и са још неколико својих другова право ка Јаћимовцу.

Таман сунце на заходу а они стигоше у Јаћимовац. Пошто се крадом увукоше у село, да их Турци не би приметили, они најзад уђоше и у Петрову кућу.

— Здраво, пријатељ Мицко! — викну радосно Петар, потрчав му у сусрет.

— Здраво, Перо, здраво! — отпоздрави му Мицко и ту се изљубише ко рођена браћа.

Сви беху веома обрадовани, кад видеше Мицка па се око њега одмах искупише као оно око избавиоца христа, молећи га за последњу помоћ.

— Харамбашо, ево наше главе! — промуца тужно Михаило. — Избави нам само наше тужно мезимче!... Ах, Цано, Цано!...

— Цано, Цано... слатко моје дете, где си благо мајци!... Ах, проклети Турци! — тужно јадиковаше Митра а сузе само сипљу.

— Освета!... освета! — викну Ђорђе и дохвати јатаган, који беше иза њега на зиду обешен.

— Освета! — громко узвикнуше Мицкови другови.

Мицку беше већ узаврела његова јуначка крв. Једва чекаше тренутак па да учини покољ са тим гадним Турцима, који тако свирепо отимљу српску децу из наручја њихових родитеља.

Сунце већ беше зашло иза даљних гора. Вечерњи лахор поче да пири и да доноси оно тихо брујање од звонаца са сељачких стада од младих јагањаца, која се већ враћаху са ливада и пашњака. Чула се и по која фрула, чија мелодија беше у толико дивнија, у колико се мешаше са оним тихим брујањем од звонаца.

Мицко још није хтео да пође. Он је са нестрпљењем очекивао на поноћ, као најзгодније време за нападај. Хтео је да све поспава тихим сном и да се у тој поноћној тишини полако примакне ка Јешер-беговом конаку.

Поноћна песма сеоских петлова већ се разлегаше по целом селу. Помрчина густа к’о тесто.

— Време је! — викну Мицко и устаде.

— Освета! — настави Ђорђе.

— Освета, освета!... смрт душману! — захори се глас осталих као и Мицкових другова.

Сад се Мицко крену са својом дружином право ка Јешер-беговом [60] конаку. С њим пође и Ђорђе, до зуба наоружан, хотећи да и сам освети своју драгану.

После неколико тренутака они већ беху до саме капије од конака.

Све беше поспало. Није било ни једног људског бића, које би их могло приметити. Ни лавеж паса, услед њиховог пролаза, није се дао чути кроз ову глуву и нему поноћ.

Но момци Јешер-бегови још не беху жељни за сном. Они те вечери потражише сан у вину. Лампа у њиховој соби, која беше до саме капије од конака, још је светлуцала. Сем галаме накресаних момака ништа се више није дало чути.

Мицко сад закуца алком на вратима, јер беше већ припремио лукавство, како би сварао момке да га пусте.

Један од момака, чувши звекет на капији, одмах истрчи:

— Ко је то? — викну он па брзо отвори врата и навири мало главом.

— Ја сам — ја, а ти... — викну Мицко па и недовршив, махну јатаганом а глава накресаног Турчина одмах паде као каква бундева на земљу.

Сад Мицко уђе са својим друговима и Ђорђем и у само двориште од конака. Остали момци, којих беше још шест, из радозналости сви беху изашли из собе да виде шта је било. Но за тренут ока а сви они беху сравњени са земљом, а хајдуци дивно опраше своје зарђане јатагане у њиховој врелој крви.

Како беше врло густа помрчина, то они сад упалише једну буктињу и пођоше дубље у конак.

Већ почеше полако да се пењу степеницама, јер конак Јешер-бегов беше читава кула. Кад се већ беху испели горе, онда неколико њих подметнуше јатагане и врата далеко отскоче, срушивши се на под.

Јешер-бег, чувши ову треску, брзо скочи па, трљајући очи, дохвати пиштољ и пође ка вратима. И саме буле беху одмах скочиле са својих свилених душека, када беху чуле ону треску од срозаних врата, па онако наге, само са спаваћим [61] кошуљама од чисте и лаке свиле, беху одмах отрчале у своју заједничку харемску собу, мислећи да ће тако заједнички лакше поднети изазвати страх. Ово исто беше учинила и Фатима, отргнувши се силом из Мехмедовог загрљаја.

Јешер-бег, видећи јаку светлост, помисли у први мах да је се у конаку појавила ватра.

— Ватра, ватра! — повика он, да би тиме и друге пробудио и спасао од ватре.

— Кољи! — громким гласом узвикну Мицко, када беху ушли у харемску собу, где беху оне скоро наге харемске хурије а сам он појури у другу одају, да би потражио Јешер-бега а и Станију.

Бег и сам беше појурио напред те се тако сусрете са Мицком.

— Ха!... ту ли си, гадни отмичару! — викну Мицко и потеже својим јатаганом. Јатаган тако силно тресну, да се Јешер-бег онако наг одмах среза на под. Но у истом тренутку, када беше Мицко измануо јатаганом, пуче пиштољ Јешер-бегов, те и њега мало рани у ногу. Но он то у први мах и не осети. Пошто сад прикова за под и млађег сина беговог, који беше заједно са оцем лежао, он појури да тражи Станију по другим одајама.

Његови пак другови за тренут ока посекоше све харемске буле. Ђорђе се овде показа као прави јунак. Његов оштри јатаган само пишташе у ваздуху а крв је падала као киша.

При паду једне најлепше а и најмлађе буле, која у својој танкој свиленој кошуљи са распуштеном, густом, црном косом изгледаше према светлости као каква богиња, чу се очајни глас:

— Не, драги!...

То беше Фатима. Но јатаган Ђорђев, к’о плахи ветар, у томе тренутку не могаше се задржати. Њему беше пала толика крв пред очима, да му сада изгледаше све мрско. У томе гњеву и у овој сечи он и не примети Фатиму. Тако исто [62] и Станија у први мах, уплашена и збуњена услед оволике навале наоружаних људи, није могла да позна свога љубавника. Она га најзад и позна, но у истом тренутку изманути јатаган писну и она се сроза на под.

Ма да Станија ослови Ђорђа са: „Не, драги!“ — ипак он и сада није могао увидети да је то она, јер ни саме речи у оном узбуђењу није могао да схвати.

Мицко пак, јурећи кроз одаје, све што стиже и опази од Јешер-бегове породице, све одмах, својим оштрим јатаганом растави са душом. Најзад он нађе и Мехмеда, који се беше сакрио у једном долапу. Мицко га одмах ухвати за кошуљу испод грла и избаци у једном маху.

— Казуј, море, где је Станија! — викну Мицко, треснувши Мехмеда о под.

— Станија?!... Станија?!... ја не знам! — муцаше Мехмед у највећем страху.

— Казуј, море, гадно турско копиле! — грмну Мицко и потеже јатаганом.

— Станија!... Фатима!... — поче опет муцати Мехмед, подигнувши нехотице десну руку, да би се одбранио од Мицковог јатагана, но јатаган тресну и он се већ поче копрцати у својој рођеној крви к’о заклано јагње.

Мицко се сад тек досети, чувши Мехмедове речи, да је Станија потурчена и да је међ’ оним булама у харемској одаји, зато одмах појури к њима.

— Не!... ту је Фатима... Станија! — викну Мицко хајдуцима, пошто дојури у собу.

Ал’ буле беху све поклане. Брзо их сад они почеше претурати, не би ли међу њима познали и саму Станију.

И гле!... Станија беше заиста посечена јатаганом. Сви се пренеразише.

— Ах, опрости, чедо моје миљено! — тужно одјекну Ђорђев глас, који се беше нагао над Станијом, љубећи скоро мртво тело овога невинашца а сузе не престајаху. Оне су [63] расхлађивале узаврелу крв, којом цело тело Станијино беше обливено.

Станија, чувши ове речи, подиже своју нагу руку, сву крваву, отвори очи, које се тужно превртаху но опет их брзо затвори, затвори за увек. Последњи знак њеног живота, то беше тежак уздах.

— Чекај, драга, — јаукну Ђорђе у овом тренутку, па пошто извуче пиштољ, он га одмах напери у своја прса.

— Не, Ђорђе! — викнуше остали и брзо му истргнуше пиштољ из руке тешећи га за мртвом Станијом: како је то била Божија воља.

Не само Ђорђу већ и осталим било је услед овога веома тешко. Сви осећаху дубоки бол у души ал’ узалуд. Станија као да се беше наљутила па не хте ни да се макне или бар још један поглед да баци на ојађеног Ђорђа, али ни тога не беше.

Са сузним очима изнесоше двојица мртво тело Станијино и понесоше њеној кући. Остали одмах запале конак и пођу за овом двојицом. Како беше конак права дашчара, то за неколико тренутака сав беше у пламену, који се високо повијаше и тако осветљаваше пут, у овој густој помрчини, Мицку и његовим друговима.

Пошто однесоше Станију њеној кући, Мицко са својом дружином одмах продужи пут за Ћустендил, ма да га нога по мало већ побољеваше.

Несрећни Михаило и Митра груваху се непрестано у прса и тужно запомагаху над својим мртвим мезимчетом. И последња нада њихова би сахрањена. Они, сада осташе к’о два пања у пустој гори да, лијући сузе за својим сахрањеним подмлатком, вену све до последњег часа.

Кад Турци опазише како се високо повија пламен од Јешер-беговог конака, они беху запрепашћени. Нико се из куће није смео ни маћи. Са неком страхотном зебњом очекиваху они непрестано да и њихове куће букну у пламену. Они тврдо вероваху, да је то сигурно или руска војска, [64] чији се један ескадром још задржаваше у Ћустендилу, или српска.

Сутра-дан беше се за ово дочуло и у Кратову, услед чега многи Турци одмах побегоше одатле, пошто поведоше са собом и велики број заробљеника, који им беху задавали велики страх. Бојећи се да и њима не загрози каква опасност, они се тек у Скопљу задржаше.

После неколико дана увидише Турци, да је виновник овој паљевини и погибији Јешер-бегове породице сам Мицко харамбаша и његова дружина. Како су пак знали да Мицко живи у Ћустендилу, то они нареде своме конзулу у Софији, да га узме одмах на одговор.

И заиста, не прође много а Мицку већ дође позив, којим га позиваше бугарски суд у Ћустендил.

Мицко се никако не могаше да растави од своје Гине, коју у последње време беше толико заволео, да би и свој живот радо дао за њу. Услед овога он и не хте сада да потражи спас у бегству већ намисли да га нађе у лукавству.

Чим му беше стигао позив од суда, одмах он позове на вечеру своје познанике: Мамута-кафеџију, Јуду галантериског трговца и бојаџију Ламбра.

Још не беху ни почели са вечером а Мицко устаде и поче благим а одважним гласом да им објашњава, зашто их је звао:

— Драги пријатељи!... Ја сам вас вечерас позвао да се овако у друштву колико почастимо, толико и да вам се пожалим на једну велику невољу!...

— И кажи... и ћу погинем за тебе! — одговори одмах Јуда, очекујући узнемирено на Мицкову жељу.

— Ефенди Мицко ја ти дајем моју тврду веру„ ја ти дајем моју бесу, да ћу ти све учинити, што год зажелиш! — продужи Мамут.

— И у мене се уздај, војвода-Мицко! — рече одважно Ламбро.

— Хвала вам, пријатељи моји!.... Ја сам и сам знао да ми ви нећете отказати љубав и помоћ у овој невољи, зато сам баш нарочито вас и позвао и надам се да ћете ми се радо одазвати мојој жељи!...

— Хоћемо!... хоћемо! — захори се глас осталих.

— Ви знате да сам ја данас добио позив од суда а и зашто сам га добио!... Ви знате да сам ја оптужен за убиство Јешер-бегово и његове породице као и за паљевину њиховог конака!...

— Знамо, знамо, војвода Мицко! — чује се опет глас осталих.

— Да ми се, пријатељи моји, не би десила каква несрећа услед овога, ја сам вас ето позвао да се мало почастимо и нашалимо, ал’ и да се посаветујемо о овој мојој ствари!...

— И треба! — одговоре остали.

— Е добро, кад баш тако велите а ја вам још сада кажем, да ћу се због моје оптужбе позвати на вас као сведоке и ви на саслушању, у суду, морате рећи оно исто, што вам ја сад будем наредио!...

— Кажи, брат-Мицко, кажи!... тако мора и бити! — упадоше опет остали.

— Ти, Мамуте, кад будеш позват од суда за сведока, мораћеш на саслушању рећи, да сам ја целе оне ноћи, када је оно дело у Јаћимовцу извршено, био непрестано у твојој кафани и непрестано играо карте са Ламбром!... —

— А ти, Ламбро, мораћеш признати, да сам се заиста целе те ноћи с тобом картао!...

— О... о... још како!... Цела чаршија зна ко увек добија на картама! — викну Ламбро, смејући се гласно.

— Јест, Бога ми, газда Ламбро је сила на картама!... Ама целог дана непрестано је у мојој кафани и увек пије а још ни пет пара не узедох од њега! — упаде Мамут смејући се гласно а то учине и остали, бацивши своје радознале погледе на Ламбра, као да га сад тек први пут виђају у свом друштву.

Јуда сав дрхташе, очекујући, шта ли ће њему сад Мицко наредити.

— Ти, Јудо, мораћеш признати како сам ја баш те вечери много што шта пазарио код тебе за моју Гину!...

— Еј... кам да си!... хоћу господар Мицко, хоћу! — викну радосно Јуда, јер он очекиваше на много тежу дужност.

— Сад, упамтите добро, што вам рекох, па; ако ми желите добра, а ви ћете морати овако сведочити! — заврши Мицко, радујући се што је све овако добро испало.

— Не брини, не брини, газда Мицко!... хоћемо — одговоре остали.

Пошто се сад овако лепо договорише, то отпочеше и са вечером. До поноћи непрестано су пили и мезетисали а лепа Гина служи ли служи. И она сама беше веома радосна, што је ово овако испало и што њен Мицко на тај начин неће морати да бежи из Ћустендила.

Најзад се гости разиђоше, уверавајући Мицка да се ни за шта не брине.

Сутрадан Мицко одмах оде у бугарски суд а на његов позив. У суду је био и један турски чиновник, послат нарочито за ову ствар од турског конзулата у Софији.

Мицко, пак, није хтео услед ове опасности да бежи из Ћустендила не само услед тога, што не би хтео радо напустити Гину, или — што се уздаше много у оно лукавство већ зато, што је велику наду полагао и на ондашњег председника бугарског министарства — Каравелова, који га беше веома заволео услед његовог јунаштва а и као највећег-турског убицу у оно време.

— Јеси ли ти, Мицко харамбаша?— упита турски чиновник Мицка, када већ беше отпочело ислеђење.

— Ја сам, честити ефендија! — одговори Мицко.

— Ти се, Мицко, оптужујеш овде за неко злочинство! — настави чиновник и поче да чита оптужбу.

— Ја... заклао Јешер... Јешер бега.., — поче Мицко чудећи се, пошто чиновник беше већ прочитао тужбу, — [67] ... целу породицу... запалио конак!... Помози ми, света Богородице! — викну Мицко усплахирено, претварајући се и поче се крстити. — Ја, честити ефендија, нисам никада ни чуо за тога Јешер-бега а камо ли да сам га ја још и убио па шта више и конак му запалио!... О, милостиви Боже, шта ли још неће бити! — заврши Мицко и поче се понова крстити.

— Добро... добро... Мицко! — упаде сад турски чиновник. — А би л’ ти могао то и доказати?...

— Још како, честити ефендија!... Сви овде, у Ћустендилу, знају да се ја тих дана нисам ама ни макнуо одавде.

— Па... добро, кажи који су то људи, кажи бар двојицу, тројицу!...

— Па... ето... на пример кафеџија — Мута па Ламбро бојаџија а можете упитати и јеврејина Јуду а и многе друге!... Сви ће вам се ако хоћете и заклети да је све овако, као што вам мало час рекох...

Судије, које беху присутне овоме ислеђењу, одмах послаше пандуре да позову именоване сведоке.

Не прође ни по сата а сведоци већ беху у судници.

— Мута кафеџија, ко је то? — упита сад турски чиновник.

— Ја сам, честити ефендија! — одазва се Мута и приђе ближе ка чиновнику.

— Знаш ли ти, Муто, да је овај Мицко харамбаша убио једне вечери, а то је скоро било, Јешер-бега у Јаћимовцу? — упита га сад чиновник.

— Мицко... убио Јешер-бега! — викну Мута чудећи се. — ...Море, кад он те ноћи не погину од мене, неће вала никада!....

— А што? — упиташе присутне судије са турским чиновником, чудећи се.

— Ама, просто целе те ноћи не испусти карте из руке и то заједно са овим Ламбром — показује руком на Ламбра — [68] па шта више морао сам им, силом, и кафе кувати! — заврши Мута.

— Је л’ истина овако било, Ламбро? — упита један од судија, који познаваше Ламбра.

— Истина је, господине... нећу да вас лажем!... Цела чаршија зна, да ја играм карте! — одговори мирно Ламбро.

— А ти, Јудо? — упиташе га судије, пошто се јако насмејаше, заједно са оним турским чиновником, јер Јуда скоро сав дрхташе од страха. — Шта велиш ти на ово?....

— Ево, господине, ево... ево ја — сто гроша! — поче, узнемирено и дрхтећи, Јуда и показиваше место у записнику дужника једном од судија, где беше Мицка задужио са сто гроша. — Те исте вечери наузима... наузима... шта ти није за ону његову Гину, па ни пребијене паре!...

Сви прснуше у смеј када Јуда заврши љутито, истина дрхтећи али претварајући се.

— Бре, аферим ти, синак! — викну онај турски чиновник, који беше прилично у годинама, и поче тапшати Мицка по рамену. — Међер си се ти поправио, а? — упита он Мицка.

— Па... јесам, честити ефендија! — одговори му Мицко веома ласкаво.

— А... није више он онај стари Мицко харамбаша!... Повукао се он од свега тога!... Ето сад хоће да се и удоми овде у Ћустендилу, већ је се верио са једном, Бога ми, баш лепом цурицом! — одговори један од млађих судија, смешкајући се у Мицка.

— Е... аферим, аферим!... нека му је срећно! — заврши турски чиновник, па извади одмах новчаник и награди Мицка са тридесет златних лира.

— Сад можете ићи, кривице нема никакве? — заврши један од судија и Мицко са сведоцима, изишав из суднице, упути се право ка Мамутовој кафани.

VI.

Пошто Мицко оде са сведоцима заједно, у друштво, право у Мамутову кафану, то је сад настала пијанка и грајала до неко доба ноћи. Не само да је поднапио своје сведоке већ и свакога, који год се беше затекао у кафани, или ко беше дошао да му честита срећно избављење.

— Пијте, другови! — довикиваше Мицко. — Царева хазна плаћа!...

Прошав овако срећно Мицко сад остаде у Ћустендилу за извесно време. Лов на Турке беше сада заменио са обичним ловом. Више пута из задовољства изашао би он у шуму и тако целог дана ловио дивљач. Тако провађаше он време у Ћустендилу све до месеца маја 1878. године.

Баш тих дана, месеца маја, његов ранији ратни друг у руској војсци капетан-Илија заједно са охридским владиком Атанаилом и аустријским мајорем Мирославом беше отпочео да прикупља добровољце и да са таким четама кољу Турке по Македонији. Прикупљајући тако добровољце они дођоше и у сам Ћустендил. Чим пак сазнаше да је харамбаша Мицко ту, знајући за његову одважност и јунаштво, позваше га одмах, да и сам ступи у њихов савез са својом четом.

Како се Мицко беше већ зажелео боја са Турцима, то одмах, чим га ови позваше, прикупи добровољачку чету и то врло брзо, јер свак радо пристајаше уз њега, и тако сакупљеном четом придружи се осталим вођама.

Но сви ови добровољци не имађаху довољно оружја. Мицко услед тога буде принуђен те са својим друговима нападе на руски магацин у Ћустендилу. Пошто најпре побију стражу, то изнесу грдну количину оружја и на тај се начин сви добровољци снабдеше у том погледу.

При овом нападу на магацин помагали су их и многи Бугари па и сам ондашњи директор бугарске гимназије у Ћустендилу — Тодор Иванчов, доцнији председник бугарског министарства. И самим Бугарима беше већ додијало турско насиље па знајући да ће Мицко са својом четом војевати против турског насиља, они му зато радо и помогоше при нападу на магацин.

Чим се овај савез добровољачких чета беше кренуо ка граници и исту прешао на Деве-Багар, одмах за њима појури руска војска, која се још задржаваше у Ћустендилу, не би ли их где сустигла и казнила због крађе оружја из њиховог магацина.

После напорног и убрзаног марша од неколико часова војска их сустиже баш у моменту, када се добровољци беху потукли са околним Турцима. Видећи ово руска се војска одмах врати натраг, рекавши да ови добровољци не само што нису заслужили казну, већ да је потребно и да се награде за онакво њихово пожртвовање против турског насиља.

Прешав границу и на више места борећи се са Турцима, добровољци тако стигну и у Каза — Џумански вилајет. Ту најпре нападну на село Србиново и у њему потуку многе Турке, као и њихову војску, која се већ беше прикупила, чувши да се многи српски добровољци крећу ка њима. Одатле пређу реку Стрмицу и стигну на Голо брдо, на коме беше посађен турски табор. Мицко са осталим вођама добровољачким јуначки нападе на турску војску, па пошто је коначно разби, заузе Голо Брдо. Но овде се дуго не задржаваху већ пођу даље. После неколико часова стигну у село Влаију. Како беше у овом селу доста Турака, то они нападну и на њега, покољу многе Турке и заузму га.

Капетан — Илија, са осталим добровољачким вођама, да би се мало одморио, утабори се у равници близу села Влаије. Но Мицко још не беше уморан. Он одмах са својом четом продужи пут па кољући и убијајући сваког Турчина, кога би на путу сусрео или сустигао, стигне у село Врапче. Сад он [71] јуначки нападе и на то село па, освојивши га, одмах и њега преда пламену а он се крену даље. Дошав близу села Грнчара, он га, онако исто нападе као и село Врапче, но већина Турака беше још раније одатле утекла. Пошто заузе село он и њега предаде пламену, а затим се са својом дружином улогори близу самога села — у равници, да би се и он мало прибрао после оволиког јурења.

Серески Али-паша, чувши да се Мицко са својом дружином налази у његовој близини, одмах нареди да се прикупи што већа чета од Турака не би ли га како уништили.

Огромна множина, од неколико хиљада, наоружаних Турака већ беше на окупу. Толикој множини Али-паша одреди за вођу свог синовца Мехмед-агу.

Ова маса наоружаних Турака заједно са Мехмед-агом крену се право ка Грнчару, знајући да се у његовој близини налази Мицко и његова дружина.

Мицко, приметивши оволику навалу од наоружаних Турака, кад ови беху већ у његовој близини, одмах се диже са својом дружином и поче узмицати натраг. Сматрао је за лудо борити се са оволиком навалом, већ се реши да, тако узмичући, наведе лакоумне Турке на заседу и осталих добровољачких вођа. Турци, приметивши Мицка као и његово повлачење са својом дружином, појуре свом жестином за њим, бацајући непрестано плотуне, да је се чисто небо преламало од силне грмљавине. Но и Мицко не ћути. Стално узмиче ка селу Влаији, где беху утаборене добровољачке чете, али и маса врелих куршума није престајала да сипље, из њихових мартинака и да тако обара помамне Турке.

Неколико часова јуришали су тако Турци, сипајући жестоку ватру и најзад дођоше до самог села Влаије. Када чуше остали добровољци оволику праску брзо појуре са својим вођама у правцу, одакле је долазила грмљавина од плотуна. Кад опазе они где Турци већ беху сустигли Мицка и са исуканим јатаганима бесно појурили к њему брзо сад они уједине своју снагу са Мицковом дружином и тако сложно [72] дочекају напад. Сад настаде страшан окршај. Добровољаца је тек нешто више од стотине а Турака неколико хиљада.

Турци се у први мах мало повукоше, кад опазише да се Мицковој дружини придружише још многи добровољци. Но ови пак овако охрабрени појуре свом жестином и обарајући плотунима масу Турака улетеше смело и у саме њихове редове. Сад настаде грозан покољ, са оштрим јатаганима. Јурњава, пиштање и звека оштрих јатагана као и силно запомагање све је то трајало неколико часова. Грдна маса мртвих Турака остаде на бојном пољу, али се ипак велика множина живих повуче. Но и многи добровољци часно оросише својом врелом, јуначком крвљу бујну траву на бојном пољу. Малаксали добровољци и сами одступише, не хтевши и даље да јуре за оноликом масом заосталих Турака. Но и Турци не смедоше се више враћати, да би опет огледали своју ратну срећу.

После оваког окршаја сви добровољци беху на окупу са својим вођама, да би се договорили о томе шта ће даље радити. Како пак беше зима већ на прагу, то сложно дођоше до решења: да се сви растуре и да иде куд који хоће.

Мицко се сад срдачно опрости са својим ратним друвима, осталим добровољачким вођама и пође са својом дружином право за Ћустендил.

До самог Ћустендила имао је пуно омањих бораба са Турцима, који га беху често нападали. Но Мицко их увек добро награђиваше за такову смелост било врелим зрнима из мартинака, било оштрим јатаганима.

Најзад после неколико дана, стиже он са својом дружином и у сам Ћустендил. Ту се братски опрости и растави са својим друговима а он сам оде да ужива са својом омиљеном Гином, које се већ беше зажелио.

Тако Мицко учини за ову годину један повећи лов на Турке, кога се такође беше већ одавна зажелио.

Целу зиму провео је он сад веома мирно, јер се беше решио, да за то време никако не прелази границу и да прави [73] упаде у турска села. Непрестано је био код куће а и у саму кафану врло је ретко одлазио. То вам је човек, који ни по сата не може да буде стално на једном месту. Да му није било Гине, која га преко целе зиме увесељаваше, ко зна како би провео ово време. Једва чекаше да наступи пролеће, па да се опет вине са својом дружином међ’ планинским кланцима, да потражи бујну гору и да чека, не би ли се опет појавио какав Турчин.

Зима прође те године много брже но обично. Гора се дивно озелени а птичице дивно цвркутаху своје пролетње песмице. Сад беше у природи понова све пробуђено после дугога сна а као круна свега овога беше жарко сунце, чији зраци дивно злаћаху овај пролетњи шар природе.

И самом Мицку поче крв сад нешто јаче да буји но обично. Одмах поче са прикупљањем своје чете, јер се беше већ зажелио лова са Турцима.

И ове године као и прошле беху се упутиле и друге добровољачке чете за у Македонију. Оне стигоше у Ћустендил баш онда, када се Мицко спремаше да пође. Вође ових добровољаца беху: Мита Јурук, војвода Коле од Секулице, војвода Ташко од Битоља и руски мајор, Калмаков.

Чим ови стигоше у Ћустендил, чувши да Мицко још није прешао границу са својом четом, одмах и њега позваше, да би и он с њима био у друштву.

Мицко беше већ саставио чету од преко тридесет момака. Радо се пак одазва жељи ових добровољачких вођа и одмах придружи своју чету с њиховима.

Тако здружени најпре пређоше границу, па жарећи и палећи турска села, пређу преко Струмице, за тим преко Вардара и стигну на Шар-планину.

У самом подножју Шаре била је већ улогорисана велика турска војска. Турци су знали да и овог пролећа неће остати на миру од српских добровољаца, зато се беху мало раније и припремили. Овом се приликом беху они тврдо решили, да ма како раскрсте већ једном са овим ратничким [74] нападима од добровољаца, а нарочито са харамбашом Мицком, који им беше већ као трун у оку.

Кољући Турке при продирању кроз Македонију, добровољци беху сазнали од тамошњих Срба, да их на Шар-планини чека велика турска посада, зато се они и беху кренули тим правцем.

Неколико добровољаца беше мало раније послато, да би нашли на коме је месту турска војска, улогорисана, јер се овако бојаху изненадног напада. Ови добровољци, који беху мало раније отишли, за кратко време већ беху пронашли турску војску, која се беше улогорисала на самом подножју планинском. Ово се нарочито дало приметити по густим димовима од ватре, коју беху Турци потпалили, да би над њеном жеравицом испекли неколико дебелих овнова, који већ беху натакнути на ражњевима.

Чим ово добровољци приметише, одмах се врате ка својим вођама, да им за ово јаве.

