ИЗДАЊЕ ЗАДУЖБИНЕ И. М. КОЛАРЦА 143
РАДИША
ИЛИ
КАКАВ НАМ УЧИТЕЉ ТРЕБА НА СЕЛУ
НАПИСАО
Ј. МИОДРАГОВИЋ
БЕОГРАД
Штампарија „Штампе“ Ст. М. Ивковића и Комп.
1910.
МИЛАНУ Ђ. МИЛИЋЕВИЋУ
Теби, сјајном сену твоме, поштовани учитељу и пријатељу, највреднијем раднику на књизи српској, који си и сам, међу својим многобројним и разноврсним делима, покушао да у „Селу Злоселици и Учитељу Миливоју“, по своме умењу и нахођењу, даш једнога Радишу,
Посвећује овај свој рад
Захвалан ти
Писац
Ако ова књига допринесе штогод културним историцима нашим за познавање просветних прилика наших у другој половини прошлога века; ако она допринесе штогод и поправци у настави и васпитању подмлатка народнога, те отуда и просвети народној и благостању нашега народа уопште: онда захвала за то припада у првом реду племенитој Задужбини пок. Илије Милосављевића Коларца, о чијем је трошку она штампана, а за тим уваженом одбору ове Задужбине, који је и ову књигу педагошке садржине уврстио у одабрана издања њена, и поштованом Dr-у В. Бакићу, који је као референат дао добро мишљење о њој.
На Преображење, 1910.
У Београду
ПИСАЦ
ГЛАВА ПРВА
РАДИШИНО ШКОЛОВАЊЕ
I У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ
1. Упис
Једнога јесењега дана шездесетих година прошлога века дође од капетана кмет лепога села Планинице и објави капетанову заповест: да свако село да по два ђака у школу, која беше у оближњој варошици. Сви сељани почеше да се згледују, ко ће да да, и да погледују у оне, који немају „солдата“ из куће; јер вељаху: много је обоје, и „солдата“ у војску и ђака у школу. А кмет, да би прекинуо ову мучну ситуацију, рече: „Браћо, ево ја ћу да дам једно, а ви сад, ето вас свих, па ко хоће нек да још једно!“
Сељани примише ову изјаву кметову веома радо и сад почеше да погледују у Јоксима, најзадружнијега домаћина у селу, а који још не имађаше „солдата“ из куће. А Јоксим одговори: „Што, браћо, гледате у мене! Нисам ја сам у селу задружан. Ја немам дете за давање на чколу. Најстаријег ћу да женим; онај млађи ми је поодрастао и он чува стоку; а онај трећи нешто није к свету. А браћа ми имају више женске но мушке деце. Но нек да онај, који има ваљатно дете, које може изучит’ књигу“.
[8]Сви заћуташе и тиме готово примише ово Јоксимово извињење и предлог, да даду у школу неко добро дете. Сад почеше поново да се згледују: ко је и задружан и има добро дете. Онда рече Милун Стевановић, којега су сви сматрали као најпаметнијега у селу: „Чујте ме, браћо, што ћу вам рећи. Право каже наш брат и пријатељ Јоксим. Не треба да гледамо ко има највећу задругу, но ко има најбоље дете за чколу. Ми, хвала Богу, ни до сад нисмо били ни у чем почкодни, па ни од сад не треба да будемо мимо свет. Но да дамо дете, које ће изучит’ књигу и с којим ћемо се поносит сви. А ето тако дете има наш брат и коншија Радован. Сви то дете воле и много’ вале. Што чује то утуви, и што види то направи; а свира у свирајку — оро да игра. А најбрже потрчи и највише скочи, и слободно је и по ноћи као и на дану, и у гори као и код куће. То дете може изучит’ књигу и може бит’ на понос и родитељима својим и свему селу. То дете ми да пратимо на чколу па се нећемо постидет’.“
Сви се опет погледаше; погледаше и у Радована, гледајући шта ће он рећи; а чича Величко прекиде ћутање и танким али милозвучним гласом рече: „Децо, право вели пријатељ Милун: на чколу ваља дати онога, ко ће од ње имат’ вајде и ко неће почкодит’ ни себе ни село. А то дете Радованово много вале. Веле, да туви сваку песму, сваку причу, сваку бројаницу и сваку свирку, чим је једанпут чује, и направи што год види. Упамтило, веле, и неке црквенске песме што је чуло од попа у цркви, кад је с оцем ишло на сабор. Оно ће ласно и књигу изучит’. Њега, вала, да дамо, па нећемо бит’ почкодни“!
И Радовану би мило, кад му дете овако хвале, и помисли, да му син истина може изучити [9] књигу и бити срећан човек, па рече: „Нек је с Божјом вољом и помоћу, браћо! Па, кад сви велите да дам, да дам!“
И сви дахнуше душом, као да се решило неко крупно народно питање; и, ето тако Радиша би изабран за ђака.
Радиша је, по томе, одрастао на селу, у чистој свежој природи, гледајући како се она развија, и у ономе простом животу људском, у којем има пуно лепоте, али и много незнања и неумешности. Слушао је тице како певају по шумама и воћњацима, гледао је како пчеле беру мед по цвећу и односе га у кошнице, и играо се по ливадама с најмилијим друштвом, с јагањцима и јарићима.
Кад Радован дође из суднице кући и каза својој домаћици Велики, да ће Радишу да узму „на чколу,“ она се и обрадова, и ожалости, и забрину. „Збориш ли истину, човече! Рада наш да иде на чколу, да изучи писму! Благо мајци!... Ама како да одвојимо дете од куће: мало је још? Па како ћемо га издржат’!“ рече она па јој потекоше сузе, не зна се, да ли од радости или од жалости. А Радован јој рече: „На то сам и сам помишљао; ал навалише људи: те добро је дете, те ваљатно је; а тако нам и треба, те да не осрамоти ни себе ни село... И сви рекоше, да кмет Станко да једно своје дете и ми нашега Раду. А кад рекне село, ваља нам учинити па како било. А можемо, само Боже дај здравља. Ни кмет Станко није бољи газда од нас, па како он, тако ћемо и ми.“ Велика се мало замисли па јој се оте уздах: „О, моје лепо дете! Па, да ми буде ђак — благо мајци! Ама њему се одавно нешто слути. Све ређа оне црквенске, што је чуо од поп-Гаје, ка’ да гледа у књигу!“
[10]У том јој се заплака мала беба у колевци, и Велика оде, да је узме и подоји; а Радован оде до гувна, да спреми за сутра, да вршу пшеницу.
У вече и Радиша дотера овце и угна их у тор, а Велика дође с ведрицом да их музе. Од блеке оваца ништа се не чује. По десет — двадесет њих блеје у један глас. Тамо даље су јагањци у другом тору, па блеје и они и једва чекају да их пусте, да дођу својим мајкама, да мало оквасе уста и засладе што су данас попасли. А мајке их чују, па им се радују, па их зову. Отуда оволика блека и тамо и овамо, да ти уши заглухну и да једва чекаш да се овце помузу и јагањци пусте к њима. И онда у тренутку свако нађе своју мајку и настане мир, као да све посни. У тој вреви Велика ништа није могла да каже Радиши, само је мило погледала свога милога сина и мерила, личи ли му да буде ђак. А кад је престала блека, она га је све запиткивала нешто друго; а никако не може да му каже, шта је данас решено у судници. Кад је изишла из тора с ведрицом пуном млека и затворила га, она преко обичаја помилова Радишу руком по глави и рече: „Мој лепи ђак.“ Радишу изненади и ово миловање руком и ова реч „ђак.“ Мајка га је истина волела и миловала и срцем и речима, али га није мазила. И што сад да му каже „ђак“?! Зато се он с неким малим стидом само изви у страну и погледа у мајку, као да је хтео запитати: „Шта ти је сад? Што ме тако зовеш?“ А мајка као да се побоја да га не уплаши, па окрену разговор на друго и запита га, докле су данас терали овце. Тако дођоше и до бачије и мајка уђе унутра, да процеди млеко и метне га на ватру, а Радиша оста пред бачијом, да узме и унесе које дрво. А кад је ушао и сео, мајка је [11] хтела опет да поведе разговор и да му каже, али не може: све јој нешто тешко, све је стеже за гушу, а кад се окрене у страну скотрља јој се и по која суза низ образ. Али је она избрише и пита га све нешто друго. Она је увек била добра, али је сад нешто према Радиши све нежнија. А Радиши се једнако врти по памети „ђак.“ Најпосле мајка прегоре смрт и живот и отворено запита Радишу: „Истина, Радо, би л’ волео да будеш ђак?“ Радиша је погледа својим паметним очима па, место одговора, он је запита: „А ко ће овце да чува?“ Мајка му стаде разбијати ову бригу и рече: „За овцама ће поћ’ Вуксан од јагањца а за јагањцима млађа ти сестра Миленија.“ Онда им се сусретоше погледи: Радиша гледа у мајку, да види, вели ли она то истина, а мајка погледа у Радишу, да види, како ће њему да буде. Радиша опет запита: „А би ли могли ви без мене?“ (а у души је мислио: како ћу ја без вас). Мајка онда поче да му разбија и ову бригу, да он ништа не брине за њих, само ако воли да иде у школу. Радиша онда одлучно одговори: „Ако хоће тата да ме да, ја хоћу.“ Велики чисто би лакше, и сад му стаде причати, шта је данас било у судници. Мало после дође и Радован, и он поново исприча све како је било. И Радиши би мило, што се зна за њега, и што га тако хвале, а мајци још више. Али им ту радост одмах мути брига, како ће се ово извести. Како ће они једно без другога; како ће се Радиша одвојити од куће и свих њих; како ће му бити самоме тако далеко, и како ће га издржавати. Али родитељи, као оно кад ћерку удају, најпосле рекну: „Што мора бит’, нек буде! Нек иде за својом срећом! Кад цело село вели, и он воли, биће са срећом, ако Бог да!...“ И вечераше, и легоше, [12] и Радиши осташе на памети оне речи: „Биће са срећом, ако Бог да!“
И Радован, и Велика, и Радиша преспавали су ову ноћ као ретко коју. Ниједне ноћи до сад нису им се врзле овакве мисли по памети као ове ноћи. И кад су ујутру устали од спавања, изгледали су необични. Али је убрзо отишао сваки на свој посао. А Велика као да је овога јутра спремила своме Радиши мало више и лепше у торбицу за тај дан него обично других дана...
Дан је за даном пролазио и за кратко време све је село знало: да је дошла заповест од капетана, да село Планиница да два ђака, па да ће отићи у школу једно кметово дете и Радиша Радованов. Велика скроји и саши Радиши још једну преобуку, заплете му све чарапе, а сестра му исплете и једне нове, а отац му наопути нове опанке, те да их обује кад пође. А, мајка саши већ своме ђаку и торбу од једне поле, што је себи ткала за завјачу.
2. Полазак у школу
Дође и време, да се ђаци воде у школу. Једног Петка око малога ручка викну биров с брда: „О, Радоване! Заповест ти од кмета, да прекосутра у Недељу будеш наредан, да водите децу у школу. Он ће ударит’ на тебе, па одатле заједно да пођете.“
Дође и Недеља. За овцама је данас отишао први пут Вуксан, а Радиша је остао код куће. Он се опремио и чека, а мајка се увек нађе, да му још понешто рекне и поучи га, како ће у туђини живети и ода зла се чувати. Радиша је највише упамтио речи: „Дете, гледај како те Бог учи!“ А Радован је метнуо у торбу и бисаге једну погачу, заструг сира и кајмака, чутуру вина [13] и пљоску ракије, мало пастрме и сланине, јабука и ораја и преобуку Радишину, с једним поњавчетом за простирање и једном шареницом за покривање. И то је била сва опрема. У том дође и кмет са својим дететом. И он је на своме коњу имао ту исту опрему. Радован задржава кмета да седне мало, али он не хте, говорећи да је боље да пођу одмах, кад су спремни. И Радован пристаде на то. Велика одреши коња и предаде га Радовану, па и сама пође, да их испрати. Пође и старија сестра Радишина Миља. И њој су биле пуне очи суза, па час по би прилазила Радиши и набирала му лепу белу кошуљицу. И тако су ишли далеко, далеко. Најпосле рече Радован: „Жено, врати се ти: дете ти оста само код куће; а ми ћемо сами мало побрже!“ И застадоше, да се опросте. Радиша пољуби мајку у руку, а она њега у образе и рече му: „Срећан ти пут, сине!“ И сестра се пољуби с братом, па се онда растадоше: „Збогом“! - „ У здрављу, да Вог да! Срећан пут!“ И пођоше: Радован с кметом а Радиша са сином његовим, а Велика и Миља пратиле су их очима, докле год нису зашли за брдо, па се онда и оне вратиле са сузама у очима. Јер је ово било први пут да се једно од другога растају. Помисао: како ће они без Раде, а како ће он сам у туђини, без њих, помућивала је ону радост што су је осећали кад помисле: да га је село изабрало, да он воли да иде у школу, и да ће да им буде „ђак“. И жалост је надјачала радост... Мало је лакше било и Радиши. Али је он био с оцем и ублажавао је тугу у другарском разговору. Сем тога у њега је било некога мушкога поноса, са којега му се чинило, да је срамота да плаче....
Дође и варошица у којој је школа, то јест, они дођоше у њу. Радиша и његов друг сад први [14] пут видеше варош и дућане. Радиши је сад изгледала већа ова обична паланка него доцније престоница Београд а још доцније и Лондон. Од свега највише их је чудила она близина дућана с једном заједничком стрехом од краја чаршије до краја, тако, да се и лети и зими могло ићи под њом по сувоти и хладу, и калдрма, по којој су чагарале потковице као по даски. Кмет и Радован прво одведоше децу у школу, те их уписаше, па им онда нађоше стан, где ће да седе. Кмет је ту имао неку малу родбину те дете остави у ње, а Радован даде Радишу код некога свога познаника, сиромашна али поштена човека, с погодбом шест дуката за годину. А да би Радиши било лакше прво вече и прву ноћ у новом месту, у туђој и необичној кући, с туђином, остаде с њим и Радован да ноћи. У вече Радован извади све што је понео за јело и пиће, те лепо повечераше сви; само Радиши никако ова вечера није пријала најбоље. Он је научио да вечера у кући или бачији поред огња, а сад први пут вечера у соби поред лојанице у „чираку“- с „мумаказама“, којима често „усекњују“ свећу. Изгледа му нешто хладно, мрачно и тајанствено. А да би зло било веће, газда Радишин не имађаше деце, те да се Радиша с њима позабави. Цело је вече само слушао разговор и сећао се шта је данас видео; али срце му је остало у Планиници.... После вечере прострше по асури једну поњавицу и метнуше један подглавник напуњен сламом, па ту легоше Радиша и отац му и покрише се јапунџетом и оном Радишином шареницом. Тако је Радиша проспавао последњу ноћ с оцем. Уморан и телом и душом он је брзо заспао и спавао је до зоре. А чим је зора зарудела, били су будни и Радиша и Радован и устали су, обукли се, умили и изашли у двориште. А [15] газда и газдарица су по варошкоме још спавали. Јер, докле је код сељака правило, да их сунце не затече у постељи, дотле је у варошана правило, да их сунце затече у постељи. И сунце се роди, и усташе већ и газда и газдарица, и почеше димови да се дижу из димњака и на осталим кућама, што је знак, да су и тамо устали. Радован је већ опремио и напојио коња и готов је да пође. Али се све нешто присећа те Радиши наручује и чека, да се с домаћином и домаћицом поздрави. А Радиша чисто воли, да они још не устану... Но ето најпосле и њих. Настаје поново синоћни разговор, и Радиша би волео да се он продужи. Сунце већ прилично одскочи од брда и они још у разговору. Настаје најмучнији тренутак и за Радована и за Радишу: ономе, што ће да се растане с дететом, а овоме, што ће да остане сам. Радован рече: „Збогом, сине! У здрављу и са срећом да останеш!“ Радиша приђе и пољуби оца у руку, али му она реч „да останеш“ паде некако одвише тешко. Он се уздржа да се не заплаче, али је гледао и у оца и у коња као у миле представнике слатке куће своје и лепога села свога. Отац узјаха коња и пође, а Радиша оста. Још једном рече „збогом и са здрављем“ и ободе коња. Није ни њему било лако, али он иде својој кући. А Радиша остаје у туђини. Он је мали, па тако рано да се одваја од своје куће, своје мајке и оца свога, својих сестара и браће и све родбине своје. Ама све ново: ничега нема, на шта је Радиша научио у селу. Ипак се он јуначки уздржа да се не заплаче. Срамота га је било од газде и газдарице. Али кад му после дадоше комадић синоћне погаче и парче сира да доручкује, њему се нешто ражали и у мало се не заплака; па врати газдарици обоје и рече: „Не могу.“ Залуд је газдарица наваљивала, да не иде наштину у школу: Радиша не хте да доручкује.
[16]Мало после чу се неко звоно као мало црквенско, и чуло се не само по целој варошици него и по околини. То је школско звоно, и оно казује да је време, да ђаци полазе у школу. И Радиша метну празну торбицу око врата и пође. Газдарица га запита, уме ли погодити, а он рече, да уме. И погодио је.