Кад вође за ово чуше, одмах почеше лакше и крадом да се примичу ка Турцима, да их ови не би приметили. Мицко и Мита Јурук зађоше, да би их са брда напали а остали продуже пут право ка њиховом логоришту. Док је Мицко са Митом и добровољцима обишао турску војску требало је прилично времена, зато су остали морали да чекају на њихов знак.

Не прође много а Мицкова Мартинка већ загрми и силно одјекну Шар-планином, тако да се сва гора разлегаше. Одмах за овим од његових и Митиних добровољаца почеше страшно да грме непрестани, убрзани плотуни.

Кад остале вође чуше где одјекну планином Мицкова мартинка, одмах појуре на Турке и нададоше најжешћу паљбу.

Турци се страшно ускомешаше. Изненађени оволиком кишом од врелих куршума, и то са две стране, просто нису знали куд ће и шта ће. Да појуре уз брдо и да тамо потраже спаса у бегству, не могу — тамо је Мицко са Митом. С десна [75] и лева тако исто, јер им то не даваху непроходни планински кланци. Најзад морадоше свом жестином да појуре правцем, где беху остали добровољци са својим вођама, не би ли се на тај начин како провукли кроз добровољачке редове.

Сад настаде читав лом између њих и храбрих добровољачких бећара. Најпре их они дочекаше са грмљавом од плотуна а кад већ беху прса у прса онда синуше оштри јатагани. Сад настаде још грозније комешање. Добровољци беху к’о какви курјаци међ’ грдним стадом од оваца. Поклани Турци падаху као какве бундеве а њихова крв далеко шикаше на све стране.

Мицко са Митом Јуруком и својим добровољцима чисто се котрљаху низ брдо док допреше до овог покоља. Турци сад беху толико поражени, да заборавише и на пушке и на јатагане, па у највећем бесу, гледаху само како да се извуку из ове погибије. И заиста, многи и успеше те изнесу, ако ништа више а оно бар живе главе одавде, али и грдна множина мораде остати на бојном пољу, да би својим костурима доцније послужила Турцима као успомена на сећање храброга харамбаше Мицка.

Но овде не прођоше најбоље ни сами добровољци. У оној гужви, када се они ухватише у коштац гушу за гушу, са онако грдном навалом од Турака са исуканим јатаганима и оштрим ханџарима, у том грозном покољу погинуше и многи добровољци. Ту као жртва поред осталих паде и војвода Коле од Секулице а и руски мајор Калмаков а војвода Ташко беше само мало окрзнут јатаганом.

Мицко у овом покољу не изгуби ни једног из своје дружине а тако исто не беше ни најмање повређен.

Јурук се сад беше страшно згрозио од смрти, посматрајући како војвода Коле и Калмаков леже мртви у крви, зато и предлагаше Мицку, да се одмах врате натраг са својим четама.

— То нећу! — одговори му одважно Мицко. — Моја би јуначка част тиме била погажена!... То не значи ништа [76] друго до бежати!... Ја ћу у име Бога напред, па Бог и срећа јуначка!...

Тако се Мицко издвоји са својом храбром дружином и пође напред. Уз њега сад беху пристали и многи од оних добровољаца, чије вође морадоше остати мртви на бојном пољу. Са тако повећаном дружином пређе опет преко бујног Вардара и дође у село Клисуру, где беху све сами Срби. Пошто се овде мало одмори, после онаког покоља, он продужи пут за Солунски вилајет.

Мита Јурук, чим се издвоји од Мицка, одмах се упути са својом дружином натраг. Пошто пређе Демир-капију, стигне до реке Струмице. Но тек што беше прешао преко исте а огромна чета наоружаних Турака појури му у сусрет. Ова чета била је послата из Сереза, као помоћ оној првој, која онако славно прође.

Сад настаде опет страшан, крвави бој. Турака је било на пет стотина а добровољаца на педесет. Јурук је јуначки јуришао међ’ непријатељске редове и бесно размахивао својим оштрим јатаганом. Продирући тако кроз оволику навалу и кроз масу љутих ханџара, који беху на њега наперени, он се на једанпут нађе у самој средини турске војске. Његови добровољци донекле су храбро јурили за својим војводом, но најзад их заустави огромна маса од Турака, како још живих, тако и покланих, и они се сад јуначки дохвате гушу за гушу са непријатељем, а прилично далеко од свога војводе.

Јурук, кад виде да је усамљен међу оноликом масом разјарених Турака, који већ беху подигли своје јатагане да га размрцваре, као разјарени лав плахо је размахивао на све стране својим јатаганом. Главе покланих Турака само се котрљаху а по која допрла би и до његових ногу, као да би га хтела својим разваљеним чељустима да раскине. Најзад, после тако храброг али мучног трвења са Турцима, он мораде јуначки пасти као жртва.

Његови другови, кад примете да им је војвода измакнуо, појуре са највећом жестином напред, па обарајући Турке [77] допреше и до самога војводе. Кад опазе, да је он већ савладан и посећен од Турака, опколе одмах његово мртво тело да се не би над њим гадни Турци још више светили. Тако у кругу, у свим правцима размахивали су сад они у највећој брзини са својим јатаганима, услед чега им се Турци не смедоши више ни примаћи.

Турци већ заморени, морадоше се сада повући, оставивши за собом масу својих покланих људи. И сами добровољци беху мало проређени. Остављени од Турака, они сад понеше са собом мртво тело свога војводе и сахране га мало подаље од крвавог бојног поља, а затим се разиђу куд који.

Мицко, пак, после кратког продирања кроз турска села стигне у варошицу Ђерђелију. Тог истог дана, када он уђе у саму варошицу Ђерђелију, Турци су празновали бајрам и скоро све што беше за оружје било је отишло у џамију.

Мицко не оклеваше много. Чим сазна за ово, одмах појури са својом дружином ка џамији. Са исуканим јатаганима улете сад они брзо у џамију и ту учине грозан покољ. Ни Један Турчин не успе а да изнесе живу главу. Сви беху полегли к’о снопље, поклани, по поду а врела крв јурила је млазевима.

Сад Мицко изађе са својим друговима а џамија букну сва у пламену.

Тако вам Мицко на сам дан турског бајрама принесе дивну жртву Мухамеду.

Одавде се Мицко одмах крену са својим друговима у правцу ка југу и после неколико часова улогори се међ’ планинским кланцима на планини Ниџеру.

Недалеко од његовог логора живео је на једној усамљеној а дивној узвишици, покривеној бујним ливадама и пашњацима, неки Јанко, кога обично зваху „Краварем", јер је неговао доста велики број крава. Он се на овом лепом месташцу са својом породицом беше населио још пре двадесет година. У почетку је био прави сиротан. Сиротиња га управо и нагна да остави Влашку, као место рођења, и да потражи по свету своју срећу.

Сем две краве и неколико оваца, Јанко у почетку ништа више није ни имао. То му је била целокупна његова имовина. Но својим марљивим радом а и радом своја два млађа брата он брзо увећа своју имовину. Како је био прави мајстор у справљању кашкаваља, који се у то време у Солуну веома скупо плаћаше, то је своју имовину почео да увећава прво тим својим радом.

Радећи тако неколико година, он се прилично обогати. Већ имаше доста новаца и у готову. Кад се Јанко сад осети мало бољим и јачим, кад увиде да је се већ извукао из оне раније голотиње, он сад предузе мало и замашније послове. Тако сад поче да прикупља овнове и то у почетку мање а доцније и читаве чопоре и исте је гонио по већим турским пијацама и тамо препродавао по много већу цену.

Тргујући тако са овновима, он се, Бога ми, доста обогати. Начини себи на истом месту дивну кућицу, па се шта више сад и удоми, оженив се једном врло лепом и развијеном Маћедонком. Поред дивних пашњака и ливада, поред необично плодних њива и осталог имања, имао је и грдан чопор од преко три хиљаде оваца а тако исто и двадесет крава.

Својим марљивим радом а и радом своје жене као и браће, која беху као тресак, већ дорасла за женидбу, и даље је нагло корачао са својим богаством.

Једном, као и обично, враћаше се Јанко са паше својој кући. Чим стиже он се веома изненади, кад опази у својој кући преко петнајест наоружаних Турака. Ови беху све укућане повезали и сад претураху по кући не би ли нашли Јанково благо. Чим Јанко ступи у кућу, а они држ, те да и њега вежу, како би на тај начин и даље слободно продужили свој посао.

— Не, браћо!... шта хоћете од мене?! — узвикну очајно Јанко, трзајући се снажно из њихових грабљивих руку.

— Ми хоћемо пет стотина брава, овнова за царску војску а и хиљаду златних лира! — одговоре бесни Турци, држећи га још својим грабљивим рукама.

— Добро, браћо... даћу вам!... Што имате да ме везујете услед тога!...

— Е, добро... одмах!...

— Биће де, кад вам рекох!... Но чекајте мало, да донесем што за вечеру, јер сам баш к’о курјак гладан!...

— Еј вала, и ми смо! — дераху се Турци, који беху веома накресани, те их несвестица већ поче да хвата.

Јанко је знао, да је Мицко са својом дружином у близини његове куће, улогорисан међ’ планинским кланцима Ниџера, зато сад уместо да иде по вечеру, он одмах појури у правцу, где је од прилике и мислио да ће моћи да нађе Мицка.

За неколико тренутака он већ беше наишао на Мицкову стражу.

— Стој! — викну стражар, кад опази да Јанко право к њему трчи. — Ко си ти? — настави он брзо, када Јанко већ беше стао као укопан.

— Ја сам Јанко — Кравар!...

— Куд си тако појурио? ...

— Па, хтео би да нађем харамбашу Мицка!...

— А шта ће ти он? ...

— Имао бих да га замолим за нешто! — заврши Јанко и са великим нестрпљењем очекиваше на даље речи овога стражара.

— Напред! — викну стражар и сад пођоше обадвојица и то Јанко напред а стражар за њим.

Дуго су тако ишли и то непрестано неким странпутицама, ваљда да не би Јанко упамтио тај пут.

Најзад Јанко опази ватру и око ње поређане хајдуке. Он им сад веома понизно приђе и поздрави:

— Добро вече, браћо!...

— Бог ти добро дао! — отпоздрави му Мицко са осталим друговима.

— Да л’ је туна харамбаша Мицко? — брзо сад упита Јанко, немајући кад да чека.

— Ја сам, јуначе! — одазва се Мицко и брзо устаде те се рукова са Јанком.

Јанко се сад одмах поче јадати и тужити на своју невољу која га беше снашла од Турака:

— Харамбашо, да си ми по сто пута брат, пођи, молим те, са мном и избави ме од оних турских харамија!...

— Шта је... шта је било? упита брзо Мицко, чудећи се.

Остали, зинувши, чисто не трепљаху, посматрајући Јанка и са нестрпљењем очекиваху на његове даље речи.

— Турци... пуна кућа... Турци!... Све укућане повезали па само претурају по кући!... Бог — па ти — муцаше Јанко очајно и молећи.

— Не бој се, брате! —храбраше га Мицко. — Ах, зликовци!... сад ћу ја вама дати врелог злата у грудима! — заврши Мицко и одмах пође са својом дружином и Јанком, оставивши само двојицу и брзо појури ка Јанковој кући.

За тренут ока они већ беху дојурили до Јанкове куће. Брзо сад улетеше са голим јатаганима и запетим пиштољима и у саму кућу.

И гле, каквог изненађења!... Сви Турци полегли око ватре па само хрчу, као да су заклани. Доста накресани, они донекле очекиваху на Јанка, али кад их несвестица беше већ потпуно обузела они се најзад морадоше стровалити око ватре и тако поспати.

У једном маху сад треснуше јатагани Мицкових другова а главе накресаних Турака почеше се копрцати у крви, ширећи своје чељусти, јер им Јанко са Мицком и његовим друговима већ беше донео вечеру, па сад почеше да једу али наравно своју сопствену крв.

— Еј вала! — викну сад Јанко веома радосно, кад опази где се поклани Турци копрцају а њему као да се велики терет са душе скину.

— Бре аферим, јунаци! — викну сад Мицко својим друговима, подсмевајући им се. — Међер ви потукосте тако бесне и опасне јунаке!...

Сви другови прснуше у смеј и гледаху час у Турке а час у Мицка, као постиђени што им Мицко ово рече.

Сад поубијане Турке изнесоше из куће и баце их, мало подаље од куће, у једну јаругу. Јанко им пак у част свога сретног избављења одмах закла неколико младих јагањаца, те се ови жестоко гошћаху до неко доба ноћи.

Сутра дан, позвавши и ону двојицу што остадоше на планини, кренуше се даље и после неколико дана стигну близу самог села Битољишта. Не далеко од овога села изабраше једно лепо местанце на једној узвишици и ту се опет улогоре.

Чим Турци сазнадоше да је Мицко овде, одмах се почеше припремати, да га нападну, не би ли већ једном успели да униште то турско страшило.

На четири дана после Мицковог доласка, још не беше добро ни свануло а стражарско звиждање већ поче да пишти. Мицко брзо појури са својим друговима, но из далека се није дало ништа приметити сем читавих облака од прашине. Ти се пак облаци све више и више приближаваху к њима, те се они и задржаше из радозналости, да виде, шта ће то бити.

После неколико тренутака опазе они, да се то ка њима примиче и многобројна стока, и да је она и изазвала оне облаке од прашине.

Но не прође много а они примете, да се иза сваког било вола, краве бивола крије и по један Турчин.

Лакоумни Турци мислили су да ће на тај начин преварити Мицка и да му се тако што ближе докуче.

Мицко са својим друговима, којих беше још у животу преко тридесет, нададе жестоку паљбу, чим им се Турци већ беху приближили. Плотуни само грме. Турци се страшно ускомешаше. Разјарена рањена стока поче бесно да јури у свима правцима. Изненађени Турци нису знали шта ће пре- [82] да ли да се бране од стоке у оној њеној бесној јурњави или да се бране од хајдука. Неколико тренутака морали су они тако да се окрећу на истом месту, бежећи час тамо, час амо да не би били прегажени од разјарене стоке.

Но ватра не престајаше са Мицкове стране. Рој куршума, к’о град само сипље над ускомешаним Турцима.

Преплашени Турци најзад успеше, те се извукоше из овог комешања и појуре куд који, оставивши на бојном пољу седамдесет мртвих и многу, осакаћену стоку.

Пошто Мицко овако награди лакоумне Турке за онако вештачки план, он се сад здраво и весело крену са својом дружином ка Прилепу. Кад већ беше у његовој близини, сазна он да се близу Прилепа, у селу Белој Водици, налази војвода Крста са својом дружином. Како му пак овај беше најомиљенији друг још из детињства, то брзо пође к њему, не би ли га тамо застао.

Састанак је био веома дирљив. Одмах полетеше они један другом у загрљај, па, изљубив се као браћа, почеше питати један другога за своја јуначка здравља. Ово исто учинише и њихови другови, ма да се не познаваху, али их сад збратими заједнички задатак: да кољу и убијају бесне Турке, који већ пет векова тиранишу над српским племенима и мучки убијају њихове најмилије сроднике, па им и то није доста већ их још онако живе-умируће натичу на коље.

Саставише се тако, они су сад читав месец дана заједнички четовали, упадајући у турска села и правећи грозне покоље од Турака. Кад беху стигли у село Степане, ту се војводе раставе са договором: да и даље жаре и пале по турским селима и да су увек у близини, како би се у извесним случајевима могли и даље узајамно потпомагати.

Сад Мицко заузе царски друм, који је водио између Прилепа и Велеса а преко брда Зрпопе, као једне планинске вериге од Бабунских планина. На том друму остао је са својом дружином неколико дана, очекујући на свој омиљени плен.

Тек што беше бујна киша престала, која не потраја ни по сата, угасивши само ону ужасну јулску врућину. Ваздух чист па мирисан, као да је у каквом ђулистану. Овде-онде по лишћу каквога шумарка још је бљештала по која бистра капљица. И саме горске птичице осећаху ову лепоту и свежину у природи, те сад радосно извијаху своје умилне песмице, лепршајући по оном росном лишћу од дрвећа. Тим својим лепршањем обарале би оне са лишћа и по коју бистру капљицу, које падајући изгледаху према врелом сунцу као сјајни звездани одломци при свом ноћном паду.

После кише Мицко беше сео са својим друговима да руча и то испод једне огромне стене. Она се над њиховим главама беше тако повила, као да се хоће у моменту да сруши преко њих. Ово им је место служило као диван заклон од кише.

Још не беху ни довршили са ручком а чу се звиждање њиховог стражара. К’о опарени одмах сви скоче и појуре ка стражарском месту. Кријући се иза стена и шумарака дођоше и до самога друма. Одмах примете они, како бесно јуре три Арнаута на коњима. То беху праве суварије: високи а Коштуњави до зла Бога.

Одмах сви полегоше уз земљу и, кријући се иза шумарака, чекаху са запетим мартинкама да им се ови приближе. За неколико тренутака Арнаути, бесно јурећи, већ беху у њиховој близини. Сад плотун мартинака у маху загрми далеко одјекну планином. Два Арнаута одмах се срозаше са својим коњима. Но један од њих брзо скочи, јер му само коњ беше рањен и потеже пиштољ на Мицка. У истом тренутку и Мицко напери на њега мартинку но на његову несрећу некако не упали. У тај мах плану Арнаутов пиштољ и Мицко буде мало окрзнут више левог увета, но исто зрно рани и једнога од његових другова и то у ногу. Сад Мицко већ беше прса у прса са Арнаутином. Овај потеже плахо јатаган на Мицка и хтеде га одмах размрцварити, но Мицко га хитро шчепа својом левицом за руку и тако јатаган оста да [84] лети у ваздуху. Сад га Мицко својом десницом тако снажно дохвати за гушу, да му живу јабучицу у моменту ишчупа.

— Чудновато!... Зар једно арнаутско пашче да ме оволико намучи? — викну Мицко чудећи се, када се беше већ ослободио ове напасти.

— Тај, тако ми Бога, има мађије! — настави онај рањени.

— Ни сама војводина мартинка не хте упалити! — упаде један други.

— Па ни саме наше мартинке не могаше му наудити! — одговоре остали.

— Али, Бога ми, харамбашина га рука добро погоди! — упаде опет онај рањени. — Ама закла га баш као какво сугаре!...

На ове речи сви прснуше у смеј.

— Свуците га, — рече Мицко, — да видимо баш те његове мађије!...

Другови га сад брзо почеше свлачити и одмах му нађоше о врату обешену „амајлију".

Брзо је сад они распоре и нађоше у њој једно повеће парче хартије, исписано арапским словима, а поред ње нађоше и неке траве.

— Ето, не рекох ли ја! — викну онај рањени, кад спази ово.

— Бога ми, право си рекао, али му од сада неће помоћи ни сто мађија! — одговоре остали, бацивши погледе на закланог Арнаутина, да се не би преварили овим својим речима и да би се понова уверили е је он заиста мртав.

VII.

— Еј, Веле!... Ама гукни штогод, тако ти Бога — викну један од Мицкових другова оном рањеном.

Тај рањени, то вам је тај Веле. То вам је прави веселник у Мицковој дружини. Негда их увесељаваше старина Радоје својим гуслама а сада овај Веле својим досеткама. Да није било њега, дружина би скоро била мртва. Овај би увек нашао да им штогод прича, и то тако смешно да би се морали сви слатко насмејати. Мали, дежмекаст а јак к’о тресак. И сама његова спољашност привлачила је човека.

Он се ни у самом боју, па ни при покољу са Турцима не могаше уздржати а да не каже и по коју масну и да тако од свију осталих изазове буран смеј.

Али погледајте га сад само!... Сви поседали око ватре, где им се куваше ручак, па тако нешто разговарају а он се измакнуо на двадесет корачаји иза њих па ћути к’о заливен. Одвезао ногу, упиљио очи право ка оном месту, где га беше арнаутско зрно погодило, па и не дише.

— Еј, Веле! — опет ће један кад им већ додија оно ћутање — ама дед’ бар штогод!...

Но Веле опет ћути. Пошто дуго онако гледаше у рану, поче је сад обвијати крпама, натопљеним у шпиритусу, који му лек беше сам Мицко препоручио.

— Море овај Веле баш вам је неки страшљивац!... Тај вам се и од самог убода игле боји и мисли да ће одмах умрети! — поче опет један други да би га тиме изазвао.

Сад сви скренуше пажњу, да виде шта ли ће сад Веле, јер се он увек хваљаше, како се ни саме смрти не боји.

— Ко?... Зар ја? — викну одмах Веле као опарен.

— Па, ваљда није мој покојни ђед! — одговори му онај исти, што га беше мало час изазвао.

— Е, мој брате!... Зашто имам да се бојим смрти, кад код куће немам кога „ни да ми крека ни да ми врека!“...

— Бојиш се, Веле, бојиш! — упадоше сад други, дирајући га. — Што јест, јест, не треба крити!...

— Јок вала!... Сунце ће опет грејати, па баш и да умрем! — одговори Веле сасвим равнодушно.

— Море, оставте човека, што сте га напали! — викну сад један, који за све време овог разговора ћуташе и са осмехом слушаше њихов разговор. — Дед’ Веле, дед’... причај нам што!... Остави ти ове пецкаше, којима је увек намера да вређају другога!...

— Та оставте ме, за име Бога на миру, док бар ову ногу не завијем! — викну сад Веле чисто љутећи се.

Сви одмах прснуше у смеј, видећи како се овај њихов веселник љути, пипајући непрестано око оне његове ране.

— А што, Веле? — опет ће онај први, пошто се сав беше заценуо од смеја.

— Лако је вама, кад су вам ноге здраве!...

— Кад је здрава, Веле, глава, не мари ништа!

Чу се звиждање. Они одмах прекину њихов разговор, који би трајао можда све дотле, док најзад не би присилили Веле-а, да им што год прича само да га не би више задиркивали.

Још није прошло ни неколико дана од како помлатише на овом истом месту оне Арнауте а ево се опет чује звиждање. Брзо скочише сви, па и сам Веле, јер рана није била тако опасна, и појуре на друм. Кад тамо, а оно читава чета од Бугараша — косача, међ’ којима је био и неки Станимир из Криве Паланке, кога Мицко врло добро познаваше.

Мицко видећи да су то обични радници — косачи из Бугарске, па још кад позна међу њима и Станимира, он их одмах позва на разговор, а нарочито због свог познаника — Станимира.

Сви одоше сад на оно исто место где су и пре седели, и ту се дуго разговараху међу собом а нарочито Мицко са Станимиром. Мицко им беше дао мало и сланине, сира и хлеба, те се ови мало и окрепе после дугог путовања од неколико дана.

— Сад идите, браћо, у здрављу! — рече им Мицко, кад ови беху продужили свој пут, — али да се нисте шалили, да нас коме прокажете!...

— Не бој се, харамбашо! — одговоре му Бугараши.

— Не брини, брат-Мицко! — заврши Станимир и тако продуже пут, а Мицко се опет поврати са својом дружином на раније место.

Турцима беху већ грозно додијале ове хајдучке чете. Није било Турчина, да се упусти на овај друм, који беше Мицко заузео, а да не остане мртав на њему или да не оде осакаћен. Као што рекох, то им беше и сувише додијало. Више пута су дизали грдне хајке, само да би тога харамбашу Мицка ма како уништили, али узалуд. Увек су били грозно потучени тако, да у последње време нико се и не смеде усудити да пође противу Мицка и његове дружине.

Најзад, буљубаша Бефтер успе, те састави чету од неких седамдесет људи, који беху све саме пустахије. То су прави Јаничари, без игде икога свога, сиромаси а готови да се и за најмању ствар са сваким потуку.

Са оваком четом Бафтер се упути право ка Мицку, знајући где је он са својом дружином. Преко српских села пролазили су као прави дивљаци. Где год беху прошли, увек за собом остављаху све саму пустош. Много је српских синова тада пало испод њихових разбојничких ножева, шта више, бесне пустахије не задовољаху се само тиме, већ пошто многа села тако опленише, а они их после тога предаваху и самоме пламену и тек онда тријумфоваху своју победу.

Пустошећи тако они дођоше и до самога села Крстца, недалеко од Мицковог логора. Многи српски сељаци, пошто се извукоше из овог покоља, који сад завлада и у Крстцу, одмах појуре ка Мицку да би га замолили за помоћ.

Чим Мицко чу за ово од ових бедних сељака, он брзо појури са својом дружином и заузе бусију, недалеко од нападнутог села и то на самом друму којим ће пустахије сигурно проћи.

После кратког очекивања тако за бусијом, појаве се и саме пустахије са грдном пљачком, која је на коњима ишла за њима, а на челу свију био је Бафтер. Он јахаше на бесном хату који непрестано подиграваше бесно фрчући, као да подозреваше нешто. И заиста, кад беху већ у близини, Мицкова мартинка љуто цикну и буљубаша Бафтер с места се стропошта стрмоглавце, силно треснувши својом главом о пешчани друм.

Сад Мицкова дружина, чувши мартинку свога војводе, одмах оборе силне плотуне у гомилу ових пустахија. Они брзо појуре напред но досетивши се пљачке, опет хтедоше натраг. Ту се начини читава гужва од њих, ал’ плотуни Мицкове дружине беху сад у јеку, сипајући непрестано врело олово као из неког вулкана.

На бојном пољу остаде преко двадесет мртвих пустахија а и сам охоли Бафтер, осталисе пак разбегоше куд који јурећи свом жестином, оставивши сву пљачку, коју беху похарали од многих села.

Мицко не хтеде јурити за њима већ одмах похвата са својим друговима коње, натоварене са пљачком, и предаде их сељацима села Крстца.

Благодарни сељаци не могоше да пропусте а да се за оваку освету не одуже харамбаши Мицку и његовој дружини. Одмах га зато позваше још са бојнога поља, у своје село и ту и њега и дружину му гошћаху пуна три дана све самим младим јагањцима а и румеником вином.

После оваког тродневног гошћења Мицко се спусти са својом дружином најпре у село Степане а одатле у село Извор. Овде је Мицко имао једног свог старог пријатеља, кога обично зваху чорбаџи-Мишом.

Овај Миша био је чувен са свога богатства. Још му нема ни четрдесет година а он већ постао старешином огромне задруге, од преко шесдесет које мушких које женских лица. Истина, било је од њега и много старијих у кући, но он се између свију истицаше као најбистрији и најспособнији за такав положај у тако огромној задрузи.

Ни сам Миша није знао колико има ланаца земље, колико пашњака и ливада, колико забрана, воћњака и другог имања. Скоро половини задругара није могао ни име погодити. Читаву трећину села заузимало је преко тридесет зграда, не рачунајући амбаре и друге кошеве за жита.

Апелујући на толико богатство Мишино, а и на своје старо пријатељство с њим, Мицко и не сумњаше у његово гостопримство, зато сад и оде са својом дружином к њему.

И заиста, Миша их веома усрдно прими. Тако сад Мицко остаде код њега неколико дана, уживајући богато његово гостопримство.

У истом селу живео је и чувени бег, кога у Лесковцу зваху Пашагом. Он је у Лесковцу живео повише година и отуда дође у Извор још 1885. године, јер овде беху и његови претци становали.

Мицко беше већ наумио да и овога бега уништи. Ту тајну повери он и самом чорбаџи Миши. Но исте ноћи, када је Мицко хтео да пође у његов конак, Миша оде ка Пашаги и јави му да ће га Мицко те ноћи напасти. Ово Миша беше учинио из тог разлога, што је између њега и Пашаге било веома чврсто пријатељство.

Пашага, чувши за ово, одмах опреми коња и кола и још исте вечери утече са својом породицом у Велес.

Мицко на ово издајство није ни слутио. Он је имао великог поверења код Мише, зато откривши му своју намеру он није слутио ни најмање, да ће га у томе изневерити Миша и да ће му осујетити план.

Још исте ноћи Мицко се крену са својом дружином право ка Пашагином конаку. Ноћ је била већ далеко превалила. Месечина сијаше као дан, те је Мицко морао полако ступати ка конаку, кријући се непрестано уз сеоске плотове.

Чим стигоше до самог зида, којим беше конак опкољен, одмах се један од другова саже, а други преко њега испне се на зид и одатле скочи у двориште. Овај одмах отвори капију и сви беху сад унутра. Гурајући се непрестано уз [90] зид, којим беше конак ограђен, да их не би ко спазио, зађоше они сад полако и иза самог зида од конака. Сад се примакоше и до самог конака, па опет поред његових зидова дођу најзад и до улаза за у конак. Пошто се полако испеше степеницама, то већ беху пред самим вратима за улаз у одаје. Неколико њих снажно ударе сад у врата, па одбацивши их далеко унутра, они свом жестином улете, са голим јатаганима, у конак.