3. Први дан у школи
Школа беше обична кућа на једном спрату с великом стрејом са све четири стране и с узаним двориштем. Унутра је пространа соба с ниским таваном, који је на средини подупрт дебелим растовим диреком. Од дирека с обе стране су клупе до самих прозора. А на прозорима није хартија као у Радишинога газде него срча или стакло. Али и овде има она решетка од дрвета, од које не може да се уђе и изиђе на прозор ни онда, кад је он отворен. У гломазних десет клупа поседало је око осамдесет ђака најразличнијега узраста и одела. Учитељ беше велика људина, да је скоро главом дохватао до тавана. А што је најглавније, на њему беше неко необично одело. Сви носе чакшире, сукнене или чојане, и гуњче или ћурче, а на глави фес или шубару; а он неке узане гаће до чланака и зубунић што се на грудима закопчава дугмићима, а не копчама; а на глави место феса носио је неку шеширину с великим ободом. Тада први пут Радиша чу речи: „панталоне“, „пруслук“, „капут“ и „шешир“ и виде ово. А капетан и његови писари носили су одело као официри. Радишу посади учитељ у трећу клупу с леве стране. У њој беше седам ђака, и он осми. А да ту није могао ни сести лепо, то се разуме и по себи. Сви су седели укосо. А пред сваким стајаше по нека књига. Ово су око Радише „букварци“, а оно су тамо „часловци“ и [17] „псалтирци“. Псалтирци читају Псалтир, часловци Часловац а букварци викнули сви у глас: „буки“ аз ба, буки аз ба, баба; веди он во, добро аз да, вода; глагол он го, рци аз ра, гора“, и тако даље: дигла се врева, какву Радиша нигде и никад дотле не беше чуо. Само њу проломи по који пут учитељев глас, који загрми на понекога што се окренуо, или лупа прута о сто, или пукот каквога шамара тамо негде у крају. Радиша се пренеразио, па се пита: „Зар је то школа? Зар је такав учитељ? Зар се тако учи књига? Ајао мени, где дођох! Шта ли ће бити са мном?...“ Тако потраја подуже, па онда учитељева гласина проломи овај урнебес: Доста! Граматику!“ И за час се досадање књиге оставише у клупу а извадише неке друге, мање. Изиђоше и „најстарији ђаци“ за сваки разред по један, узеше у руке књигу и почеше све редом да „слишавају.“ Они су најстарији „склањали“ глаголе „течем, течеш, тече, течемо, течете, теку; тецијах, тецијаше тецијаше, тецијасмо, тецијасте, тецијаху; текао сам, текао си, текао је, текли смо, текли сте, текли су,“ и тако даље. А млађи говораху: „Граматика је реч грчка и значи....“ „Речи се деле на „именителна“,и „прилагателна“, „бројителна“, „местоименија“.... „Једноброј: именителни јелен, родителни јелена, дателни јелену, винителни јелена, звателни јелене и творителни јеленом; вишеброј: именителни јелени...“ и тако даље. Букварци су све ово слушали. Слушао је и Радиша, али му се чинило, да није на земљи и у својој земљи, него негде у неком другом свету, свету без памети, где сви говоре а нико не зна шта, и чинило му се, да су у паклу, где се сви муче а не знају зашто. У том зазвони нека клепетуша на вратима и учитељ викну: „Доста! На одмор!“ И у тренутку умуче ова не песма него кукњава и [18] наста живи жагор, са којим ђаци и изиђоше на одмор. Изиђе и Радиша. С њим се нађе и кметов син и обојица стадоше поред ограде и гледали су, како се играју и велики и мали ђаци. Али је све ово њима изгледало некако лудо и пусто, ни налик на њине безазлене и паметне чобанске игре; и први им је уздах могао бити: „А јао, где дођосмо!“... Звоно опет зазвони. Ђаци појурише ко у школу, ко у нужник а ко на бунар. Радиша и друг му пођоше у школу. Сад и њима учитељ даде Букваре. Никад се Радиша није толико ни изненадио, ни уплашио, ни обрадовао, ни застидео колико сад. И једва се сети само да пољуби учитеља у руку. А кад га узе за руку да га пољуби, она му се учини некако сувише хладна... Уђе у школу с књигом, али и са страхом: како ће да је чита, кад не зна ништа! Он не уме да збори онако као они други ђаци мало пре... Учитељ сад нареди, да се псалтирци и часловци „слишавају“ из Историје, а букварци да пишу слова. Најстарији ђак над псалтирцима изиђе, узе књигу и отвори је па поче једнога по једнога да изазива, да „говоре лекцију.“ И сви су излазили и говорили као песму напамет: „Милош је био јуначког срца а притом ватрен, па је гледао да преким путем покаже, да он није издајица... Хиљадама хиљада турских руку дигло се на јуначног Милоша и његова два побратима, али су од јуначких десница њихових Турци падали као снопље... “ И тако даље. Који где застане па не зна даље, први ђак му помогне и каже му неколико речи, и који зна, он настави. А који не зна, он се одмах издвоји на страну. А најстарији ђак над часловцима слишаваше „Свештену Историју“, овако. Он: Ко је створио овај свет? Ђак: Створио га је Бог. Он: Из чега га је створио? Ђак: Бог је овај свет [19] створио из ничега. Он: А зашто га је створио? Ђак: Створио га је зато да прослави своје име и да покаже своју свемоћ, а разумнима да покаже своје блаженство. Он: А како га је створио? Ђак: Он је само рекао да буде свет, и свет је одмах постао. Он: За колико је дана Бог створио свет? Ђак: Бог је овај свет створио за шест дана, а седмог дана је отпочинуо, чиме је хтео и нама дати примера, да шест дана радимо и у њих све своје послове посвршавамо, а седмог дана да идемо у цркву и молимо му се... И тако даље. Сад долази „стварање“ света по данима редом, о „првим људима“,о животу њихову у„рају“,греху њихову, и изгнању из раја — све овако у питањима и одговорима. И опет: ко зна, иде на место, а ко не зна, остаје ту поред зида. А кад су се изређали сви, учитељ приђе псалтирцима па рече: „Ви ћете узети сад дотле и дотле са „старом лекцијом“; па онда приђе часловцима и рече: „А ви ћете имати нову лекцију“ до „Потопа“! Па се онда окрену онима поред зида и рече: „А ви, што нисте научили лекцију, ходите овамо!“ И дођоше овамо, насред учионице. Онда рече првом: „Лези!“ а најодраслијем ђаку да изиђе и узме прут. Онај поче да се брани кроз плач: „Нисам имао књиге, господине, молим Вас, научићу други пут... немојте!“ Али учитељ подвикну: „Лези!“ и овај се опружи потрбушке. „Удри!“ викну учитељ. Школом овлада страх и трепет, и само се чује по нека мува, која прелети преко учионице; јер се само она не боји, и тамо на прозору једна чела, која је залутала у овај пакао. Најстарији ђак издиже прут и удари њиме што игда могаде. Жртва се поче савијати, праћакати и завапи: „Ајао, леле! Научићу, господине, Бога ми!“ „Ожежи!“ викну учитељ, и онај измахну опет, и одјекну пљусак као по празној цркви. Јаук се појача: [20] „Јао, научићу, господине; немој молим те као Бога!“ „Удри јаче; сад ћу тебе!“ викну учитељ ономе који бије. Овај запе још више. Од овог ударца жртва се изви и седе, и седећи стаде запомагати. Али све узалуд: учитељ се не умилостиви и само продужаваше: „Лези, лези, лези... И два су најјача ђака требала, да га поново положе потрбушке, и један да га држи за главу а други за ноге. И ударац за ударцем сипао је докле се жртва не ућута, и грозни учитељ онда рече: „Доста.“... Овака је судба чекала и остале редом. Ником се никакав изговор није примио. Један рече: „Господине, умро ми отац, па нисам могао да научим“. Учитељ дрекну: „И ако ти је умро! Кад ниси научио лекцију, и треба да ти умре! Лези, магарче!“ И леже и овај кукавац, сав уплакан и од жалости и од страха. И он трпе, и кука, и преврта се, докле год немилостиви учитељ не рече: доста. И изређаше се сви. Наста у школи једно јецање, како Радиша никад нигде није ни видео ни чуо. И после оваког призора учитељ наређује: „Црквено Пјеније!“ И сад настаје певање црквених песама при одговарању на вечерњи и јутрењи. Букварци су дотле писали „по плајвазу.“ Целу страну прописа исписали су старији ђаци плајвазом, а они сада пером иду по том трагу и пишу све мастилом. То је и Радиши било прво писање и први писмени рад. Учитељ викну и њима: „Доста! Шедатор да покупи! Пјеније!“ И сад настаје „пјеније“, које је Радиши много више личило на ону малопређашњу кукњаву. И у истини му је изгледало, да не певају, него да сви кукају. И, ох како се то слагало с Радишиним осећањима у овом тренутку!...
С овом кукњавом што се зваше „пјеније“ свршено је и учење, и ђаци су се пустили кући, [21] да се после подне опет скупе на овако „учење“. У једној малој књижици што се зваше „Земљопис“ беху пописана сва имена река, планина и градова у Европи, и она су се учила напамет без мапе. У другој што се зваше „Општа знања“ било је нешто о Богу, човеку, земљи, ватри, ваздуху, води, биљкама и животињама — све и ништа, и опет све напамет „одавде — довде.“ А Рачуница се почињала с таблицом и правилима, и прво се морала научити „таблица множења.“ Учитељ каже: „ Таблицу множења!“ и сви у глас викну: Једанпут један јес’ један; двапут два јесу четири; двапут три јесу шест; двапут четири јесу осам; двапут пет јесу десет... и тако даље. И опет „преслишавање,“ и опет батине. Радиша је изгубио и оно мало памети што је донео. Он је у све ово бленуо као у неке мађије, и изгледало му је, да нити су оне за њега ни он за њих.
Свршио се први дан Радишин у школи. Долази вече. Радиша данас нити је имао другова нити се играо. А онај метеж и кривеж у школи непрестано му се врзе по памети. Газдарица му даде да донесе тестију воде, и он донесе; али и тамо нов, непознат свет. И тамо се свађају и бију, грабећи се ко ће пре да захвати воде. Радиша је чекао, да сви захвате. Чекајући он се наслушао таквих грдња и такве псовке, каквих у селу никад нити је чуо нити би чуо, и од каквих би се његови сељаци згранули и побојали, да Бог због тога не пусти какву морију, да се све затре. Што више ноћ хвата, то је и у души Радишиној све мрачније. Сећа се, шта би сад радио код куће. Па синоћ и ноћас је с оцем био а сада је сасвим сам. Сем неколико кокошака, које беху већ одавно полегале, Радишин газда немађаше више никакве стоке. Не беше дакле ни те дружбе ни забаве. А Радиша се сети својих [22] оваца и јагањаца, својих коза и јарића, свога зељова, својих другова, своје мајке и сестара својих, па му се само стегне доња вилица а сузе саме потеку на очи... У том дође и газда, и газдарица постави за вечеру. Зовнуше и Радишу и он уђе у собу. Совра постављена као и синоћ; лојаница у плеханом „чираку“ гори као синоћ, и на соври све оно што су имали синоћ, јер је од свега било претекло; само му нема — оца! И у једном тренутку њега облише сузе, он зајеца и место да седне за совру, он се наслони на зид до „кубета“ и гласно зајеца. И газда и газдарица правили су најмилије лице и све чинили, да га утеше и приволе на вечеру, али је све било залуд. И што су год они више наваљивали, то је њему било све теже. Само је један одговор дао гласно: „Не могу да вечерам.“ Шта је газда мислио, не знамо; али је брбљива газдарица одмах и исказала. Она је гласно и отворено пред Радишом рекла, како је ово неко „дурљиво дериште“, и покајала се што узеше „беду, на врат“. Али је газда опет био паметнији, па јој рече: „Па жали дете за кућом; остави га; није му ни ласно; умириће се.“ И почеше да вечерају, и вечераше, а Радиша оста стојећи и плачући, без вечере. Изазивало му се у памети све што је год волео у селу; сећао се и онога метежа данашњега у школи: оне дерњаве и кукњаве што се зове учење, онога страшнога човека што се зове учитељ, онога боја и запомагања, онога безбоштва на чесми, ове пустољине овде, и у кући, и око куће; и све му се сводило на једно питање: „Како ћу ја овде?!“
По вечери газдарица простре скромну постељицу и Радиши, и он леже, али му се мисли продужише у памети. Дође му и луда мисао, да сутра побегне. Али, прво, далеко је, друго, он [23] не зна добро пута, а треће, шта ће они код куће да му кажу, и шта ће да рекну сви у селу? „Да ми се смеју, и да кажу, није могао да научи, и да буде срамота и мене, и тату, и маму, и све!... Нећу да бежим, него ћу да трпим и да се помучим још мало!...“ И би му лакше кад изрече ову одлуку и наскоро заспа!
Сан је највеће Богом нам дано добро. У њему нас оставе све бриге наше. Он нас највише утеши. Он нас одмори и поврати нам нову снагу за нове напоре. И Радиша се боље одморио сад него и прошле ноћи, и устао је сасвим освежен. Ово јутро изгледало му је ведрије него јучерање. Устао је пре зоре и газдарице, обуо се и умио, па је отишао на воду, да опет донесе тестију воде. Сад на чесми не беше готово никога. Чесма му је изгледала лепша. Кад се вратио, били су устали и газда и газдарица, и обојма би мило кад видеше Радишу весела и овако вредна. А газдарица и рече: „О, Радо! Ти си уранио. Како си спавао? Ти си и гладан — ништа синоћ не једе.“ Радиши и ова утеха паде сад некако мило. А кад и газда рече: „Дабогме, да је дете гладно; но шта ће да ти доручкује, кад млека нема! Него, ево ти, Радо, па купи лепињу!“ И даде му десет пара или марјаш. Радиши се и ова пажња учини пријатељска, бољи доручак није ни тражио. И кад је после купио врућу лепињу и појео је, чинило му се, да никад слађе није доручковао. Мало после нађе се код школе, и са својим сељаком, те су се разговарали докле год није ударило звонце да улазе у школу.
Кад је ушао учитељ, он је прво одредио „старијег ђака,“ који ће Радишу и његовог земљака да учи. „Ти ћеш бити крив, кад они не науче лекцију,“ рече учитељ овоме и оде даље. Али овога дана пре подне нису учили ништа, јер им беше [24] умро неки друг, и сви су му ишли на пратњу. Радишу је веома занимала и чаршијска пратња, јер код њих у селу није тако. У њих не иду деца на пратњу, него само људи, а нема ни ђака ни попа. А кад су изнели мртваца из куће и он видео и мајку и сестру му, како једна жали сина а друга брата свога, Радиши грунуше сузе на очи, и у овом тренутку волео је да није ни дошао на пратњу. А оно брзо и монотоно „Свјати Боже“, што су га старији ђаци певали, изгледело му је као њихова кукњава за другом својим. Дођоше и у цркву. Ова црква не беше као она, у коју је до сад Радиша ишао о саборним данима с родитељима својим, и у њој све беше за њега ново, па и опело, и пут до гробља, и гробље, све беше за Радишу ново. Кад су се вратили с гробља, старији ђаци, који су се „облачили“ и носили рипиде, свратише у цркву, да оставе „одежду“, рипиде и крст, а сви остали одоше право кући.
Кад је Радиша дошао кући, имао је сад шта да прича газди и газдарици. Данас је и ручао боље. А после подне отишао је и у школу с једним новим другом из комшилука. У школи је и њему старији ђак показивао слова. Радиша им је готово свима знао имена: аз, буки, вједи, глагољ, добро, јесте, живете, земља, иже, и, како, људи, мислете“ итд. само их не беше видео. Сад их виде и најлакше запамти а и б, па за тим г, зато што личи на гусле, о, што личи на уста кад се оно изговори, ж, што личи на жабу и з, што личи на змију. И кад га старији ђак после преслиша, он показа и ова и још нека слова. Старији се ђак изненади па се загледа у Радишу и одлучно рече: „Ти ћеш лако да научиш!“ Радиши већ почеше да расту крила. А кад после два дана и учитељ рече: „Зар већ научио сва слова?“ а старији му ђак потврди да јесте, у Радише поче [25] да јача нада, да ће њему књига ићи лако, и јучерашњи страх поче да слаби. И за рачун се није бојао, јер је он чувао по сто и двеста оваца, па је сваки дан знао јесу ли све на броју, колико је враних а колико белих, колико музара а колико јаловица, двизака, овнова и јагањаца, колико је стотина лешњика којега дана набрао и колико стане у који ковин; а ово „двапут два јесу четири, двапут три јесу шест“ итд. он зна само да помисли.
Дође и после подне веселији из школе и слушао је све што му је газдарица рекла. У вече је сео и за вечеру и вечерао је доста слатко. Само кад је хтео да легне, сетио се оца, па мајке, па свих код куће, и било му је жао. Али је сан убрзо прекинуо све мисли у Радише, и он је заспао и опет мирно спавао. А после овака сна јутро доноси нову снагу, с којом се сваки посао врши весело.
4. Први Божић
Дани су пролазили за данима, и Радиша је све више улазио у нов посао и све се више навикавао на нов живот, ново место и ново друштво; а све се мање сећао своје куће и свега код куће. Само кад би Суботом видео по којега сељака и пољубио га у руку, а овај му дао по коју пару из руке, заплакао би се кад се растану. Дође и слава Радованова, и, ко год дође, питао је за Радишу и поздравио га је, јер Радиша није ишао кући. Али дође и Божић, и на Туцин дан дође Радован у чаршију, да нешто прода а нешто и купи, и чу, да ђаци имају распуст чак до Св. Василија. Зато он поведе и Радишу кући, и стигоше по највећем снегу у неко доба ноћи. Радиша се и путем радовао кући и Божићу, или га је права радост чекала тек код куће. И [26] они, који су били поспали, дигли су се кад су чули да је тата довео Раду. Сви су га загледивали, као да га неколико година нису видели, и чинио им се некако другојачи; и Радиши је све изгледало другојаче но што је оставио; и једва је чекао, да се сване, да види своје овце и јагањце, козе и јариће, и све....