Час су улетали у ову, час у ону собу, час претурали кревете, доламе, завирише најзад и у сваки чошак, али нигде ништа. Од Пашаге и његове породице нема ни помена. Мицко просто не могаше веровати својим рођеним очима. Он и даље непрестано трагаше по собама и најзад наиђе на једног од Пашагиних слугу, који на лупу од срозаних врата беше одмах одјурио у једну скривену одајицу па се у једном углу сав згрчио, чисто не дишући.

— Казуј, море, где је бег? — грми љутито Мицко и одмах потеже јатаганом.

Он сад беше толико разјарен, да би и на свог рођеног оца пуцао. Било му је страшно криво: како то да му умакне Пашага баш те ноћи.

— Ја незнам, господар! — промуца момак а грозница већ увелико беше завладала њим, гледајући у изманути јатаган.

— Казуј бре, пезевенк, или те сад здробих! — грмну Мицко још оштрије и у мал’ што не тресну својим јатаганом, који необично задрхта у том тренутку у његовој десници.

— Казуј море, гола туркешањо! — викнуше сад и остали Мицкови другови, који на Мицкову вику брзо дотрчаше к њему да виде шта је то било.

— Он... ефендија... он још синоћ — рано оде некуд колима! — једва промуца момак, јер га ови просто устрелише својим оштрим погледима.

— Куда!?... зашто?! — чу се опет бурни глас осталих.

— Куда?!... не знам!... Нешто му каза чорбаџи-Миша а он одмах коња па одјури некуд!...

Сви се згрануше кад чуше ове речи. Зар чорбаџи-Миша да их изневери?... То им је изгледало веома чудновато и загонетно.

— А... чорбаши Мишо!... Тако ли је то! — викну Мицко чудећи се. — Добро, добро... сад ћу ја њему одмах показати, шта опет Мицко зна!...

Сад он одмах појури са својом дружином право ка Мишиној кући, оставивши момка недирнутог.

Као муња улети сад Мицко у кућу, кад ал’ Мише нема. Миша се мало доцније беше досетио да ће Мицко сигурно сазнати, да га је он изневерио и открио Пашаги његову намеру, зато беше и утекао, знајући да ће Мицко одмах заменити Пашагину главу са његовом. Он се, заиста, доцније и покаје но узалуд.

— Где је Миша? — грмну сад Мицко и одмах исука јатаган.

— Он оде некуд баш мало пре! — одговоре му Мишини укућани, чудећи се оваком Мицковом држању, јер они ништа нису ни знали за Мицкову намеру, нити пак да га је Миша изневерио.

— Добро!... кад буде он сам дошао к мени, онда ћете добити ово ваше дете! — заврши Мицко и дохвати Мишиног сина за руку, па заједно са својим друговима пође ка планини.

Сви укућани бризну у плач. Они беху као громом поражени овим. У толико им беше теже што нису знали, зашто се ово овако догађа. Дуго сад он мољаху и преклињаху Мицка, љубећи му крајеве од доламе и квасећи их врелим сузама, само да им пусти дете. Обећаваху му шта више и то, да ће му сами предати Мишу, чим се исти буде вратио, но узалуд. Мицко беше као рис разјарен, па никако да попусти.

Мишином сину беше већ седамнајест година. Он беше већ и испросио за себе девојку и то баш кћер једнога од Мицкових јатака. И он сам тужно запомагаше и плакаше, [92] када га извукоше из куће и поведоше везана у планину, но ни то није могло да ублажи увређену душу Мицкову.

Сутра-дан одмах одоше ка Мицку: Мишина жена, сеоски попа из истога села, онај Мицков јатак, у кога Мишин син беше запросио себи девојку и многи други из Мишине породице, као и други угледни сељаци из истога села.

Сад га сви мољаху и преклињаху да пусти дете, говорећи му како оно није ништа криво. Тужно пак запомагаше Мишина жена за својим дететом, које и сада никако не престајаше да лије горке сузе за својом уцвељеном мајком.

Најзад му сви обећаше, да ће му у најкраћем року предати и самога Мишу, само да пусти дете а за ово му загарантоваше и самим својим животом.

Мицко беше јако дирнут оним запомагањем и горким плачем као и јецањем Мишине жене и сина јој, па на молбу осталих а нарочито његовог јатака, он најзад нареди да се дете одмах одвеже и пусти на слободу.

После овога Мицко је неколико дана очекивао на оне, што му дадоше гарантије, да ће му довести Мишу.

И заиста они су непрестано трагали за Мишом, јер су знали шта их чека од Мицка, но узалуд. Са зебњом очекиваху сад они на казну од Мицка и његове дружине.

Но како већ беше настала хладна јесен, то другови наговоре Мицка, да напусте ово место и да се што раније побрину за место, где би се могли у хладнијим данима да заклоне.

Мицко сад диже руке и од чорбаџи-Мише и од оних, који му гарантоваху, да ће му истога предати, па се одмах крену са тог места и пође даље. Најпре стиже у Башино село, па снабдевши се у њему довољно храном, он одмах продужи пут.

После неколико дана дође у Куманово и ту се задржи за извесно време, да би се мало одморио. Одавде се упути ка граници, па дошав до исте, он преко Ристовца, пређе и [93] преко ње и после неколико часова стигне у Врање — месеца октобра 1885. године.

У путу од Извора до саме границе — до Ристовца имао је пуно омањих сукоба са Турцима, но он их свуда обилато награђиваше врелим зрнцима од мартинака као и оштрим сечицама од јатагана.

На овом путу од Извора до Ристовца а недалеко од Куманова, Мицко беше оставио седамнајест својих другова, да би они ту потражили себи склониште за зиму и овој чети био је сада поглавар онај исти Веле, кога беше онај Арнаутин пре ранио у ногу.

Чим Мицко уђе у Врање са тринајест својих другова одмах се скупи светина да би видела тога чувеног харамбашу Мицка, који почини толике јаде и толика зла обесним Турцима а који им и даљим својим животом задаје огроман страх.

Но и сама његова спољашност била је веома примамљива, те и она привуче к себи још више радозналу масу Врањанаца. Висок, крупан, а кад корача он чисто земљу потреса. Коса црна, врло дугачка, јер се обично бораше гологлав, лице опаљено од сунца па оне црне обрве и оштар поглед његових крупних очију, чисто вам страх задаје, кад га погледате. Фистан од дебелог ланеног платна а тако и чакшире, све масно — да не би примало кишу. Три редника, пуни све самим убојним метцима и то два се укрштаху преко прсију а један око паса. О појасу дугачак јатаган, пиштољ-кремењак и један оштар ханџар. О рамену мартинка извезена све самим сребром.

Овака његова спољашност морала је скренути свакоме пажњу, како оних, који беху већ слушали о њему, тако и оних, који никад нису ни чули за њега.

Нашав се у средини оволике радознале масе, Мицко се брзо склони у једну оближњу кафану и ту остаде за неко извесно време а у намери да би се светина разишла. Мало доцније оде он у једну оближњу берберницу, те се ту мало дотера. [94] Сад купи још и једне чакшире, гуњ и једну шубару — астраган, затим се одмах пресвуче и обуче ово ново одело, те тако доби друкшу спољашњост, но што пре беше.

Овако обучен и ошишан могао је слободно излазити у варош и крстарити у свима правцима а да не служи више као предмет чуђења радозналој светини.

Ето, после толиких ратовања, после толиких тешких бораба са Турцима, Мицко се опет враћа у Србију, да би мало и својој души дао спокојства. Ипак, њега не догони овамо тешкоћа услед непрестаних бораба, услед непрестаних покоља са бесним Турцима, већ хладна јесен, која наговешћаваше још хладну зиму. Услед тога и дође овамо, да потражи склониште, где би могао са својом дружином провести зиму а у потпуној слободи и миру.

Најпре је мислио да иде у Ћустендил и да тамо проведе хладне зимске дане а у наручју своје љубавнице Гине, но како тада беху прилично затегнути односи између Србије и Бугарске, то он симпатишући више Србима и не оде тамо.

Гина, пак, беше изгубила сву наду, да ће јој се Мицко икад више вратити. Она држаше насигурно, да је Мицко већ погинуо, знајући да је отишао да се бори и коље са Турцима. У том очекивању на Мицков повратак, она се најзад и удаде и то за једног кројача, који се из Софије беше стално населио у Ћустендилу. У први мах, кад је тај кројач беше затражио, њена га мати и одби са изговором, као да јој је муж скоро умро и да још за њим жали. Овај кројач све дотле, док не чу овакав изговор од Гинине мајке, држао је да је Гина још девојка. Сада, пак, беше потпуно уверен да је она удовица, ма да је Мицко беше само заручио и ма да је он још у животу. Ипак, он не могаше да пропусти прилику а да понова не затражи Гинину руку, јер му она већ беше освојила срце. Како пак беше прошло неколико месеци од онога дана, када је он први пут беше затражио и како се Мицко никако не враћаше нити даваше каквог гласа о себи, то сад и пристаде Гинина мати.

После неколико дана од овога, могли сте видети како Гина нежно грли и љуби свога кројача а Мицко јој ни на памети. Кат-кад обузела би је нека неодољива топлина и језа, сетивши се Мицка и оне његове жарке љубави, но тад би се брзо бацила у наручја свога новога драгана и тако одмах заборави на раније мисли.

Мицко је за ово мало доцније и чуо, но да не би порушио срећу ономе невинашцу, које он онако жарко љубљаше, те се још одмах беше решио, да се никако више и не враћа у Ћустендил.

Кад већ беше стигао са својом дружином у Врање, он одмах нађе једну кафану у којој би имао да презими, пошто се већ беше решио да ту и остане преко целе зиме.

Краљ Милан баш у то време беше у Нишу. Он је и сам много слушао о харамбаши Мицку, о његовом јуначком четничком ратовању са Турцима, о његовом храбром држању као и његовој смелости у српско-турском рату — 1877. год. и зато беше веома радознао да види тога јунака, тога војводу и харамбашу, који толики страх задаје Турцима.

Кад чу сад Краљ Милан, да је Мицко дошао са својом дружином у Врање, он одмах нареди тадањем окружном начелнику у Врање Милану Стојићевићу... да исти изјави његову жељу харамбаши Мицку, како је он рад да га лично види.

Тако не прође ни неколико дана од Мицковог доласка у Врање а он доби позив, којим га окружни начелник позиваше ради извесног саопштења. Мицко с места оде начелнику који му сад и саопшти жељу краљеву.

— На позив Његовог Величанства, краља Милана радо идем! — одговори Мицко начелнику, када му овај беше прочитао краљево наређење.

— А колико би новаца требало за тебе и за твоју дружину до Ниша, јер је наређење такво, да ти ми дамо и путног трошка? — упита сад начелник.

— Новаца? ... не треба ништа!... за то је платила турска хазна (благајна)!...

— Не, не!... кажи колико ће ти требати да ти још одмах издам!...

— Аја, не треба ништа!...

— Добро, добро!... како ти велиш!...

После још подужег разговора са начелником Мицко се удаљи и оде право у кафану, где му беху заостали другови. Чим стиже у кафану, одмах им нареди он да се спремају на пут, јер, вели, морају још сутра да пођу за Ниш, а по жељи краља Милана.

— Живео краљ Милан, наш славни господар!... Живео харамбаша Мицко, наш храбри војвода! — клицаху радосно његови другови и одмах дохвате своје јатагане и мартинке да их очисте, јер чиме ће се и понети пред краљем ако не својим сјајним оружјем.

VIII.

Тек што је зора зарудила. Зајапурено источно небо дивно се осмехиваше, објављујући нам да ће бити леп дан. Најзад се појави и онај див-јунак, који беше стао иза зоре, као да би хтео да сакрије своје сјајно лице.

Мицко већ беше на путу. Њега и још двојицу му од другова возио је кочијаш Мита Пуља , а остале његове другове још троја кола.

Бесна два вранчића Пуљина чисто лете, а остали за њима јуре у највећем каријеру, само да им први не би умакли. Праска од мартинака и весела песма из јуначких груди већ поче да бруји.

За неколико часова већ беху у Владичином Хану. Ту Мицко одмах сиђе са својим друговима, да би се мало заложили и попили по коју чашу вина.

После неколико минута Мицко устаде и пође:

— Хајде, Мито! — викну он кочијашу, који баш у том моменту беше нагнуо оканицу, пуну са вином, а оно само ври, запенушило се к’о море.

Но кочијаш као да и не чује, што га харамбаша зове. Натегао ону оканицу па никако не попушта, већ се све више и више повија позади са издигнутом главом а оканица скоро да се изручи над његовим лицем.

— Мито... одмах!... Ама, чини ми се, ти као да си наумио, да ја тебе возим, али... — викну Мицко, па и не довршив, пође ка кочијашу да би му отео оканицу.

— Аха! — викну Мита и скиде оканицу. — Грехота је од Бога војводо, ако овако лепо вино оставимо — ми — јунаци — а да га после нас пију жене! заврши сад Мита и пође кад већ беше испразнио ону оканицу.

Пошто Мицко плати механџији, то одмах продуже пут. Сад наста још већа праска од мартинака. Песма само бруји. Прави сељачки сватови у оно доба, кад пођу са младом. Гора само јечи од грмљаве мартинака а и фијукања њихових врелих куршума. Изгледаше као да хоће да заметне кавгу са овим јунацима, што јој, ваљда, кваре тихо спокојство или најзад, што јој кваре хор од умилних песмица њених сиротана — птичица.

Но ови горски синови ни да чују за ту њену срџбу. Мартинке и даље праште а песма не престаје. И сами вранчићи осећаху неку милину па не престају да лете.

Тек што сунце кулминоваше а они стигну у Џеп. Пошто беше време ручку, то се овде мало више и задрже, да би и сами учинили тај адет (обичај). Кочијаш Мита већ се беше нашао у послу око припремања ручка а наравно и доброг вина.

После ручка и кратког одмора, за које се време и коњи прилично одморише, поседају опет сви у кола и пођу даље. Што су ишли више, пут је настајао све бољи и лепши. Истина, сунчана жега беше у јеку, али густо грање од ораховог [98] и другог дрвећа, које беше и с једне и с друге стране насипа засађено, правило им је дивну хладовину.

Коњи су сад већ лакше ишли. Место грмљавине од мартинака и јуначке песме беше настала шала и смејање. Кочијаш Мита у стању је просто да и мртвога насмеје а камо ли живога. Он сад не престајаше са својим шалама и смешним досеткама све до саме Грделице а с њим такође ни бурно смејање веселих хајдука.

Кад већ стигоше у Грделицу, одмах, пред првом кафаном кочијаш Мита скочи из кола, да би и овде коју попио, ма да се Мицко беше решио да се овде и не задржава већ да одмах продужи пут. Но Мита му већ поквари овај жељени план. Тај вам је човек у стању да пије целог дана и опет да му се ништа од пијанства не примети. Он за воду управо и не зна. Ујутру, увече, просто у свако доба, њему је једино пиће, којим гаси своју жеђ, вино. Сигурно зато и оде у винаре. Многи веле да винари не употребљавају никакве алкохоле, ма да их имају у изобиљу, но то је код Мите баш обратно. Он вам је и данас онај исти Мита Пуља, какав беше и пре шеснајест година, само што сада није више кочијаш већ винар. Он и сада место кафе или ракије ујутру пије вино. Када, дакле, и у Грделици беше мало скрнуо он се опет врати у кола и одмах ошину вранчиће, да би тиме надокнадио у времену, што га беше изгубио у Грделици.

Сад настаде поново праска од убојних мартинака. Хладовина богата а насип к’о тепсија.

После непуна два сата уђу са веселом песмом и у Лесковац. Сунце беше већ на заходу. Бледи зраци све више и више ишчезаваху, док се најзад не угасише сасвим. Западно небо сад се тако дивно зарумени, да га је милина било гледати. Вечерњи пак лохорић већ поче да пири.

У великом касу и са песмом појуре сад они кроз чаршију и тек се зауставе пред кафаном Димитрија Грка. Одмах за тим сиђоше с кола, да би учинили један мали обед.

Пошто се мало заложе и разгале своје уморне душе румеником вином, то одмах продуже пут.

— Ала је вино! — поче сад кочијаш Мита, кад беху већ изашли из вароши.

— А... богати! одговори му Мицко.

— Славе ми, војводо, баш не бих жалио да умрем у овом Лесковцу и то због овога вина!...

— Зар баш у њему и то због вина?!...

— Баш у њему и — право да ти кажем, баш у овом подруму код онога Грка, где сад бесмо!...

— Зар баш код Грка?...

— Грк, али... славе ми, бачва крк па богато! — одговори му кочијаш Мита, ударивши одмах у силно смејање.

— Море, нисам ја знао да је то нека „Грчина“ а ти ми га мајци не би онде сишао!...

Е, ал’ видиш, ја кад намислим некуд, ја никога и не питам, већ право па тамо!...

— Добро, добро!... Ја већ видим, да ћу ја тебе морати да возим, ма да си ти кочијаш, али вере ми... знај, да ми нећеш ући у кола!... Везаћу те конопцем за гушу па позади за кола, те ћеш ми као какво пашче морати да јуриш за колима!... Знај добро!...

Мита се сав заценуо па да прсне од смеја:

— Доста, тако ти Бога, војводо!... цркох!...

— Хајд, хајд... продужи само ти овако, па ћеш видети шта опет Мицко зна!...

Сад се мало ућуташе. Но не прође ни неколико тренутака а кочијаш Мита опет поче да тражи ђавола. Неће враг никако да мирује.

Мицко се баш у том времену беше сетио неког свог ранијег друга, који беше сад на робији у нишком граду и сад беше почео да размишља о томе како би то било да замоли краља Милана у Нишу па да му пусти тог друга са робије.

Ал’ Мита само слегао раменима, смешећи се упиљио очи право у Мицка, па чисто изазивајући га опет поче:

— Ама винце!...

— Ах!... ћопек један!... винце.., винце!,,, — викну Мицко па и не довршив баци плахо десну руку на свој јатаган.

Мита се у моменту стропошта са предњег седишта позади у кола, ухватио се за трбух, па да прсне од силног смејања, чисто да се угуши.

— Дижи се бре!... Ах, ћерата, ћерата... пезевенк један! — викну Мицко па и сам поче силно да се смеје, видевши како се Мита скотрља.

Но они у том тренутку беху заборавили на коње. Мита испустио узде па и не помишља на њих, већ заједно са Мицком ударио у смеј. Но коњи и иначе уморни претворе одмах кас у лаган ход, али како нису знали куда ће, то се управише право ка јендеку.

— Брзо!... Мито!... кола у јендек! — поче викати Мицко, кад примети ово, и силно повуче Миту за доламу.

Мита се сад брзо прибра и одмах скочи на седиште, па дохватив узде, ошину коње а чили вранци с места полетеше као виле. За неколико тренутака улетеше они каријером сад и у сам Печењевац.

Већ беше осам сати. Месечина к’о дан. Небројена звездана јата само бљеште те изгледаше као да милијарди кандила гори на плаветном небеском своду. Кад-кад по која јако би засветлила а час опет као да почиње да се гаси — као да јој какав лахорић повија светлост час тамо час амо. Сјајне звезде, до којих овај див беше дошао, одмах се губљаху, те изгледаше као да их овај див просто гута или ваљда заклањаху своје сјајно лице, да не би гледале више овога поносног дива. Но не прође много а оне се опет појављиваху, чим би се тај див мало уклонио од њих.

Мицко је мислио да овде и не застаје, већ да одмах продуже пут. Али кочијаш Мита одмах застаде пред првом кафаном и с места скочи из кола. Но Мицко опет не хте да силази, већ остаде да тако у колима попију по коју.

Мита брзо улети у кафану и за минут а он се већ појави [101] са великом оканицом на вратима и брзо приђе ка Мицку. Пошто се Мицко мало напи, то се сад оканица ређаше и међу осталим његовим друговима. Када је већ испразне, то се опет крену.

Одавде су сад путовали без престанка све до Чечина. Праска мартинака и она силна песма — све то сад беше умукло. Ноћна јесења хладноћа беше прилична а још већа када се путује колима. Свак се беше сад згрчио и тако посматраше, како се месец шета по звезданом небу.

После подужег путовања дођу до Чечинске механе, која беше на самом друму. Кроз кључаницу од затворених врата приметише ови како продире светлост.

Мицко одмах сиђе с кола да би мало „исправио ноге“ — као што сам рече, па то одобри и Мити кочијашу. У механу прво уђе Мита. Гурну врата и она се одмах отворе, јер момак који дремаше за келнерајем, беше заборавио да закључа врата.

— Устај, бре... шта си задремао! — викну сад Мита момку, који се беше толико занео, да их и не осети кад ови уђоше.

Момак се трже у великом страху и поче трљати очи.

— Зар ти ниси чуо, да ће овде доћи војвода Мицко?! — упита сад Мита.

— Ја, јок!...

— Ето, ово је наш војвода и харамбаша, ово је тај Мицко! — настави Мита и баци своју деснуруку на Мицково раме.

Момак гледаше убезекнуто, дрхтећи сав, у Мицка, који му веома страшан изгледаше у оном хајдучком оделу, у коме он беше пошао за Ниш.

— Не бој се, момче,не бој! .. и ја сам Србин к’о и ти! — поче Мицко да га слободи, тапшући га по рамену.

Док се сад Мицко разговараше са момком дотле Мита већ беше ушао у келнерај и већ натегао оканицу са вином, коју беше нашао на истоме.

— Ах! — стресе се сад Мита, остављајући скоро празну оканицу. — Не ваља ти, момче, вино!

— Нема друго!... то је ново! — одговори му момак.

— Не ваља, војводо!— хајдмо даље — настави Мита па пође, тргнувши за собом и Мицка.

Пошто Мицко и иначе беше само зато сишао да би мало „исправио ноге“, то сад одмах и сам пође. То исто учине и остали.

Када се сад сви успеше у кола, то коњи буду одмах ошинути и тако се пут понова продужи.

Час касом а час лаганим ходом морадоше они пробавити скоро три часа док стигоше и до Курвиног Града. У самом подножју брда а на друму био је један стари хан, који тада држаше неки Ђорђе-Цинцарин.

Пошто већ беше превалила поноћ, то је хан био затворен. Но утуљена лампа још је мало светлуцала те изгледаше као да се с душом бори. Ђорђе се извалио на једној клупи па само хрче.

Чим стигоше до хана, одмах зауставе кола и сиђу. Сви беху намерни да овде затраже што за јело, јер беху прилично огладнели. Мицко први приђе вратима и закуца полако. Но када не доби никаквог одзива изнутра, он сад скиде мартинку с рамена и поче снажно ударати њеним кундаком о врата.

Механџија сад брзо скочи, преплашен услед оволике лупњаве и полако приђе вратима:

— Кој тој, џанум, чука наћске?...

— Отварај брзо!... Срби путници... хоће да се одморе и да вечерају! — викну Мицко споља, очекујући са нестрпљењем да што пре уђе у хан.

— Какво вечера сега тражите, море? ... Мачки да јадите.. у поли ноћ ли се јади?...

— Море, отварај брзо, еј!... немам кад више да чекам! — викну Мицко још јаче и стаде дрмусати врата.

Е нећем да ви отворим па пукните! — викну Цинцарин љутито и пође ка клупи да би се опет извалио.

Мицко већ плану од љутине. У маху из све снаге удари сад он својим десним раменом о врата и ова се с места стровалише. Сад скочи и на самог Цинцарина, који се беше сав згрануо од чуда, па дохватив га снажно својим рукама, издиже га и силио тресну о под.

— Чекај ти, цинцарска ћифтаријо, да ти покажем ја, ко ће да јади мачки, да ли ти или ја!...

— Ама шчо сакате де? све че ви одма дам! — поче сад Цинцарин молећим гласом, дижући се са пода, само да га више не би дирали.

— Вина, вина! — викну кочијаш Мита.

— И које пржено пиле! — упадоше сложно остали.

— А... ти ли си тој, бре, Пуљо? — упита сад Цинцарин кочијаша Миту, јер га исти познаваше, пошто је он увек код њега свраћао, кад год би прошао овим путем.

— Ја, газда Ђорђе, ја!... Што си ми се ти нешто наљутио?...

— Нишчо де!... шчо било, било!...

— Добро, добро, газда Ђорђе... што било, било, но сад донеси мало вина, па онда и оно друго, што ти ови моји господари наредише!...

— Отров да попијеш! — промрмља Цинцарин у себи. — Земи си кључ, па си точи сам у подрум, а ја че неко петла да уватим на легало!...

Кочијаш Мита одмах узе кључ од подрума и оде да точи вино а Цинцарин Ђорђе да хвата пилиће.

Сад се и остали нађоше у послу. Сви се беху искупили око механџије и помагаху му око спремања њихове вечере. Не прође ни један сат а вечера већ беше готова. На столу све сами пржени пилићи а и неколико оканица, пуних са вином, што их напуни у подруму сам кочијаш Мита.

Како беху сви изгладнели услед непрестаног путовања, то брзо сад поседаше око стола и почеше јести, залевајући час по час рујним вином.

Пошто се овде и више задржаше, но што су мислили, то сад брзо сврше са вечером и пођу, да би што пре стигли у Ниш.

— Шта има да се плати? — упита Мицко механџију сад при поласку.

— Нишчо нема, нишчо!... идите си сега сос здравље! — одговори му овај, јер једва чекаше да их се што пре отараси.

Мицко ипак извади једну златну лиру и баци је на сто па пође са свима из хана. Пошто се испеше у кола, то сад по-појуре жестоким касом. Коњи се беху прилично одморили, па сад и сами појурише, ваљда, знајући да су већ близу самога Ниша.

Тек зора што беше почела да руди а они већ улажаху и у саму варош — Ниш. На Лесковачкој Капији беше изашао Коле Рашић, са још неколико нишких грађана, јер ови беху чули, да ће доћи од прилике у то време тај чувени харамбаша Мицко.

Чим Мицкова кола стигоше до Лесковачке Капије, одмах Рашић заустави кола и поздрави Мицка са добродошлицом, изјавивши му у исто време, да је он са свима својим грађанима изашао нарочито њему у сусрет.

Сад Мицко сиђе са кола те се братски ижљуби са Рашићем и осталим грађанима. Ово исто учинише и остали његови другови.

После оваког срдачног састанка пођоше сви ка Рашићевој кући, јер им он изјави своју жељу, да је рад, да му целог тог дана буду они као гости.

Сутра дан, после врло лепог угошћења код Рашића, Мицко се јави са своја два друга за аудијенцију код краља Милана.

Чим краљ Милан сазна за ово одмах нареди, да се ови пусте к њему.

Сад Мицко са своја два друга, потпуно наоружан и у хајдучком оделу, уђе у собу код Краља. Ту се беше затекао [105] и ондашњи нишки началник — Риста Бадемлић а и Милутин Гарашанин.

Чим Мицко ступи у собу, одмах познаде и то по самој спољашности Краља Милана, па окренув се њему поздрави га са:

— Помоз’ Бог, Господару!...

— Бог ти помог’о, јуначе! — отпоздрави му Краљ и одмах пођоше један другоме у сусрет, те се јуначки руковаше.

— Здраво, добро!...

— Хвала Богу, добро је!... а како ти јуначе?...

— Па... добро је!... Хвала Богу, биће боље!..

Сад се Мицко поздрави и са Бадемлићем а и са Гарашанином. Остали његови другови беху се потпуно угледали на њега и понашаху се у овој прилици онако исто као и он сам.

Краљ Милан их после овога понуди те седоше. Он је био сад веома радостан, што му се дала ова прилика, да сазна што више о Мицку, о томе јунаку, о коме се толико причаше, како задаје велики страх, и бригу његовом највећем крвнику — Турчину. Зато га он сад распитиваше потанко о целом његовом животу, како о детињству и четовању у Влашкој и Бугарској, тако и о последњим његовим борбама у Македонији и Старој Србији.

Мицко му је на сва питања веома јасно одговарао. Краљ Милан се пак све више и више дивљаше његовом јунаштву и смелости, што све могаше да дозна из његових речи.

За све време, док су они овако разговарали, један од дворана непрестано их је служио коњаком и дуваном.

— Је ли, Мицко! — упита сад Гарашанин, — ко је ту — пре неколико дана убио недалеко од Прилепа једног бугарског попа?...

Мицко се сад узврпољи. Било му је и сувише загонетно, што баш ово да падне Гарашанину на памет. Најзад се мало прибра и одговори са приличним гњевом:

— Баш онај, који сад с тобом говори!...