Освиће и Бадњи дан. Мајка је већ устала пре зоре. Устају и остали редом. Само Раду штеде; нека га, веле, нек се дете одмори. Но и Радиша устаје и чим се умио, отишао је овцама и козама и миловао их је све редом. И познале су га све, али су и оне некако гледале у њега као у неког туђина. И видео се са свима и видео је све. Мајка је месила за Божић, брат је заклао прасе и уредио печеницу, а отац је увече донео бадњак и прекрстио га преко огња па отишао за сламу. Кад је ушао с бременом сламе у кућу и назвао: „Добро вече и честито вам Бадње Вече!“ мајка га је дочекала са житом у ситу и одговорила му: „Добро ти Бог дао, и жив и срећан био и срећу у кућу донео!“ и посипала га је пшеницом. А деца су једва чекала, да се отац прекрсти и рекне: „Боже, помози“ и да заквоче: кво, кво, кво... и почне обилазити око огња. Онда се она нададу за њим и пијучући као пилићи чупају му сламу, докле је не разастру свуда и не остане празно пороже оцу на леђима. И сад је тек Бадње Вече. Још да се моле Богу па да вечерају. И ова је молитва проста али срдачна. Отац уплете сам воштаницу, савије је у котур, запали и прелепи на дрвени крст, који је укован у дувар с источне стране. Онда узме кадионицу са жаром, метне у њу тамњана, прекрсти се и окади себе, на онда крст и свако чељаде редом, и сваки кутић у кући, па онда отпочне молитву: он, напред гласно, а други [27] сви за њим полако, од прилике овако: „Да се молимо и поклонимо Господу Богу (и клањају се до земље и дохватају са по три прста обе руке земљу и опет се усправљају) и свима свецима! Молимо ти се, Боже и сутрашње Рождество Христово, да нам осванеш на здравље и на обрадовање! Свети Стеване, свето Богојављење, свети Јоване Крститељу, свети Саво учитељу, свето Сретеније, свети Арсеније и Максиме, свето Воскресеније, свети Ђурђе, света Тројице жива помоћнице, свети Вртоломеја, свети Петре и Павле, свети Врачи, свето Прокопље, света Огњена Марија, света Мандо и Мандалена, света Ано, света Параскево, свети Пантелеја, свето Преображење, света Богородице, свети Јоване, свети Димитрије, свети Аранђеле, свети Никола и сви свеци и благи данци, да сте нам на помоћи! Господе помилуј, господе помилуј, господе помилуј! Господе помилуј, господе помилуј, господе помилуј! Господе помилуј, господе помилуј, господе помилуј! Да се молимо и поклонимо Господу Богу, благоме Ристу и свима свецима и благим данцима!“ (и опет се клањају до земље). И поново се ређају сви свети у години, да ни један не остане непоменут. А код патрона домаћега не пропусти се да се каже (нпр. Свети Томо) „наше крсно име, моли Бога за нас грешне!“ О, па како је проста ова молитва: помену се сви угодници Божји, без великога ласкања и поезије, а све иде од срца. А деци се чини, да сад сви с неба гледају у њих.... И богомоља се свршује с неком мекотом и благошћу у срцу, која оживљава и упитомљава. Сви су блажени. Настаје љубљење бадњака и вечера, а она је на Бадњи дан много слађа него други пут... По вечери гледа се, ко први да види кад бадњак прегори. А ујутру, у зору, отац припече печеницу и огласи [28] је из пиштоља. Запуцају пушке и по мали: значи, да је Божић и тамо дошао. Освиће најсвечанији дан у години. Спавања више нема. Сви устају и хитају у кућу. Али данас не даду да се улази онако као обично. Сваки мора да се умије на пољу па да одломи гранчицу од бадњачице и да с њом уђе у кућу и назове. „Христос се роди!“ па онда да џара ватру, и кад се стане стотинама варница дизати у вис, говори: „Оволико оваца и новаца, коња и волова, крава и телади, коза и јарића, крмака и трмака, жита и живота, кумова и пријатеља — свака добра од мила Бога, да Бог да!“ и спусти гранчицу у огањ, да изгори. А ко зна више, он више и ређа. Мајка је спремила, да се сваки најпре омрси сиром, јер се тако ваља, па се после једе оно друго. А после толика поста сад се једва чека. Настаје „медена ракија“ и „мезе“, а деца покусају и по коју каленицу или чинију варенике. Пред ручак долази и полаженик и он доноси срећу за целу годину. Данас се руча раније него других дана. Пушке непрестано пуцају, а то деца воле; то је и Радиша много волео. Полаженик је донео и свој „сребрњак“ сјајан као стакло и цело „тесте“ фишека. И он пуни и по који да и Радиши, да изметне. А кад сребрњак пукне као гром, Радиши се учини да је кадар и коња јахати, и сабљу пасати, и оружје носити... Данас је и ручак најбољи и најслађи, а совра се и не диже. Данас нико ником не иде, а сви су домаћи код куће и слатко се наразговарају. Комшилук је чуо да је Радиша дошао, и јуче га је неко могао и видети; али данас нити он може куд отићи, нити њему ко год доћи. Тако је први дан Божића чисто домаћи празник. Сутра и прекосутра се може и изићи и отићи, и састати се са сваким. Радиша је то и радио. И долазили су да га виде, и одлазио [29] је он да се види са свима, које је највише волео; и сви су га питали, како у школи? А он је обично одговарао: добро. Јер није имао чим да се похвали а није хтео да се куди.
Прође Божић, прођоше и дани после Божића, прође и читава недеља дана, и дође Свети Василије или по варошкоме Нова Година, и Радиша треба да иде у школу. А њему се не иде. Он не наваљује, а отац опет не може да га тера. Радиша чека на оца а отац на Радишу и ћуте. И мајци жао да се растану, а још више да му помене, те да му се не учини да га тера. Па опет ће она запитати: „Радо, душо, до кад ви оно имате распуст?“ До Светог Василија,“ одговори он. „Па сутра је Св. Василије,“ рече она. „Е, па још сутра,“ рече он. И на томе оста, као да сутра иду. Сутра опет он ћути, ћуте и отац и мајка, и њему ово ћутање њино пада угодно. О ручку мајка запита: „Кад ћете ви путници на пут? Да не омркнете?“ И нађоше, да је сад доцкан, јер је велики снег; него сутра, па да пођу раније. Сутра опет нико не говори, а ручак се спрема. Нађоше, да могу да ручају мало раније па да пођу по ручку. Но по ручку удари снег и оставише за ујутру. Сутрадан је освитао Петак. Онда рекоше, не вреди да иде само за Суботу, него да остану још данас па да иду сутра или прекосутра, јер је и онако снег велики, па нема пртине.... И сутрадан Радиша више воли да остану него да иду. То до душе и отац воли, али он осећа неку дужност, да се мора, и боји се биће нешто криви и он и дете. И мајци жао, и сестри жао, и свима све више жао, што се више приближује дан растанка. Сад би Радиша волео да није ни долазио. Помисао куд иде и на шта иде одбијала га је од вароши и школе, а помисао да остане у селу, да не иде више у школу, па да [30] му се смеју и да кажу, није могао да научи, терала га је у школу. И у младој души његовој ова је борба била силна. Почео је већ и да се стиди, што не иде и што већ није отишао, а кад је опазио, да би и отац и мајка волели да он иде, само не могу да му кажу, онда се тврдо одлучи да иде. И у Недељу се рано спремише да иду. Свима жао, а Радиши канда највише. Сад се кајао што је и долазио. Јер, и ако је зима, сад му је код куће изгледало све лепше и било све милије... А помисао куд иде износила му је пакао. На послетку се реши, да не мисли ни на шта него да иде. На растанку опет је Радишу нешто јако гушило, а по нека се и суза скотрљала низ образ.
Што су се више приближивали вароши, то је Радиша све више мислио на њу, на школу, на газду и газдарицу, на другове у школи и у игри, и налазио је и ту неку радост за себе. А кад су стигли, чисто је дахнуо душом, што се спасао оне мучне неодлучности, да ли да иде или не иде у школу, и одлучио се на ово. Сад му није жао било ни с оцем кад се растајао.
5. Свршетак основне школе
Настаје опет учење. Учитељ је знао, да је Радиши далеко село, па му ништа није ни радио. Само му је рекао, да навали те да стигне другове. И ово је добро утицало на Радишу. Старији се ђак већ дао на посао, да му покаже, шта су они други прешли, и помогне му. И све је пошло опет својим редом, и Радиша се озбиљно дао на посао, изгледа сада још с већом вољом него и пре. Али је ово опет имало једну последицу: да о Ускрсу Радиша није хтео да иде кући.
Долази и крај школске године. Радиши су казали, да је изучио Буквар и да набави Часловац. И он је то учинио и однео га је у село. Кад су [31] сељаци и укућани Радишини видели црквенску књигу у Радише, учинило им се, да је он већ пола изучио књигу. А и њему је некако било мило. Изгледало им је свима, да се оправдава оно веровање, да ће он лако књигу изучити. А ово је у толико више падало у очи, што кметов син није донео Часловац, па су неки мислили, да он није ни изучио цео Буквар.
Распуст је био дуг и Радиша је имао кад и да се одмори, и поигра, и да помогне нешто у пољским пословима, и да оде до удатих сестара, тетака и друге родбине. Па при свем том кад се свршио распуст, Радиши је опет лакше било сад да се одвоји од куће и оде у варош него зимус о Божићу. Њему је некако ласкало, кад је слушао да говоре, како ће он лако изучити књигу и како је већ прешао на Часловац.
Отпочиње и нова школска година и Радиша је часловац. Поред Часловца има и других предмета и Радиша је озбиљно запео. Једнога дана само је он знао „лекцију“ из Земљописа, и кад га учитељ похвали, он се застиде и би му жао другове. Али ово учини, да од сад никад није отишао у школу а да не научи сваку лекцију, јер се бојао, да сад учитељ не изгрди и њега. А слађе му је некако било, да га похвали. Ускоро па га учитељ постави и за старијег ђака новајлијама. А како би сад допустио да не зна лекцију а он учи ове млађе!.. Оно, чиме ми данас пишемо мастилом, зове се „перо“, и ако оно никакве сличности више нема с пером од какве му драго тице. А онда се писало истина пером. И по трговинама, место данашњих кутија гвоздених и челичних „пера“, висили су снопићи истинских гушчијих пера по дванаест у „туцету“ и продавала су се по два три за десет пара, па је сваки зарезивао како је умео. А Радиша је у томе био особити мајстор. [32] Кад он зареже перо, оно не шкрипи и не прска него „везе“. Зато су му и другови давали, да им зареже. А палилулци и они, који су седели по крајевима вароши, нису ни куповали пера, него су их чупали од својих гусака. Од њих је и Радиша добивао, само да им лепо зареже. Једнога дана учитељ је прегледао прописе и на сваком написао „виђено“, а на Радишином написао „превасходно“. Кад им је вратио прописе, сви су ученици загледивали у Радишин пропис и дивили се. Само њему самоме није изгледао много лепши од њиних. Али то учини, да Радиша не попусти, него да се потруди још боље. Купи још бељу хартију, ишпарта је још лепше, купи и лепше мастило и зареже перо што је лепше могао па „навезе“ и пропис што је лепше могао и преда га учитељу. Учитељ сад напише „превасходно похвале достојно.“ И ово учини, да Радиша није ни смео више натраг, него се трудио само боље и боље. И тако он сврши Часловац као најбољи ђак.
Дође и Псалтир, али се те године он избаци и место њега дође Читанка. О, колико је она лакша била за читање! За Радишу, који је већ читао све песмарице, она је била права забава. И они други предмети нису му били тежи него прошле године, јер се и сад учило онако исто из књиге, напамет, као и лане, а у писању се већ прочуо као најбољи „краснописац“. И сви су Радишу и овде држали за најбољега ђака; само он сам себе није држао за најбољега, јер то никако није волео. Али више никад није смео да оде у школу а да не научи лекцију и да пропис напише горе него прошли пут. Једанпут дође учитељ у школу и донесе неку књигу па рече: „Ову је књигу пратио тај и тај, да се да „најбољем ђаку“. Коме да дамо? Сви превикаше: [33] Радиши! И учитељ изазва Радишу да му је да. Радиша изиђе, али је једва прими. Застидело га, што су га тако издвојили од других и назвали „најбољим“ ђаком. Зато ни ту књигу после није много волео, нити се хвалио њоме; и давао је на читање ко му је год потражио.
Овако је свршио и четврти разред. И у овом разреду сви су га сматрали за најбољег ђака. Само се њему чинило, да он није најбољи; да има ђака који од њега боље пишу, други боље певају, трећи боље знају „свештену историју“, четврти се боље владају и тако даље. Али су га баш зато другови и волели, што се није поносио ни од њих одвајао. И у игри је био први. Да скочи, да потрчи и стигне најпре, да лопту баци и ухвати је и њоме погоди, у томе је био први. Волео је много и да се пење по дрвећу и да се слободи на води, и то му је рекао бих, била мана; али је свуда срећно прошао, те нити је кад ружно пао, нити се осакатио, ни удавио.
6. На раскрсници
Кад је свршио четврти разред, Радиша се вратио у село, где су га већ поштовали као сасвим писмена младића. Сад су му доносили књиге, позиве од капетана и разна писма и тапије и облигације да им чита, а кмет га узме и у судницу да им пише и чита законе и капетанске заповести. И за мало ово није решило судбу Радишину: да буде писар општински и остане у своме селу. Ласкало му је, што је све био с првим људима, и што је он једини био писмен. И Радовану ово није било неправо. И он се поносио што му је дете изучило књигу и дошло као једино писмено у селу, да помогне селу и кмету. Јер су сви говорили: „ово наше дете“ и „хвала Богу, те и [34] од нас неко изучи књигу! А ми, ајвани, слепи код очију!“..
Тако то потраја до јесени. А око Крстова-дне оде Радован послом у чаршију и тамо се види с газдом Радишиним попом, капетаном и учитељем; и сви навале на њега да Радишу да на веће науке. Сви су му говорили, да му је дете добро, да добро учи и да је штета да остане на селу. Радован се бранио: „танкога смо стања, па не можемо издржат!“. Али су му сви говорили, да за то не брине, јер је дете ваљатно, па ће се и само издржавати.
Дође Радован кући и каза ово Велики. Она саслуша пажљиво па му сасвим одлучно одговори: „Право ти и кажу људи. А што дете да се омеће? Што да не иде по своме путу? А што ће ти овде? Да иде с кметом по селу, да купе порез и продају сиротињи бакраче, па да ти остане опет оно што је и био, оно што си и ти! Него нек иде за срећом својом, па докле стигне. А за издржавање како можемо....“
„Ама знам ја то, рече Радован, но зар је ласно пустит’ дете само у тако далек свет, а у свету има свашта, па нам неко може навест’ дете на како рђавсто, па да будемо почкодни целога века!“ — „Оно није ласно, рече Велика, али кад ти толики паметни људи веле, да га даш, дај га. А Рада је паметан и неће се дат’ да га когод наведе на зло. Но ти слободно узми дете и води куд ти веле људи“... Најпосле се договоре, да упитају и Радишу. У вече за вечером отац му исприча све, шта се с ким разговарао у чаршији па и о томе, да га да на више науке. Радиша се наједанпут сети свих оних пријатности, што их је имао учећи, па и ове почасти, што му се указује као писменоме, па помисли: а како је тек на вишим наукама, колико се ту научи и колико [35] човек после вреди, па рече оцу: „Тата, ја хоћу да идем, ако хоћеш да ме даш.“ И Велики сад би лакше, па рече: „Је л’ ти ја велим, да он хоће; само се ти премишљаш.“ А Радован одговори: „Ама Радо, сине, знаш, да то није ласно: идеш у туђ свет, па ће требати више и за издржавање, а ми смо једва издржали и ово овде. Ти знаш наше стање и колико можемо да ти праћамо; а то ће ти бит’ мало. Па после, свет је свет: има свакојаких људи; да те ко не превари и не наведе на какво рђавсто па да будемо почкодни целога века и ми и ти.... Ето зато тата брине, како ће да те одвоји и прати у туђину, тако далеко.“ Радиша пажљиво саслуша сваку ову реч па одмах одговори оцу сасвим одлучно: „Тата, ништа ти не брини за то. У свету нико није умро од глади код својих руку, а ја се не бојим, да ме ко наведе на зло. Само да учим још!“... Велика опет упаде: „Вељу ја теби, да дете воли да учи, и да се ти не бринеш ништа, него да послушаш људе.“ И тако одлуче, да се већ сутра дан спреме а прекосутра да пођу.
II У ГИМНАЗИЈИ
1. Одлазак и упис
Тако су и учинили. Трећега дана били су у чаршији код учитеља. Учитељ једва дочека и напише Радовану писмо и упути га на некога познаника свога у окружном граду, где је гимназија, и препоручи Радишу што је год могао више. Дадоше му и други, који су имали тамо кога познатога, и тако они пођу с онаком истом опремом као и пре четири године, кад га је водио у основну школу. Пут је трајао два дана, и кад је отац јахао, Радиша је ишао пешице, а кад је Радиша јахао, отац је ишао пешице. Али је [36] Радиша јахао само онда, кад је хтео да мало одмори ноге.
Долазак у велики град изненадио је не само Радишу него и оца његовога. Никад у животу они нису видели толико кућа и толико људи на једном месту као овде. Па ту је „началник“, старешина над капетанима и целим округом; па „мајор“, старешина над војском; па ту суд, па она велика школа, у коју Радиша иде и која се зове гимназија... Одма потражише гимназију, и одоше директору. Он беше стар и строг човек па рече преко наочара: „Доцкан је!“ Али кад разгледа Радишину, сведоџбу, он додаде: „Али, кад је овако добар ђак, примићу га.“ И уписа га. Радовану би мило не само што директор уписа Радишу него и што се чак овде зна за његово дете, да је добро. А и Радиши су ласкале оне речи директорове: „кад је дете овако добро“, па помисли у себи: хвала, што си ме примио, а, Боже дај здравље: мислим, да се нећу постидети ни овде!... Онда оду да траже, где ће Радиша да седи; и, према писму учитељеву, Радиша ступи у једну велику кућу као ђак који послужује. И од то доба Радиша је радио све кућевне послове па чак и оне које раде на селу само жене и девојке; и њему то ништа није било тешко, само ако је стизао да научи лекцију.
2. Учење у гимназији
И у гимназији се тада само задавало „одавде-довде“ и учило на памет. А ретко је само који млађи професор причао оно што су ђаци имали да науче. И природне науке су учили из књиге, без огледа, без модела и слика, и без упознавања животиња, биљака и минерала у околини. А неке предмете нису ни имали штампане, него су их професори „диктирали“, а ђаци писали па после [37] учили напамет као и из штампане књиге. Али је све ово Радиши било лако и колико толико познато из основне школе или још из села. Но сад дође Немачки, и Латински, па после и Француски. Ваљало је сад добро запети, а Радиша није имао времена. Газда је волео да њега послуша, јер је био најбржи и најпоузданији, газдарица је волела њу да слуша, јер је радио најбоље, а деца су волела, да с њима буде, јер су га волела. И Радиша је хтео свима да угоди, али онда не преостане времена за њега самога, за учење, за науку његову. Устајати је морао у пет а лети и у четири часа, а послови су у вече трајали до десет, једанаест па и дванаест. Кад ће онда да учи? А ваља научити најмање пет лекција: три за пре и две за после подне. Било је ноћи, када га је дремеж толико савлађивао, да је подметао усправљену писаљку под чело, те ако задрема, да се убоде и пробуди. А чешће је устајао и учио стојећи, јер му се чинило, да ће му се тако мање дремати. Покаткад би стао до зида окренут њему, те ако задрема да удари главом о зид. Једанпут је учећи за столом заспао, и кад се пробудио, гас у чкиљавој лампици био је догорео и она се угасила, а он се укочио од зиме. Ни куће своје није био жељан више него сна. И колико је пута дубоко уздахнуо: ох, Боже, да ми се само слатко наспавати!...
3. У „пансионату“
Радиша је зато већ и у школи почео да дрема, особито зими. Дању не стане од послова, и то већином по пољу и по зими; а у вече по кући и највише у кујни и с децом, докле сви не полегају, па тек онда пере судове, чисти ципеле и спрема дрва, воде и све што треба за ујутру па онда учи. Радећи тако, он се толико [38] заморавао, да му је школа била као одмор, и зато би задремао, чим би штогод било у школи монотоно. А све је ово почело да утиче и на учење Радишино. Он је опазио, да не учи сваку лекцију како ваља, и да већ и наставници нису најзадовољнији његовим одговорима. Имао је и благодејање, па се побојао, да га не изгуби. Зато се договори с неким бољим друговима, да оставе послуживање, па да узму стан за себе и да живе како могу — опет ће боље учити и напредовати у школи него овако, па ма шта јели. И, што рекоше то и учинише. Њих тројица нађоше једну собу за двадесет гроша месечно, па сваки ухвати по једно ћоше и намести своје ствари. Сваки је имао свој ковчежић за књиге и ситне ствари, а покривач су дизали у јутру, истресали на пољу, па онда скалупили и остављали на ковчежић. Од благодејања су имали за хлеб и кирију, а друго како буде. Могло се још купити по мало соли и лука, а друго није ни морало да буде. А кад јавише својим кућама, да су напустили послуживање и да се сада сами хране, од њиних кућа похиташе те им донеше по мало пасуља, кромпира, сира, кајмака, сланине и пастрме, а уз то и по коју пару, те су сад имали чим и да се омрсе. А највећа им је част била, кад су Недељом и празником позајмили лонац од газдарице и скували мало пасуља или кромпира са сланином или пастрмом. И све би они то разгодили тако, да им траје докле им друго не донесу. А поред тога било је и по мало зараде. Један је од њих градио лепе шестаре и продавао их ђацима по два гроша; други је лепо писао, те имућнијим друговима преписивао прибелешке по шесет пара табак; а Радиша је правио и потписивао лепе печате од уме, како је год ко желео, и узимао према величини њиној по два, три и [39] четири гроша за један. Поред овога њега позва пређашњи газда, у којега је он послуживао, да му учи децу, и зато му је плаћао по двадесет и четири гроша на месец. Поред овога и благодејање се у старијим разредима повећавало од 4 на 6, од 6 на 8 и од 8 на 12 „цванцика“ пореских, а они су сва тројица били благодејанци. Имали су дакле не само за храну и стан него и за прање, обућу, школске потребе па и воће, које је онда било по десет и двадесет пара ока. А одело су носили своје, сељачко; само су купили по једну памуклију. Не прође много, а Радишу препоручи његов пређашњи газда и једноме пријатељу своме, да му учи децу, те је тако сад имао две „кондиције“ и могао је да живи и да се издржава сам без икакве помоћи од куће.
4. Опет на раскрсници
Тако Радиша сврши други, трећи и четврти разред гимназије. Тада се у нашој земљи отвори Учитељска Школа. За управитеља те школе би постављен један човек, који је необично импоновао и са дубине научне, и са великога родољубља, и са големе преданости тој школи и напретку њеном, и са ретке вештине и способности, да у другога развије плам за науком и загреје га за оно, што је добро. И професори беху као бирани, а уређење интернатско, те да се на ученике могло више утицати, и да су они сами имали више времена за учење. И чињаше се, да ће ова школа претећи и саму Велику Школу. Радиша и многи његови другови одлуче се, да иду у ту школу.
О распусту школском Радиша је једнога дана седео с оцем и мајком за ручком, и отпочео је овакав разговор: „Тата, шта ја сад да радим? Ја сад могу да идем у Богословију, па [40] да будем поп; могу да идем у Академију, па да будем официр; могу да идем у неку Земљоделску Школу, па да се вратим у село, да радим земљу; могу у једну нову школу, што се сад отвара, где ће да се спремају за учитеље они, што ће после да уче децу; а могу да продужим гимназију, па после да идем на још веће школе у Београд. Ја знам да би ти највише волео, да изучим за попа па да дођем овамо, али ја то не бих волео. А брале би волео опет, да будем официр, али ја ни то не бих волео да будем. А да идем у Земљоделску Школу, па да се после вратим овамо, то би било добро, али ми немамо земље доста за то, и то сам могао и без те школе. Да продужим гимназију па да идем на више науке, то бих волео, али ко зна како ће ми тамо после бити с издржавањем: нећу имати кондиција а може бити ни благодејања, па како ћу онда да се издржавам? А сад се отвара та нова школа, у којој ће да се уче младићи за учитеље, и у њој је све државно, да не бринемо ништа. И ту бих ја могао да учим до миле воље. А веле, да се у њој више и боље научи но и у оној великој и највећој школи у Београду. Сад шта ми ти велиш, куда да идем?“ Сви за совром саслушаше ово с пажњом па се мало и забринуше, шта да одговоре, па и заћуташе, докле Радован не прекиде ћутање и поче овако: „Богме дете, ја ти не умем ништа казати! Сам Бог нек те научи, како ћеш и куда ћеш! Ја сам истина старији од тебе, али ти си више био с ученим и паметним људима и учио си толике науке, па како год знаш и како те Бог учи! Ти боље знаш!“ А Велика онда додате: „Радо, дете, само се прекрсти и реци: Боже помози! Па куд год пођеш, биће добро, ако да Бог здравља! Ми ти ништа не умемо казати! А, хвала њему, [41] кад те је до сад чувао и помагао ти — биће и од сад добро, ако Бог да!“.. Ово оволико поверење родитељско пробудило је у Радише некакав понос и самопоуздање, али опет рече: „Ја се у Бога уздам, да ће најбоље бити, да одем у ту нову школу за учитеље!“ „Иди, сине, само ако те срце вуче за то!“ рече Радован. „Па од учитеља може, ваљада, и поп да излегне, ако баш волиш“, рече Велика гледајући у Радована. „Е, сад учитељ, поп, то ти је свеједно: што дете воли, то нек буде!...“
И тако се сврши овај домаћи савет о томе: куда ће Радиша сад, по свршетку четвртог разреда гимназије.
III У УЧИТЕЉСКОЈ ШКОЛИ
1. Шта је Радиша научио у овој школи
И доиста, после распуста школскога Радиша се пријави у Учитељску Школу и буде примљен међу првима. Ова је школа преобразила Радишу. Он је тек овде видео, шта је наука. Видео је, да то није учење самих речи, него учење онога, што је у нама и око нас близу и далеко. Видео је, да су речи слушкиње да кажу оно што знамо, а то знање да ми течемо не речима него проучавањем онога што оне значе, а то су или какви видљиви предмети, велики и мали око нас, или какве појаве у њима или на њима. Тамо дакле ваља ићи, у спољни свет, у природу, и познати све што живи на Земљи, све што расте на њој и све што има на кори и у средини њеној. Даље ићи на Сунце, Месец и звезде, и сазнати откуда је то, како стоји, зашто залази и излази, зашто се Сунце помрачује и Месец „једе“, и шта је иза њих тамо. Шта је облак и откуда киша, снег, муња, гром. Завирити и у [42] тајне човекова тела и видети, како је оно склопљено и како живи, и у тајне душине и видети, како она живи и ради... А највише га је занимала Физика и Кемија. Прва му је износила царство појава у природи, које су за многе тајна, па су и њему биле до сад непознате. А друга му је износила чудан преображај материје, о каквоме ни појма није имао. О, како се само запрепастио, кад је видео, да се вода растворила на два гаса који горе, и да се од та два гаса опет направи вода! И кад је видео, да је све што је на Земљи и на небу састављено из шездесет и неколико елемената, и да су по томе и људи, и животиње, и биљке од једне исте материје — од оне од које је и земља и вода и ваздух! И колико је његову сељачку душицу занимало, кад је чуо, да свака земља мора имати извесних састојака у себи па да добро роди; а ако нема ма једног од њих, да неће добро да роди, и да хумусу или црници не помаже додавати ђубрета, него да њој ваља дати оно, што она нема. И он једва дочека распуст, да оде кући и да ово каже брату своме. Јер су имали једну њиву с црном земљом као угљен, која је слабо родила и којој није помагало никакво ђубре. А из Антропологије виде, да су и у човека исти органи и оне исте радње као и у осталих животиња. А знање нам долази споља, преко чула, па се то памти и прерађује у души, која је у мозгу и без њега не може. И животиње осећају и знају, само мање. И човек је постао од дивљих људи, а ови од још дивљијих, и од животиња, а све су животиње као и биљке постале у дугом развитку, онако како се мењала кућа њихова, Земља и њена површина, у своме предугом развијању, које се огледа и у кори њеној. Јер кад се човек у њу зарије, он наилази на право гробље толиких пређашњих и [43] биљака и животиња, којих данас нема, а некад су покривале земну површину. А у почетку, кад је земља била врела и усијана, и сва вода у ваздуху, а не на њој, биљака и животиња није ни било. А Земља се одвојила од Сунца! Дакле и ми смо са Сунца! А Месец се одвојио од Земље. И на њему је дакле све оно што и на Земљи; а има ли и људи на њему, и какви су они, ако их има, то не знамо. А звезде су друга Сунца, а иза њих друга и тако даље до у бескрајност. И, нема краја! Нема га ни на једну страну! И Земља плива у ваздуху и окреће се око себе и око мајке своје, око Сунца! И то је окретање најтачније и најправилније! И Сунце и данас загрева чедо своје, Земљу, и одржава цео живот на њој. И онога часа кад би се оно угасило, нестало би и живота на њој и настала би општа смрт!... Све је у природи природно и иде по природним силама и по природним законима; а нема аветиња, вила, вештица, вампира, вукодлака, караконџула и злих духова. И у гробље је слободно ићи као и у шуму, у воћњак, у поље и у башту и ноћу и дању. Само се бој: вука и хајдука!.... О, колики је преокрет ово учинило у души Радишиној и колико је сад слободније дисао! Нема аветиња, нема чуда; све је природно и иде по природним законима, који се могу изучити. Зато природне науке и јесу једине науке. И душевне су појаве природне појаве, и говор је саставни део природе човекове. И осећања су морална и религиска исто онако природна као и естетична. Све је природно, само ваља проучавати природу, познати је и употребити силе њене.
Према овоме, ништа не вреди учити саме речи — оне су празне љуске без језгре; него ваља ићи у језгру, у оно, што речи хоће да кашу, и то проучавати. Речи су празна котарица па [44] ма како она шарена била. Него ваља ићи на ствари, на оно што речи казују. Зато и данашње учење ништа не ваља. У глави је нашој пуно речи, а мало правога знања. Зато су нам и мисли слабе, плитке и непоуздане. Зато школа онакарађује. Зато је природна памет бистрија и јача. Зато се и ваља вратити природи. Учити природу, из природе и на природан начин, посматрајући њу и све што је у њој. И ићи природним путем: од ближега даљему, од лакшега тежему, од простога сложеноме. Напоље с неприродношћу и онакарађеношћу, напоље с бубањем речи напамет или механизмом, напоље с дресуром која не развија тело и душу поступно и правилно него насилно и накарадно! Што дух не разуме, то је као и храна, коју тело не свари — никакве вајде од ње, само је трошила снагу нашу узалуд. А отуда је мало воље за науком, а много више мржње и одвратности према њој. Отуда и терора, силе и оне суровости у васпитању, које данас не васпитава и не упитомљава него подивљава... Избацимо све ово и вратимо развијање детиње на прави природни пут, и наша ће наука бити мила деци исто онако као гладноме храна, а они, који им је дају, биће као мајка, која их доји....
Ето то је Радиша научио у овој школи. Она је њега просто преобразила.
2. Жеља за вишим образовањем
Ето тема за младу душу Радишину, о којима је могао да мисли и дању и ноћу, и кад је сам и кад је у друштву. И он се никад није покајао што је дошао у ову школу. А обезбрижен у њој за „насушни хлеб“, он је у дубини душе своје и захваљивао овој земљи, која га је довела у овако повољне прилике, да оволико научи и [45] да и даље о томе може да мисли. А помисао да ће на томе радити и целога живота: да ће и сам још и даље учити, да ће радити и на овој поправци учења по школама па преко тога и на стварању нових људи, нових и бољих генерација, а преко тога и на општем напретку, уливала је у његову младачку душу нову снагу и још већу истрајност у послу.
Не треба да вам причам с каквим је успехом свршио Радиша ову школу, јер није главно с каквим је оценама свршио, него с каквим је мислима и каквим одушевљењем изишао из ове школе. Мисли ето напред, а одушевљење Радишино читаоци ће видети најбоље из самога рада његовога даље.
По свршетку учитељске школе Радиша зажели, да отидне на страну. Он је и слушао и читао, да су други народи у Европи измакли од нас у свему за пуних пет векова, и да у њих има још и много више науке. Зато зажели не само више да научи, него и да види како живе ти народи, који су измакли од нас тако много. Јер му се чинило, да без овога последњега не може знати, чему има да тежи у своме раду, а без онога првога неће моћи с успехом на томе да поради. Зато навали, да иде на страну. У Министарству Просвете били су тада људи, који су могли да појме Радишу и да одобре његове намере. Зато му не само одобре да иде, него му даду и потребну помоћ.
IV УЧЕЊЕ НА СТРАНИ
1. Шта је Радиша видео тамо
Бављење Радишино на страни учинило је други преокрет у души његовој. Он је видео, да су у тога напреднијега света отишле далеко, далеко, [46] не само поједине науке, чије он само почетке знађаше, него да је тамо и цео живот људски, и лични, и породични, и друштвени, и државни, отишао куд и камо даље но што је у нас. Прво, у њих је сваки човек писмен и књига му је најобичније занимање и најбољи учитељ; а не као у нас да су ретки писмени, па и они да мало читају. Друго, у њих сваки учи оно, што ће после радити у животу, и за свако и најобичније занимање, а камо ли за занате, има школа; а не као у нас, да школа има само за чиновнике. Треће, у њих се много више пази на здравље појединаца: на храну, одело, угодбе у стану и у свему, те да вам се чини, да је тај свет рођен да живи, а не да се мучи као ми. Четврто, тај свет више и зарађује и штеди него наш, и зато и има више за све па и за провод, а није овака сиротиња као у нас. Пето, тај се свет много више користио наукама и вештинама, те су му за сваки рад алати савршенији, и у раду је много више употребио природне силе, којима је заменио своју и животињску снагу; а не издире својом снагом и не ради овако примитивним алатима као ми. Шесто, тај је народ много питомији од нас, те се људи више воле, слажу, споразумевају и раде заједнички и на својим приватним и општим стварима; а не мрзе се и не кољу крвнички као ми, те да ни у кући свуда нема слоге, а камо ли у општини и у држави. Седмо, отуда је у њих безбројно много разних друштава, уједињења, заједница, задруга, и оне им све напредују, јачају и разгранавају своје послове; а не чекају све од државе као у нас и оне им не пропадају као у нас. Осмо, у њих се одаје више поштовања и ономе што је опште, државно, и зато се много више вољно врше и слушају и сви закони и уредбе државне и општинске, и [47] не врше се само с тога, што се мора и да се избегне казна, него с тога, што је такав ред. Зато се и не бију као у нас, него у крајњем случајУ иду на суд и тамо траже правду. Девето, у њих ни по новинама нема толико свађе и мржње и личне и партиске, као у нас, него у њима све више достављају поједине новости и доносе оно, што је корисно и поучно за свакога. Десето, у њих је и шала и забава у многоме другојача. Шалећи се и забављајући себе они не руже и не исмевају па по томе и не вређају никога, те да га изазивају против себе, него траже оно што је у опште смешно; а забавно им мора бити и поучно.
Тако су у тога образованога или просвећенога света прво људи израђени више него у нас: телом развијени и здрави; знањем богатији, а, писменошћу оспособљени, кадри су да сазнају све више; по срцу оплемењени и понашања углађена и привлачна; за послове своје потпуно спремни, сваки вам представља не само потпуно развијену личност него у исто време и изврсну јединицу за поједина друштва и за оно највеће друштво, што се зове држава. Не, него овако развијена личност је погодна и као човек за ону највећу заједницу људску, што се зове човечанство.
2. Како поступају према деци
Кад су тако људи израђени, они после израђују оно друго. Они се прво старају, да се и њихова деца израђују правилно. О, шта је лепога и паметнога у њих видео само у домаћем васпитању! Више љубави, више чистоте, више пажње и чувања не само при купању, повијању, држању и храњењу него и при проходању, кретању и самој игри. Чистота је основа здрављу, а љубав [48] свему. Деца расту сасвим слободна, а љубав их чува само од онога што им шкоди. Шкоди им незнање, зато их обавештавају; шкоди им и љутња, зато их не драже и не љуте; шкоди им и седење, зато им дају забаве и кретања; шкоди им и зима, зато их чувају од зиме. А како вешто после ово кретање у игри претворе у кретање у раду, у рад, који је за децу!.. Храна је проста и свежа и увек умерена, а одело широко, јевтино и што се пере, те да се деца у њему могу слободно кретати. И у првом учењу у школи преоблађују практичност и промишљеност. Пре свега све је учињено да се здравље у деце одржава и снажи. Ту су најпре добре зграде школске, простране учионице, видне и суве, са доста ваздуха и примерном чистотом, а на првом месту с малим бројем ђака, те да брзо не кваре ваздух и да се с малим бројем одржава бољи ред и води већа брига о сваком детету појединце. За тим долази учење, и то прво о владању дечјем, и све онако, како ће деца најлакше примити. Онда тек долази право учење и то прво онога, што је најближе, најопштије и најосновније; и опет онако, како ће деца најлакше разумети. Напамет само лепше песме и лепше изреке у стиховима, па и то оно, што је забавно и што деца могу розумети. Основна је настава просто проширено домаће васпитање. Даље се оно грана у безброј разних школа за мушке, за женске, за разна занимања у животу, за разне науке на универзитету. И свуда озбиљна брига о здрављу ученичком, о владању њихову и о ономе за шта је која школа. И свуда навикавање на заједнички живот, на друштво и рад у друштву. С овим не престану ни по свршетку свих школа, него и после сваки припада неком друштву а неки и многим друштвима, и раде заједнички на пословима, на којима један сам [49] не би могао ништа да уради. У тим друштвима не само што се више уради, него се сваки навикава на попуштање, споразум и слогу и на рад у општу корист, а не само у своју личну. Зато у њих веома и напредују опште ствари и општа корист.