— А што да га убијеш?...

Гарашанин беше ове речи изговорио врло озбиљно, те Мицко већ плану, јер њему и не треба много.

— Заслужио је! — одговори сад Мицко прилично оштро.

— Зар баш онако зликовачки?... да га обесиш?...

— Тако, тако!... и опет ћу исто тако!...

— И опет?...

— И опет да!... и тебе ћу исто тако, само ако будеш онаквог духа и онаквог срца као што беше то код онога распопа! — заврши Мицко а сав беше плануо од љутине.

Мицко је истина убио тог бугарског попа при свом продирању за Врање, но, као што и сам рече он је то и заслужио. Он беше прави злотвор и тиранин српски. Српске породице у његовој околини беху пропиштале услед његовог разбојништва. Зато га Мицко онако богато и награди за та његова разбојничка насиља, чим беше сазнао за њега.

Краљ Милан чувши овај разговор а и кад примети, да је Мицко сав плануо од љутине, он одмах закрати даљу реч Гарашанину.

— Шалим се, харамбашо, шалим! — поче сад Гарашанин врло благо, затим одмах приђе ка Мицку и поче га тапшати по рамену. — Имаш право то је заиста и заслужио!...

— Заслужио да богме!... зато сам му и платио јер ја не волим никоме дужан да остајем!...

— Тако, војводо, тако!... не пожали ни једног српског злотвора па недај им ни да зину! — упаде сад краљ Милан.

— Сасвим!... тако је! — одобраваше му сад и Бадемлић.

— Ама, ја се нашалих само де!... тео сам да видим, шта ли ће ми на то рећи војвода Мицко! — правдаше се опет Гарашанин.

Сад ућуташе сви. Нико управо и није знао шта да отпочне после овог малог сукоба. Тако је трајало неколико минута. Мицко се беше већ мало прибрао и за ово време размишљаше [107] о овој ствари, о којој беше почео да размишља још у путу од Лесковца до Печењевца које му мисли беше пореметио кочијаш Мита оним својим задиркивањем. Сад дакле он понова размишљаше о том, како би то било, да још сад, у овако згодној прилици замоли краља Милана, те да му пусти са робије оног његовог ратног друга Косту.

Исти Коста родом је из Македоније, из села Малешева. Он се је јуначки борио заједно са Мицком противу Турака још у српско-турском рату — 1876. године, а том се приликом уједно беху и збратимили.

После свршеног рата са Турцима Коста оде у своје место рођења — у Малешево и тамо оста за неко време на миру. Но како Турци не престајаху никако са својим насиљима према тамошњим Србима, то Коста дохвати мартинку и јатаган и одмах одлази у гору, да би и сам враћао Турцима жао за срамоту.

Турци су га, заиста, добро и упамтили, јер Коста не беше сам, већ имађаше и своју дружину. Са том пак својом дружином исто је онако очекивао жељно на плен као и сам харамбаша Мицко.

Но Коста се одавно беше окомио и на једну српску породицу, која беше од вајкада крвни непријатељ његовој кући. Како му пак то њено непријатељство и последње време беше веома додијало, то се он најзад реши, да нападне са својом дружином и на ту породицу и да је на тај начин сву уништи. Убрзо он беше овај свој план заиста и остварио.

Но не прође много после овога а он беше дошао у Врање и да сам учествује на свадби једнога од својих другова, који се беше заручио са једном Врањанком, пошто тих дана требало да му буде и свадба. Но како власти у Врању беху сазнале за оно злочинство, што га он беше извршио над оном српском породицом, то га одмах и ухвате а затим и затворе, чим сазнаше да је то тај Коста из Малешева.

После извесног суђења Коста буде и осуђен и то на двадесет година робије у тешком окову и да исту издржава у нишком граду.

Ето, за тога Косту Мицко сада и размишљаше да замоли краља Милана, да би га пустио са робије, јер му беше његово јунаштво — као познато још из заједничког ратовања са Турцима, када се беше с њим, као што рекох и збратимио, веома потребно.

После оноликог ћутања, које беше изазвато оним сукобом између Мицка и Гарашанина, краљ Милан најзад ослови Мицка да се служи коњаком и дуваном.

— Хвала, господару!... пио сам доста, но ако ми је слободно, ја бих те, господару, имао за нешто замолити! — поче сад Мицко веома опрезно, савладавши се једва, да га замоли за ону ствар.

— Кажи, војвода, кажи слободно!... Кажи што си наумио а ја ћу се старати да те задовољим! — ободраваше га краљ Милан и са нестрпљењем, са великом радозналошћу очекиваше на његове даље речи.

— Ја бих ти био особито благодаран, господару, кад би ми ослободио једног мог побратима а и ратног друга, који је од пре неколико месеци на робији овде у нишком граду!...

— А како се зове, војводо, тај твој побратим? — упита сад брзо краљ Милан, јер се и сам радоваше, што ће му се можда дати овим прилика, те да задовољи овога јунака после онога сукоба, који беше изазвао онаку срџбу код њега.

— Коста Ђорђевић, из Македоније! — одговори му Мицко веома брзо ал’ и са неком радошћу.

После овога објашњаваше Мицко краљу, како је тај Коста био врло храбар и срчан у заједничком његовом ратовању са Турцима а за тим и на који је начин допао он ове робије.

Краљ Милан се сад прилично забрину. Да ослободи човека са робије, на коју је осуђен на двадесет година а још није издржао ни пуну годину дана, то му је било некако тугаљиво. Но опет ако не задовољи Мицка а нарочито после онога гњева и сукоба са Гарашанином, то му је било још теже. Он је Мицка овом приликом тако био заволео због његовог [109] јунаштва и смелости, да је увек био готов, да му све учини, само ако би му то било у исто време и у могућности и кад се то не би косило са другим каквим интересима.

У оваквој двоумици краљ Милан се најзад обрати Бадемлићу за савет. Но после кратког разговора и они ућуташе.

Мицко је већ могао да увиди резултат ове ствари по изразу њихових лица. Зато и сам ћуташе. Лице као да му доби неку тамну боју, чело набрао а очи му само сикћу од љутих варница.

— Зар ја нисам ни толико заслужио, зар да ми се ни ова једина жеља не испуни! — размишљаше Мицко у себи а очима не престаје да креше.

Краљ Милан га сада опет ослови:

— Служи се војводо!... Ето коњака... дувана, узми!.., шта си се забринуо толико!...

Но и код самог краља Милана беше сад настало неко нерасположење. И сам непрестано размишљаше сад о томе, на који би начин могао сад да одбије жељу Мицкову или, боље рећи, како би га могао задовољити некако на други начин.

— Хвала, господару!... Благодарим ти више и на коњаку и на дувану!...

— А што, јуначе?... — упита краљ Милан, ма да је и сам знао, да је Мицко већ понова плануо, што му сада беше баш и теже.

— Све ово могу, господару, и сам добити у изобиљу за новац, али мог друга — Косту, никад!... Ти ми га, господару једино можеш поклонити и нико више! — викну сад Мицко веома силно а сав дрхташе од љутине.

— Кажите да се одмах пусти! — викну сад краљ Милан веома радосно, окренувши се ка Бадемлићу. И њему сад беше веома мило што се једва једном помири његов дух са тим, да испуни речену Мицкову жељу.

Сад и самом Мицку лице сину од радости:

— Хвала ти, господару!... Ја, харамбаша Мицко, све [110] до своје смрти нећу моћи да пропустим а да се увек са великом благодарношћу не будем сећао оволике твоје милости, коју си ми сад указао!...

Сад опет наста код свију првашње расположење. Управо сад беху још много расположенији, но што беху онда, када Мицко први пут ступи у ову собу.

Пошто Бадемлић беше изашао, то наста још живљи разговор. Час се говорило о овом час о оном, док најзад Мицко не устаде и са својим друговима не пође.

При растанку Гарашанин пружи Мицку преко тридесет дуката:

— Узми, војводо!... колико за једну кафу!...

— А, не треба! — одговори му Мицко.

— Узми, де... кад ти ја дајем!

— Рекох, не треба!... Мени добро плаћа хазна турскога цара! — одговори Мицко.

Но Гарашанин му, ипак, силом турну у пазухо оне златнике, ма да се Мицко веома опираше.

Сад, да ли је овај новац Гарашанинов или краља Милана, па га Гарашанин дао по његовој жељи, на то вам ни сам Мицко не уме да одговори.

Чим Мицко изађе из двора, кад а на капији стајаше његов друг — Коста, потпуно ослобођен од даљег издржавања робије. Одмах полетеше, у највећој радости и узбуђењу један другом у загрљај, те се ту братски изљубише, као да се Бог зна откад нису видели.

Одатле Коста пође заједно са Мицком у кафану, где беху и остали другови, и он се од тада никако и не растављаше од Мицка све до самог свршетка бугарског рата, који беше убрзо за овим настао.

XI.

Чим Мицко беше већ отишао са Костом у кафану код осталих другова, одмах настаде велика граја између ових. Сви беху неописано радосни, када понова видеше свога старог ратног друга, који далеко од њих, неколико месеци ћуташе окован у тешком гвожђу, у мрачној ћелији.

Сад настаде гозба и узајамно чашћење и то не престајаше све до мрклога мрака.

Мицко још у двору беше добио налог од краља Милана, да се спрема за рат противу Бугара, јер ће исти ускоро планути. Зато Мицко још одмах поче да преговара са својим друговима о овом краљевом налогу.

После подужег разговора они најзад дођоше сложно до резултата, да треба прикупити што већу чету и с њом поћи против Бугара, јер се са овако малом четом поред све њихове храбрости неће моћи да постигну жељени успеси.

Сад Мицко већ поче да прикупља добровољце. Ово је најпре покушао у самом Нишу. Но овде му то не пође баш понајбоље за руком. Услед овога он се после неколико дана опет крену натраг — за Врање, јер се тамо надаше бољем успеху.

Но и у Врању није баш тако славно прошао. Ни ту није могао да постигне оно, чему се он надаше. Изгледало је као да је настала нека бојазан услед овога рата, па му се ретко који радо и одазиваше.

Тако Мицко мораде прилично времена пробавити док најзад не успе да састави дружину скоро од стотину људи.

Сад Мицко, Коле Рашић а и архимандрит Сава који такође беше сакупио већу добровољачку дружину, саставе своје добровољце уједно и са тако уједињеним добровољачким одредом пођу одмах ка Бугарској.

Рат у то време беше већ жестоко плануо. Већ је неколико дана од како је у јеку. Борба је била и с једне и с друге стране веома упорна. Ратна срећа била је променљива. Но најзад Бугари успеше толико, да уђу и у сам Пирот.

Како пак Мицко а тако исто и Рашић морадоше да утроше доста времена око прикупљања доброваљаца, те сад беху жестоко појурили, да би што пре стигли до одређене мете. Они се беху још раније решили, да пређу преко границе и да упадну и у саму Бугарску, и да по њој жаре и пале све дотле, док се год овамо, на бојишту, буде продужавала борба између српске и бугарске војске.

Но они тек што беху стигли до границе а примирје још истог дана већ беше закључено.

Да се не би десио какав поновни сукоб између обе непријатељске странке, то се они још одмах решише, да не упадају у Бугарску, већ да се врате натраг. Тако и би. Неки се од добровољаца још одмах разиђоше а неки опет пођоше са Мицком, поред његове раније дружине, и с њим су били заједно све до Врање, јер исти отуда и беху.

Дошавши до Ниша, Мицко се ту веома срдачно опрости са Рашићем а затим одмах продужи пут за Врање.

Кад већ беше приспео у Врање, онда се он ту и задржа и задржа и то само за извесно време, јер зима још никако не попушташе.

У Врању је сад остао све до Ђурђева дана. Природа већ беше скинула свој бели зимски огртач и сада се заогрнула дивним пролећним плаштом, изатканим бујном зеленом травом а украшен овде-онде разноврсним биљним шаренилом. Све беше сад понова оживљено. Деца се размилела овде-онде ко мрави, весела њихова игра немаше краја а бујно пролећно биље нагло напредоваше, као да хоће и само да се што више удали од оне мрачне постеље, у којој је морало да проспава тихим сном скоро целу хладну зиму.

Пођете мало даље од вароши а тамо читаво коло божанских анђела: Мушкараца и девојчица а у руци коме једна, коме по две па и више кита мирисне љубичице. Но њихове невине душице још не беху засићене тиме већ и даље нагле, да што пре још по коју киту саграде, па још по коју и тако све дотле, док им најзад заморене слабачке ножице не клону. [113] Али весела млађана душа тек се сад раздрагала, када пред собом гледа по неколико кита мирисне љубичице, прошаране овде-онде и по којим цветићем од незаборавка.

Сад се одмах образује од ових малишана анђелски хор. Весела песма из раздраганих дечијих груди већ се дивно захори. Умилни славуј упео се из све снаге, па извијајући своје дивне мелодије, хоће и сам да покаже, да је и он ту, да је и он још жив. Мало даље, опет видите стадо младих јагањаца, а по где које опијено неком радошћу скаче као какво лане. Чује се умилно брујање њихових звонаца: цин... цан... цин, с њим се меша блејање ових правих срндаћа а пастирска фрула само јечи.

Сјајно пак сунашце бацило на све стране милијарде зракова — нежних братинских руку и тако се слатко грли са својом браћом у природи.

Ето, такав вам је тај пролетњи чар, који све живе створове буди после оне зимске успаваности.

У таквом пролетњем чару освану и давно очекивани Ђурђев-дан. Још није добро ни свануло а већ се маса, како пресрећних тако и бедних људи, удаљује из вароши да и сама учествује у оном дивном „Ђурђевском уранку“ у бујној и веселој природи.

Неко пошао да се надише мирисног ваздуха, неко да сагради по коју киту од љубичице и незаборавка а харамбаша Мицко — да залије са својим друговима оштре јатагане врелом турском крвљу — да освети толику невино погинулу браћу и сестре од плахог турског ханџара — да свети тужно Косово.

Шта ће њему друга кита цвећа, кад је има у својој дружини. Двадесет седам цветова, двадесет седам другова, то вам је кита цветова а међу њима — цар ките, то вам је сам харамбаша Мицко.

У овако дивној кити била је скривена и једна грана отровница, грана пелена, која смераше, да целу ову свету киту отрује. Та грана пелена, та отровница, то вам је онај [114] исти Станимир, кога Мицко још раније онако богато беше почастио код Зрпопе.

Станимир је истина био сиромашак, али и као такав био је скроз непоштен. Принцип: циљ оправдава срество — то је за њега била права светиња. Он не бира срества већ се служи како дозвољеним тако и не дозвољеним начинима, само да што пре дође до већег блага и да се на тај начин што пре извуче из оне беде и невоље.

Још од онога дана, од када се растави оно са Мицком код Зрпопе, он је непрестано смерао, како би то било, да овога јунака изда већ једном Турцима и да на тај начин добије од њих што већу своту златника.

Са таком злом намером он једном и оде право ка турском паши у Паланку, где је и сам живео, тврдо убеђен, да ће га паша одмах наградити, чим му он буде открио своју намеру.

— Сабанајрула, честити пашо! — поздрави Станимир пашу, кад већ беше отишао к њему и ступио у његову собу.

— Халаразола, синко!... које добро? — отпоздрави му паша, упитавши га одмах за његову жељу.

— Биће добро, честити пашо, и за вас а — надам се — и за мене.

Паша већ устаде, чим чу оваке речи:

— А шта, синко, шта?! шта је то било?!...

— Ви, Турци, сигурно добро знате за харамбашу Мицка!... разбојник!... зликовац!... Што покла онолико наших бегова, што запали онолико наших села, што уништи онолико наших људи и толику царску војску!... Како да не знам за тог царског одметника, за тог зликовца, кога ни у сну не могу да заборавим!... Но шта је било, синко, шта?! — упита сад брзо разјарени паша са великом радозналошћу.

— Али... знаш, честити пашо, ја сам човек без игде ишта... сиротиња... голотиња!.., — превијаше се сад Станимир.

— Знам, знам, синко... не брини!... Гледаћу ја да те колико толико помогнем и то још ових дана!... Па!... шта је то било?!...

— Па, ето!... ја бих вам могао издати тог харамбашу Мицка, од кога ви — Турци толико страхујете!...

— Како, како?!... на који начин?! — питаше сад паша још брже а срце да му изађе из груди од превелике радости и узбуђења.

— Ја бих вам га довео у клопку па да га живог ухватите!...

— Зар?!... где, а како то синко?! — упаде опет паша, неописано радостан и одмах приђе још ближе ка Станимиру па ухватив га за раме, са веселим изразом лица и са великим нестрпљењем очекиваше убезекнуто на даље његове речи.

— Ето тако!... Ја бих ступио у његову дружину као да и сам желим да будем с њима да бих вам га тамо првом згодном приликом довео у клопку.

— Знам, синко, знам, али дал’ би те он примио?!

— Још како!... зар још питаш честити пашо?!

— Еј вала!... ако ти то, синко, будеш учинио, знај да ћу ти сам дати хиљаду златних лира а башка други! А кад буде чуо за то још и наш пресветли господар — Султан!... хеј да видиш ти онда, ко је оно Станомир! — заврши сад паша веома радосно и одмах извади неколико липа, те их преда Станимиру, да би га тиме још више охрабрио за онако згодну његову намеру.

— Хвала честити пашо!... Ја ћу се трудити свом снагом да ти ову жељу ма како испуним а што год будем даље извршио по овој ствари, ја ћу те увек извештавати! — заврши Станимир и пође.

— Добро, синко, добро!... Гледај... ја ти већ рекох шта те чека.

После оваког разговора Станимир одмах појури кући, веома задовољан. У његовим мислима непрестано се превртаху оне речи „хиљаду златних лира" и „Султан". Већ поче [116] да размишља о својој сјајној будућности као и о богатству па шта више и о томе, како ће то своје богатство што боље употребити. Високе куле, сјај, госпоштина, част — све му се то за сада непрестано врзло у мислима.

Са оваким расположењем он се сутра-дан већ крену ка оном месту, где оно пре са косачима беше наишао на Мицка као и на његову дружину. Са великом усплахиреношћу он најзад стиже и до тог места — до Зрпопе, ал’ од Мицка и његове дружине ни помена. Ништа му сад друго не помагаше но да одмах отпочне са распитивањем по околини, не би ли тако сазнао што за Мицка. Тако и учини. Распитујући он најзад дозна, да је Мицко отишао ка Скопљу. Он сада не оклеваше много већ одмах појури за њим и дође у Скопље, затим у Куманово и најзад и у само Врање, непрестано распитујући и јурећи за његовим трагом.

Но Мицко онда не беше ни овде — у Врању. Кад Станимир сад сазна да је он отишао у Ниш и то на позив Краља Милана као и то да ће он учествовати са својом дружином у бугарском рату он сад не хте више ни ићи за њим већ се веома незадовољан и са великим нерасположењем, одмах одмах крену натраг — за Паланку.

Но његова зла намера за издајством није се могла овим искоренити. Велика обећања пашина беху још јаче отровала његову и иначе отровану душу. Не прође много а он сазна да је Мицко опет дошао у Врање, зато одмах поново пређе границу те и сам дође у Врање. Сазнавши сад за Мицково станиште он одмах појури к њему.

— Здраво харамбашо!... здраво брат-Мицко! — поздрави он одмах Мицка кад већ беше пред њим.

— О!... здраво побратиме!... где си ми ти до сада! — отпоздрави му Мицко, раздраган тиме, што види пред собом свог старог ратног друга а и побратима.

— Ето, побро!... ја ту, код тебе!...

— А које добро, мој стари јуначе?

— Невоља, харамбашо!... Турци ме гоне на сваком кораку! Смрт ми непрестано лебди пред очима!

— Па?! — упита сад брзо Мицко јер се Станимир тако вешто претвараше, да је изазвао код њега велику радозналост.

— Па... ето!... Мени живота више тамо нема! Ја ево дођох к теби, па с тобом и у ватру и у воду!...

— Како, како?! — шта велиш?! — упаде брзо Мицко, ма да беше разумео ове речи.

— Ја к’о велим, да ме примиш у твоју дружину!

— Па?!

— И тако заједно да упаднемо у околину мога станишта, те да се и ја једном осветим оним бесним Турцима, што ми непрестано прете грозном смрћу.

— Врло добро, Станимире!... Ти си и пре био са мном, па што не би и сада!... А што рече ти, да упаднемо прво у твоју околину, то најзад и можемо, ма да ја не познајем добро те крајеве!...

— Не брини, харамбашо!... Не питај за што друго а за ту околину, море, чини ми се да ћу погодити и најмању стазицу!....

— Добро, Станимире, добро, само ја сам се решио да до Ђурђева дана не правим никаквог боја и сад ако хоћеш да чекаш дотле, а ти можеш и да останеш овде, а можеш и да се вратиш кући, па доцније да се тамо састанемо!...

— Аја... ја се војводо, од тебе више не раздвајам!

— Добро, може и тако! — заврши Мицко одобравајући му овај поступак.

Тако вам Станимир изврши скоро половину свога плана. Мицко пак ни најмање није слутио на какву превару. Гледајући онако снужденог свог ратног друга а познавајући бесне Турке, он му потпуно поверова у оне речи и тако прими у наручја своја и своје дружине отровницу змију, која ће им само још за неколико тренутака жестоко изуједати њихова јуначка срца.

Ето, са том граном пелена пође на сам Ђурђев дан она дивна кита храбрих јунака да се и она мало наужива у оном [118] Ђурђевском уранку", али само светећи своју погинулу браћу и сестре, светећи оно тужно Косово.

Већ пређоше границу. Ушавши у Македонију они управише свој ход право ка Кривој Паланци. Станимир је ишао напред, јер се сви уздаху у њега, да ће им он у близини Паланке и наћи какво скривено хајдучко место, одакле би могли да упадају у турска села.

Идући тако безбрижно нађоше се најзад на једној дивној пољани, не далеко од саме Паланке а у близини селанцета Чифте Ханова. Они сад продуже свој пут и кроз саму пољану, која беше дивно обрасла овде-онде младим шумарцима и густим џбуновима. Но њихов тако безбрижан пут изненада заустави силна писка од турске трубе. Одмах за овим чу се тутњава са свију страна око Мицка и његове дружине. Сад се појавише са свију страна сами густи редови турских низама с напереним пушкама ка Мицку и његовој дружини. То беше турска војска. Она је била сакупљена још за време бугарског рата и чекала у Паланци све до овог доба, јер се Турци надаху да ће Срби или Бугари после свршетка рата сигурно напасти и на Македонију.

Како им пак Станимир непрестано шиљаше гласнике, који их обавештаваху о томе, кад ће Мицко ући у Македонију као и којим ће их путем провести, то се ова војска и не растури, већ заузевши ову пољану код Чифте Ханова, она непрестано очекиваше на долазак Мицков.

Кад Мицко сад чу онако силну писку од трубе а кад још опази са свију страна и густе убојне редове од наоружаних турских низама он се страшно пренерази. У први мах није могао да верује ни својим рођеним очима.

— Алах... ил Алах! -— почеше сад да грме крештећи гласови турских низама, који већ беху појурили трчећим кораком а убојна труба не престајаше ни даље са својим пиштањем.

Мицко најзад увиде, колико је већ сати. Но у издајство Станимирово још није сумњао. Одмах сад нареди он својој [119] дружини да бацају плотуне на већ блиске редове турских низама. Ови пак како беху бесно појурили, у маху успорише свој корак, па и сами осуше брзе плотуне на Мицка и његову дружину. Сад настаде још бешња грмљава. Мицко се нашао у средини те грмљаве па не зна куд ће. Но плотуни не престају. Из Мицкове дружине куршуми лете као из каквог вулкана. Турци са свију страна падају к’о снопље, но не прође много а овај вулкан буде најзад угашен. И последњи убојни метак би избачен и још један Турчин паде а вулкан се већ угаси. Сад Мицко немаде куд већ са заосталом дружином појури са голим јатаганима, да би се тако провукао кроз густе убојне редове. Но Турци кад примете да је код ових нестало муниције а они свом жестином почеше да обарају и најжешће плотуне. Мицкових двадесет храбрих другова, двадесет дичних српских синова већ полеже, да својом врелом крви потопе то тужно убојно поље.

Мицко већ немаде куд. Само још један плотун па и он да падне са седморицом заосталих другова, од којих беше већ један рањен као и сам Мицко ал’ се све до сада јуначки држаху на ногама. Чим осети толику грмљаву и онолико фијукање врелих оловних зрна, чим увиде да му погинуше већ двадесет храбрих другова, одмах у оном јуришу баци са заосталом дружином своје вреле мартинке и и оштре јатагане и тиме дадоше знак за предају.

— Алах!... ил Алах! — клицаху сад радосно Турци и са свију страна појуре ка Мицку, који већ беше клонуо услед рањене ноге а и услед овако грозног изненађења од бесних Турака.

Турци сад брзо почеше да везују Мицка и његову дружину а он само шкрипи зубима.

Најзад се и овај жалосни спровод крену ка Паланци са великим тријумфовањем од стране бесних Турака.

Чим стигоше у Паланку, одмах како Мицка тако и њевих седам другова баце у једну мрачну тамницу и то потпуно оковане и везане ланцима.

Не прође ни три дана а они их одатле отераше у Куманово, па у Скопље и најзад у Солун.

Сад би одређен и дан за њихово суђење. Одређеног дана већ беху сакупљене многе паше и многи турски великодостојници као и сам валија, који ће имати да суде Мицку и његовој дружини. Поред ових виђаху се ту и многи страни конзули, који беху дошли, не из какве дужности већ више из радозналости, да виде тога харамбашу Мицка услед кога се Турци толико плаше. Међу овима беше и руски конзул.

На заповест валијину пандури одмах доведоше Мицка и заосталу седморицу од његових другова. Сви беху тешко оковани. Мицко је по мало рамао а тако и један од другова му, јер као што рекох, они беху рањени у овом последњем сукобу.

Чим ступише у собу, одмах руски конзул нареди Мицку да седне, поручивши му шта више и кафу. Он је знао за Мицково учествовање у руској војсци противу Турака, зато му оволику пажњу сада и поклони.

Сад настаде и само испитавање.

— Јеси ли ти, харамбаша Мицко? — упита валија.

На ове речи одмах сви присутни управише своје погледе радознало на Мицка, да чују, шта ли ће он на то одговорити.

— Ја сам, честити ефендија! — одговори му веома одважно Мицко.

— Ти ли си тај разбојник, тај зликовац, који нама Турцима већ за толико година не дајеш никако мира ни спокојства?!

— Разбојник... зликовац!.... Никад!... Ја сам честити ефендија, само осветник и ништа више!...

— Ти ли си тај, харамбаша Мицко, тај опаки царски одметник, што покла онолику царску војску на Петрињи а за тим на Златарском пољу?!

— Ја главом, харамбаша Мицко а и моја храбра дружина! — одговори Мицко чисто изазивајући га, јер је већ знао шта га чека.

— Ти ли онако закла ресенскога Мустаф-агу, а и Јешер-бега као и целу његову породицу, па му шта више и дворе запали?!... Ти ли си, дакле, тај разбојник! — продужаваше паша а ватра све јаче и јаче поче да га обузима.

— Рекох већ једном, разбојник нисам већ осветник а све то што велиш, заиста — све сам учинио!

— Ти ли си тај, харамбаша Мицко, што покла и уништи онолико наших људи на Карадагу — код села Крстца, затим код Србинова, Зрпопе и на многим и многим местима?!...

— И на још педесет, честити ефендија, да!... не поричем!....

— А што, гадни разбојниче? — викну сад бесно валија, јер га већ и сувише наљути оволико слободна речитост Мицкова.

Но и Мицко не ћути већ и сам плану.

— Разбојник!... 3ар ви, гадни царски измећари, ви дрски српски зулумћари, што покласте толику нашу невину децу, наше старе очеве и матере а зар ви, гадни светски изроде, не заслужујете да вас назовем не само разбојницима већ и највећим крвопијама, да вас назовем бесним и крволочним курјацима, који својим разјапљеним чељустима излокасте толику невину крв српских синова!... Али ја сам многу и многу кап те невине српске крви стоструко осветио!... Ја сам вас се доста наклао и наубијао и неће ми жао остати баш и да умрем!... У вашим сам рукама па сад радите шта хоћете!...