3. Израђевине
Овако израђени људи и кућом и школом израђују онда боље и све друго, све што ум људски и рука људска израђује. Куће, велике грађевине: школе, цркве, позоришта, музеји и разне друге државне и приватне зграде су и много веће и много лепше него у нас. У тога света прво куће нису овако раздалеко као у нас, да изгледа, да је једна од друге бежала, него све једна до друге као и у вароши, да и по томе видите, да овај свет воли заједницу и дружбу, а не воли осаму. Свако село има свога хлебара, а не меси се хлеб у свакој кући за себе; свога столара, а не гради свака кућа што јој треба од дрвета како му драго и како уме; свога ковача, а не носи сваку алатљику па оправку чак у варош; свога обућара, а не опуте се опанци у свакој кући од неучињене коже; свога кројача, а не кроји одело сваки себи па да му стоји као туђе; свога чобанина, који чува сву стоку сеоску, а не иде из сваке по једно дете, те да сва деца не могу да иду у школу; своје пољопривредне машине: за орање, дрљање, сејање, окопавање, жетву, вршај, вејање и тако даље, и за све ово људе, који њима рукују и свачију њиву поору, свачију њиву засеју, свачију њиву окопају пожњу, па жито овршу и предаду му готово; и тако се све свршава увек брзо и на време. А људи су поштеђени и раде друге послове. Жене гледају кућу и децу и раде домаће послове. А сви имају [50] кад и да читају. Овако село, па ма било и најмање, има и своју цркву, своју школу, пошту и телеграф па и своје новине, које доносе само новости из места, објаве и разне поучне и забавне ствари. Ни трага од партија, од мржње и од грдње; то би сви сматрали за ниско и неваспитано и у говору а камо ли наштампано у књигама и новинама. Зато нема свађе. Само слога и споразум, на најлепши, најуљуднији начин. И кад завирите у кућу њихову, видите грдну разлику. Сама кућа није као наша. Прво су у реду на улици, која је калдрмисана, и у дворишту калдрмисаном. Друго, прозори свуда са стаклом. Треће, врата свуда столарска, да се лепо затварају, и с бравом, а не с кључаницом. Четврто, горе свуда окречен плафон, а не чађав таван, а доле под од дасака, које су не само чисте и опране него и застрвене, те да се иде по застирачу, који се истреса, а не по њима. Пето, у свакој има кревета као и у варошима, и у њима је све чисто и опрано, углачано и намештено као у варошима. И сав намештај и све угодбе варошкога живота има и свака сеоска кућа па ма како она била мала. Око куће нема корова ни ђубрета, него је место корова поврће и цвеће, а ђубре се чува на особитом месту за њиве, јер веле, да је оно благо кад је на правом месту. И воће, и зелен, и цвеће — све је најбоље врсте и марљиво гледано и неговано. А стока и живина је одвојена од људи, и стока има своје добре кошаре а живина своје најугодније живинарнике. И овде боље живи стока него у нас неки људи. И друмови су изврсни: насути, набијени, уравњени, да се по њима и по киши и по снегу иде као по тепсији; и прави као стрела, те да се кривудајући не губи у времену, и засађени воћем с обе стране, те да се иде по хладу и за воће узме лепа пара. И реке [51] су управљене и обале њихове уздигнуте, те да се не изливају и не чине штету, кад већа киша падне и кад се снегови топе. И све ти казује већу бригу, већу промишљеност, већу умешност, већу вредноћу и већу мудрост од наше; све ти казује, да је у њих целокупан живот отишао даље у напредак. А о ономе, што се по појединим и многобројним фабрикама израђује, и да не говоримо. Тога је у њих доста не само за њих, него они од тога шиљу и нама. Зато је у њих све јевтиније и боље него у нас, и сви живе боље и угодније од нас. А како га је изненадило, кад је видео, да у њих и по селима има шеталишта, у којима не само болни траже окрепљења и здрави освежења, него и матере с малом децом у хладу и чистоме зраку проводе по читаве сате, радећи какав ручни рад или читајући какву корисну књигу; а у нас их нема ни по свима окружним градовима. У њих чак ни шума не расте онаква, каква се сама посадила, него је и она гледана и негована као воћке. Они су посадили оно дрво, које им највише треба па га не секу младо и на грабац, него чекају док порасте велико и онда се сече редом. Зато им и шума изгледа лепша и од наших негледаних или мало гледаних воћњака. Па колико се тај свет зарио и у земљу, те и из ње вади разна блага! Прво благо камен, од којега су зидане и мање куће а камо ли велике грађевине; и њега нигде не употребљавају одмах онаки какав се ископа, него се теше и глади; и благо ономе крају, где га се нађе доста лепога и тврдога! Друго је благо лепа земља за посуђе или за цигле и цреп, и где се она нађе, ту се отвара читава индустрија за сву околину па често и за извоз. Треће је благо камени угаљ, који се свуда по машинским радњама употребљава и добро плаћа. А четврто су разне руде: [52] гвожђе, бакар, олово, сребро и злато. А ако се где наиђе и на какву киселу, сумпорну и у опште минералну воду, онда се одмах од ње учини не само огромна употреба у месту, него се прочује и по околини и на страни, те невољници из белога света потрче тамо тражећи помоћи, или им се она у разним судовима шиље на ноге. Овде благо и учитељу, и кмету, и попу! Учитељу зато, што има добру: здраву, ситу, одевену, чисту, мирну и уљуђену децу; кмету зато, што нема парница и кривица, него све време посвећује привредним пословима општинским; попу зато, што су сви побожни, а нису сујеверни....
4. Забавишта и радионице у школи
Тако Радиша није погрешно што је отишао на страну. Он је тамо имао шта да види и да научи. А слушање наука на вишим школама и читање разних одабраних књига само га је утврдило у томе, да је тај свет доиста измакао далеко од нас, и да смо ми у свему изостали много, много.
Што се више приближивало време повратка Радишина у Отаџбину, то је он све марљивији био у посматрању онога савршенијега живота на страни и сваке ситнице у њему. Интересовале су га све више и тако зване мале школе или забавишта и рад у њима, и чудио се, како тај свет забавом припрема за збиљу и у игри ствара наклоности к раду. Интересовало га је, како се на телесно кретање и здравље, на певање, цртање и лепо писање и лепо понашање много више пази него на тако зване „науке“ или научне предмете. Интересовало га је, како у њих деца по сеоским школама, и ако неће бити земљорадници, као у нас, помажу и раде по градини школској колико које хоће и може, те им је она [53] увек чиста, уређена и урађена, особито оно одељење где је цвеће. А највише га је заинтересовало, кад је нашао у једној школи потпуну школску радионицу, где деца раде разне ручне радове, и то тако правилно, да их ни наши мајстори не би лепше израђивали. Једни израђују од дебље хартије троугле, четвороугле, многоугле, коцке и разне друге призме, пирамиде и купе па све до најлепших кутија са заклопцем и до коричења књига; и то све тачно, по мери и по нацрту. Други уплећу прутиће и витке на најразличније начине па после плету разне котарице с дршком и без дршке, и опет тачно, по нацрту и по калупу. А трећи огледају или боље рећи вежбају своју снагу, и своје очи и руке, на дрвету, на тезги са стругом, тестером и сврдлићима. Па и ово, опет, по тачном нацрту и без лутања и кварења. Овде се Радиша и нехотице сети оне наше: „Мајстор Пена, од три клена два вретена, па и она оба крива.“ И другојаче не може ни бити у наших мајстора, докле и они не сазнају за меру и не почну радити правилно, по нацрту. Али јао нама: они не умеју ни да се потпишу а камо ли да цртају!.... Радиша је чешће долазио и посматрао сваку ситницу у овој величанственој припреми будућности. Та све је ово он већ огледао и радио као чобанче код оваца и зими код куће, али није знао за меру и нацрт и није имао овако савршен алат. А сад види, како је у тога напреднијега света и то усавршено. Онда је рекао у себи: е, па онда није чудо, што су у њих овако сви послови напреднији, кад им се овакав темељ полаже још и у овим малим школама и у основној школи!...
5. Радиша гради план свога рада
Једне ноћи, кад је хтео да се врати у Отаџбину, Радиша је овако премишљао у себи. Ја [54] сам у овоме свету доста видео и доста научио. Сад долази време, да се вратим у своју Отаџбину и да тамо порадим, да се и мој народ попне на ову висину. Али да ли ће моћи он да коракне пет стотина година напред?! Организми се не развијају тако брзо. Брзина развитка њихова није у нашој вољи него дубоко у самој природи њиховој. А ово је још, што вели највећи социолог данашњи Херберт Спенсер, организам од организама; и што је он већи у простору, то више времена треба да се изврше извесне појаве и мене у њему. А он нам је још растурен и неуједињен. Он је невезан добрим друмовима и гвозденим путовима. У њега су још веома ретке благотворне установе пошта и телеграф. У њега су и куће раздалеко, те су породице и општине неподобне за већу дружбу и заједничке послове. У њега је скоро све неписмено, те да би се могло на њега брже и више утицати књигом, овом насушном потребом сваке живе душе у овога срећнога и напреднога света. Благо и просветницима овде, благо и државницима! Свима је њима овде лакше утицати на масу народну него нама тамо. А ми ваља још свој напредак да убрзамо! А како ћемо га убрзати, кад неможемо ићи ни овом брзином, којом овај свет живи и иде? Куда ћемо онда, и шта да се ради? Ако останемо толико назадни, пропадаћемо и — пропашћемо; а напред не можемо оном брзином, којом би само желели и којом би требало да идемо. Па шта онда да радимо? Да ли да скрстимо руке, па да ћутимо и гледамо, и да кажемо: не може се?... Не; јунаштво није у томе. То би била малаксалост и немоћ. А ми ваља да будемо пуни младачке снаге и да радимо; да радимо што год више и боље можемо. Радом ћемо живети, ако и не богато а оно часно. Народ наш [55] није нерадан. Напротив, он много ради и запиње; али не уме да ради. Зато му је оно што уради несавршено. Њему само треба више разумевања и више умешности. Та, он и сам то види, кад је рекао: „Ум царује, а снага кладе ваља...“ Зато да га просвећујемо и учимо раду, бољем и савршенијем. А онај народ, који има толико филозофије у својим умотворима, није глуп. Он ће лако разумевати и примати све оно, што види да је добро. Само ваља да види. Он не верује речима; он не прима све. Али оно што види својим очима, примиће. Ваља само да види... Радити на томе да види...
У том је Радиша и заспао. А кад се ујутру пробудио, био је весео, као да је синоћ решио најтеже питање. А помисао, да се враћа у своју Отаџбину, у свој народ, својим рекама и брдима, својим милим и драгима: и родитељима, и родбини, и пријатељима, и познаницима, и друговима, још је више повећавала ову радост његову.
Па, при свем том опет, кад је пошао, осетио је неку тугу у дубини душе своје и мислио је у себи овако: Збогом уређена земљо! Збогом срећни и напредни народе! Ја сам у вас много научио! Идем сад у свој непросвећени завичај; идем у свој добри и простодушни народ, да узмем на се улогу Светога Саве и да га учим свему овоме што сам у вас видео. Хвала вам и збогом!...
ГЛАВА ДРУГА
ПОСТАВЉЕЊЕ И ОДЛАЗАК НА ДУЖНОСТ
1. Молба за службу
Кад се Радиша вратио у Отаџбину, поднео ју Министарству Просвете оваку молбу: /
„Господину министру просвете и црквених послова
Пошто сам се вратио са стране, где сам био ради продужења наука и проширења своје спреме, то учтиво молим господина министра, да ме изволи поставити за учитеља ма где у нашој Отаџбини.
6/10—18.. Понизан
Радиша Здравковић“
После два дана Радиши је саопштено у Министарству, да је постављен за учитеља VIII класе у селу Загорици и да одмах може да пође. Радиша добије „објаву“ па покупује што му је најпотребније за село и пође.
2. Село Загорица и његова школа
Село Загорица је у једноме од најврлетнијих и најзабаченијих крајева наше Отаџбине. У њему дотле није било школе, и људи су прости, али вредни и поштени. Па чујући, да и мања села по равнијим крајевима имају школе, а они [57] немају, него им деца остају слепа код очију, те им се смеју и на суду и у војсци, они пожеле, да се школа отвори и у њином селу. Једанпут о заветини сеоској они то помену попу, а он им каже, да то може и да буде и како. „Избите вели, у судници онај зид, што дели собу за преноћиште од собе за „заседање“, па таван подуприте диреком и у чаршији наручите код кога столара 5—6 „скамлија“ и једну таблу, па јавите министарству да имате зграду, те да вам постави учитеља.“ У почетку свима се ово учини као шала. Али кад поп са свом збиљом потврди, да тако може да буде, они почеше дубље улазити у ствар и поведоше разговор о томе, ко ће да им изврши ову преправку, где ће судницу и како ће да дођу до пара за клупе и таблу. И брзо доконају: да судница буде за неко време у апсани; да преправку изврши најбољи мајстор у селу Милета Илиџић, а за клупе и таблу колико буде да даду сви ревенски. Попа им благослови ову намеру и стави им се на расположење, да им напише молбу министарству за учитеља, кад буду готови. Постидни иза других села а жељни науке за своју децу, Загоричани се даду на посао и кроз кратко време они јаве попу, да је све готово. И попа се чисто изненадио овако брзој преправци и спреми па им поручи, да ће прве Недеље доћи у село, да види и да им напише молбу за учитеља. И што је рекао, то је и учинио. Кад је дошао, изненадио се још више, јер је не само била лепо извршена преправка, него је кмет донео из чаршије један товар креча, те је лепо окречили и споља и изнутра; а поред клупа и табле кмет купио и један мали сто и столицу за учитеља и икону Св. Саве, јер му казали у чаршији, да школи и то треба. И без икаква премишљања попа им напише оваку молбу:
[58]„Господину министру просвете и црквених послова
Пошто смо од суднице направили школу и набавили клупе, сто, столицу и икону Св. Саве, то покорно молимо господина министра, да нам изволи поставити учитеља, те да нам деца и даље не остају слепа код очију.
Понизни:
(Сад долазе имена кметова и одборника, сва с крстом, јер су сви неписмени и попа их потписао). Одмах сутра дан кмет узјаше коња и однесе је сам најпре капетану, те је овај виде и нешто написа на њој, па је испрати министру. Ово је било још о Преображењу, и све до повратка Радишина из иностранства министар није био поставио никога, јер није имао кога. Вредни Загоричани почеше већ и да губе наду, а околна села и да им се подсмевају, а неки и да их жале „Где је од суднице била школа!...“ „Видела жаба..,“ „Сироти загоричани, толико потрошили па ништа!“.... И усред тога исмевања и жаљења о Св. Томи дође преко капетана глас, да је постављен учитељ за школу загоричку и да ће одмах доћи.
Злурадост ућута а радости добрих загоричана не беше краја. И од то доба ишчекивали су свакога дана, кад ће им се с оне стране, која води од Београда, појавити необичан путник.
3. У среској канцеларији
Радиша се кренуо на пут чим је покуповао све што му се чинило најпотребније за село. Пут га је и онако водио поред среске канцеларије, под којом је село Загорица, и он сврати њој, да се представи капетану и упита за своје „место опредељења.“ Капетан га прими лепо, а кад чу, да је био и на вишим наукама на страни, он се мало више уозбиљи и рече: „Господине учитељу (а до сад је ретко кад употребљавао [59] код учитеља ову реч „господине“, него просто „учо“ или „учитељу“), Ви сте много учили и видели у туђем свету (јер капетан беше свршио само Часловац и Псалтир), и биће Вам необично кад одете у ону дивљину; али људи су добри, и од њих Вам неће бити рђаво. Од њих још ниједан није био на робији, нити је ко лежао апс овде код нас из тога села. А каква ће им бити деца и школа, то ћете Ви видети... “
Још они не беху ни свршили разговор, а у канцеларију капетанову уђе један висок, личан, просед и веома симпатичан човек и, подижући десну руку десном образу, као да би хтео по војнички да салутира, рече: „Помози Бог, господине!“ А кад му капетан прими Бога и запита га одакле је, он рече: „А да ја господине из, Загорице. Дошао сам овде неким послом, па чу у чаршији да је дошао учитељ за нашу школу и дођох да видим је л’ истина и да га водим!“ Кад капетан виде и ову збиљу и радост на лицу овога човека, он га запита и за име па рече овако: „Е па добро, брат Миладине, да си поштен: ја мишљах да пратим пандура с господином, али кад си ти дошао и имаш коња, онда можеш и ти понети господинове ствари и одвести господина.“ „Можемо, господине; нас смо двојица; обојица с коњима, па ћемо на једнога ствари, а на другога нек узјаше господин и до села се неће скидати нигде!“ одговори Миладин. Радиша додаде, да има повише ствари и рече, да неће моћи све на једнога коња. А Миладин му одговори; „Ништа се ти не брини, господине; то је наша брига; имамо ми и трећега коња. Само кад си нам дошао! Све ће ти се село обрадовати као озебао сунцу“....