Валија чисто да полуди. Час се приближује ка Мицку, као да би га хтео једним ударцем сравнити са земљом, час опет пође ломи руке, час опет пође ка вратима, и, што но веле, никако га место не хваташе, једва чекаше да Мицко једном престане са оним његовим изазивањем. Но Мицко беше плануо, знајући већ да му прети смрт, па не престаје са својим изазивањем, само да би што више наједио валију и околне паше као и остале турске великодостојнике.

Валија, пак, беше толико озлојеђен, да би га још овога часа предао смрти у наручја, само да му није за то сметала [122] присутност страних конзула а нарочито руског. Најзад и сам продужи:

— Је л’ истина да ти, дрски разбојниче, као што сам чуо, једеш и пијеш и са самим краљем Миланом, А?...

— Ха... ха... ха! — поче сад Мицко гласно са смејањем.

— Па добро... ти велиш да сам ја разбојник, зликовац и много што шта, ал’ питам ја тебе, честити ефендијо: а где је сад твоја толика памет, да ти је нису случајно вране ових дана попиле, као ти велиш, да ја као разбојник и као зликовац могу да једем и да пијем чак и са нашим храбрим господарем са самим краљем Миланом?...

— Шта! — цикну бесно валија и одмах пљесну силно рукама, позивајући тиме пандуре из предсобља.

— Ти, честити валијо, можеш бити и толико паметан, да кажеш да сам ја јео и пио и са самим руским царем!...

— Мрски робе! — цикну валија сав дрхтећи, па окренувши се ка пандурима, који већ беху ушли на пљесак његових руку, оштро нареди: Вуците га одмах!... Одмах, одмах!... на вешала!...

— Да га се нисте дотакли! — викну сад руски конзул, уставши и окренувши се ка пандурима.

Пандури, који беху већ појурили са зверским раширеним рукама ка Мицку одмах устукнуше.

— Закон вам је у рукама и морате да му судите по њему, никако друкше!... И длака са косе ако му буде фалила противно закону, знајте да ћете имати посла са самом Русијом!...

После оваких речи рускога конзула, сви остали посланици и конзули напустише судницу а руски конзул и даље остаде.

Валија да побесни. Остали паше и други турски великодостојници страшно се узврпоље. Но најзад на онаку претњу рускога конзула морадоше се сви умирити.

Сад наста договор између валије и присутних паша, који тако скупа и састављаху пороту. Најзад се сви сложише у [123] томе: каквом ће казном казнити Мицка а каквом његове другове.

Казна за Мицка била је најтежа, што је могла да се досуди по њиховом закону а осталих другова много блажија.

Одмах за овим устаде један од паша и поче читати пресуду.

— Порота, која је састављена ради суђења харамбаши Мицку и његових седам другова, једногласно је одлучила: да се харамбаша Мицко, као један од највећих разбојника и крвопија наше браће Мухамеданаца, као један од највећих бунтовника и најопаснијих царских одметника казни на сто и једну годину робије и то у тешком окову. Сем овога, као такав имаће после своје смрти да остане тридесет и три дана несахрањен и тек после тога рока — када се буде сасвим распала његова лешина, тек се онда има сахранити на каквом забаченом месту. Остали другови харамбаше Мицка, њих седам на броју, које порота не узима као тако опасне-разбојнике и царске одметнике, осуђени су на робију од десет година и то у лаком окову.

Мицко се, после оваке изречене пресуде само насмеши. Он је очекивао на много-много тежу казну. Још од онога дана, ка да га ово последњи пут ухватише, он је још од тог дана непрестано гледао хладној смрти у очи. Смрт — то беше једина казна којом су га, по његовом мишљењу, Турци могли казнити. Остали пак његови другови, ма да и сами очекиваху на много тежу казну, ипак беху и сувише поражени и то услед казне, на коју беше осуђен сам харамбаша Мицко.

После овога пандури одмах одведоше Мицка а и његове другове у тамницу и понова их затворе. Руски пак конзул, опростивши се са Мицком, при свом поласку оштро припрети валији, говорећи му да што већу негу и пажњу поклони на Мицка, иначе нек зна, да ће и сама Русија имати удела у томе само ако му се ма шта рђаво а противно закону- буде догодило.

I.

Врели сунчани зраци сад беху мало хладнији. Оне свакодневне јулске оморине нестале а јесење доба већ беше дубоко завладало.

Тек што се зора умилно насмеши а грдна маса света и велико и мало, беше се већ размилело к’о мрави по дивним виноградима, недалеко од Петрињске планине. Свеж јутарњи ваздух раздрагао би и душу највећег бедника а камо ли ове превеселе масе, која овако рано полета радосно у бербу винограда.

Овде-онде чује се по који пуцањ каквога пиштоља или танке мартинке а силна њихова јека само крчи, па преламајући се вишеструко, шаље свој грмећи одјек далеко — далеко, чак на Петрињску гору. Она радосно објављиваше харамбаши Мицку бербу винограда, мислећи да је он још тамо. Весело га они позиваше својим силним кликом да и сам дође да бере свој бујним грожђем нагиздани виноград.

Сад забрујаше на стотину места умилне песме. То беше излив раздраганих срца младих девојака и бујне момчадије. То беше весник, који је хитро односио њихове узајамне поздраве.

Песма се и даље хори а лет њеном јеку преломио би каткад и по који силан пуцањ какве убојне мартинке, која би у том времену планула.

После неколико тренутака већ почеше појединци да силазе ка подножју брда а пуни кошеви дивног грожђа весело крцкаху на њиховим раменима. Мало по мало а кола већ беху препуна. Сад бујна момчадија и младе девојке плахо појуре ка подножју брда, да заведу вито коло.

Фруле дивно забрујаше а бурно коло као да полети. Загрејане младе цуре уситниле својим скоком па све као једна а вреле девојачке дојке само што не излете из горућих бајних недара, обвијене танком свилом. Ал’ и бујна мушка снага момчадије не попушта.

Већ сусташе лаке цуре. Ал’ и коло одмах преста. Сад нестаде силно крчање претоварених кола а за њим бурна песма и грмљава од пиштоља и мартинака, која сад беше баш у јеку, тако да је чисто небо преламала.

Виногради осташе к’о пусти. Лозе поносно подигоше своје главе, јер сад беху ослобођене својих терета. Само у једном беху тужно спустиле своје главе, повијене дубоко — до земље, као да јадиковаху, што им нема господара. То беше својина харамбаше Мицка. Бесни Турци све му поклаше а храбри Мицко сада ћути у хладној и мрачној тамници далеко од свога дома.

Већ је пет месеци како он бедно чами, окован у ланцима, окован у оном мрачном подруму и нико да га се сети. Нико и да не помисли о овом нашем див-јунаку, који храбро освети толике сахрањене српске синове. Један једини човек, један јунак, који и даље незаборављаше на овога дичног Србина, који је и даље водио рачуна о његовом драгоценом животу, то беше краљ Милан.

Чим он сазна да је харамбаша Мицко допао турских чељусти и бачен у тамницу, одмах замоли турскога цара-Султана, да му пошље овога јунака заједно са поп-Данчом и хаџи-Стеваном из Вучитрна, који такође беху осуђени на сто и једну годину робије.

Султан, знајући за Мицка као једног од најопаснијих крвника турскога народа, као једног од најопаснијих својих [126] одметника одговори краљу Милану, да би му се радо одазвао жељи, али пошто је Мицко већ умро у тамници, то му шаље само поп-Данчу и хаџи-Стевана.

Краљ Милан овим речима беше потпуно поверовао, зато више и не трагаше за Мицком.

Но Султан, бојећи се да краљ Милан не сазна за то, да је Мицко још у животу и да га не би понова затражио, одмах нареди валији у Солуну да Мицка и његову дружину отера у Смирну и да тамо издржавају робију.

И заиста. После шестомесечног тамновања у Солуну Мицко се укрца са својом дружином у лађу и би спроведен за Смирну, на обали Мале Азије.

После подужег путовања од неколико дана по бујном Јегејском мору лађа приспе у само пристаниште вароши Смирне. Сад се Мицко одмах искрца из лађе са својим друговима и од пандура буду поново отерани у још грознију тамницу.

Но Мицко не проведе овде ни пуних седам дана а надзорник тамнице доби налог, да спроведе само Мицка а не и његову дружину чак у Грб-Тарабулус — у варош Триполис, која лежи на Афричкој обали, Средоземнога мора, између Туниса и Бенгаза или још ближе, између залива Малога и Великога Сирта.

Баш у то време, кад надзорник беше добио овај налог, беху у Смирни неколико Арапа из Гаријана, места близу Грб-Тарабулуса. Ови Арапи још истог дана спремаху се да пођу својим кућама па кад надзорник сазна за ово, а он се реши да Мицка преда њима и да га они спроведу у Грб-Тарабулус.

Тако и би. Мицко се понова укрца у лађу, потпуно окован у ланцима, и пође заједно са оним Арапима.

Пут по Средоземном мору био је доста дугачак а и опасан. За све то време Мицко је непрестано разговарао са оним Арапима. Нешто на турском, нешто на арнаутском а понајвише мимиком тек — они се прилично разумеваху.

У том дугом путовању и непрестаном разговору Мицко, Бога ми научи приличан број арапских речи. Већ је могао по нешто да промуца и на арапском.

Најзад стигоше и у далеки Грб-Тарабулус, у Триполис. Арапи сад одмах предадоше Мицка Турцима и ови га понова баце у тамницу. Ланце му беху скинули јер вероваху, да баш и ако умакне из тамнице а он опет неће знати кудаће.

Мицко је овде провео само месец дана. У истој тамници био је и раније Мицков друг, Јован Крстић, из Зајечра. Он беше рањен на три места у оној борби код Карадага, када се Мицко у савезу са Јуруком и другим војводама онако грозно беше сукобио са турском војском. Доцније га Турци беху ухватили и казнили на сто и једну годину робије и послали овде у Грб-Тарабулус.

Но у истој тамници био је и један Арнаутин који тако беше кажњен од стране Турака услед неког преступа.

Мицко је презирао Арнауте онако исто грозно, као и и саме Турке. Зато се он брзо завади са овим Арнаутином и једном потеже мотку те овога право у потиљак. Арнаутин се одмах стропошта мртав.

— Чекај ти, гадна арнаутска потурицо!... Ваљда мислиш ако је Мицко у тамници, те је он заборавио, и на живот а камо ли још на какву освету! — читаше му сад Мицко некролог над мртвом лешином. — Е, моја ти, арнаутска суваријо!... Мицко тек сад има да се свети, тек сада, када је баш у вашим оштрим канџама!... Ја већ видим да за мене нема више живота на овоме свету ал’ зато баш и хоћу и до последњег часа да кољем ове светске варваре, ове пакосне српске крвнике!...

Надзорник тамнице, у којој беше Мицко са овим Арнаутином и оним својим другом, из Зајечара, још први пут кад опази Мицка онако развијеног и страшног, још одмах беше помислио:

— Вере ми, добро бити неће!...

А сад, кад виде да је Мицко већ отпочео оно чега се он баш и бојаше, одмах помисли:

— Тако ми Алаха!... овде неће од ове напасти нико доживети ни три године у тамници а камо ли сто и једну!... Он би их сто и једанпут премлатио на мртвом месту, па баш кад би их и сам Мухамед понова оживљавао!... Аја!... Он више овде не сме остати!...

И заиста. Одмах после овога убиства, а после тамновања у овом затвору од месец дана Мицко би послат са једном експедицијом од седамнајест Арапа још дубље у Африку, у саму државу Фесан а у варош Мурзук.

Осамнајест камила, натоварених са великим мешинама напуњеним урмама и водом, већ је било за ове Арапе а и за Мицка. Хране и воде морали су имати довољно јер су и сами знали сем Мицка, да ће имати да пролазе кроз саме пустиње и пешчана мора, у којима неће наћи ни живе душе а камо ли хране и воде.

Најзад сви узјахаше камиле па и сам Мицко, потпуно везан са ланцима а и за саму камилу, и тако пођоше за Фесан.

Пут је био веома несносан. Место оних бујних и хладних планинских поточића, место оног дивног биљног шаренила и оне хладовине по густим горама од горостасних борова и јела, сада видите читаво море од врелог песка. Страшне оморине као да хоће и последњи сок човеку да испију и тек онда да му и саму душу одузму.

Нигде људског бића. Тек овде онде на врло великим растојањима дао се видети у каквој дубокој јами по који Арапин са својом женом и децом који са страхом очекиваху на скоро пламени ветар који редовно на три сата пре смркнућа почиње да жари својом несносном топлотом и тако траје читав сат. Ови бедници беху сакривени по таким рупчагама скоро полумртви од грозних дневних врућина ма да беху сасвим наги.

Чим би престао овај пламени ветар, одмах би почео да пири мало хладнији и он би понова оживљавао ова укочена људска бића, која беху скоро бесвесна. На по сата после овога могао се је видети и по који Арапин или Арапка ван [129] оне дубоке рупчаге јер их онај хладнији ветар беше чисто духом задахнуо и тако повратио душе.

Мицко беше сав клонуо. Већ је месец дана од како непрестано иду кроз жарки Триполис. Остали Арапи, ма да беху већ прилично навикли на ове несносне оморине, и сами беху веома сустали.

— Хвала Богу! — говораше Мицко сам себи, — Овде као да нема ни Бога ни Светог Илије!... Ево већ тридесет дана од како продиремо непрестано по овом врелом сунчаном пламену а ја још не видех никакав мали облачић а камо ли какав силан пљусак од кише или какву страшну грмљаву!...

И заиста. Сем облака од врелог песка, који подизаше овај пламени ветар, других облака није ни било.

Мицко се најзад реши да бежи.

— Вала му нећу јести ону травуљину па баш и да умрем, баш да ме одмах и убију!... Урме опет не могу, јер све више изазивљу жеђ а вода у мешинама врела!... Шта ћу сад? — питаше се Мицко сам у чуду. — Веле да овако још дуго има да продиремо и да ћемо наићи на још горе пустаре!... Аја... кад мени још овде дође душа до зуба а шта ли ће бити тамо!... Није вајде, морам ма како утећи!...

Тако и би. Једне ноћи сви његови пратиоци — арапи беху поспали к’о заклани. У Мицково бегство нису више ни најмање сумњали. Те исте ноћи беху га одвезали од камиле, за коју беше везан ланцима, затим беху му скинули и остале ланце, да им њихова звека не би кварила тихо ноћно спокојство после онаке дневне оморине. Они се с Мицком на толико дугом и тешком путу беху толико здружили, да га сада и не сматраху више за странца већ потпуно као свога друга. У бегство пак не сумњаху јер су веровали, да се Мицко просто неће знати ни макнути сам са свога места а кроз ову пустињу.

Но те исте ноћи, када Арапи овако спокојно уживаху у тихом сну, Мицко их крадом напусти и упути свој ход право ка оном месту одакле, беху и дошли.

Но у том правцу није ишао ни пуна два сата а читави облаци песка почеше да сипају право у његовим очима. Мицко немаде куд већ окрену свој пут мало десно.

Но како сем бескрајног мора од песка није могао у овој пустињи ништа да примети а још мање људску душу то он брзо и залута.

Суморни жарки дани не престајаху. Песак врео а ноге пропадају у њему и преко чланака. Нигде дрвета или бар какве баруштине. Место бујних пашњака и дивних ливада у овој пустињи види се само врео песак.

Мицко најзад изгуби не само скоро сву своју снагу већ и само присуство духа. Непрестана глад и жеђ испише му заједно са оним пламеним ветровима и жестоким суморним данима и последњу снагу.

Пошто беху већ престали они пешчани облаци, то се сад Мицко опет упути ранијим правцем, не би ли бар наишао на оне пратиоце — Арапе, од којих беше утекао, јер ако ништа друго а оно бар неће код њих умрети од глади и жеђи.

Но ни у томе не беше успеха. Просто ни сам није знао куд иде. Био је сасвим изгубљен. Ал’ он се најзад тврдо реши, да и до последњег часа тако иде па ма куд отишао. Наду у Бога није никако губио из вида. Са том надом и вером он трпељиво луташе даље.

И заиста, на срећу његову, поче у том лутању најзад да наилази на урмово дрвеће. Истина и ово је било реткост, јер у путовању од целог дана једва ако би наишао на једно оваково дрво, али и то беше за њега велика добит.

Ако би испод таког огромног високог урмовог дрвета, која обично беху само на врху обрасла лишћем, срећом нашао и по коју сазрелу урму, то би онда за њега била права благодет. Но ако овога није било онда, да би колико толико утолио превелику глад, морао је зубима гулити кору од овог дрвећа и тиме и даље одржавати своју душу.

У оваком лутању скоро од тридесет дана и то кроз све саму пешчану пустињу зачу он најзад неки крештећи лавеж. Брзо се упути у том правцу кад тамо а оно три шатора. У њима беше један Арапин са својом женом и сестром и једним малим дететом. Ови беху још подаље опазили Мицка, па, знајући како је овај пут тежак они га позиваху оним својим лавежом да дође к њима.

Мицко кад опази ова жива људска бића, ове Арапе а њега као да понова огреја сунце. Брзо улети у њихов шатор и одмах поче да виче за воду.

Ови кад га виде овако изнемоглог, брзо му место воде принесу један повећи суд, напуњен са камиљим млеком и даду да пије. Воде му нису дали сигурно зато, што је био уморан, или ваљда, што ће му млеко дати више снаге.

Сад Мицко брзо дохвати суд и одмах жељно поче да шмрће као какав смук. Но, одмах после неколико гутљаја Арапка му истрже суд из руку и место њега принесе један други суд са кашом од пшеничног истуцаног зрневља. Како код њих не беше као код нас, кашике, то се Мицко место ње мораде послужити својом сопственом шаком. Час по час а Арапка би му опет пружила онај исти суд са млеком и то за све време, докле год он не беше потпуно испразнио онај суд с кашом.

За све ово време, док се Мицко не беше потпуно заситио, нису проговорили међу собом ни једне речи. А сада, када се он довољно засити и прилично опорави, сада се у лепој хладовини испод шатора разви непрестано причање и запиткивање.

Мицко је већ прилично могао да се споразумева и на арапском. Онде пак, где није могао да успе са толиким знањем ту би се одмах послужио мимиком.

— А одакле си ти, капетане? — упита сад Арапин — Мухамед, који га овако назва као из неке почасти, јер му он изгледаше по своме стасу и лику нешто много више но какав обичан Арапин.

— Ја сам из далеке земље, браћо... чак из Турске царевине — из Европе! — одговори им Мицко, не зазирући ништа ових простих и грубих али веома милосрдних људских бића.

Сад им Мицко исприча све своје доживљаје као и ове последње патње и муке, када беше утекао од оних пратилаца — Арапа лутајући по овој пешчаној пустињи.

— Па они су пре неколико дана долазили овде и тражили некога хришћанина јер веле да им је утекао! — настави сад Арапин — Мухамед.

— Долазили?!...

— Јест, јест!... пре неколико дана неколико њих на камилама беху дојурили овде, па кад им ми рекосмо, да нисмо одавна видели никаквог живог човека да прође овде а они одјурише брзо тамо — ка мору! — говораше сад она млада Арапка — Ајша, сестра овога Арапа.

— Бога ми, и ја сам њих тражио али — узалуд!... Сем песка и по којег урмовог дрвета ништа друго нисам ни видео!...

— Како, како?! — упадаше сад чудећи се сви. — Ти нам капетане, рече да си од њих утекао!...

— Е... ја утекох али кад видех да ћу умрети тако усамљен услед глади и жеђи а ја, Бога ми, баш их лепо и потражих!...

— Е, мој капетане, ти си се баш доста намучио! — одговори му Арапин, смешећи се јер је сад тек могао да увиди, колика му је опасност за живот претила, када је он морао да тражи и оне, од којих је сам и утекао.

Разговор је овако непрестано текао све до мркле ноћи. Најзад легоше да спавају.

Како Мицко беше веома изнемогао услед оноликог лутања и онаког трпљења глади и жеђи, то сад брзо заспа тихим сном. То исто учинише и остали. После непрестаног ћеретања и разговора сада настаде нема тишина.

Грдна пустара. Пешчано море. Нигде живе душе сем испод шатора. Место оног несносног дана, место оне суморне жеге, сада дубоко владаше мрачна ноћца а хладни поветарац већ поче да пири и лагано да потреса платно на шаторима.

Сви спавају сем Арапке Ајше. Младу Арапку сан никако да превари. Ватра — љубав у њеним грудима сада је буктала у јеку.

— Ах, онај дивни стас!... па лице!... очи! — шапуташе у себи млада Арапка, не губећи никако из вида Мицкову слику а врело срце да изгори. Мицко је већ беше толико занео, да је сад умрла за њим. Целог дана ама да макне своје ватрене очи са Мицковог лица. Место тихог поноћног сна бујна Арапкина љубав беше у јеку. У том љубавном заносу дуго и дуго ствараху се у њеним мислима дражесне слике и најзад у том тихом блаженству и сама заспи. Бујно тело Арапкино, заморено жарком љубави би најзад савладано и она се сад спусти у море заносних снова.

Но Мицко ни да чује. Он целог дана и не беше приметио оволику пламену љубав младе Арапке. Помисао на какву љубав њему није била ни на крај памети.

Рано изјутра, тек што се милиони горућих кандила на небу угасише тек што се зора појави и показа своје зажарено лице а ови већ беху поустајали и изашли испод шатора, да би се мало у слободи надисали чистог јутарњег поветарца.

Не прође ни по сата а са северне стране појави се у лету један грдан огроман морски галеб. Одмах се сви склоне испод шатора јер се надаху, да ће ова морска птица сигурно слетети на дудово дрво, које беше на неколико корачаји удаљено од њихових шатора. И заиста. За неколико тренутака чу се силни пљесак галебових крила, јер се исти већ беше спустио на речено дудово дрво. Мухамед брзо дохвати пушку — капслару и управи је ка галебу. Но Мицко се бојаше да га овај неће моћи да погоди зато га одмах замоли за допуштење, да га он гађа.

— Дај капетану, дај!... Да видимо како он уме да стреља; — шапутаху полако обадве Арапке, Ајша и Мерима.

Најзад им Мухамед учини по вољи и предаде пушку Мицку.

Мицко сад потеже и за тренут а галеб се стропошта са дрвета и дубоко зари у песак.

— Ура... ура!... живео капетан! — клицаху радосно Ајша и Мејрима и одмах појуре ка дрвету.

Мицко се само смешкаше, јер и сам беше радостан, што види да га око још не вара, што види да и сада може још добро да бије.

Сад брзо очисте убијеног галеба и метну да се пече на жеравици. После кратког времена печење би готово те тако направише један богат доручак.

Но тек што рашчистише са овим галебом а са истока се појави грдна магла од пешчаног праха. Најзад се указаше неколико њих на камилама од оних истих Мицкових пратилаца — Арапа,који га беху повели за Фесан. Њих је било као што рекох седамнајест. Они чим беху приметили да им је Мицко умакао, одмах беху појурили на све стране са својим камилама да би га опет пронашли и тако ухватили. Једна таква гомила као што поменух, већ беше долазила код ових Арапа, код којих Мицко већ беше сада и нашао уточиште али узалудно, јер Мицко још не беше дотле ни продро. Они се надаху да ће га по трагу, који је Мицко морао остављати за собом, лако пронаћи, али како тих дана беше јак ветар, који читавим облацима од песка испуњаваше све оне јаме, које је Мицко за собом у песку остављао, то се Арапи не могаху тим трагом ни користити.

Сада, када се њих неколико опет појавише близу овог истог табора Мицко а и остали брзо се досете злу и гледаху, на који би начин сад могли да преваре ове Арапе.

Мицко не оклеваше много већ брзо зграби ону исту пушку, којом беше убио оног галеба па натрпавши сав барут и куршуме, што се беше затекло код овог Арапа, очекиваше [135] он сад са неком зебњом на оне пратиоце, који се све више и више примицаху к њему.

— Пушка мора да рикне као какав гром а за тим да прсне сва у комаде!... Ја ћу, истина погинути али ће и они платити својим главама! — викну Мицко Мухамеду кад беше већ напунио пушку.

— Не, драги капетане! — викну млада Арапка — Ајша и одмах дохвати снажно пушку, хотећи да му је отме.

— Не, капетане!... немој гинути тако лудо! — упаде сад и Мејрима, јер се и она бојаше да пушка не прсне заиста и да тако погине овај њихов омиљени гост.

— Па нека... неће ваљда баш прснути! Оставте капетана на миру! — поче сад да га брани Мухамед.

Аја!... Младе и бујне Арапке неће никако да допусте да им Мицко погине:

— Баш и да не прсне пушка, опет он неће моћи све од једног пуцња да уништи! — помислише оне. — Они, што буду остали опет ће га ухватити!...

Услед овога Мејрима снажно отрже пушку из Мицкових руку, па дохватив га за десницу, у маху га увуче у шатор.

— Седи! — командоваше му сад заповеднички бујна Арапка — Мејрима.

Мицко немаде куд већ седе и пови се мало више напред, као што сама Мејрима беше и наредила.

Како пак она беше тад обукла дугачку загаситу кошуљу, у облику на „фереџе" турских була, то га она брзо узјаши преко рамена и свог покри својом кошуљом а одмах за овим узе у наручја и своје мало дете и поче да га доји.

Мицко се сад ни најмање није могао да примети. Онај ко би ушао у шатор заиста ништа друго не би могао да види сем Арапку, где седи на неком наслону и доји своје дете.

Не прође ни неколико тренутака а они Арапи дојуре и до самог шатора на својим камилама.

Мухамед пак беше изашао са својом сестром напоље, да би дочекао ове пратиоце Мицкове.

— Да није случајно прошао какав хришћанин овде! — викну један од Арапа, кад већ беху до самих шатора.

— Не вала! — одговори им Мухамед са Ајшом. — Ми вам, ваљда, и пре рекосмо, да има више од месец дана, од како нисмо видели жива човека!...

— Којима? — упиташе брзо Арапи, чудећи се услед ових речи.

— Па, ваљда, ви прођосте пре неки дан поред овог истог нашег шатора!

Арапи се сад мало замисле као у неком чуду:

— А не!... То су сигурно били наши другови! — одговоре им Арапи.

— Имате ли мало воде, тако вам вере, јер сам баш жедан! — упита сад један од њих.

— Па, има! — одговори му Ајша и одмах уђе у шатор, да би му изнела мало воде.

Но исти Арапин одмах скочи са камиле па и сам уђе у шатор, да би се уверио да се случајно Мицко није прикрио у шатору. Но у њему сем Мејриме која и даље дојаше своје дете и Ајше која беше ушла да би му изнела мало воде, друго ништа није могао ни приметити. Пошто се сад напи мало воде, то он одмах изађе и понова узјаши на своју камилу.

— А на коју страну одоше ти наши другови, што су пре долазили овде? — упиташе сад Арапи, кад већ хтедоше да пођу.

— Тамо... тамо! — рече им Мухамед и показиваше својом руком на источну страну.

— Арапи одмах за овим појуре у правцу, који им би показан, не би ли се нашли бар са својим друговима.

Кад већ беху подаље измакли, Мејрима се радосно диже са Мицка и тапшући га по рамену поче гласно да виче:

— Е... зар нисам паметно урадила?... Видиш ли ти шта и једна Арапка може да учини!...

— Браво... браво, драга сестро!... Ја се нисам толико надао од тебе! — одговори јој Мицко а радост му непрестано сијаше у очима, и да му беше дозвољено, он би је у овом моменту дуго и дуго слатко љубио и грлио а из превелике захвалности за овако срећно избављење.

Ура!... живео мој драги капетан! — клицаше и млада Арапка — Ајша, која беше овим још више заволела Мицка па му одмах полети у наручја, хотећи да се с њим пољуби.

И гле... пољубе се!...

— Живео наш храбри капетан!... живео наш мили зет! клицаше и сам Мухамед са својом Арапком — Мејримом јер и њима беше већ омилео Мицко, па видећи како га и њихова Ајша љуби, а они у тренутку радо сагласаше своје осећаје са њеним жељама.

Мицко се само смешкаше али се и стално држаше, као да он о њиховим жељама нема ни појма. Он се истина љубљаше са младом Арапком — Ајшом, љубио је се и са осталим али без икаквих помисли на какву женидбу.

Овако држање, овако понашање према Мицку од стране овога Арапа — Мухамеда и ових двеју младих Арапкиња — Ајше и Мејриме трајало је непрестано. Мухамед и његова жена Мејрима не сматраху га никако друкше већ као свога зета а гарава Ајша управо као свог драгана, као свог заручника, будућег мужа. Код ње је више пута жарка љубав толико планула, да је она без икаквог зазора одмах полетела Мицку у загрљај и тако га љубила дуго — дуго све дотле, док се најзад Мицко не би ишчупао силом из њезиних снажних мишица.

Истина, Мицко је није презирао али је није ни волео. Управо, он ју је волео, али не толико, не тако, као она њега. Његове симпатије према њој више су биле као израз његовог поштовања а не какве љубави. Љубав, женидба — те помисли беху далеко од њега. Његове су мисли одлетале далеко — далеко и заустављале су се на сасвим другим стварима, на стварима у његовој милој отаџбини — у Македонији, на освету за овако срамно нанети му злочин.

Са оваким помислима Мицко се најзад реши да напусти већ ово место, да остави у њему ова мирна божанска створења и да се што пре вине кроз ову пешчану пустињу даље на север, све до Средоземнога мора а одатле лађом за своју драгу отаџбину.

Сад тек, када се већ беше решио да пође, сад тек поче он да се извињава код ових његових угоститеља, како он њихов зет не може никако ни бити, како он мора ићи у своју постојбину код своје жене и деце, како овако могу сви да пропадну јер их власт може похватати и много што шта.

Но ова и овака извињења могаше утешити само Мухамеда и његову Мејриму али бујну и Младу Арапу — Ајшу никако. Она се могла само још више распалити и разбуктати већ узаврелу њену љубав а не и угасити је.

— Зар ме, драги, остављаш! — муцаше Ајша тепајући му, када се Мицко већ спремаше да пође.

— Опрости... морам! — одговори јој Мицко а у души осећаше и сам велики терет, што ће морати да уцвели ово нежно арапско створење, што ће морати да понесе душу и срце ове младе Арапке.

Најзад Мицко пође, после онако сјајног пријема и угошћења од неколико дана. Опростивши се и изљубивши са свима он упути свој ход право ка северу, да би изашао на море. Но тек што пође а обе Арапке — и Ајша и Мејрима појурише к њему. Оне не могаше одолети а да овога, за њих прелепог и умилног, човека не испрате мало подаље. Оне сад осетише тешкоћу услед Мицковог растанка а млађа Ајша и она највећу љубав, која је сад сву сагореваше.

Тако заједно ишли су дуго — дуго, разговарајући се и ћеретајући час о овоме час ономе. Но Мицку већ додија ово друштво али не услед тога, као да их је мрзео. Напротив он их у последње време силно заволи а нарочито ону млађу Арапку — Ајшу, која је онако чезнула за њим. И што год су више овако заједно били, то су му оне све више и више освајале душу. Све му је било теже раставити се од [139] њих. Зато баш и хоће да се што пре растави, да што пре утиша своје узбуркане осећаје, док се ови нису толико распалили, да му најзад савладају и душу и да га тако оставе са овим грубим а нежним створењима у овој пешчаној пустињи.

— Е... сад збогом, моја драга сестро... збогом, моја јунакињо, избавитељко! — поче Мицко да се опрашта.

— Збогом, капетан Мицко!... збогом мој драги и несуђени зете! — отпоздрави му старија Арапка — Мејрима и пољуби се с њим.

— Збогом, моја мила Арапко, збогом!... Опрости! — опрашташе се он сад и са млађом Арапком — Ајшом.

— Ах... збогом драгане!... збогом мој мили и несуђени друже збогом!... Сећај ме се ја те до гроба не заборавих!... збогом, збогом за увек! — тужно јецаше млада Ајша а врелим пољупцима не могаше да учини крај, док се Мицко понова не ишчупа и не пође даље.

Ожалошћене Арапке одмах се почеше враћати ка своме шатору а Мицко пође сад нешто мало улево, јер му Мејрима рече при растанку, да се ту у близини налази њена породица. Она му беше поручила да иде к њима и да их поздрави од ње са поруком: да ће им скоро доћи.

Но како ветар опет поче да бесни и да носи читаве облаке од жарке прашине у његовим очима, то он опет пође ранијим правцем.

Заиста чудновато да код онако грубих црних и скоро нагих створења постоји онако силна љубав! И Мицко их заволи... заволи свом силином душе млађа Арапка шта више освоји му и само срце!...

Ал’ тако је морало и бити. Права и чиста анђелска — идеална љубав не лежи у лепоти сјајног лица у богатој заокругљености чистог и ко снег белог тела. Њена клица усађена је у самом срцу у самој души, у сјају и нежности самога [140] карактера једнога људског бића, како мушког тако и женског а не у спољашњем сјају тела.

Мицко је ове две Арапке а нарочито млађу — Ајшу тако само и заволео. Али његова жеља за повратком у милу отаџбину, његова жеља за осветом за овако срамно нанети му злочин, надјачаше пламену Арапкињу љубав и он се мораде раставити од њих.

За неколико дана, после доста мучног путовања Мицко најзад стигне понова у Грб-Тарабулус у Триполис. Дању би се често завукао у мало хладнији песак испод каквог урмовог дрвета и тако одморио своје заморено тело а ноћу би непрестано ишао, управљајући се, као што сам вели, по звездама, по њиховим јатима.

II.

Грб-Тарабулус или Триполис, то вам је, као што сам и раније поменуо, једна од доста трговачких вароши и на северној афричкој граници, на обали Средоземнога мора, између залива Великога и Малога Сирта. У самој вароши ретко се може видети по који Арапин већ све сами Грци а понајвише Турци.

Мицко чим стиже у саму варош, одмах се упути ка пристаништу, да би се како увукао у коју лађу и тако прешао у Европу.

Но срећа га беше понова напустила. Још не беше ни до пристаништа дошао а Турци га понова ухвате и одведу у исту тамницу, где је и пре био само га сада беше у један много дубљи подрум у т. зв. „Зандан".

Турци га познадоше по томе, што је он и пре био овде, што им и сам привуче пажњу својом наготом, јер му оно старо хајдучко одело беше већ сасвим раскинуто, а и услед тога, што беху чули од једног оделења оних Арапа, од којих он беше умакао а које беше чак овамо дојурило, да им је Мицко утекао у пустињи.

Потпуно усамљен Мицко је у овоме „Зандану" провео пуних осам месеци. Жеља за осветом а и кајање, што не остаде код оне умилне Арапке, па да проводи слатке часове у слободи одузеше му скоро сву снагу.

После овако грозног тамновања у „Зандану" од пуних осам месеци управник тамнице беше се већ задовољио са таком казном, коју је Мицко морао да издржи услед свог бегства, зато сад он намисли да га опет пошље у Фесан у варош Музрук.

Како се баш тих дана спремаше једна експедиција од девет Арапа да пође за Музрук, то се управник реши да Мицка пошље сад са овим Арапима.

Тако и би. Десет камила беху потпуно опремљене и натоварене са мешинама пуним воде и са урмама, да би им се ово нашло, кад буду пролазили кроз пустињске пределе.

Најзад се ова експедиција крену из Гарб-Тарабулуса. Мицко је сад био још јаче окован са тешким гвожђаним ланцима, а тако исто био је привезан и за камилу, тако да се просто није могао ни наћи.

Сад ова експедиција није хтела да пође оним ранијим путем, којим беше Мицко пошао са пређашњом експедицијом од седамнајест Арапа, ма да беше краћи, јер се бојаху да им Мицко опет не утекне тим пре, што је те крајеве већупознао. Сад беху пошли мало источније од ранијег пута. Истина овај је пут био мало дужи али много бољи.

Они се из Гарб-Тарабулуса беху кренули месеца децембра 1887. године. Услед овога, место оне суморне жеге и опеке несносних дана сада беху дани мало хладнији, јер дуваху скоро преко целе зиме расхлађавајући свежи ветрови.

Најпре су ишли кроз државу Триполис. Пут кроз ове земље а нарочито у ово време био је доста пријатан. Путујући тако често су наилазили на читаве шуме од урмовог дрвећа, које са својим џбунастим врховима задираше врло високо кроз ваздух. Често су пак наилазили на грдне чопорове од Срна и дивокоза, те се тако занимаху и ловом јер [142] ови Арапи беху и пушке са собом понели, ма да је то код њих била реткост, пошто код њих беше више у употреби мач и стрела.

После десетодневног путовања наиђоше они најзад и на једну прекрасну долину. Свуда унаоколо око ње беху бујни шумарци а овде онде као какав пустињски цар дизаше се по које високо урмово дрво. Сама пак долина беше покривена овде онде зеленим паљитима и многим другим пустињским биљем.

Чим они опазе овако лепо место одмах сиђоше са камила, да би се после толиког путовања мало одморили. Сад и Мицка одвезаше од камиле, па пошто се сам скину, то му они одлабавише и остале ланце, да би сам мало дахнуо душом.

Мицко чим се нађе овако слободан одмах се прући у хладовини испод једног урмовог дрвета и ту је дуго тако лежао, расхлађујући своје заморене груди свежим ваздухом.

Осам Арапа одмах пођоше са својим пушкама кроз ове шумарке, да би потражили какав лов само један остаде да би припазио на Мицка.

На два сата доцније појаве се опет Арапи а двојица од њих носили су једну дивокозу и једну срну, које беху смртно рањене од њихових пушака.

Сад једни од њих почеше да праве ражњеве, једни да деру убијену дивљач, једни опет да потпаљују ватру.

После кратког времена већ се на великим жаром окретаху ражњеви а пециво поче да се дивно румени.

Но тек што скинуше ражњеве са ватре а чу се нека страшна рика. На неколико тренутака указаше се четири велика медведа, који и даље силно ричући беху устремили свој ход право ка овима. Они беху још из далека приметили ватру па зато и појурише право ка њој. Чим опазе још и људе поред ватре они се одмах усправе на задњим ногама па јурећи ка овима нададоше још жешћу и страшнију рику. То беше знак да дозивају и друге медведе.

Кад ови беху већ у близини, у једном маху грунуше девет пушака из арапских руку и три медведа сместа се стропошташе мртви а четврти од њих страшно рикнувши бесно појури супротним правцем но после неколико корачаји и сам се зари дубоко у песак јер и он беше рањен.

Арапи пошто понова везаше Мицка, то узјаше камиле и одмах појуре са тог места јер су знали да ће се сад на том месту накупити стотина оваких медведа и да ће то за њих бити велика опасност.

Кад беху већ подаље измакли, они заиста примете грдну множину од онаких медведа, који се беху накупили око ватре, где мало пре и сами беху. Сад они појуре још жешће, да би што пре избегли ову грозну опасност.

После неколико сати они опет наиђу на једно лепо, хладовито место и ту се понова зауставе, да би раскрстили са оним печењем. Мицко је био и сада ослобођен од ланаца и правио друштво Арапима при јелу. Наравно, они га нису сматрали као каквог роба или какву животињу, већ као за свог обичног друга, у ланцима пак морали су га држати услед тога, што се бојаху да им не умакне као и оној ранијој експедицији и да после због тога одговарају.

После кратког одмора, пошто рашчистише са оним печењем, то понова продуже пут. Пут је и даље ишао кроз државу Триполис, која и сама беше као каква пустиња. Тек овде онде могло је се приметити по неколико редова од шатора, испод којих се скриваху дубоке јаме као склоништа или станишта ових Арапа. Међу њима дало се је видети и по која плетара ониска кућица, и то је био знак да у њима живе мало угледнији Арапи, или какав Турчин.

После пуних петнајест дана у непрестаном путовању они најзад наиђоше и на повећу арапску варош Сокне. Према већим европским варошима ово и није варош већ повеће сиромашно село.

Већ беше настало вече, кад уђоше у саму варош. Обично у то време сунчана жега престајаше и место ње се јављаше [144] освежавајући ветар. Одмах се могло видети, како се појединци извлаче из оних својих склоништа, из рупчага, и онда или остају пред својим шаторима, да окрепе своје малаксало тело свежим поветарцем, или одлазе ка својим ближим суседима, да се мало наразговарају.

Ношња код ових Арапа била је врло проста. Сем грубе и доста дугачке кошуље на њиховом телу није се могла приметити друга каква хаљина. Кошуља то им беше све и сва. Но и то беше само код женскиња а код мушких само спреда једно парче од коже. Кад су били принуђени неким послом, да преко дана по оној сунчаној жези изилазе из оних подземних кућица, то су обично обувале лаке опанке, преплетене од урмовог лишћа, да им се не би ноге опекле на оној врелој прашини.

Но сама околина Сокне била је доста добра. Овде-онде било је дивних шумарака па и читавих шума од урмовог дрвећа. Било је и бујних пашњака на којима су се дала видети читава стада од питомих коза и оваца а тако и доста велики број арапских коња. Приличан део беше засејан и пшеницом, што је било реткост код Арапа. Повећи део био је засејан детелином, јер им је иста служила као вечита добра храна. Напуни се шака детелином изгњечи мало, посоли и тако једе.

Ал’ ова засејана поља морали су редовно залевати водом. За то су имали нарочите врло дубоке бунаре, па сипајући воду по вадама она је се тако разливала по целој њиви.

Кат-тад се дешава да силни поморски ветар толико подухвати морску воду са Средоземног мора да се дигну колосални облаци од те морске разбивене воде, и тако попрскају ове пределе и њихова засејана поља.

Овде, се Мицко са својим пратиоцима — Арапима беше задржао неколико дана. Пошто се довољно одморио после онако дугог путовања и пошто се снабду са храном то се сад понова крену.

Сада је пут ишао кроз источни део непрегледне пустошне Сахаре и то кроз Либиску пустињу. Сем врло пространих [145] песковитих предела у овоме делу пустиње налазе се и читави брегови од пешчаних сметова а овде-онде и по која горостасна стена са оштрим шкриљцима, као доњи огранци од простране Хамаде.

Пут је настајао све тежи и гори. Преко дана су владале ужасне врућине и тек на два сата пре зоре појавила би се хладна струја. Страховити пак Самум, врели и загушљиви ветар, који каткад подиже и читаве облаке од пустињског песка чисто је сагоревао.

Но ова грозна пустош није одмах настала. За неколико дана од поласка из вароши Сокна ипак су могли видети и по које лепше место, покривено шумарцима и урмовим дрвећем. Ал’ кад прођоше и варошицу Сеху, онда је настала права пустош. Нигде живе душе, нигде каквог биљног зеленила. Тек на пет дана овако мучног хода могло се видети по које урмово дрво, које као какав џин владаше над овом пространом пустињом. Њима није ништа сметала ова врела сунчана жега. Њихов корен задирао је дубоко кроз пешчану земљу и тако тражио и последње остатке земљине влаге.

Преко дана владала је таква суморност, да је се човек морао просто са душом да се бори. Но Мицко на пркос овоме са својим пратиоцима непрестано продираше даље. Најзад беху толико сустали, да су дању морали копати дубоке јаме у песку и да у њима, у њиховој хладовини потраже спаса а ноћу би опет настављали свој пут.

После овако грозног путовања од преко тридесет дана кроз ову пусту пешчану земљу почеше да наилазе и на шкриљасте планинске ланце од Хамаде. Тек што беху загазили и преко њих а Мицко после толико дана први пут примети живо створење у људском облику, које се беше згрчило у једној рупчаги од стене. Он одмах скрену пажњу својих пратилаца на ово биће и сад се упуте право к њему. Но тек што крочише неколико пути а ово бедно створење скочи из оне рупчаге и брзо се успужа уз стену. Не потраја много а појави се гомила дивљака, који чим опазише ове путнике, одмах почеше котрљати одозго грдно камење.

Мицко се одмах сети да је и оно створење било врста тих дивљака, и кад видише сад да им прети опасност од оног камења, које се са необичном брзином и хуком котрљаше нуз стене то одмах свих девет Арапа избаце по један плотун из својих пушака и то у правцу на ове дивљаке, кад ови чуше ову необичну грмљаву и кад осете силно зујање куршума као и врелину њихову а они сместа несташе са стене.

Не само на овом месту, већ и на многим другим, продирући овако час кроз пешчане равнице а час кроз планинске кланце, наилазили су на исте овакве случајеве. Но увек је био довољан само један плотун пушака из руку ових Арапа — пратиоца Мицкових, па да се опет опросте такве напасти.

Овако продирање преко читавих брда од пешчаних сметова и кроз оштрих планинских кланаца трајало је скоро десет дана. Једном беху наишли и на једну огромну стену, на чијој је стрмени зијала једна мрачна рупчага и то у облику каквих врата. Сви се беху зауставили пред овом стеном и са неким чудом дуго посматраху у ону рупчагу. Најзад се један од ових Арапа брзо успужа, да види каква је то рупчага. И сам Мицко, пошто беше ослобођен од ланаца, из радозналости поче да се пужа на више. Но ово му никако не испаде за руком. Но да би му Арапи учинили ово по вољи, да би му задовољили ову радозналост, то се један понова успужа па дошав до оног истог отвора, он одмах баци један крај врло дугачког конопца а други је сам држао. Мицко сад дохвати тај бачени крај, па држећи се чврсто за њега, он се најзад и сам успужа уз стену до оног отвора. Сад заједно са Арапином уђе кроз овај отвор у саму стену. Унутри су одмах могли приметити неколико мрачних одаја у облику собе, али само што у њима не беше никаквих других остатака, сем седишта изрезаних од камена.

Пошто овако разгледаше ове мрачне одаје то опет продуже пут. И сами Арапи нису знали шта да кажу о овомстаништу, издубљеном у овој стени.

Кад беху изашли из ових планинских кланаца, то је сад њихов пут водио преко самог Фесана. Фесан није ништа [147] друго до једна пространа газа, којом се завршује источни део пустошне Сахаре.

И сам Фесан врло је ретко насељен, и то много мање но Триполис. Услед овога није ни чудо, кад се каже, да Триполис заједно са Барком и Фесаном има у простору двапута толико као Балканско полуострво а међу тим само један милион становника. Но није опет ни ово чудо, кад се зна да ове земље нису ништа друго до праве пустиње и да је у њима тек у минимуму нешто бољег и плоднијег земљишта.

Пут кроз Фесан био је много бољи но до сада. Истина, сунчана жега овде је била много јача но на ранијем путу, али сад су наилазили на много питомије земљиште. Овде онде опет су могли видети по који шумарак а и читаве шуме од урмовог дрвећа, које необично добро успева по овим газама, и чији род тамошњем становништву служи онако исто као добра храна, као код нас пшеница, кукуруз и остала жита.

Као кроз саму Лубиску пустињу тако и овде путовали су по најчешће ноћу. Дању када је жега била у јеку и када су често дували они врели и загушљиви ветрови, морали би се завући у песак у хладовини каквогурмовог дрвета и ту очекивати на хладније ноћне часове.

Пошто преко двадесет дана проведоше на овако несносном путу то најзад стигну у повећу арапску варош Шат, у којој се задржаше неколико дана да би се одморили и снабдели са храном и водом.

Становници ове арапске вароши исти су као и у Сокну, — у Триполису, а тако исто и њихов начин живота. Једина разлика јесте та што су овде како мушки тако и женске потпуно наги, сем једног малог парчета коже од убијене дивљачи што су носили спреда.

После довољног одмора од неколико дана пошто се добро снабдеше са храном — урмом и водом, то понова продуже пут.

Пут је био тако исто несносан као и дотле. Но, сад им [148] је било у толико лакше, што су знали, да ће за неколико дана већ стићи до жељене мете, — до Мурзука.

И заиста, после десет дана они онако заморени и потпуно сустали од пута уђу са својим камилама најзад и у саму варош Мурзук — у јужном Фесану.

Овде су живели све сами Арапи, сем неколико Турака — староседелаца. Били су како мушки, тако и женскиње, потпуно голи, сем оног парчета коже, што су имали с преда, као и становници у Шату. Како мушки тако и женскиње, били су веома развијени са црном и веома сјајном кожом.

Станишта су им била као и код осталих Арапа: или у рупчагама, покривеним шибљем и урмовим лишћем или су биле ниске кућице, исплетене кором од урмовог дрвећа.

Сва храна била им је урма и камиље млеко. Овде су биле нарочито познате „џиндове" камиле које су могле да јуре са необично великом брзином. И самим камилама храна је била веома мршава. Сем урмових коштица и воде, за другу храну и пиће готово нису ни знале.

Над целим Мурзуком од три стотине онаких кућица, био је господар Турчин — Кабар-паша. Но и ово господарство више је било у почастима, односно у поштовању од стране Арапа, но у каквим нарочитим правима.

Сама околина вароши била је пешчана пустиња. Сем пространих урмових шума, тек овде-онде могле су се приметити неке суве травуљине или по који џбунасти шиб.

Воду су црпили из врло дубоких бунара, јер не беше нити у самој вароши нити у њеној околини какве речице или бар које понорнице. О каквој киши и грмљавини нису имали ни појма.

Ето, у такву варош Мицко сада ступа са оном експедицијом од Арапа, да у њој издржава робију од сто и једне године. Његови пратиоци одмах га одведоше и предадоше Кабар-паши као највећем господару ове вароши. Паша кад сазна од ових зашто је Мицко доведен, одмах га упути надзорнику тамнице — Ахмеду, који беше такође Арапин.

Сад га Ахмед затвори у једној пространој тамници, управо подруму, који беше нарочито намењен за разбојнике, који би били ухваћени од Арапа.

III.

Тек је прво вече... А колико их има у целој години... А колико ли у сто и једној години... Боже мој, да ли ће то Мицко доживети...

Подрум дубок, мрачан, далеко-далеко од његове миле отаџбине. На њему је само један прозорчић а бледи и тужни зраци сјајнога месеца крадом продираху кроз њега и као да хоће да изруче, овоме храбром јунаку овоме дичном Србину а сада тужном беднику, братско поздравље са далеке земље, земље Србије.

У подруму сам песак, ситан, мекан а на њему харамбаша Мицко... Прућио се ал’ не спава ... Без ланаца, го, потпуно го — без покривача и опет му врућина... Крв јуначка само хуји а врела глава да прсне од набујалих мисли... И нигде никога да га разговори, да га утиша да га умири... Само бледи месечни зраци беху му и даље верни друг, но и они тужни, и они немо ћуте...

Преврне се на другу страну мислећи да ће му лакнути на души, прах од песка замагли а мисли и даље бује!... Пред очима слика славне прошлости па се не миче... Дуго, дуго лепршала је она тако док га потпуно не замори, не савлада. Последњи уздисај, последња мисао — „освета!“ то беше и последњи знак његове будноће... Сада поче да пирује буран сан!...

Густа помрчина већ поче да бежи да сакрије своје гадно, мрачно лице од умилне зажарене зоре. Бедни и јуначни голаћи [150] — Арапи и Арапке већ почеше да се извлаче из својих станишта — рупчага и да се прикупљају у гомилама, па да тако удишући свеж јутарњи ваздух, наставе свој разговор о оном белом човеку, о Мицку, о Хришћанину.

Неки се опет почеше прикупљати око оног прозорчића на подруму, у коме беше Мицко затворен, и својом крештећом виком најзад га пробуде, ма да се он беше жестоко занео.

Чим се он пробуди, извуче из песка и мало расхлади водом, одмах многобројни Арапи успеше својим молбама код надзорника тамнице — Ахмеда, да им пусти Мицка из подрума, како би се могли што боље поразговарати и упознати са овим човеком, који им за неко време изгледаше као какав предмет чуда.

Ахмед нешто из своје личне радозналости да би што више сазнао о овоме човеку а нешто и принуђен молбама оноликих Арапа, он заиста пусти Мицка, тим пре, што је знао да им не може утећи.

Мицко је сад био без икаквих окова и веза, тако исто за све време његовог тамновања међу овим Арапима.

Тек што се Мицко појави на вратима а силна граја захори се код околних Арапа. Неки одмах појуре к њему и најзад продревши силом кроз оволику навалу, јер је свако волео да му буде што ближе, они му пружаху камиље млеко и урме.

Неки га опет, пре но што би почели даљи разговор најпре питаху за име.

— Мицко! — одазва им се он, јер је већ прилично разумевао њихов језик.

— Мицко... Мицко... — брујаше то име сада све кроз даље и даље редове сакупљених Арапа, јер је сваки желео да упамти то име, како би га после и другима саопштавао.

— А одакле си? — чу се опет питање.

— Из Србије! — одговори му Мицко.

— Из Србије... Србије... — забрујаше опет многобројни гласови.

— А зар су сви људи тамо тако бели као ти? — чу се женски глас из оне гомиле. То беше већ одрасла кћи надзорника тамнице — Ахмеда.

Мицко одмах управи поглед на ову младу Арапку, којој беше име Зора, и одговори јој одмах:

— Ко?... зар ја бео?... Да знате ви каквих има код нас — к’о снег бели!...

— Шта?.. шта?.. снег.. снег!.. — опет забруја ова реч, јер они о томе нису имали ни појма.

Мицко се сад тек досети томе јаду, сад тек увиде зашто њима овај појам беше неразумљив, сад се тек досети, да они и не знају шта је то снег.

Одмах за овим он поче да им објашњава како код нас има четири доба годишња, и како у то време пада велики снег, као и то, да је у то време толико хладно, да може човек и умрети од хладноће.

Слушаоци — Арапи, који само пламену жегу познаваху и каткад, само мало хладнији ветар са великим страхом саслушаше његове последње речи а кожа на телу поче и нехотице да им се скупља у боре.

— А има ли тамо сунца? — опет га упиташе неки.

— Има браћо, како да нема!... Сунце је само једно за цео свет!... Има и код нас и сунца и месеца и звезда овако исто као и овде. Тамо има и кише и грмљавине и много што шта што овде ја за толико дана нити видех нити чух.

Киша!... грмљава! — понова забрујаше многобројни гласови. И заиста њима ове појаве беху непознате, нити их је пак Мицко могао осетити за све време, док је био међ овим Арапима.

Мицко им сада објашњаваше и ове природне појаве и после овога настављаху се многобројна питања а и одговори [152] између ове светине и Мицка, и они га за све време веома радознало, чисто чудећи се, слушаху.

После овако подужег разговора Арапи се најзад разиђоше, јер, сунчана жега поче да припече. Мицко понова би закључан у тамницу у оном истом подруму.

Но овакав разговор није био само овог јутра, већ се ово продужавало овако скоро сваког дана. Многи Арапи, кад беху чули за њега и то онако, како га Арапи међусобно престављаху као какво чудо, долазили су из врло удаљених крајева само да га виде и да чују по коју реч из његових уста. Зора пак, кћи Ахмедова била му је редовни слушалац његових предавања. Она му је редовно правила друштво, кад год би он био пуштен из тамнице, што је било редовно — сваког дана, па ма не било још којих других.

Сем Зоре скоро као редован гост био му је и Шах Мухамед. Он је такође био Арапин и живео је у овој истој вароши. Сви га пак Арапи сматраху као за свог свеца, као за неко више духовно биће. Он је непрестано причао Арапима, како све зна и чује шта други мисле и говоре, како он може из својих уста да избаци грдан пламен и тако да их све запали и на многе његове друге лагарије ови му потпуно вероваху. Чим би се он на кога наљутио овај би се одмах морао бацити пред њим и да га тако дуго љуби и моли за опроштај.

Исти, дакле, Шах Мухамед, чувши за Мицка и његову ученост, он му је одмах и учинио посету у тамници, а то се посећивање и доцније врло често обнављало.

Али, као што рекох, највернији и свакодневни друг Мицков, то беше млада Арапка — Зора, кћи надзорника тамнице — Ахмеда. Још онога дана, још онога часа када она први пут опази Мицка и када сазна да ће он бити стално у тамници, још тога часа она беше опасана жестоким везама, везама љубави за Мицка. А како и не би, кад он, ма да беше доста оронуо и ослабио од онога дана када га Турци ухватише код Чифте ханова, према осталима Арапима изгледаше као какво савршенство. Но и сама Зора беше као каква —аристократска — „господског соја", међ’ осталим Арапкама. [153] Истина, и она је Арапка, и она је као и свака друга млађа Арапка — Арапке за удају, али ипак — ипак... Многе црте, које друге никако немаху, код ње се баш лепо огледаху. Те су је црте баш и красиле, те је црте очигледно и одликоваху од осталих њених другарица, од осталих њених вршњакиња!... Снажна — снажнија много но остале... Бујна, а на грудима дојке к’о два црна грозда... Па и само лице много је лепше но код других... А она два сјајна и црна ока као да жаре!... Ход лак и чисто не видите кад ступа...

Ето, таква Арапка заволи Мицка свом душом својом, свим срцем својим, и немогаше се уздржати а да му сваког дана не приђе и да га тако дуго-дуго посматра, својим пламеним очима, са погледом пуним чежње.