4. Пут у Загорицу
И пођоше у село. С учитељем и Миладином ишао је још један младић, чија су била она два коња, и обадва су добро натоварили, а они су ишли пешке. Само је Радиша јахао. Успут је Радиша само запиткивао за које шта: за поједина села, за брда и реке како се зову и шта народ прича о њима, а пустио је Миладина и овога младића, да они воде прву реч. Миладин у главноме рече ово: „Добро си нам дошао, господине! Наше те село једва чека. Нисмо имали до сад школу, па смо остали прости ка стока, те смо били мимо свет и почкодни и код власти и пред другим селима. Па рекосмо, да барем деца наша не остану слепа код очију, те се договорисмо да направимо мало школе. Преправили смо од суднице, али, здравље Боже, па ћемо саградити и нову. Село је добро; људи су сложни и једва су чекали да се и у нашем селу отвори школа, те да и наша деца уче књигу. Јер је данас, господине, све теже онима, што не умеју да читају и да пишу и да воде рачуне. У другим селима, где има школе, има пуно писмених људи, а у нашем нема ко позив да прочита, и иде чак у чаршију, кад ко хоће солдату да напише писмо! Из њих је излегло пуно људи писмених и отишло на више науке и постало ма какви чиновник, а из нашега села није изишао још ни један. Па смо били мимо свет. А сад, хвала Богу и власти, кад нам додаде школу: све ће добро бити, ако Бог да!“... А младић као у шали рече: „Што ниси барем пре дошао, док сам био млађи, да и ја изучим писму!“ Радиша је само слушао ову простодушност Миладинову и у себи мислио: ови људи заслужују школу; с њима ће моћи да се ради. А кад овај младић -зажали што није пре дошао, он му рече: „Можеш [61] и сад да научиш, ако хоћеш.“ Младић га загледа па радосно упита: „Велиш ли истина?!“ А кад му Радиша ово потврди и још рече, да ће он још лакше научити него она мала деца, он се обрадова и даде реч, да ће долазити целе зиме, само ако Радиша хоће и њега да научи. Овоме је младићу било име Милован. А чича Миладин додаде: „Богме дете учи; и ја бих овако стар учио, само да могу да долазим и да ме није срамота.“ Онда им Радиша исприча, како у оној земљи, у којој је он био на наукама, и одрасли иду у школу, ако не баш да уче да читају и пишу, а оно да слушају разне друге науке, те, ако су учили школу, да не забораве оно, што су у њој научили и да науче још што више. Лекари им предају како да чувају здравље и да се лече, ако немају лекара и лекова, или докле он не дође; свештеници их уче како да се владају, да се воле и помажу један другоме; учени економи како боље да обрађују земљу, те да им више и боља рода доноси, како да калеме воће хране и подижу бољи сој у стоци и у живини; а учитељи о свему што је боље и што знају. Тако се сваки учи једнако, без прекида, док је жив. Дабогме, да млађи више иду. Али и старији не изостају, кад ваља да се поведе разговор о нечему; јер више људи више види, а старији су још и паметнији. А на то ће чича Миладин рећи: „Е, господине, у нас ти нема ни доктура, ни иконома, па и поп нам је далеко; а тебе ћемо слушати што нам год рекнеш.“
5. Долазак школи
Пошто су овако путовали два сата кроз села и још пун један сат кроз планину, дођоше до једне лепе ливаде и чича Миладин рече: „Одавде је, господине, наше; и још мало па ћемо у наше село и нашој судници и сада школи, ако Бог да!“
[62]Дан је био октобарски, али необично леп. Сунце је још сијало нада свима брдима, само се по долинама почела хватати сенка. А лепе ливаде су се зеленеле као у пролеће, а по низинама по гдегде и отава покошена. А стока, и ситна и крупа, сита и иначе добро ухрањена преко лета само се заигравала и полако примицала својим кућама. Чобани се још заигравају и чисто им жао, што морају да прекину игру, те грабе још мало. А бачице иду на бачије, да музу краве, овце и козе — исто онако као и у Радишином селу. Радишу обузе неко миље. Учини му се, да је ово његово село, његове овце, његови јагањци, његова мајка, сестре, браћа, другови и тако даље. И док је он ово посматрао и сећао се свога села и свога детињства, чича Миладин викну: „Ено, господине, наше школе!“ Радиша погледа низ један дубоки поток, који у Загорици зову река, и у дну његову угледа на једном избрешку омању белу кућицу покривену ћерамидом. И то беше једина кућа у селу окречена и покривена ћерамидом. Кроза село и старо и младо види необична путника и необичан товар и сећа се, да им је то учитељ, те прилазе ближе да га виде; а старији и приђу да се поздраве и виде учитеља. А већ чича Миладин једва чека да каже: „Ово нам је господин учитељ!“ И он то каже тако мило и важно, као да га је он поставио или нашао па довео. Спустише се већ и некадањој судници а садањој школи. Код школе не беше никога. Сунце је још осветљавало само врхове највиших околних брда и даљних планина. Али убрзо не само што дође кмет, него се искупи и више домаћина из околних кућа те примише учитеља и ствари му унеше у школу.
Као муња пуче глас по селу, да је дошао учитељ и да га је чича Миладин довео; и свуда [63] се само о њему говорило. И ово је био највећи догађај не само у овоме селу, од како оно постоји, него и у животу Радишину. Село добија учитеља, а Радиша добија школу; и престаје му детињство и безбрижан младићски живот, а отпочиње зрелост и самосталан рад. Загоричани престају да буду мимо свет, без школе, а Радиша престаје да буде дете и настаје човек. И сви су се поносили.
6. Конак код кмета
Пошто су се добро одморили, кмет Миљко ће рећи: „Господине, ти ћеш вечерас код мене на конак: овде ти ништа није спремно. А сутра, здравље Боже, спремићемо све што треба. Зато хајде да пођемо, а за ствари се ништа не брини. У нашем селу, хвала Богу, сигурно ти је и на пољу да их оставиш. Још се нико није пожалио, да му је што украдено. Заповедајте, да пођемо! Хајде и ти, Миладине! Хајде, да нисмо сами ја и господин“. Миладин се захваљива и брани пословима у јутру и бојажњу, да му не брину код куће, али кмет рече бирову, да оде до куће Миладинове те да викне с брда и јави, да је он довео учитеља и остао с њим код кмета на конаку. Онда пођу.
Кмет је већ био пратио човека кући и јавио да ће доћи с учитељем. Кад су дошли, нашли су вратнице отворене и на доксату постављену совру за вечеру. Пред њих изиђе брат Миљков а за њим домаћица Миљкова и његова, а за њом и сва чељад редом; и сви прилазише Радиши, да се поздраве и да га пољубе у руку. Дабогме, да је ту био и мали ђак, који ће се сутра уписати у школу, и да је он највише гледао у Радишу и стидукао се. Поседаше најпре пред кућом на троножне столице, а Радиши још [64] метнуше и јастук. Вече беше дивно. Звезде већ у велико изишле и Радиши за чудо изгледају много сјајније него други пут. Домаћица Миљкова, њена јетрва и најстарија кћи провредниле се по кући те спремају вечеру. Миљков брат донесе чутуру с ракијом и чашу, да попију по коју за добродошлицу, и наслужи најпре домаћину. Миљко узе чашу, прекрсти се и поче лагано и достојанствено овако: „Боже, помози! Боже, дај добро, добри час и добру срећу! Срећна нам школа! Срећан наш учитељ! Добро си нам дошао, господине! Нек те Бог поживи, на срећу нашу и наше деце, која су нам до сад била слепа код очију! Милостиви Бог да нам помогне, те да од посла нашега видимо вајду! Здрав си, господине!...“ И молитва му је потицала са дна душе. Онда наслужише Радиши. Радиша узе реда ради, прекрсти се и он и рече: „Боже, помози! Хвала ти, домаћине, и на части, и дочеку, и на жељама! Нека Бог услиша твоју молитву! Хвала селу што је марило и отворило школу, и дај, Боже, да од ње види ону вајду, коју од школе имају и други срећни народи! Здрав си, брат Миладине!“ И попи колико могаде. Онда наслужише Миладину. Миладин је био опширнији у молитви. Он је најстарији, и уме да напија и у славу и у здравље: али му се вечерас нешто отворило срце још више. Изређао је све што је желео и он и село, и молио је Бога, да све то буде са срећом и благословом његовим. Пожелео је и Радиши све. А кад је рекао: „Да си нам жив и и здрав, и да си поштен, виђен и чувен!“ Радиши ове последње две речи падоше некако необично и помисли у себи: И овај прост свет зна за понос и светло лице! А колико њих просвећених не води о томе рачуна!... После кратка разговора послужише и другу и трећу, али Радиша није више узимао.
[65]У том дође снаха Миљкова с тестијом воде у руци и убрусом преко руке и посу све редом, те се умише. Онда позваше на вечеру. Око округле совре, високе једва једну стопу, поседаше опет на троножне столице чича Миладин, кмет Миљко и његов брат, а Радиша на два јастука. Сва је друга чељад вечерала у кући. А Миљков брат био је потребан да наслужује вино и ракију и да светли. Али ускоро изгреја месец и он се ове последње дужности ослободи. Миљко и Миладин се понудише још по једанпут ракијом, па је и они оставише. За вечеру најпре принеше као обично сира с младим кајмаком, па онда чорбу пилећу зачињену кајмаком и јајима, онда пасуљ са сланином и пастрмом, за тим кокошку печену на ражњу и најпосле кајгану на кајмаку и с младим сиром. У половини вечере донеше и вино, и наста и сад онако наздрављање као и с ракијом. И Радиша узе чашу, две, па се захвали. Миљку чисто би криво, па најпосле рече: „Ти, господине, ништа не пијеш?“ — „Пијем, кнеже, али мало; још сам млад, па пиће није за мене,“ рече Радиша. Миљко га погледа с неким чуђењем али и уважењем па рече: „А, Бога ми, господине, ми смо научили па можемо и по коју више да попијемо. “ А Миладин настави: „Пијемо господине, али би боље било и ми мање да пијемо. Много пиће поквари човека. А неки пут чаша две баш окрепи. Али човек као човек, не пије колико му је доста, него неки пут пије за атар а неки пут и силом, па увек поквари себе.“ „Греше много, брат Миладине, и они који пију силом и они који пију за атар. Зато многи и не пију никако, само зато, што не могу да се умере. А лекари тврде, да је вода најздравије пиће, да вино и ракија не морају ни да се пију, и да дуже живе они људи и народи, који никако не [66] пију или пију мање. Особито је, веле, шкодљиво, да га пију деца, и жене докле носе и доје децу. „У нас, хвала Богу, господине, жене и деца слабо и пију, но ми људи каткад претерамо; али опет нема, као на другом месту, да се ко опије па да не зна шта ради у пићу, рече кмет Миљко. За вечером испричаше, како су од суднице начинили школу, од апсане судницу а од општинског коша апсану, и како је нека шаљивчина рекла, да је ово последње најбоље, те ће их мање бити у апсу. „А где ћу ја моје апсенике?“ запита Радиша у шали. „И њих у кош!„“ рече кмет опет у шали. А Миладин сасвим озбиљно рече: „И добро би било, господине. Они велики би се стидели од оних малих, а они би се мали стидели од оних великих, те би и једних и других било мање“. Овај разлог Миладинов примише и кмет и Радиша.
Тако се продужавао пријатан разговор за све време вечере. Радиша је опет причао по нешто из тога великога света, што га је видео за време бављења свога на страни, и много што шта им је изгледало чисто невероватно. На пример, кад је казао, да су сви писмени, па и жене, кметов брат је запитао: па ко им онда ради земљу; а Миладин искрено изјави, да он не би волео да његова Мирјана зна писму, и Миљко се сложи с њим у овоме. А кад им рече, да су тамо и по селима куће у реду једна поред друге, као у вароши, и улице попођене каменом као по варошима, кмет рече: „Е, не би ти, господине, у свој Загорици могао да нађеш толико равнице, да стану све куће колико их има у нашем селу, а не би људи ни пристали да се одвајају од своје земље.“ Кад им рече, да се тамо земља ради општински и машинама, кмет рече, да он не би волео да кметује у томе селу, а његов брат додаде: [67] „Ала би се котрљале низ ове наше врлети!“ Али их је све највише зачудило кад им је казао, како тамо људи саде шуму. Миладин се од чуда удари по колену и узвикну: „Хвала Богу, господине, залудна света!“ Миљко запита: „Зар немају шуме?“ А брат му као у шали рече: „Нек дођу к нама, да им ми дамо колико год хоће“....
И тако се продужавао разговор докле кмет не рече: „Ти си, господине, уморан од пута. Је ли по вољи да спавате?“ Месец већ беше високо одскочио. Звезде су трептале као усред ведре зимње ноћи. Све се утишало и предало сну, само се чује лавеж по некога пса у селу и хукање какве буљине у оближњем бучју. И сви пристадоше, да се спава. Док су они прошли по дворишту, постеља је већ била намештена за Радишу и Миладина, на истом месту, где су вечерали, на доксату. Истина је било мало похладно, али је добра простирка, од читавога бремена сламе с једном вуненом шареницом, и добар покривач опет од једне вунене шаренице или „черге“ и новога јапунџета, довољно заклонило Радишу од зиме. Радишу још дуго није могао да ухвати сан. По памети су му се још врзле поједине мисли из вечерашњега разговора, слике са данашњега пута, од села, од његове школе, као и планови о сутрашњем раду.
ГЛАВА ТРЕЋА
ПРВИ ДАНИ И ПРВИ РАД У ШКОЛИ
1. Јутро код кмета
Освитао је најзнаменитији дан у животу Радишину, кад је он имао да отпочне свој најузвишенији посао. Рано зором устала је Миљкова домаћица и сва чељад, особито женска, и наложила огањ, донела воде, умила се и вршила своје послове по кући и око куће. Устали су и Миљко и Миладин и седели у кући поред огња. И кокошке се поскидале с дрвећа и размилеле се по дворишту, а највише их је пред кућом, где очекују вредну домаћицу, да изиђе са житом у решету и да их нахрани. И овце почињу да блеје, краве да ричу и свиње да скиче. Па и сам цвркут врабаца био би доста, да и у лето пробуди највећега спавача, а камо ли сада, у Октобру, када се свиће много доцније. Ни Радиша дакле није могао више да спава, и да је хтео, него је устао и он, обукао се, умио и сео с њима. Домаћица Миљкова је већ била помузла краве и овце и метнула млеко да га узвари. И за час је вареника била готова, те се сви мало „прихвате,“ да не иду од куће онано, „без ничега“.
Одавно је већ биров Груја отишао, да иде од мале до мале и да виче, да је дошао учитељ, и да сваки домаћин, који има дете за школу, [69] дође судници и доведе га; и у свакој се готово кући спремамо по један малишан као да ће на сабор. Оде и Миладин, да и он доведе ђака, а кмет и Радиша се спустише судници, то јест школи. Дан је и данас био необично леп и Сунце је већ прилично одскочило.
2. Радишина школа какву је затекао
Школа је изгледала овако. Наоколо је била висока ограда од проштака толико дугачких, да највиши човек не може да дохвати руком поплет. А у њој је: школа — пређашња судница, судница — пређашња апсана, општински кош — а сад по потреби и апсана, и старо црквиште са сеоским совралуцима за заветине. Зато се и цео овај ограђени простор зове „Порта“. Школа је према капији на супротној страни, тако, да путања, која води њој, дели целу порту на два скоро равна дела. С леве стране је дугачак општински кош а с десне црквиште са совралуцима и тамо у крају стара апсана а садања судница од дасака и покривена шиндром. Пред школом је с леве стране доксат, уздигнут до појаса од земље; а кад се отворе врата, онда се улази у предсобље непопођено ни даском, ни циглом, ни каменом, с леве стране је једна мала соба а с десне друга још мања, а право идући даље улази се у учионицу, начињену од две собе с подупирачем на средини, а без плафона, него са широким даскама преко греда. И само је ова учионица била патосана даском; а обе оне собице поред ње земљом као и предсобље, а прозори су били мали и једноставни с дрвеном решетком. Пећ је у школи била сандучара, која се ложи споља, у Радишиној соби мала плехана а у другој, за послужитеља, никаква. И многи би овде завапио: Ајао, леле мени до Бога, где дођох! Зар је ово [70] школа! Зар је ово стан! Та ово је пакао! Ово је дивљина!.... И први би му посао био, да седне и напише молбу за премештај.
Радиша није тако радио. Он је у себи мислио овако: Ево посла доста; само полако, и, здравље Боже, па ће се све урадити и све поправити! За ове је људе и ово добро. Од њих је и ово доста. Они код својих кућа немају ни овако. А, видиш, како су школу једва дочекали. Они ће и даље чинити све што потражим; а ја ћу полако.. На муци се познају јунаци...
3. Уписивање и ручак код газда Мијаила
Док су они овако разгледали зграду школску и све што је у њој, почеше већ и људи да доводе децу. Радиша узе један табак хартије и на њему поче записивати своје ученике. Записивао их је само привремено: име и презиме, чије је које дете, колико је и какво је; јер је Радиша са сваким по мало разговарао и питао га, воли ли да изучи књигу, је ли му далеко кућа и може ли долазити у школу. И ако је Радиша са сваким разговарао лепо, благо и љубазно, опет је било деце, да нека од страха а нека од плача нису ништа могла одговорити. Он је и то прибележио. И сваком је таквом детету рекао: „Тако сам и ја плакао, кад су ме први пут одвели у школу.“
Овако је трајало скоро до подне, и уписано их равно тридесет, све одраслијих од 9 — 12 година; јер је Радиша рекао, да ће они боље да науче, а они мањи нек расту. Свој уписаној деци казаше, да се сутра спреме па да дођу у школу прекосутра. Кмет Миљко онда рече, да прекину посао и да мало ручају, и предлог му се прими. „Заповедајте, господине, данас код нас!“ рече газда Мијаило, први сусед до школе: „Овде је код мене најближе“. И пођоше: Мијаило напред, [71] а Радиша, кмет Миљко и још неки домаћини, којима је кућа била далеко, за њим. Кућа је Мијаилова одмах преко пута од школе и у њега је повећа задруга, као и у већине загоричана, те је данас уписао у школу двоје деце. Ручак је већ био спремљен, у главноме као и вечера код кмета Миљка, и поседали су за готову совру. Само је сва одрасла женска чељад изишла, те се најпре поздравила с људима, љубећи свакога па и Радишу у руку; а Мијаило је казивао: то ми је домаћица, а то ми је снаха, то ми је ћерка, а то ми је друга снаха и тако даље. Све су питале за кметицу и оне друге, како су, јесу ли здраво, а баба Петрија, Мијаилова мајка, запита и Радишу: „А Бога ти, господине, имаш ли ти кога год?“ А он јој одговори благо: „Имам, баба, и оца и мајку и велику родбину, али нису са мном, него су код куће; а ја сам сам“. А баба одвише сажаљиво рече: „Е, леле мени! А како ћеш сам у овој нашој пустињи, весео био!“ „Здравље, Боже, бако, па нећу дуго бити сам!... А, ево и сад нисам сам: ето људи, па сутра ћу добити и ђаке — ето ми друштва“, рече Радиша као у шали. „Знам, дете; али ко ће кућу да ти гледа: ко ће да ти зготови мало јела, да ти почисти и опере? Не може кућа без женске главе!“ одговори баба. „Ја ћу пробати, бако; па ако не може, ја ћу зажмурети, па што вели пословица: „Куд сви Турци, туд’ и голи Асан“ — оженићу се!“ рече јој Радиша.
У томе већ и поседаше. Жене се повукоше у кућу, да сипају и приносе. Само су људи поседали с Радишом. Ручак је текао као обично: по једну за добродошлицу, па онда сира и кајмака с врућом погачом, па онда друга јела редом, а од половине ручка почиње вино. Сви су они пили из чутуре, само су Радиши насули у чашу, [72] из поштовања, и једна му је била доста целога ручка. И газда Мијаилу је било готово криво, што Радиша тако мало пије, али кад му Миљко потврди, да је и код њега тако мало пио, он рече: „А ти прошћавај, господине! Ми док се по трипут не прекрстимо, не остављамо чутуру!“ Радиша и њему одговори, да то није много, јер они раде тешке послове и не пију сваки дан; а Мијаило му одговори: „Е ракије имамо, господине, те се ми старији сваки дан прекрстимо и по мало поткрепимо; а вина имамо у кући само кад нам ко дође и о благим данима...“ Тако су у пријатном разговору ручали и поседели више од два сата па онда устали, да се мало прођу. Још за ручком донеше Радиши чашу тако лепе воде, да он запита, одакле им је. А кад му они рекоше, да је с извора који је испод самога онога избрешка, на којем је школа, он помисли: благо мени, барем ћу имати лепе воде и за себе и за децу!