Можда Мицко по неколико дана не би изилазио из оног мрачног подрума, можда би по неколико дана морао тако затворен да ћути у њему, да му не беше ове младе Арапке — Зоре. Њен отац — Ахмед одмах је приметио оволику силину љубави своје кћери, којом она љубљаше Мицка и није јој бранио, шта више он се радо одазиваше њеној жељи, те јој Мицка редовно сваког дана пуштао из тамнице како би тако заједно у потпуној слободи могли да проводе своје блажене часове.

Мицко је још првих дана осетио ову арапкину љубав но, он је се у почетку грозио. Грозио је се исто онако као и поменуте Арапке Ајше, али ју је опет волео онако исто као и Ајшу. Њена нагота, њено црно лице — све му је то у почетку изгледало гадно, али њена душа освоји му срце и душу. Но он је сад у толико пре заволи, но само Ајшу, што ће му она бити стална а можда доживотна и што ће му се она моћи да нађе и у најтежим тренутцима његовог тамновања, док је год у њеној близини.

Тако је сад Мицко проводио слободне часове, када би га пустили из тамнице са овом младом Арапком — Зором, као са брачним својим другом.

За време од пуних шест година његовог сталног дружења са Зором, док најзад није бачен у прави пакао — у бесконачно дубоку рупчагу, добио је и два сина — два млада Арапчета, управо два мелеза.

Но овога јунака, овога храброг Србина не могаше стално да веже за ову пешћану пустињу нити Ајшина нити Зорина љубав. Његове мисли су одлетале далеко — далеко у његову драгу отаџбину. „Освета“, то му беше идеал, то му беше бољка — отровница, то беше она сила, која га је непрестано отрзала из жарке Африке.

Не прође ни неколико дана од његовог доласка у Мурзук а он већ поче да кује планове, како би утекао из ове пустиње. Дању није никако могао у томе успети. Истина, био је без веза и окова, сваког дана је проводио по неколико слободних часова ван тамнице, а куд ће од Зоре. Она је била увек к’о везана с њим, за сво слободно време. Ако почне да бежи а она ће надати дреку и њега ће опет ухватити. Да је наговори па да ћути, то није могао, јер би она пре душу дала, но да се с њим растави. Да је убије па да бежи, или баш и да је наговори па да ћути, опет се не би могао провући дању поред многобројних станишта арапских.

Никако, дакле, друкче, већ ако хоће да бежи а он то мора учинити ноћу. Но зид ужасно дебео, све од самог камена. Да обије опет врата, лупа би се у поноћној тишини далеко чула и опет ништа. Никако друкше, но да копа подземни лагум испод тамничког темеља и да се тако провуче.

Мислити, да ће доживети сто и једну годину оваког тамновања, то би била права глупост... Умрети далеко од своје отаџбине а у овакој пустињи, то је права беда и страхота!... Лагум и опет лагум. Копаће и ваљда ће за неколико година успети!... Бог нека му буде у помоћи а главни покретач за рад — „освета!“ Освета! освета! — Са таким мислима Мицко поче да остварује своје планове за бегство.

Одмах, дакле, после неколико дана од његовог тамновања у овом подруму, он већ поче да копа лагум. За ово му послужила једна дугачка шипка, коју он беше нашао ван тамнице, а поред тога и његове снажне мишице. Нешто дању а [155] понајвише ноћу, он је стално био на овом послу. Земљу коју је непрестано извлачио, бацао је по другим мрачним одајама, које су биле празне а међу тим у вези са његовим подрумом. Дању пак, да се не би приметила она рупчага, он би преко ње набацао шљам и урмово лишће, што беше покупио око тамнице, и онда би се преко тога извалио и тако спавао, или само лешкарио.

Тек после пуних шест година лагум беше потпуно готов. Био је дугачак преко двадесет метара, а то, само из тог разлога, што кад би био краћи, онда би његов излаз био у исто време и ближи надзорниковом станишту и он би га можда осетио и тако осујетио план.

Сада, када са лагумом беше потпуно готов, ништа му друго недостајаше, већ да се завуче у исти, да се прогура до крајње тачке и да тако изађе на површину, пошто пробије и онај заостали део земље на више.

Но Мицко много и не оклеваше. Једне поноћи, када све спаваше к’о поклано, он се врло полако извуче из лагума, па милећи све уз саму земљу и то веома опрезно, он се једва извуче и из саме вароши. Сад појури што бржим кораком, да би се док је овако хладовито и мрачно, што више удалио од вароши.

Пут је заиста, за време ноћних часова био доста лак, али чим свану, одмах беше све тежи и тежи. Услед огромне сунчане жеге владала је таква суморност, да је Мицко још првог дана прилично сустао. Што год је ишао даље крајеви су били све пустошнији а жега није престајала. Нешто урме а и воде, што беше са собом понео, већ му је нестало.

Још није прешао пут ни од шест дана а он већ потпуно клонуо. Глад, жеђ а и она дневна суморност потпуно га савладаше. Узалуд се сам ободраваше на даљи пут, јер ће и поред овако несносног пута, ипак моћи да оде потпуно слободан у своју отаџбину, ал’ ноге неће више ни да кроче.

— Аја!... силом се не може живети!... Смрт је већ на прагу!... морам умрети! — тако шапуташе Мицко, кад већ поче само тело да се клони ка земљи.

Ма да мало подаље, на неколико корачаји испред себе, беше опазио једну повисоку урму, ма да могаше силом крочити још неколико корачаји и да у њеној хладовини потражи и последњи спас, ипак се он сурва у врели песак презревши већ и живот и свет.

Тело се већ укочи, вилице се стегоше а мисли почеше да исчезавају. Једино очи што још гледаху, као да хоће још за неколико тренутака да посматрају оно врело сунце, и затим да се угасе.

Смрт је била неизбежна. Још за који тренут, па би пировала над мртвим телом Мицковим.

Но у истом тренутку, када смрт већ беше зинула својим чељустима да му одузме и последњи знак живота, у истом тренутку указа се Зора, где бесно јури са своја два брата на лаким џиндовим камилама.

Зора је првог јутра, када Мицко беше утекао, као и обично беше се рано упутила ка подруму у коме је он био затворен, носећи му мало намужена камиља млека. Завири кроз прозорчић, кад а њега нема на одређеном месту. Сад поче гласно да га зове по имену, но опет никаквог одзива.

Но њу ово не збуни много. Веровала је да се је Мицко завукао у другу коју одају од подрума само да би је мало дирнуо.

Најзад дође и време, када је требало отворити тамницу, да би он могао да изађе за извесно време. Надзорник — Зорин отац отвори врата и чекаше да се појави Мицко. Но опет никога. Зора брзо сад улети у подрум и као да би се хтела побити са Мицком, што је оволико задиркује и оставља усамљену.

Чим ступи у подрум а она се запрепасти, кад опази онолики лагум, и кад већ осети, да је Мицко утекао.

На њену вику у подрум уђе и сам Ахмед, но и он се одмах досети злу. Неки се опет још раније беху искупили око оног отвора, кроз који се Мицко беше извукао на површину, па га као са неким чудом и страхом посматраху. Нико се пак, [157] не смеде усудити да му приступи што ближе и да завири унутра, да би се уверио, каква је то рупчага.

Кад већ чуше да је Мицко утекао, они се тек онда и досете, откуда је она рупчага, на даљини од преко двадесет метара од тамнице.

Сви беху овим узнемирени али Зора понајвише. Чисто да полуди. Куд ће она сад без њега кад јој код њега и срце и душа.

Уверивши се дакле, потпуно, да јој је Мицко утекао, она брзо опреми, са два своја старија брата, три џиндове камиле и појури заједно с њима ка северу.

Истина, они су могли са својим брзоногим камилама да пређу за један дан онај исти пут, који би Мицко прешао за шест дана, али како немогоше да му одмах уђу у траг, то ударе нешто западније од правог Мицковог пута и појуре свом жестином. Сунчана жега њима није могла да смета на путу онолико колико Мицку. Њихове камиле летећи кроз ону пустошну равницу, правиле су читаву олују од разбивеног ваздуха.

Пуних два дана јурили су они овако истим правцем, којим беху пошли, али узалуд. Знајући сад они, да он просто никако није могао даље отићи, па баш да је непрестано ишао и дању и ноћу, то пођу право ка истоку, не би ли му како пресекли пут. Целог дана јурили су, они по највећој врућини и сунчаној припеци, и опет ништа.

Зора већ беше изгубила сваку наду, да ће се Мицко моћи да пронађе, зато се упути са својом браћом право ка својој кући.

Не прођоше ни пуна два дана на путу у овом последњем правцу, а они примете грдан траг од нечијих ногу. Тај траг беше од Мицкових ногу, газећи дубоко по врелом песку.

Млада Арапка као да доби понова крила. Она сад на својој камили појури тако плахо к’о стрела да је браћа просто не могу да сустигну.

И гле!... На неколико часова Зора се прва заустави код умирућег Мицка. То беше на крају шестог дана од Мицковог [158] бегства, када га врели и загушљиви Самун беше потпуно срозао на врелом песку.

Чим она примети да је Мицко на умору, брзо се баци са камиле, скиде једну мешину пуну с водом и у маху је просу на Мицково упаљено тело. У то дојурише и њена браћа, па кад видеше шта је, а они се такође баце са камила, па дохватив Мицка за руке и ноге, брзо га пренесу у хладовину испод оног урмовог дрвета које беше и сам Мицко опазио, али не хте да оде к њему, јер већ беше презрео на живот. У тој хладовини брзо ископаше једну рупчагу, па пошто усуше у њу целу мешину воде, то положе Мицка одмах у њу, да би му тако повратили живот.

Мицко је за сво ово време још гледао очима, али тело му скроз беше укочено а тако исто и мисли. Он у први мах није знао шта урадише с њим а и који ли су то.

На по сата после овога, од како га бацише у ову мокру рупчагу, он поче тек помало да се креће. Снага му се већ беше повратила а чудновате мисли почеше да бујају у глави.

— Еј Зоро, Зоро!... гром те, да Бог да, на путу спалио, па се мајци више жива не повратила!... А што ми бездушнице једна, недаш да бар слатко умрем ако ништа друго! — Муцаше Мицко кад се већ беше прилично опоравио и расвестио и кад беше опазио поред себе своју младу Арапку, своју Зору.

Но њој опет мило, па се само смешка и гура му силом урме у уста.

— Е, мој драгане, куд си ти то наумио! — поче сад Зора да му тепа и већ да га задиркује својим облим и црним рукама.

— Ах, арапски скоте! — прелетеше грозне мисли преко Мицкове памети, али не рече ништа гласно, већ само зубима зашкрипи а очи му к’о муња севаху.

Но млада Арапка ни да чује. Њено раздрагано срце њене узбуркане осећаје и пламену љубав није могло овом приликом ништа да разбије.

— Ти мој слатки „Белушко“ ти хтеде да ми умакнеш, ал’ видиш, ја те опет улови!... Ама, нема куд ти да бежиш, ми морамо бити заједно све до гроба! — тепаше му опет Зора и поче да га грли и љуби.

Она је и сама знала колико је Мицку тешко па и претешко, што је овако удаљен од своје отаџбине, од своје браће. Она је знала колико је силна љубав према њему, колико је она везана за тога човека чврстом везом љубави а могла је, наравно, осетити и топлину тегове љубави према његовој отаџбини. Те две различне ствари те разлике мисли непрестано бујаху у њеној души, и као да јој срце заједаху. Њена љубав била је силна и несаломљива према њему, зато и не може одолети своме срцу, да га пусти да се с њим на вечито растави. Да бежи опет заједно с њим, то јој је онако исто тешко, као год што је осећала и Мицкову тешкоћу, што је овако удаљен од своје отаџбине. Но и сам Мицко на на ово није ни помишљао јер куд би са Арапком у Србији, а да је напусти или управо сахрани у далекој земљи, то му је било опет жао.

Ето, зато она и љуби сада Мицка, зато му и тепа умилним речима, само да би га мало умирила јер и сама осећаше његов дубоки душевни бол, јер је и сама знала за његову давнашњу жељу.

— Па макни ми се, бесни враже, док те нисам удавио и смождио. Докле ћеш ми живот гристи? Остави ме иди од мене.

Непомична, као стена стајаше Зора, а груди јој се надимаху силно, изгледаше као да јој се гњев у срцу развија.

— Ја не могу без тебе, — беше одговор.

Оба брата саветоваху Мицку да се врати кући опомињући га да му ни коса на глави неће фалити и како сам зна колико је љубљен у породици њиховој.

Мицко се дуго и дуго борио, беше му тешко да се опет враћа у кућу одакле је побегао где му беше несносно.

Сви су ћутали, са грозничавом затегнутошћу очекиваху [160] одговор Мицков. Зора са осмејком на лицу, очима га питаше бацајући погледе пуне љубави и чежње.

— Добро! — рече Мицко одлучно. Ја сам и онако био већ на ивици гроба поћи ћу с вама па како ми мој Бог и срећа даде.

Зора загрли Мицка и обасу га врелим пољупцима тепала му је, нудила га млеком, водом и урмама. Чедно срце нежне Арапке сломило намеру једног јунака. За први осмејак обасу га пољупцима а снажне руке беше му обвила око врата и Мицко се с тешком муком истрже из њеног загрљаја.

— Ја сам јако гладан рече Мицко слабим гласом. Сви троје беху усхићени, радосни што се Мицко опоравио сви су га нудили па и браћа и Зора седоше да једу.

Оброк је дуго трајао а запиткивању Зорином не беше краја.

Премишљаху о путовању, како да се путује. Жега беше ужасна и несносна, по таком времену није се могло путовати, сви се сложише да сачекају ноћ.

Час за часом пролазио је неприметно и Мицко се разблажи, нестајаше мало по мало оне срџбе према Зори. Са љупким погледом пун жара и чежње посматрајући Зора Мицка поче тихим молећим гласом говорити:

— Драгане мој, „Белушко мој! Кад си такова тврда срца па ме не волиш, од мене бегаш, зашто онда од дечице своје бегаш, зар то није наша крв.

Одговор на ова питања беше пољубац, тиме је све казано, — казао је више но да је читаву књигу испричао, и ништа је није могло тако тронути као пољубац свога драгог бегунца Мицка.

Мрак се већ поче хватати, несносне врућине нестајаше све више и више. Браћа Зорина спремаху камиле правећи што лепше и мекше седло за зета и сестру своју. Зора се никако не одвајаше од Мицка он јој беше живот, душа, рај.

Сунце је одавно дубоко зашло за хоризонт и последњим зрацима својим позлаћиваше беле облаке који журно [161] бегаху у супротном правцу. Мрак се расу по непрегледној пустињи месец се појави и млечним својим зрацима обасјаваше онај једнолики предео без топлине али благотворно за болника — Мицка и његове пратиоце.

— Да идемо драги Мицко — „Белушко“ мој, рече Зора. Браћа и Зора дигоше болнога Мицка на једну камилу и Зора седе са њим а браћа Зорина уседоше на другу камилу.

Тако се тај мали караван окрете пут вароши Фесана месту рођења Зориног.

Жега беше ужасна. Свуда около докле оком можеш видети владаше мртва тишина, све се живо беше сакрило од превелике врућине, само овај мали караван реметио је ову врућину тапатом камила и говором пуним чедности који су Зора и браћа њена храбрили уморног и болног Мицка.

Мицко је седео на камили испред Зоре, главу беше наслонио на груди њене, лице бледо измождено, очи усахнуле, удови ломни, цео изглед његов казивао је да ни најмање не воли ово друштво. Само по кад и кад махнуо би руком, као у знак, да жели воде.

Љубав и чедност са којом га Зора обасипаше била је неизмерна.

Љубила га као што то може само Арапка — јужна крв. Па ипак Мицко је остајао хладан. Ни нежност ни откуцаји срца Зорина, који су му искрено шапутали љубав, не могаху срушити гордог лава — јер нехришћанка не могаше му бити љуба.

— Мицко јеси ли много жедан? упита га Зора.

— Јесам. Жеђ ме просто умори.

— Стрпи се, драги Мицко, ускоро ћемо стићи ка својој мети.

Мицко као да ове последње речи није радосно примио, боре, које се појавише на лицу његовом када је Зора изговорила ове последње речи казивале су мржњу и одвратност.

— Зоро, немој да ме водиш у твој завичај! Ја сам несрећан тамо, моја је жеља да одем у своју домовину; ја [162] љубим Господара свог ја живим и мрем за Господара свог и народ свој, без њих ми је чемеран и горак живот.

— И ја ћу с тобом драги Мицко, где теби буде добро биће и мени! — рече Зора.

— Не, никад!

— Зар твоја вера не прима туђинку?

— То не може бити! рече Мицко љутито. Умор га беше свладао, потрешен и љутит наслони главу своју опет на груди Зорине.

Караван се кретао једном истом брзином све дубље и дубље у пустињу а разговор беше умукао и нико није смео реч да проговори, јер се Мицко беше наљутио.

Жега беше све већа, несноснија за саме урођенике а то ли за болесна Европљанина чији организам и у здравом стању не може да издржи ову претерану врућину.

Браћа Зорина почеше мало измицати унапред гледајући обојица у једном правцу, изгледаше као да нешто испитују.

— Оаза! викну млађи брат.

— Јест Оаза! рече старији брат.

Ови узвици пробудише Мицка из снова и прибирајући снагу узвикну:

— Шта би?

— Смири се душо моја, вода је у близини.

— Ах Боже мој! уздахну Мицко.

И десница му паде са силава коју је по дигао када је узвикнуо. Опет је наслонио главу на груди Зорине сневајући снове пуне туге и чемера.

Удаљен од својих најмилијих, удаљен од народа свог за кога је у воду и ватру скакао, удаљен од свега онога што му живот наслађује, он је увек био гњеван на све што својим назвати није могао.

Да бар манастира српског где год има да се Богу помоли, да му свећеник причест даде, да му се исповеди, лакнуло [163] би му души. Свуда је само туђин и некрст све су то људи противу којих се он борио целог свога века, бранећи свету веру и народ свој.

— Мицко, драги Белушко мој! Пробуди се! Ту смо, код оазе рече Зора нежним гласом.

— Идем, нећу! промрмља Мицко у полу сну.

— Смири се Белушко, спасени смо.

Мицко се пробуди, дубоко уздахне и тромим погледом посматраше велибиље којим је обрасто извор и хладовина благотворно, утицаше на његово изнемогло и уморено тело.

Ту под хладом и уз негу Зоре и браће њене Мицко се све више и више опорављао. Када је Мицко добио толико снаге да се могао кренути на пут, продужише путовање.

Сада је било лакше и то много лакше путовати. Цео дан проведоше крај оазе и тек када се мрак поче хватати продужише пут у Мурзук.

Што су се више приближавали Мурзуку, Зора је била све радоснија, јер је знала да ће моћи бити крај Мицка, човека, кога свим жаром душе љубљаше.

Путовање је трајало до пред саму зору и тек када сунце поче опет своје жарке зраке расипати по земљи стигоше у Мурзук.

Дочек Мицков од стране породице Зорине и радозналих грађана беше веома величанствен. Цела породица Зорина и велики број грађанства уз зурле и песму дочекаше Мицка.

Сваки од њих желео је да види тога белога човека и јунака за кога је цео Фезан причао читаве бајке.

Џин — деве — тако се зову брзе камиле — корачају доста тромо. Мицко је узбуђено посматрао овај дочек сумњајући у искреност ових дивљака. Зора га је као и целим путем, тако и сада храбрила — тепала му је најљубазније уверавајући га о искреном и свесрдном расположењу свију њених сродника па и целе вароши.

Није то Мицку првина да смрти гледа у очи, није му то једини случај где је био остављен Богу, који га је вазда, и у најкритичнијим положајима спасавао беда.

Када су стигли већ до куће Зорине, она као срна скочи са камиле и уз припомоћ браће њене скидоше Мицка са камиле и уведоше га у кућу.

Запиткивању свију чланова породице не беше краја. Али уморни Мицко тек ако би на свако десето питање могао да одговори.

Мицко убија арапског светитеља и допада тешке тамнице.

Мурзук је лепа окружена варош са широким улицама. Турска влада терала је највеће кривце у та афричка места остављајући их на милост и немилост управницима појединих вароши.

Тавнице за оваке осуђенике беху велике рупчаге или какви стародревни лагуми са којима изобилује готово свака варош у свом крају.

Мурзук је једно од најживљих вароши у унутрашњости северне Африке са преко 12.000 становника. Ту се са свију страна о вашарима стичу каравани из Кајира, Триполиса, Тинбукта и многих других мањих вароши, али највише се тргује робовима.

Пошто је Мицко стигао у Мурзук и свечано дочекан ставише га као под неки надзор ондашњих турских власти.

Тако под присмотром живљаше Мицко неко извесно време а радознали грађани посећивали су га све чешће, јер се Мицково име беше прочуло на све стране Фесана.

Стални посетиоци Мицкови беху Зора и породица њена и Шах Мухамед неки њихов полу-бог од кога су се сви Арапи бојали и чинили му све само да га не би наљутили, јер тешко онда целом Фесану, целу би покрајину изгорео пламеном из уста својих.

Како је било Мицку у овом затвору може се лако појмити. Човек, који је целога свога века слободно ходао по народу свом бранећи слабе и нејаке, гледајући сваког тренутка [166] гордо смрти у очи, бранећи свету веру и народ свој, таква човека морала је да тишти ова стега.

Једног дана дође му у посету светац Шах Мухамед и почне му причати о својим чудима и сили својој.

Мицко је седео забринут, размишљајући како ће и на који начин, да избегне ову горку казну. Све су га наде напустиле изгледало је као да ће ту у туђини морати да остави кости. И он се искрено помоли Богу и Св. Димитрију кога је на дому славио.

И баш у тренутку када се поче крстити, упита га Шах-Мухамед:

— Верујеш ли ти Мицко у моју свемоћност.

Мицко га прострели погледом пуним жуча и гњева, јер и овај беше један од његових крвних непријатеља, који је могао да му смета у бегству утичући својим светитељским речима на овај глупи народ.

И такав некрст сме још тражити да човек који је цео свој век провео у борби за свету веру, верује једној варалици и лупежу.

— Један је Бог на небу, Исус Христос син његов и Дух Свети то је моје Божанство. У другог Бога не верујем — рече Мицко љутито.

— Сиди-На-Хиса (на арапском значи Исус Христос) заиста је велики пророк — рече Шах-Мухамед.

Изгледаше као да Мицко ове речи није ни чуо. У његовој су се глави ројиле хиљаду хиљада мисли. Он, који је живот свој толико хиљада пута мећао на коцку за Бога и Исуса Христа, који би и последњу кап крви жртвовао за свету веру прађедовску, да верује у варалицу и безбожника!

Свест му се поче мутити и он шапћући изговори ове речи: Боже опрости мени грешнику. Војевао сам тридесет година за правду и правицу!... Господе опрости!

— Шта је теби, Мицко? Како то говориш? — рече Шах Мухамед.

Мицко-подиже главу к небу прекрсти се три пута и онда се окрете Шаху и презриво га погледа.

— Рекох ти и кажем ти опет да је само један Бог на небу, Исус Христос у које ја верујем.

— Да, Сиди-На-Хиса велики је пророк — рече Шах уплашено.

— То није пророк, то је син Божији — одговори Мицко љутито.

— Верујем, верујем — рече Шах.

— О твоме Божанству нећу ништа да чујем — рече Мицко озлојеђено

— Ја сам изабраник Божији, мене је Бог послао да делим срећу овом народу, ако буде послушан, а да га казним ако је непослушан.

— Домуз-оглуј! — (турски значи свињски сине) узвикну Мицко љутито.

Као крвожедни тигар потрчи на Шаха и свом силином мишице удари га песницом по глави тако да је Шаха простро по земљи.

У срџби и гњеву полети зиду, ишчупа један колац удари Шаха свом силином тако, да му лека више није било.

На узвик и роптање Шахово утрча један Арапин па престрављен овим призором истрча напоље и дречећим гласом викаше као бесомучан „пророк је убијен! — Тешко нама!“

Од уста до уста проносила се ова вест са највећим узбуђењем и за кратко време сва је варош брујала од узвика „пророк је погинуо“.

У колико се глас о смрти пророковој распростирао у толико се све више и више скупљаху Арапи пред затвором Мицковим.

Раздражење код Арапа било је врло велико, сваки је од њих хтео да се удостоји сени пророковој тиме, што би се на најгрознији начин осветио Мицку.

Руља је за руљом стизала и на челу сваке руље ишли су најхрабрији људи наоружани до зуба — страх је било погледати раздражене и дивље Арапе, који као крвожедни тигрови трчаху право к Мицковом затвору.

Смрт је била неизбежна. Из верских обзира нико па ни Зора није смела да га брани; јер тешко ономе, ко би се и најмање заузео за Мицка.

Уз највећу грдњу и псовку упадали су Арапи у затвор, нападајући на Мицка, који се јуначки бранио.

Са крвавим коцем у руци бранио се Мицко читаво пола сата, али најзад га савладаше. Паде горди јунак онесвешћен снага га издаде.

Са осмејком на лицу, паде Мицко крај зидине, јер је очима својим видео како под ударцима својим падају Арапи, којима више лека нема.

— Клонуо је крвник — раздра се један од Арапа.

И ова раздражена руља од које је сваки човек хтео да освети свеца свога, поче се лагано ућуткавати, док најзад не завлада тишина. Погледи свију Арапа беху упрти на излаз из Мицкова затвора.

Са горчином у души, радознали, очекивали су да виде мртва онога, који се дрзнуо да убије њиховога бога.

Неколико снажних Арапа дочепаше Мицка и изнеше га пред светину.

— Ево вам крвника и убице нашега бога; судите му како знате — рече један од њихови старешина.

Ужасна се граја понова диже грдећи и псујући. Сваки од њих сматрао је за свету дужност да удари Мицка не би ли се тако удобрио богу своме.

И онесвешћени Мицко имао је сада да издржи стотинама удараца по свима деловима тела.

Страшно је било погледати раскрвављено тело Мицково. На целом телу не беше ни једнога места где не беше маснице од удара; глава му беше сва у крви и једини знак живота показивао је у томе, што је дубоко дисао и што су му мишићи на телу дрхтали.

Савет старих људи беше се састао да решава о казни према тако великом зликовцу и после дужих преговора [169] решише да Мицка баце у тамницу, где ни сунца ни месеца неће за вечита времена више угледати.

И та страшна казна би извршена — Мицка бацише у тамницу. Ту да под земљом борави човек заборављен од света — одстрањен од сунца и месеца.

Страшна беше та тамница, срце би се у сваком човеку морало растужити посматрајући ову ужасну катакомбу, која служаше ондашњим властима за место где ће преступници казну своју издржавати.

То беше доњи део подрума старе неке грађевине и ко зна да ли је скоро човечија нога ступила у њу. Задах мемље осећаше се већ на улазу, а тавнина даваше јој изглед као да је стотину метара дугачка, изгледаше као да у вечност гледаш.

Зидови влажни и хладни, језа те подилази кад их се дотакнеш и они као да јецају под тежином многих векова, као да би хтели причати приче из давних времена — славу негдашњу.

Онесвешћеног Мицка бацише у ту страшну тамницу и он је ту тако онесвешћен живио неко извесно време — ни жив ни мртав. Без ичије помоћи, далеко од својих ближњих остављен само Божијој вољи и помоћи.

По турском обичају они су се само двадесет дана бринули о својим заточеницима у овом затвору и ако за то време не би заточеник давао знака о животу напуштали би свако даље старање о њему.

Свакога дана спуштали би они Мицку по једну мешину воде и до двадесет урми, то је храна за свакога заточеника. Али Мицко је био изузетак, јер је на површини земље живео један створ, живела је Зора, која је и поред тога, што је Мицко убио уважена свеца свију Арапа, опет свим срцем волела тога белога јунака, оца своја два синчића.

Сваки поглед на децу своју растужио би јој срце, јер се опомињаше да отац те деце, њен драги „Белушко“ можда труне под земљом.

И ако је знала да ће је цела породица па и цела варош презрети, па можда и казнити, она је ипак сваког дана спуштала кроз отвор на тамници своме Мицку урме и воде двапута више но што су то чинили чувари Мицкови.

Колико је дана Мицко лежао онесвешћен то се не може знати, али кад је дошао к себи и с великим напрезањем могао да се довуче до отвора видео је читаву гомилу урми и врло много малих мешина с водом.

Једини становници ове тамнице, која је имала много оделења, били су мишеви глувачи. После дуго година нису имали никакова плена — сад им је Мицко добро дошао.

Да је болест још дуже трајала пао би им Мицко као плен, орањавили би они тело једног јунака, који се хватао у коштац са дивовима и зверовима у људском облику.