4. Потребне поправке
Кад устадоше с ручка, одоше на извор. И Радиша није могао да се начуди јачини извора и бистрини и хладноћи његове воде. А газда Мијаило додаде: „И здрава је, господине; тече управ испод црквишта. А зими, кад свуд снег покрије, овде је копно.“ Обиђоше и црквиште и причаше, да је некад, пре турског земана, ту била лепа црква и појала, и да је тада у селу Загорици било седам попова са седам парохија; а сад немамо, вели, ниједнога, него нам долази чак из чаршије. Тако дођоше и до школе и уђоше и у њу. Радиша им похвали рад и запита, ко им је ово преправљао? А пред њега се испрси један од оних што су ручали с њима и поносито рече: „Ада, ми господине!“ — „Е, јесте; [73] то нам је био мајстор!“ потврдише они други, поносећи се и сами њиме. Онда Радиша рече, како би боље било да се пећ извади из зида, па да се намести тако, да уста дођу овамо, те да се ложи изнутра, а не споља: а рупа на зиду да се зазида. „То ја могу сад да променим; само се бојим да нешто не изгледа ружно“, рече мајстор. „Немој сад, рече Радиша, јер треба да се наруче врата и чункови, па ћемо после. Онда га запита, је ли дирао таван и има ли што на тавану, а он рече да није дирао и да на тавану нема ништа. Радиша погледа боље и виде, да се између дасака провиди и да озго пада прашина. Онда запита „мајстора“, да ли би он могао још нешто да уради? „А шта, господине?“ одговори мајстор Милета веома радознало. „Да замесиш доста блата с плевом па да полепиш таван озго тако да блато уђе у ове рупе између дасака, а оздо нек један држи даском да блато не пропада доле и не виси између дасака и не вири мимо њих, него да буде равно с њима, па онда да окречиш и таван, те да се бели, да се боље види,“ Мајстор Милета је самоук мајстор и нигде он то није учио, па је гледао у Радишу не трепљући. А кад је Радиша свршио, он је рекао без предомишљања: „Е, опрости, господине; то се нисмо сетили. А и боље је тако: неће падати прашина, а боље ће се и грејати. И то могу за дан да поправим“. „Не мораш за дан; можеш и за два; само док ја и кмет одемо у чаршију и за чункове и врата за пећ, па о једном трошку.“ Одатле уђоше и у оне две мале собе. У једној су биле Радишине ствари нераспаковане и у њој једна плехана „фуруница“, а у другој ништа; а у обема је таван био од расушених дасака, као и у учионици. „Можеш ли и овде таван озго да олепиш а оздо да окречиш, мајсторе?“ упита Радиша. [74] „Могу, свуд, господине, цео таван, и у оџаклији“, одговори он и додаде: „Ништа ти, господине, не брини за то, само ми кажи кад да дођем, и да грабимо, док је још овако лепо време.“ А пошто цигала нема у селу Загорици, то Радиша за под није ништа ни помињао. Сад виде, да школа ни нужника нема, па рече: „О, мајстор-Милета, а знаш шта? Заборавили сте ви нешто, што свака школа мора да има, и свака касарна, и где год има много људи... оно где се, да простиш, иде напоље!“ — „Право велиш, господине, то смо заборавили. Али и то можемо да направимо“, додаде Милета.
5. Прве потребе
Мало по мало па се разиђоше сви, само оста с Радишом кмет и биров, и договорише се, да у јутру рано иду у варош и покупују што треба. Радиша је одмах тачно измерио уста на пећи за врата и обим округлога отвора за чункове, а за тим сео и побележио све што је најпотребније: још једну пећ за његову собу с чунковима (а ову плехану да метну у послужитељеву собу), још један сто и једну столицу за његову собу, две метле, једну секиру и једно „дунђерско“ тестере за дрва (јер у Загорици нико не имађаше тако тестере, а дрва нису ни стругали но горели онако, читаве главње), једне машице, један ватраљ, један ашов, једну мотику, један чекић, по оке свакојаких јексера, две тестије, 30 букварова, 30 камених таблица, кутију крижуља, кутију пера, кутију држаља, туце писаљака, стакло мастила, један рис писаће хартије, један сунђер и једно сандуче креде. За све ово кмет је понео општинских пара, да плати, па ће после видети како ће: да ли ће платити само они домаћини, који имају ђака, или сви селски.
6. Први конак у школи
Јесење после подне је кратко, и ускоро поче и Сунце да се примиче заходу, и долина у којој је загоричка школа захлади. Поче већ и стока из ливада да се враћа кући. Кмет опет зва Радишу, да иде његовој кући на вечеру и на конак, али му се Радиша захвали, наводећи, да није гладан и да жели да распакује своје ствари и извади што му треба. Нуди га да иду газда Мијаилу и на вечеру, јер је ту близу, али он не хтеде ни то. Само одобри, да му од газда Мијаилове куће прате једну каленицу млека и комадић хлеба, па оста да ствари раздреши и намести за конак. Кмет остави Грују и нареди му, да ноћи с Радишом у школи и да га слуша све што му затреба. Он је већ био спремио бреме сламе, али се за кревет у селу Загорици није знало. Зато је и Радиша ову прву ноћ спавао на земљи. Легао је рано кад и остали сељаци, јер је још био уморан и од пута, а у јутру је ваљало и поранити.
Кад је све наместио и легао, још дуго није могао заспати, и премишљао је овако: „Дакле, у име Бога, почео сам. Почео сам онај велики и узвишени посао, за који сам се толико спремао. И ево центра мога рада. Он је мален и скроман, али може бити велики и плодан. Село је мало, али ево људи су добри. Видиш, колико су марили за школу. Ако је Русо имао право кад је тражио, да се човечанство врати у првобитно стање па поново да отпочне цивилизацију, онда ево му људи у првобитном стању... С њима се може радити. Само полако и лепо... А и деца су им безазлена, проста, природна и бистра. Колико сам њих заволео већ из овога првог виђења! Свако ми личи на Русовљевог Емила. А ја ћу сад да будем не Русо него Песталоције. Само нећу да грешим као он. Песталоције је [76] био превртљив и слаб па и — неписмен у ширем смислу. А ја то, хвала Богу, нити сам по природи својој сад нити ћу бити. Мени треба само здравља и сталности. А за обоје ово стараћу се колико могу више. Гледаћу, да не застанем ни са својом спремом. Све удари натраг, кад се не обнавља и не проширује. А књига имам доста и то одабраних. И видео сам доста и много; само сад да гледам шта се од тога може пренети и урадити код нас. Ах, Немачко! Кад на тебе помислим, ја волим ова своја брда. Јеси напредна, али си срцу моме туђа. Пет векова смо те ми чували, да не прекидаш свој развитак; и ти си отишла далеко. Али ево, дошло је време, да нам по мало и враћаш за то добро. Стотинама синова ове наше оназађене и напаћене земљице било је у тебе и видело напредак твој, твој сјај, твоју величину и срећу твоју, али, да ли су примили оно, што је у тебе добро? Да многе сјај твој није засенуо, те да не виде оно што је добро? Да нису с тим спољним сјајем твојим пренели и многе мане унутрашње, на штету не само кесе наше него и наших народних особина? Јер и ми треба да напредујемо; али нити можемо нити треба да будемо Швабе. Чувајмо своје и само поправљајмо оно, што нам је примитивно, несавршено. Напредак је у усавршавању себе и свега свога, а није у примању туђега и готовога. А у нас је све примитивно, несавршено, али изврстан материјал за усавршавање и напредовање.. Ах, каква ли ће моја школа и моје село бити после само двадесетину година!...
7. Одлазак у варош с кметом
Радиша се пробудио у јутру, кад је газда Мијаилова крава пошла у ливаде па мукнула, што јој је мало теле остало код куће. И док се [77] он спремао, стигао је и кмет Миљко са три коња: два за њих двојицу а трећи за товар; а ако не могне све стати на једнога, они ће натоварити на два а трећега јахати. И пођоше одмах. Пође и биров Груја на трећем коњу. Он је био потребан да помаже кмету у товарењу и вођењу коња под товаром. И отишли су, и покуповали су све што је требало и донели. Уз то кмет је купио и још једну страну креча, бојећи се неће бити доста оно, што је од пре остало. У чаршији су гледали учитеља загоричкога, жалећи га куда је бачен тако млад и зелен, а завидећи му како му кмет набавља све.
Кад су се вратили из чаршије, Груја је још узгред свратио и дозвао Милету и казао му, да сутра рано дође судници и поправи оно на школи.
8. Поправке и прва настава под ведрим небом
Сутра дан су дошли и ђаци и „мајстор“ Милета. И Радиша је устао рано и наредио да изнесу све његове ствари у доксат, па је пустио Милету, да ради са још двојицом, а он је сачекао све ученике. И ово је био прави дан изненађења за Радишу. Од њих тридесеторо ниједно није дошло „празних руку“. Чуло село, да је учитељ сам и да сад долази са наука, најпре у Загорицу, па му пратили: неко погачу, неко ћупче млека, неко лонац кисела млека, неко заструг кајмака, неко груду млада сира, неко пастрме и сланине, неко котарицу јабука и крушака, неко чутуру вина и шта ти није било. И деца су скромно прилазила учитељу и казивала ко му је то пратио. Радиша им је захваљивао и упућивао их Груји, да тамо оставе. И не може се спорити, да је ова пажња села Радишу пријатно изненадила. Прегледајући ђаке нашао је само једнога прљавога, двојицу необучену, тројицу неошишану, четворицу с непосеченим [78] ноктима и петорицу без торбице. Свакога је запитао за узрок и свакоме је примио оправдање. Онда је наредио, да поседају у клупе, које су биле изнесене и намештене пред школом. Онда им рече благо и мирно:
„У име Бога, децо, ви почињете данас један велики посао. Почињете да учите књигу. Сва мудрост, све што људи знају, сва наука стављена је у књиге. И ко уме да чита књигу, он може да зна све. Зато учени људи не могу без књига. Зато без књиге не могу да буду ни они, који хоће да уче и да знају више од обичних људи. Зато и ђаци најпре уче књигу. Зато ћете и ви одмах почети да учите да читате и пишете. Читање ћете учити из ове књиге, што се зове буквар, а писање најпре на овој таблици, овом писаљком, што се зове крижуља, па ћете после на хартији, правом писаљком. Зато ћу ја свакоме од вас дати по један буквар и по једну ову таблицу и крижуљу. Само не могу да дам онима, који немају торбице, јер немају у шта да метну; а у руци ово не сме да се носи, јер се руке зноје, па се таблица испрља а буквар и испрља и поквари; а може и да се испусти па се таблица и крижуља изломе а буквар поцепа. А кад је киша, може да вам покисне и у торби. Зато вам онда нећу ни дати да носите буквар кући, него ћете га остављати овде у школи. А сад ћу вам дати, да га понесете. И ова таблица и ова писаљка су од камена, па се ласно ломе. Зато је таблица овако углављена у дрво, а писаљка смотана овом шареном хартијом. Али се и таблица разбије и крижуља пребије кад се испусте или кад се седне на њих. Зато ћете добро чувати да не испустите и да не седнете на торбу. Ово вам сад поклањамо; а ко разбије таблу или поцепа и изгуби буквар, он мора да иде чак у чаршију [79] да купи. Кад ја пишем по овој великој табли, ја имам ово за брисање. А ви за вашу таблицу немате. Зато ви треба да узмете овако мало парче платна па да га увек оквасите и исцедите. А крижуља треба да вам је увек зашиљена, овако као што је сад; и чим се више затупи, мора да се зашиљи.
„Ево, сад ћу да вам раздам и у име Бога да почнемо... (Изазива једнога по једнога и даје им). Сад пазите, да вам кажем како се држи буквар. На једној страни, ево, има слова, а на другој нема, ево. Ви ову страну где нема слова окрените даље, а ову са словима окрените горе. (Надгледа, јесу ли сви тако урадили). Сад пазите даље. У буквару је лишће с једне стране повезано а с друго није, те може овако да се отвара. Ви увек ову повезану страну окрените левој руци а ову што се отвара десној. А знате ли, које је десна рука? Јесте, ово вам је десна рука, с ове стране. Дигните је! Запамтите је; њоме се и крстимо а њоме ћете и да пишете. Прекрстите се! (Деца се крсте, али неједнако и недобро). Ево, овако. Саставите палац и ова два прста до њега, овако!... Ставите их сад најпре на чело!.. Сад на груди!.. Сад на десну страну!,.. Сад на леву!.. Хајде још једанпут на чело! На груди! На десну страну! На леву!.. Хајде са мном!.. Е сад к тој руци, којом сте се крстили, окрените ову неповезану страну од буквара! (Обилази и надгледа, јесу ли сви лепо окренули). Е сад отворите ову корицу!.. Ето га први лист! На њему пише оно исто што и на корицама. Пише, да је то буквар. Сад подигните и тај лист! Ето га други лист и на њему је насликано око. Би ли ви умели тако да начините око?.. А поред ока има два слова. Ето и испод ока неке слике и поред ње опет два слова. Ко зна шта је то насликано!.. [80] То је столица, али није са три ноге, као ове ваше, него са четири, а има иза леђа да се човек наслони. Ето и ту два слово, једно с једне стране а друго с друге стране. Сад преврните тај лист! И с друге стране има две слике. Знате ли, шта је то насликано? То је нож. Умете ли ви тако да направите?.. Ето и код ножа два слова, а испод ножа писано нешто. Познајете ли ово испод ножа? То је игла. Ено где јој виси конац! Пређите и тај лист. Познајете ли то с друге стране?.. То јесте грожђе; али кад се овако одсече с лозом и веже уједно, онда то зову „евењка“. Ето и код ње два слова а испод ње нешто писано. А знате ли, шта је оно друго, испод евењке? — Јесте; оно је гвоздена лопата шиљата и зове се ашов. Ето и код њега два слова и доле писано. Е, доста. Други пут ћу вам показати то друго.
„Сад ћу да вам кажем за таблу. Она има две стране. С једне су ове црвене пруге, а с друге нема ништа. Ја ћу увек да вам кажем кад коју треба да окренете. Али таблу увек наместите овако, попреко, да један крај дође лево а други десно! (Обилази и надгледа). Сад сви окрените ону страну где нема ових пруга! Нека вам тако стоји табла, а ви узмите ово што се њиме пише! Како се то зове? (Не знају). Е, ја ћу да вам кажем: то се зове „крижуља“. Реците и ви: крижуља!... И ово је од овога истога камена од којега је и таблица; само је једна плоча искрижана све на оваке шипчице, па су оне после обавијене овом шареном хартијом. У коју ћете руку да узмете крижуљу? — Е, узмите, да видим како ћете! — Ево пазите, како ћу ја да узмем! Узмите и ви овако! Хајде сад, пишите! (Деца не умеју и чуде се како ће). Начините сви овако, један крстић!... Начините сад овако, један котурић! — Начините сад котурић па у њему крстић!... Направите овако крстић на котурићу!... Направите крстић па онда на сваком крају по један котурић!... [81] Начините овако, као кромпирић (тачку)! Начините око њега котурић!... Начините мали котурић, па око њега већи, па око овога још већи!... Е доста. Сад спустите крижуље више табле, па се усправите! (Прегледа их како седе и поправља их). Сад поседите тако, да вам нешто причам.
„Ово се ваше село зове Загорица, и ово је загоричка школа и ви сте загорички ђаци. И иза Загорице има и других села, у којима је одавио отворена школа, па су у њу ишли и они, који су сад стари, па сви умеју да читају књиге и пишу писма, тапије и облигације и воде рачуне. А у вас је сад отворена, и ви први долазите у школу. Зато ћете ви први и изучити књигу у вашем селу.
„Али и у онима другим селима око Загорице и у целој нашој земљи школе нису отворене много одавно, јер је пре овом земљом нашом владао Турчин, па нам Турци нису дали да подижемо школе и учимо књигу. И тек пре педесет и неколико година, кад су наши стари заратили с Турцима и надјачали их, почели смо да подижемо школе. (Ако ко од вас има много старога деду, он може бити да памти то турско доба и да може по нешто о њему и да вам прича). А знате ли, кад су Турци задобили наше царство? То је било одавно, има скоро пет стотина година или, како људи кажу, пре пет векова. А било је на Косову. Косово је далеко одавде и данас је још у Турској, а онда је било готово у средини српскога царства. Онда је Турцима владао цар Мурат, а Србима цар Лазар. Мурат допадне с великом војском на Косово и [82] позове цара Лазара на мегдан. Лазар скупи војске колико је могао и изађе на мегдан. Сад ћу да вам прочитам из ове књиге једну песму, у којој се прича, како је то било. (Чита народну песму, како Мурат позива Лазара на Косово, а за тим ону, како је пошла војска из Крушевца и царица Милица молила Лазара, да јој остави „брата бар једнога“).
„Други пут ћу вам причати, како се био бој на Косову и који су били највећи јунаци. А сад ћемо нешто друго да радимо. Изиђи ти (најмањи) и стани овде! — Сад изиђи ти (мало већи) и стани до њега! — Сад изиђи ти (још већи) и стани до овога! — Сад ти! — Па ти! — И тако дање, до највећега. Сад се сви обрните овако к мени и стојте право! — Сад пазите, ко ће да буде први а ко други. Ти си (најмањи) први, а ти (до њега) други. Ти си (трећи) опет први, а ти (четврти) други. Ти си (пети) опет први, а ти други. Први — други, први — други.... и тако даље до краја. Да видим, јесте ли сви запамтили. Којима сам рекао да су први, нек дигну десну руку! (Надгледа и по потреби исправља). Сад ви спустите. А нека дигну десну руку они, којима сам казао да су други! (Опет надгледа и мирно исправља). Спустите и ви! — Да видим још једанпут: који су први (нек дигну руку)!— Спустите! — Који су други? — Спустите. Пазите брзо: први! (Дигните руку! Спустите!) Други! (Дигните руку! Спустите!) Е сад пазите друго нешто!. Који су први нек стоје на месту, а који су други нек изиђу за један корак напред! — Вратите се у ред! — Опет изиђите! — Вратите се! — Изиђите! — Вратите се! — Изиђите опет! — Коракните још један корак напред! — Пружите обе руке напред, овако! — Пружите их у страну, овако! — Пружите их у вис, овако! — [83] Спустите их, овако! — Кад стојите тако, онда сте се окренули напред, к мени. А ја могу да кажем, да се окренете на десну страну и на леву страну. Десна вам је страна ова с десне руке. Окрените се на десно! — Обрните се опет овамо к мени! — Обрните се на леву страну! — Обрните се к мени! — Обрните се натраг! — Опет к мени! — На десно! — К мени! — На лево! — К мени! — Ето тако се уче и ђаци и војници, не само да знају које је која страна него и да боље расту. Зато ћете и ви чешће радити овако и још више. Сад се мало одморите и ко је огладнео, може и мало да једе, ако је што донео; а коме је близу, може да оде и до куће па опет брзо да дође.“
За то време Радиша је надгледао како Милета оправља школу и питао децу, како је којем име и је ли му далеко кућа, воли ли да учи, да ли ће моћи да долази зими и по рђавом времену итд.