Жалосно је било погледати како се један јунак сломљен болешћу брани од њих, који као оно неверна љуба лижу, да би му кад заспи месо са костију разнели.

Зло је спавати а још горе не спавати јер души одмора треба.

Душа му је плакала а од тешких уздаха грло му се сушило. Сваки час беше за њега година.

— Страшна је казна ово Господе, опрости ми грехе милостиви Боже — избави ме од напасти ове, — шапутао је Мицко више пута дрхћућим гласом.

После сваке оваке молитве као да му беше лакше у души, изгледа као да добија нову снагу. Убеђен у Божију силу, сталан у вери биваше све снажнији и свежији.

И једног дана са највећим напрезањем на лактовима и коленима довуче се до отвора да бар још једном види небо, престо свемогућег Господа, да му се искрено помоли, не би ли га спасао ове беде невидовне.

И оно мало снаге што је имао употребио је да разгоне ону гомилу урми и немогавши их све разгрнути леже преко њих упирући поглед к небу ка престолу, јединог спаситеља свог.

Чист и свеж ваздух као и топли сунчани зраци, те премилостиве благодати Божије, којима цело човечанство вечно обасипа, благотворно су дјејствовале на измождено тело храброга јунака.

— Господе помози ми — чуо се тихи шапат боника.

Крв му се узруја срце поче јаче куцати, умор га савлада и он заспа уверен, да ће му Господ молитву услишати, коју је пре неколико тренутака изговорио.

И заиста, милост Господња није га обишла јер се после спавања осећао толико снажан да је могао устати а донекле и ходати по тамници. Из дана у дан и поред ове злохуде хране бивао је Мицко све снажнији.

Одело и обућа беше већ сва искрзана, јер гладни мишеви глодали су за време болести Мицкове све делове одела и обуће, па и само тело. Из дуга времена Мицко се поче светити својим малим непријатељима, са једном гвозденом полугом убијао је свакога миша који би се дрзнуо да дође на осветљено место.

Урме су му сметале, јер су махом биле у најближој околини над једним отвором кроз који би сунце допирало, и он се реши да их премести у један угао тамнице.

Арапи су му редовно сваког дана спуштали кроз отвор урме и малу мешину са водом а Зора кријући трипута више урме и малу мешину с млеком.

То је био сав јеловник Мицков за време целога тамновања, то му је била исхрана. Врло је мали део Мицко трошио а велику већину остављао је у угао тамнице незнајући ни сам зашто.

Већ је година дана прошло од како је Мицко допао тако тешке тамнице, година је дана већ од како је одвојен од света, година је дана од како је жив закопан.

Један делић неба могаше само посматрати које беше готово увек плаво и ведро, те би се чак и на њега у тренутцима наљутио, што је тако непомично. Крв би му се узрујала, туга би га саломила кад по неки пут кроз отвор гледа облаке како журно беже један за другим слободно без страха.

Боже, опрости ми грехе, избави ме ропства, беху уздаси и једине жеље Мицкове.

Кратко би само време посматрао небо, а за тим би се склањао у дубине тамнице да не види ни онај делић света, јер му је било тешко и претешко у души.

Ни после једне године дана Мицко није сазнао све одаје ове страшне тамнице. Једно из страха да не изгуби и оно мало светлог места, а друго да не би упао у какву другу дубљу тамницу. Само је две или три одаје прошао остале су му биле непознате, по целоме свету све до страшнога суда.

И година и по дана прође и ни један људски створ није праг тамнице прекорачио, вечито је владала гробна тишина вечито је владала ноћ.

Жеља Мицкова за друштвом испуни се једне ноћи. Можда ни један човек на овоме свету није са већим узбуђењем и под утисцима грозних предрасуда, платио испуњење својих жеља као што је то Мицко морао учинити.

Једне ноћи лежао је Мицко испод отвора од тавнице и посматрао је како лако трепере звезде на плавом небу, хиљаду мисли прођоше му кроз главу. Узалуд све, тешко је али вера у Бога ће ме спасти прошапта тихо и сан га поче хватати.

У једанпут чу се некакав лагани тапат, и Мицко се трже. Потрбушке и лагано поче Мицко тражити ону гвоздену полугу то једино оружје које је у тавници имао.

Изгледало је као да кораци бивају све ближе и ближе. Готово нечујно, као да се какав дух од првих становника минулих времена, приближава к Мицку.

Страх и гњев прожма душу Мицкову, беше му жао што не види непријатеља свога, што не могу да се очи у очи погледају и шта ли му још све није падало на ум. Овакав је двобој било тешко искушење.

Мицко нађе полугу и брзо стаде на ноге, ослушкивајући да то није варка, да то није уображење. Кораци се приближаваху и неједнаки тапат, као оно код пијана човека беше све јаснији.

Заклон иза кога се Мицко беше склонио био је онај осветљени простор мислећи да ако ова невидљива прилика коракне на осветљени простор, да је полугом одмах удари па ма ко то био.

— Ко си ти што идеш? викну Мицко раздражено.

Кораци престадоше и опет завлада мртва тишина.

— Ко си, говори? узвикну Мицко.

— Ја сам Али-Милева! — рече непознати тромим и слабим гласом.

— А шта хоћеш овде у тамници?

— Заточеник сам, као можда ти што си.

— Немој да пређеш ово светло место јер ћемо се борити док један од нас не падне.

— Нећу пријатељу — остаћу овде.

Тако су обојица стајали до сутра дан у подне, и сваки најмањи шушањ који би један учинио бунило би другога. Сутра дан у подне када сунчеви зраци управно падају осветлило би мало већи простор у тавници.

За време свега ратовања Мицковога стајао је више пута на мртвој стражи али никад овако безоружан и у таквој близини непријатеља.

Ни речи више нису говорили сваки је ћутао и са највећом зебњом очекивали су онај час када ће се моћи погледати, један другоме се појадити и потужити.

Ноћ прође на миру. Освану дан, и најзад дође и тај жељени час, дође подне.

— Изађи на светлост непознати човече, — рече Мицко.

— Немој се љутити, пријатељу, ја сам сужањ као и ти.

Али-Милева се приближи к отвору и Мицко га добро промери од главе до пете.

Била је то страшно велика људина. Лице му беше обрасло у коси и бради, изможден и оронуо, очи усахле и само се по оштрим цртама види да је то измождено тело некад располагало великом снагом а ватрени поглед казиваше храброст и одлучност, која ни после толиког тамновања није могла изчезнути.

— Ја сам Али-Милева рече непознати човек. Ја сам био харамбаша који сам у овој земљи задавао страх и трепет злотворима слободе. Био сам браниоц нејачи.

Мицко је слушао ове речи, а искуство му је казивало да овим људима никако не верује.

Више је пута искусио неверство и лукавство такових делија, више је пута падао у тешке околности где му је чак и живот о концу висио.

Сваким даном приближавали су се једно другом, сваким даном, учвршћивало се пријатељство између ова два јунака. Али Мицко је био припреман на сваки напад Али-Милевин.

После шесто-месечног заједничког тамновања почеше тек ковати планове како ће и на који начин да побегну из ове тамнице.

Мицко је после овога времена био уверен у пријатељство Али-Милеве — план је био склопљен.

— Слушај ме Мицко! Ако ме избавиш ове беде ја ти се кунем свим на свету, да ћу те здрава и читава довести у хришћански народ на море. Моја је чета још јака и мој ће их долазак још више охрабрити. Када самном пођеш чуваће те они као кап воде на длану.

Добро Али-Милева ја ти дајем своју јуначку реч да ћу те избавити.

Овакав посао није био лак. Једини начин на који би се могли избавити био би, да копају дугачак лагум, како би бар на десет метара од куће чувареве могли избити.

Алат за овакав посао била је само она гвоздена полуга коју је Мицко у затвору нашао.

Колико је труда требало док се овај посао свршио може сваки помислити.

После дугог саветовања како ће и на који начин, којим правцем да копају отпочеше већ раније започети Мицков посао — да копају лагум.

Мицко је својим снажним мишицама дубоко гурао гвоздену полугу у земљу одваљујући комад по комад земље а [175] Али-Милева је у скуту своје хаљине са највећом вредноћом носио земљу у дубине тамнице.

С времена на време су морали прекидати посао. Управник апсана их је често обилазио, изгледаше му и сувише загонетна ствар да се Турчин и Србин никако не свађају. То би по његовом искуству већ давно наступило да су оба осуђеника Турци — јер се осуђеници свађају с времена на време више из досаде.

Улаз у лагум беше у једном мрачном углу тамнице и кад год би стража долазила, они би ради сигурности затрпавали улаз земљом како би отклонули сваку сумњу од себе.

То контролисање трајало је неко извесно време и онда их оставе сасвим на миру. Врло је ретко улазио бимбаша у тамницу. Прође по неколико месеци док се који од озлојеђених правоверних сети да обиђе убицу светог пророка и да том приликом ужива у несрећи и беди његовој.

Мирно и нечујно продужавали су они свој посао утркујући се у издржљивости. Ону гробну тишину реметио би само разговор између њих и по кад и кад кратак поздрав Зорин.

Такав неуморни рад трајао је две и по године, за које је време много уздаха и очајних узвика из груди ових двају заточеника проламао кроз одаје ове страшне тамнице.

Све што је лагум био дужи у толико је расло нестрпљење њихово и са најгрозничавијом жудњом очекивали су онај дан кад ће се моћи винути слободно у свет. Што је лагум био дужи у толико је мржња према Турцима била већа.

Једног дана поче Мицко снажно дубити земљу као са неким убеђењем да ће свршити лагум. И Али-Милева беше нешто оран за посао, ни речи нису прословили.

У једанпут узвикну Мицко:

— Али-Милева спасени смо!

— Шта говориш, драги пријатељу?

— Спасени смо кад ти велим, ходи па види, овде ћемо сада копати на површину земље.

Мицко је копајући наишао на отвор једне друге одаје која је била врло висока и пуна пепела.

Али-Милева се беше обрадовао мислећи да је излаз готов али кад виде да треба износити пепео није му баш мило било. –

— Заједно ћемо носити! рече Мицко.

— Ја мислим да ћемо за неколико дана моћи да изнесемо цео овај пепео! рече Али-Милева.

— Еј, драги мој пријатељу имаћемо ми и неколико недеља посла док овај пепео изнесемо.

— Бог је добар, он ће нам дати толико још снаге да мо-можемо изнети овај пепео рече Али-Милева.

— На посао драги мој пријатељу, време пролази.

И опет настаде рад удвојеном снагом и одушевљењем. За непуне две недеље изнесоше они половину пепела, више им није нужно било да износе.

И у овом тако важном послу сневајући о слободи нису ни опазили да им настојник страже пушта кров отвор само воде.

Четири мешинице са водом стајале су код отвора а ни једна мешиница са урмама.

Њима није било потребно да одлазе на отвор због урми. Они су имали једну гомилу заштеђених урми те су онако у пролазу узимали с гомиле и јели.

Много су они премишљали из каквог узрока они њима дају само воду а урме не. Помишљали су на све, и то на оно најгоре што може бити.

— Али-Милева мени се чини да хоће да нас уморе глађу.

— Па пси једни, зар нису могли то ранијеучинити.

— Ми имамо толико урме да се можемо три месеца хранити, а за то време ћемо, ако Бог да бити међу својима — рече Мицко са неким поуздањем.

Једне вечери седели су они око отвора и разговарали су о лепотама које сваки од њих код куће има. У једанпут чу се као да неко плакаше и јецаше над отвором. Изгледаше као да није ни мало удаљено место одакле допире плач, и [177] јецање и од тада готово сваког дана чуло се плакање појединих људи а по неки пут и урлик читавих породица. Једно жали за другим а све живо.

— Ја не могу да замислим шта то може да буде међу њима, — рече Мицко.

— Да нису полудели ови горе: рече Али-Милева.

— Не дај Боже да то буде јер нам неће бити онда добро.

Свакога дана чуо се јаук и плач, изгледаше као да је целу варош обузела нека жалост.

Једног дана чу се запевање над отвором, тешки узвик изнемогле женске.

— Али-Милева, мора да је међу Арапима велика мука. Чујеш ли, да баш над отвором неко женско плаче. Ко ли то може бити?

— Мицко драги, „Белушко“ сви морамо изгинути.

— Ко си ти? — узвикну Мицко.

— Ја сам Зора, зар ме не познајеш?

— Каква ли вас то невоља дави?

— Несрећа је велика, овладала је глад, пола вароши изгибе од глади.

— Грозна је казна Божија.

— Чуј ме Мицко — рече Зора кроз плач. Бог нас је казнио и то грозно. Наиђоше неки скакавци па нам цео усев поједоше. Од глади људи сви поумираше.

— Слушај ти мене Зоро — рече Мицко. Дође сад време да и ја твојој породици чиним добра. Зато што си ти мени била добра и давала си ми поред онога што су ми давали зликовци, још много више урми то сам ја остављао на страну и сада имам толико да вас могу за неко време изранити. Кажи твојима да за њих има хране овде код мене.

Од тог часа била је Мицкова тамница једино место из кога су добијали храну цела породица Зорина.

Свакога дана Мицко је кроз отвор на ужету везивао читаво завежље урми, за исхрану њене породице. Свакога дана благодарила му је Зора за оваку доброту.

Варош сама изгледала је као какво поприште великог бојишта, хиљадама људи лежало је онесвешћено од глади и они су издисали у највећем мукама. Мицко је од Зоре сазнао за ово страшно стање међу Арапима и са највећом вољом копао је лагум.

— Али-Милева? рече Мицко. Ми смо спашени ако за ово време док глад траје ископамо лагум. Буди вредан и храбар, па ћемо скоро бити у слободи.

— Каква би то милост Божија била, кад би се могли ослободити ове напасти.

И заиста није трајало ни две недеље а лагум беше већ готов.

Копање им је врло добро испало за руком јер лагум излазио иза једне рушевине и доста далеко удаљен од настојникове куће, где је и стража била.

Једног дана дође из Цариграда неки Ибраим-Ефенди бимбаша. Из неких политичких разлога беше за казну премештен у овај крај.

Пошто је сазнао за Мицка, да већ толико времена лежи у затвору захтевао је да види тога човека који је могао да издржи толике муке.

И тешка се врата на хапсани једног дана отворише, на којима се појави човек ведра погледа и умиљата лица, у богато рухо обучен.

Овака је посета изненадила Мицка и његова друга Али-Милеву. Свеж ваздух у великој количини струјио је нагло у тамницу и Мицка ухвати несвестица. Осећаше као неку хладноћу, као да му је са целога тела дигнут велики терет који га је са свију страна подјенако притискао. А груди су му биле празне, дисао је све јаче, изгледало је као да не може дисати.

— Човече, јеси ли жив, — Викну Ефендија на турском језику.

Нико ни речи не одговори, само се могло чути дубоко дисање, које је тужно одјекивало кроз пусте одаје.

— Јесте ли живи, одговарајте — рече Ефендија арапским језиком.

Обојицу заточеника држала је још несвестица ни један не могаше ни речи одговорити. Најзад викну Ефендија на српском језику:

— Јесте ли живи, казујте, ја сам ваш пријатељ.

Као кроз сан чуо је Мицко ове речи, на лицу му је лебдео осмех радости и освете лагано је долазио к себи.

Ко си ти? узвикну Мицко тромим гласом.

— Ја сам ваш пријатељ! рече Ефендија. Мицко једва устаде на ноге и нихајући се тамо амо као пијан, дође до пред сама врата. Ефендија је са чуђењем посматрао Мицка, ни у сну не би човек могао замислити да један живи створ може издржати такве муке.

Мицка је било и страшно погледати. Лице му беше бледо зарасло у бради и коси, очи усахнуле а трепавице су му дрхтале од слабости.

— Пријатељу! рече Мицко. — Ја сам овде у овој јазбини затворен има две године и за цело време мога тамновања ни једанпут нисам излазио напоље да дишем чист ваздух, да топлоту сунца осетим. Да сам ма шта учинио нико ме толико не би казнио — то су могли чинити само људи без срца и без душе, такови ниткови као што су Арапи.

— Немој да грдиш, драги пријатељу на арапском језику, говори грчки или српски — неће ни мени ни теби добро бити.

— Нека ме убију, ја сам иначе већ две и по године у гробу.

— Ходи изађи, нико ти ништа не сме.

— Ја нисам сам има још један Турчин — рече Мицко очајно.

— Је ли он жив?

— До сада је био, можда га је овај чист ваздух до сада убио; Али-Милева! викну Мицко.

Сви су ћутали, управник казамата трудио се свим силама да докаже ефендији како су били принуђени да Миц- [180] овако затворе наводећи Мицкове грехе међу којима беше највећи, убиство њихова пророка.

Мицко је отишао у дубине апсанске и после четврт часа тек извео је Али-Милеву пред Ефендију кога је једнако хватала несвестица.

— Поред свега ово је ипак страшно? рече Ефендија надзорнику хапсана. Водите их у надземне тамнице, доста су били на мукама.

Неколико Арапа готово изнесоше Мицка и Али-Милеву на рукама. Што су више били изложени сунцу несвестица биваше све већа и на заповест Ефенђије одведоше их у тамнице чији су прозори били застрти поњавама. Обоје су били глуви а очи им не могаху трпети светлост.

Ефендија их је лечио из милосрђа јер се није могао заклети да и он неће допасти таквих јада. Са собом је био понео коњака и кинина, јер је знао да Европљанин мора у овим крајевима прележати грозницу. Очински се старао за њих а упоредо са њим неговала их је и Зора.

Поред овакве неге обојица се почеше опорављати. Повратио им се био вид и слух и сваким даном постајаху све крепкији и здравији.

Зора је била најсретнија, она је уживала што је Мицко у беди помогао целу породицу да не умре од глади, она је била сретна што су њени родитељи увидели ђа то није човек без срца као што је цела варош говорила а нарочито онда, када је Мицко убио њихова свеца.

Свакога дана обилазио их је у тамници Ефендија храбрећи обојицу, и стотинама пута говорио им је, како ничија сила није за дуго.

Ефендија и Зора били су једини свакодневни гости Мицкови и Ефендија се није могао начудити, откуда да једна Арапка има толико љубави према једном Европљанину, и распитивао је, како је и на који начин та љубав зачета.

После неколико недеља дође у тамницу управник вароши и видевши Ефендију рече му званичним гласом:

— Добро је, сам си дошао у тамницу. Од данас си по налогу везировом роб и несмеш нигде из ове тамнице.

— Шта рече? Ја, ја, роб? — узвикну ефендија огорчено.

— Ја ти кажем, не шалим се наредба је таква.

— Добро, од данас сам роб твој Боже, видиш ли докле иде инат једнога човека! Молим ти се дај ми снаге да могу издржати ову горку казну.

— Ја ти рекох заповест и надам се да ћеш слушати од сада моје наредбе — рече управник и оде на врата.

— И твоја сила неће за дуго бити — рече Ефендија презривим гласом.

Завладао је тајац нико од њих није за неко време ни речи проговорио, сви су били пренеражени овом наредбом.

Мицко као и увек почео је сумњати у истинитост управникових речи. Изгледало му је као да је та ствар само варка и гнушао се подлости турској.

Прође један дан, други па и трећи али ефендију никако не пуштају на слободу а понашање стражара према њему било је готово горе него према Мицку и другу његовом.

И тек после месец дана Мицко се уверио да ово није обмана, већ да је ефендија заиста заробљен.

Пре заточења беше ефендија весео и пријатан, али после оне наредбе управникове био је ћутљив и невесео. По цео дан тек ако би само по коју реч проговорио.

По њему самом видело се, да га то гризе и мучи што је робијаш. Туга га беше сасвим уморила и он је слабио свакога дана тако, да је једва могао устати са оног јадног робијашког лежишта.

— Мицко ти си сретнији од мене — рече ефендија једног дана слабим гласом.

— Зашто бимбаша?

— Ти бар имаш једну душу која те воли, а ја, ја сам бедан, мене нико не сме да воли. Ни мајка ни отац, не нико не сме моје име да спомене пред страним човеком.

— Не бој се бимбашо ја сам и поред љубави много грозних мука доживео.

— Ако икад дођеш у Цариград не мој а да не поздравиш оца мога. Отиди код њега и подај му ову мараму. Мицко је ћутећки примио мараму изгледало му је да ефендија у болести бунца, те му с тога ништа није одговорио.

Неколико дана после овога разговора ефендија се јако разболе и у бунилу дочепа млеко које му је сваког дана следовало испије га на душек и за тим издане.

На вику Али-Милеве да је ефендија умро, дође старешина страже и уверивши се, да је ефендија заиста преминуо, јави одмах управнику вароши.

По заповести управниковој умрлом ефендији свукоше хаљине у затвору и извршише све што им њихова вера налаже.

Мицко се користио том приликом и прикрио је хаљине ефендијине, рачунајући, да ће му ма када оне требати.

Мицко и Ала-Милева остадоше опет сами да робују, док је год ћеф управника вароши. Сваки од њих волио би да сутра умре, него да се овако и даље мучи.

— Алах га је спасао — рече Ала-Милева.

— Бога молим, нека ми пре живог узме, него да се још оволико мучим, колико сам се мучио — рече Мицко очајнички.

— Слушај ме Мицко! Ја се све бојим да Арапи не нађу те хаљине ефендијине; јер ако то буде вратиће нас и опет тамо где смо и били.

— Не бој се, што ће нас вратити у ону тавницу, јер кад тамо дођемо, онда ћемо кроз наш лагум, кога смо толико времена са највећим напором ископали, побећи у свет. Ја бих баш и желео да нас опет тамо преместе. Сада смо оздравили и можемо подуже времена издржати а да не клонемо.

— Имаш право драги пријатељу! Али како ћемо то да учинимо да нас Арапи опет врате у оне страшне тамнице.

— Остави ти то мени, мој ће ми Бог помоћи. Ја ћу се већ сетити на који то начин треба учинити.

— Добро, ја сам већ уверен да си ти човек бистар и да разумеш те ствари.

Два месеца после смрти ефендијине прође, а још никако нису могли да пронађу начин како ће се и на који начин вратити у ону исту апсану где су толико јада и чемера доживели.

Глад је још једнако давила људе и Зора једног дана уђе у апсану снуждена и невесела, па што никад до тада доведе и своја два мала синчића. Мицко је био тронут кад је видео децу своју. И ако су мелези ипак је осећао неку очинску љубав и дужност спрам деце па и спрам Зоре.

Зора паде на колена пред Мицковим ногама и кроз плач јецаше запевајућим гласом рече:

— Господару мој, ми ћемо умрети од глади, урми више нема у затвору, а скакавци обрстеше сваки лист. Помагај тако ти Бог помогао!

— Зоро, ти добро знаш да сам ја увек био твој пријатељ, па ћу ти и сада помоћи. Али тражим од тебе једну услугу да ми учиниш.

— Све ћу учинити, само нас спаси.

— Иди, одведи ту децу кући па дођи сама, имам с тобом нешто важно да разговарам.

— Идем и доћи ћу! рече Зора затварајући врата.

Зора је као срна скакутала дуж улице право кући својој. За непуно четврт часа била је она опет у апсани код Мицка и Али-Милеве.

— Чуј ме Зоро! ја сам осуђен да умрем у затвору, то сама знаш; зато те молим учини ми једну малу услугу.

— Хоћу драги господару мој, рече Зора умилним гласом.

— Сад ћу да видим да ли ме волиш, или не — пази добро шта ћу ти казати! Ово су хаљине онога ефендије који је умро овде у тамници. Ти ћеш хаљине кад мислиш да је најбоље узети и однети их кући својој и чуваћеш их тамо све док мене не преместе у ону, доњу тамницу. Кад ме тамо одведу баци ми их кроз онај отвор. Ако ништа друго, хоћу бар да уживам кад умирем, хоћу да сам обучен кад идем Богу на истину.

— Све ћу учинити драги „Белушко“ мој само нас спаси од глади.

— Казаћеш оцу да говори управнику заточења да нас премести у доње хапсане и пошто будемо тамо одмах првог дана бацићеш ми ове хаљине кроз отвор. Урми има још доста, нећете остати гладни.

— Хоћу, драги Мицко, све ћу тако извршити као што си ми казао — рече Зора.

— Да те неко не заустави због ових хаљина — упита је Мицко.

— Неће, сви ме познају — буди уверен да неће — рече Зора, дочепа хаљине и оде.

— Пази шта радиш, моја је а и ваша глава у торби — рече Мицко претећим гласом.

Сутра рано зором нешто се стража узнемири. Као да је неко чудновато стање код њих наступило. Чуло се како грде и псују, али се никако не могаше разазнати кога грде.

После дугог гунђања и псовке могло се по разговору разазнати да је један међу њима умро од јаке грознице.

Врата се отворише и у апсану уђе један војник под оружјем. После малог предговора рече им: да морају отићи у онај затвор где су и пре били.

Мицко и Ала-Милева почеше га молити да их не враћају више у оне гробнице али се војник не даде умолити. Нико од стражара није могао ни помислити да је то жеља Мицкова. Нико није могао ни сањати, какве планове има Мицко и Али-Милева.

После подужег опирања пођоше испред војника право у ону хладну гробницу, где их за дуго сунчани зрак не би озарио, да нису већ имали готов лагум.

Још нису ни прешли праг врата се опет затворише а шкрипа кључа у зарђаној брави тужно одјекиваше кроз пусте одаје апсанске. Дуго су и дуго Мицко и Али-Милева прислушкивали да би се уверили да ли је војник отишао испред врата. И већ за читав сат није нико улазио они похиташе [185] право улазу у лагум, да прегледају још једном лагум.

— Али-Милева, иди ти провуци се кроз лагум и види да нема где год да се поправи. А ја морам пазити на отвору док дође Зора — рече Мицко.

— Добро, ја ћу све добро испитати. Мицко је бодрим оком пазио на отвору не би ли се Зора појавила са хаљинама. Тако седећи крај отвора премишљао је Мицко о свему и свачему. Он је добро знао да ако му Зора донесе хаљине да ће он пробећи из ове земље неопажен.

Само је сумњао у женско створење јер је због њих више пута страдао па, више пута је могао и главом платити.

Време му је већ и сувише било дуго и већ је почео очајавати, да му план неће добро испасти. Он је знао да ако га само један Арапин из ове околине види, да ће га одмах познати; и тада је свршио са животом.

Па најзад се беше решио да путује и без оних хаљина. Ако је срећа, проћи ћу, мишљаше он, ако ми није суђено да живим онда је боље да умрем него да се мучим.

И Али-Милева се беше вратио са добрим гласом да је лагум остао неповређен — све беше удешено за бегство.

— Седи ти овде Али-Милева а ја ћу да донесем још преостале урме тамо у оном ћошку — рече Мицко и изгуби се у тмини. — Ако ли би Зора дошла викни ме.

Више је пута Мицко долазио носећи увек пуне скуте са урмама и сваки пут би запитао Али-Милеву да ли је долазила Зора.

На свако питање добијао је одговор да није долазила.

Читаву гомилу урми донео је Мицко крај отвора и кад је последњи пут просуо урме на гомилу са болом у души узвикну.

— Ах, женско никад није било искрено! —

— Немој тако да говориш Мицко! Ко зна да ли је могла да дође овамо, а да је нико не види.

— Познајем ја добро женску душу — рече Мицко љутито.

Али-Милева је заћутао, јер је видео да је Мицко љут. Обојица су размишљали сневајући снове о драгој слободи. О чему су и могли другом сневати? Сваки од њих имао је доста пара за живот, сваки је од њих уживао и трпео највећу оскудицу, и један и други знао је за топлу, страсну љубав.

Слобода им је за сада била највећа светиња, у слободи би били кадри сада и највеће муке издржати.

Мицко је нервозно шетао тамо амо, и са највећим нестрпљењем очекиваше долазак Зорин.

Подне је већ одавно превалило а Зоре још нема, почеше обојица већ да губе наду да ће и долазити.

Али баш у сумрак кад се ноћ већ хтеде спустити чу се глас Зорин на отвру:

— Мицко, јеси ли ту?

— Овде сам змијо једна!

— Опрости драги „Белушко“ мој, нисам могла пре да дођем. Ево ти хаљине, великог сам страха претрпела док сам амо дошла.

— Пусти ми уже да ти дам урме — рече Мицко заповедајућим гласом.

И Мицко извади ону свилену мараму, коју је добио од ефендије, напуни је урмама и свеже је за конопац.

— Дижи ове урме и однеси их твојима, а ову мараму чувај као спомен од мене.