Дан је и данас био као наручен. Оправке су брзо ишле и изгледало је, да ће данас бити све готово. Долазе и људи из оближњих кућа и гледају, како шта ради Милета, како оправља школу и како Радаша учи децу. И неколико њих рече: „Хвала Богу, и ја бих овако матор сео с децом, да ме није срамота!“ А један, гледајући како Милета замазује оне рупе између дасака да не излази топлота и не иде зима и прашина, запита се: „А шта би и нама валило, да су нам куће овако таванисане?!“ А највише су загледивали и чудили се: „Што вуруна да се ложи изнутра, а не из оџаклије, и што ће јој вратанца!“ Радиша им је објашњавао, али врло просто и кратко. А у себи је мислио: ако жив будем, и ви ћете ускоро овако радити!...
После једнога сата Радиша рече деци, да опет поседају у клупе, где су већ многи и сами [84] били сели и гледали буквар и слике у њему. Сад рече Радиша: Хоћу најпре да видим, јесте ли добро запамтили, како се намешта буквар. Коју страну ваља да окренете горе? — На коју страну да окренете овај крај што се не отвара? — А овај што се отвара? — Отворите корице! — Отворите први лист! Шта је оно на другом листу? — Је ли то истинско око? — А шта је оно поред њега? — Шта је то доле? — Је ли таква столица у вас? — А где има оваке столице? — А шта је оно поред столице? — Подигните и тај лист! — Шта му је то с друге стране? — Може ли тај нож да посече? — Зашто не може? — А шта је ово око ножа и испод ножа? — Добро. Нађите иглу! — Нађите конац! — Можете ли да се убодете на ту иглу у буквару? — Зашто не можете? — А шта је оно око игле и испод ње? — Сад пређите на други лист. Шта је оно горе? — Је ли ко запамтио како се зове то, кад се гроздови овако оставе на лози па се повежу у киту? — А шта је оно око „евењке“ и испод ње? — Та ћете слова ви после да учите. А шта је оно испод евењке? — То у вас нема, а то је гвоздена лопата, па се овде удене дршка и онда се грће снег, жито, земља као и лопатом, а може њоме и да се копа земља, као кад се риља. Ето и ту два слова са стране, а доле пуно, пуно. И то ћете ви да учите. Сад преврните и тај лист! — Би ли ко знао шта му је то с друге стране? — Не знате ви то. Оно је прво перо којим се пише, а оно доле ова велика табла! Може ли овим пером да се пише? — А зашто не може? — А може ли на овој табли да се пише? — Зашто не може? — Перо је од гуске, а табла је од дасака, а даске су од дрвета; а ово перо и ова табла у буквару то је само слика њихова, направљена [85] од ове црне боје, од које су и слова. А око њих видите колико има слова! И сва ћете та слова ви да учите, да их читате и пишете. Пређите сад на овај лист с десне стране! Би ли знали шта је то на њему? — Ово је горе капа као ово моја, и зове се „шешир“, а ово доле познајете боље: то су гусле. Јесу ли ово истинске гусле и је ли ово горе истински шешир? —- Погледајте у слова поред њих! — Доста. Затворите буквар! — Сад узмите крижуље! — У коју руку ваља да узмете? — Узмите како ваља кад хоћете да пишете! (Надгледа, јесу ли сви узели лепо). Сад испод онога, што сте мало пре градили, да начините пун ред крстића, све један до другога, овако! — (Деца граде а Радиша им поправља). Хајде сад један пун ред ових котурића! — Хајде сад у трећем реду котуриће с крстовима у њима! — Огледајте сада све котуриће а на свакоме да стоји крст! — Можете ли да направите пун Месец? — Ево овако! (Направити повећи круг и обелити му површину). Можете ли пола Месеца? — А можете ли нов Месец? — Хајдете да направимо Сунце, кад сија! (Као и Месец, само наоколо зраке). Е добро. Нек вам то сада стоји на таблицама, а таблице на клупи а ви се исправите! — Слушајте сада, како се био бој на Косову! (И чита песму: „Боже мили чуда великога, кад се двије сукобише војске на Косову пољу широкоме.)“ Радиша је читао полако а чешће је погледивао у децу. Деца су седела непомично и слушала као свето јеванђеље; а кад се свршила песма и изгинуше сви на Косову, свакоме су детету очи биле пуне суза.
Подне је било већ превалило. А како је многим ученицима кућа далеко, по читав сат, и два, то их сада Радиша пусти, да иду кући, па сутра опет да дођу. Остало време, до мрака Радиша [86] је провео с Милетом, упућујући га како што да уради, и с Грујом, упућујући га како да направи ногаре за стругање дрва дунђерским тестером.
И Бог је хтео да помогне добрим загоричанима те је и сутрашњи дан био сув и необично леп. Зато је и зграда довршена како ваља и просушила се, и нужник ископан, ограђен и покривен даскама, и дрва настругано за више од недељу дана. И загоричани први пут сада видеше у своме селу дунђерско тестере и да се стружу дрва за огрев! Радиша је ову ноћ преноћио на доксату; а тридесет његових ученика сад је, први пут од како је Загорице, причало о школи и учитељу и о томе, како је пропало царство српско на Косову...
9. Други дан рада
Сутра дан се Радиша досетио, да му „мајстори“ направе пред вратима и чистаљке за обрисивање обуће од блата, и то једну с једне а другу с друге стране пред вратима, а у средини једну велику лесу, преко које свако дете мора да пређе. Сетио се још, да би добро било, да му се озида пећ за печење хлеба, али то без цигала није могло да буде. За ову зиму остало је, да и Груја Радиши меси хлеб онако, како се онда месило у свој Загорици, у црепуљама. Рано у јутру дошао је и кмет Миљко, да види, да ли штогод још треба школи; а кад му је Радиша рекао, да све иде како треба и да за сад не треба ни шта више, он је задовољан отишао на свој посао.
Почеше долазити и деца. Сад су сва имала торбице и сва су била умивена и очешљана. Клупе су опет биле на пољу. Дан је опет био ведар и топао, као да је и небо хтело да загоричка школа почне весело и да и Радиши самоме [87] и ученицима његовим почетак буде мио. Чобани протерују стоку поред школе и застајкују пред капијом од „порте“ и с радозналошћу гледају унутра. А ученици Радишним, у гомилицама, чекају, кад ће опет да почну учење. А кад Радиша изиђе и прође поред њих, они му се клањају простодушно и прилазе да га пољубе у руку.
Кад се сви већ искупили, онда Радиша рече, да поседају у клупе. Онда почиње други дан „наставе“ овако.
„Децо! И Сунце, и Месец, и звезде, и облак, и муњу, и гром, и кишу, и снег, и Земљу, и воду, и огањ... створио је неко. Ону школу су саградили мајстори; ове клупе су начинили људи; ову књигу је начинио човек. А ко је саградио небо и оно што је на њему, и од чега је то направио? Ако је од ничега, како је могао од ничега да сагради толике грађевине, а ако је од нечега, откуда му је то нешто било?... Ви ћете и сами погодити, да то нико други није могао да уради него Бог, и да он и данас управља том великом грађевином својом што се зове „небо“ и Земља. Он је казао, да Сунце греје, те да загрева све на Земљи; он је казао и киша да пада, те да кваси Земљу и залива све на њој, те да расте биље и живе животиње па и човек. Али друге животиње не могу да помисле да има Бога и да је он све ово створио; само човек може. Човек се питао: има ли Бога, где је он, какав је и како је створио овај свет и њега самога, а животиње никада. Зато у људи и има, да се моле Богу, а у животиња нема.
„А где је Бог и какав је, и како је створио овај свет, то не знамо; и то никад не можемо ни дознати. Неки веле, да је Бог на небу; неки веле, да је он на Земљи, а неки веле, да је он свуда; неки веле, да је он као човек, најјачи, највећи, [88] најстарији и најпаметнији, а други веле, да је он као душа човекова, и да се не види; неки веле, да је он свет овај створио за шест дана, други веле, за шест година, трећи за шест векова, а четврти веле, да му је требало много више времена те да створи све. Главно је, да све то нико није видео, нити се ми можемо вратити у ту давнину и видети како је. Али да то човек није начинио, и да то човек не би могао да начини, него да је то створила нека виша сила, то је извесно. А каква је то виша сила, како је она створила свет, кад, за које време, од чега и зашто, то не знамо, нити ћемо икад сазнати. То не знају ни најученији људи.
„Не знамо ни откуда човек. Нас су родили родитељи наши, а њих њини родитељи, а ове опет њини; и тако морамо доћи до првих људи и првога човека. А ко је њих родио и откуда они? Човек није могао начинити сам себе, а друге су животиње још мање умеле и могле. Морала је дакле нека виша сила и човека створити. А како је то било и кад, и то не знамо и никад не можемо ни дознати. Зато само велимо и верујемо, да је Бог створио и првога човека и прву жену. И кад узмемо, да нам он и данас даје и Сунце, и кишу, те од њих расте све што нам треба на земљи, и да нам он даје и живот, и здравље и срећу, онда право имамо што му се молимо и што се увек сетимо њега, кад нешто важније отпочињемо. Кажите ми, кад се ваши родитељи моле Богу?... Е, онда и ви сад отпочињете један важан посао, и отпочињаћете га сваки дан. Зато ћемо и ми да помињемо Бога сваки дан ујутру и да му се помолимо. Зато устаните сви! Прекрстите се и реците: Боже, помози!“ (Деца слушају: устају и свако се прекрсти и рекне: „Боже, помози!...“).
[89]„Сад узмите буквар!... Хоћу да видим, јесте ли окренули лепо!... Добро је. Онда отворите корице!... Отворите први лист!... Нађите око!... Је ли то истинско око?... А какво је?... Погледајте у слова поред ока!... Нађите столицу!... Каква је то столица?... Колико има нога?... А које јој је наслон?... Погледајте у слова поред ње!... Преврните и тај лист!... Нађите најпре нож!... Можете ли да се посечете тим ножем?... Зашто не можете?... Које му је дршка?... А које му је ошриц?... Погледајте у слова поред ножа!... Сад нађите иглу!... Пазите, да се не убодете!... Које јој је конац? Како се зове она рупица, у коју се удева конац?... Нађите ушице!... Погледајте у слова поред игле!... Нађите евењку! Откините које зрно!... Зашто не може?... Колико гроздова има?... А може ли да се преброји колико је шибљика лозе увезано?... Погледајте у слова код евењке!... Нађите ашов!... Од чега је ашов?... Где му се углављује дршка?... Шта се ради ашовом?.. Може ли да се копа овим ашовом у буквару?... Зашто не може?...Погледајте у слова поред ашова!. Преврните и тај лист!.. Нађите перо!.. За шта нам треба то перо?.. А од чега је?.. Је ли то истинско перо?. Погледајте у слова поред њега!.. Нађите таблу!.. За шта ће та табла?.. А од чега је?.. Је ли од дрвета и ова у буквару?.. На колико ногара стоји?.. Погледајте у слова поред табле!.. Нађите шешир!.. Погледајте у слова поред њега!.. Нађите гусле!.. Које је гудало?.. А длаке?.. А кобилица?.. Може ли да се гуди у ове гусле у буквару?.. А зашто не?.. Погледајте сад у ова слова код гусала!..
„Дотле сам вам показао јуче. Сад пазите даље. Преврните и овај лист!.. Познаћете шта је ово на њему с друге стране. То је горе чаша столовача а то доле лист с некога дрвета. Може ли [90] из ове чаше у буквару да се пије вино?.. А зашто не може?.. А је ли ово истински лист!.. Него какав је?.. Нађите чаши ногу!.. Нађите листу дршку!.. Погледајте у слова поред чаше!.. Погледајте у слова поред листа!.. Сад пређите на овај други лист!.. Ту је насликана једна животиња. Јамачно ћете познати која?.. Јесте, мачка. Камо јој глава!.. А очи?.. А уши?.. А уста?.. А врат?.. А леђа?.. А груди?.. А предње ноге?.. Пазите, да вас не огребе!.. А задње ноге?.. А реп?.. А бркови?.. Пазите да вас не уједе!.. Зашто не може?.. Каква је то мачка?.. Погледајте у слова поред мачке!.. То је љуљашка, али није о дрвету као у вас него о два дирека. Где нема великога дрвета да се веже за грану, оно се гради овако, између два дирека. Нађите конопац!.. Је ли то мушко или женско дете што се љуља? По чему познајете?.. А је ли сељачко или из чаршије?.. По чему познајете?.. Видите слова поред љуљашке!.. Доста.
„Сад оставите буквар у клупу, а извадите таблице!.. Да видим, јесте ли сви донели оне крпчиће за брисање таблице!.. Добро. Да видим јесте ли оквасили!.. Е добро те нисте, јер би неко може бити покварио буквар. Ово можете да оперете симо онда, кад се испрља; а сад није прљаво, а може да брише и овако. Избришите таблице. Хајде сад опет да направите један ред крстића, један ред котурића, а трећи ред пун ових кромпирића (тачака). Узмите крижуље!.. Да видим, је ли сваки узео лепо. У коју руку ваља да узмете?.. Међу које прсте?.. Немојте главу много близу!.. Не ваља ни груди да се наслањају на клупу. Некоме шкрипи крижуља. Коме то?.. То не ваља: ти притискујеш много. Теби ће да се поквари табла, а може и крижуља да ти се сломи... Доста. Оставите и таблицу у клупу па се одморите, а после ћу опет да вас зовнем“....
[91]После повећега одмора Радиша каже, да изваде букваре, и да отворе код ока. Онда налазе све слике редом и гледају слова поред њих. А кад су дошли до љуљашке, Радиша каже, да преврну и тај лист па продужује: Би ли ко знао шта је ово на овој другој страни томе листу горе?.. (Једно дете: „Ово је, господине, свињска глава.“ Добро си рекао, вели Радиша. А како се у свињске главе зове ово сасвим напред, чиме свиња њуши? Деца погађају: њушка. Е добро. То је и требало да се нацрта, њушка; али да је нацртано само то, ви не би погодили шта је; зато су нацртане и очи и уши. Где су очи?.. А камо их уши?.. А које је њушка?.. Погледајте сад у слова око њушке!.. А шта је оно испод њушке? („Кер, господине,“ вели једно). Лепо. То и јесте кер, јер лови зечеве. Али сви керови нису овако танки. Ако сте чули негде у песми или у каквој причи да се помиње хрт и хртови, — ето, то је хрт Они трче много брже од керова и зеца одмах стигну и ухвате. А зашто он може да трчи тако брзо?.. Сад погледајте у слова код хрта!.. Сад пређите на десну страну!.. Шта је то горе, прво?.. Је ли истинска жаба?.. Нађите јој очи!.. Уста!.. Ноге!.. Колико има ногу?.. Треба ли деца да убијају жабе?..А зашто?.. Јесте и то: хоће да им умре мајка; али и још због нечега: што жабе не чине никакву штету, а једу бубе које чине штету. А коме је гадна, он нек је не гледа. Њу је такву Бог створио; она није крива. Погледајте у слова код жабе!.. А познајете ли то испод жабе?.. Јесте; то је змија. Чувајте се, да вас не печи!.. А зашто не може?.. А која може?.. Шта буде човеку кад га змија уједе?.. Кад има највише змија?.. А где су змије?.. Погледајте у слова код змије!.. Затворите буквар и оставите га!..Узмите таблице [92] и крижуље!.. Избришите оно малопређашње!.. Сад ћете да направите један пун месец!.. Дете још један!.. Хајдете и трећи!.. Начините сад само пола месеца!.. Дете још једно пола!.. И још једно!.. Начините сада три нова месеца!.. Начините једно Сунце!.. Сад пазите, да направимо коло (точак) за кола! Ево најпре да направимо ону рупу за осовину!.. Ево сад око ње главчина!.. Ево сад наплаци наоколо!.. Шта треба још?.. Колико има паоца?.. Е, ево, да их изградимо!.. Е, добро. Сад оставите и таблице у клупу (само их наместите лепо, да не падну)!... Шта ће да буде, ако падну?.. Сад се наслоните леђима на ту клупу иза вас!.. Тако ћете да седите увек кад ја хоћу да вам причам. Сад слушајте! Кад је на Косову изгинула скоро сва војска српска, и све војводе и јунаци, и сам цар Лазар, онда се један од оних, што су још остали у животу, одвојио и потрчао на коњу у Крушевац, да каже царици Милици шта је на Косову било. У Крушевцу су сви једва чекали да чују шта је било, а највише царица Милица, која је сама остала у двору. Бринући она је изишла у поље крушевачко, да се мало прође, а отуда угледа једнога јунака где јури на коњу и познаде га па једва дочека да стигне и да га пита, шта је на Косову. А он јој прича. Слушајте, како се то у песми прича! (Узима књигу и чита: Царица Милица и Владета Војвода: „Пошетала Царица Милица.“ Он чита полако, а деца се претворила у око и ухо. А кад сврши, он рече): „Ето, тако је причао Владета Војвода.“ Свима жао; а један вели; „Господине, мој деда пева уз гусле!“ То Радиши даде повода да запита, у чијој кући има гусала и ко гуди у њих; и дознаде, да у селу Загорици готово у свакој кући има гусала. Зато рече: „То је добро, што у вас [93] има гусала. Уз гусле су нам се и очувале ове песме, те знамо како је било на Косову. И ја имам гусле, и сутра ћу ово да вам певам уз гусле. А сад слушајте, што ћу да вам кажем. Ја волим да видим ваше село. А изгледа, да ће и сутра бити овако лепо време. Зато ви ујутру немојте доносити букваре и таблице, него их оставите код куће (само сакрите да вам не узму деца и не поцепају), а ви у торбу турите што вам треба за јело до мрака па дођите овде; а одавде ћемо сви заједно“....
Завршен је и други дан „наставе“ или учења и за неколико часова сва је Загорица знала и причала, да ће сутра учитељ с ђацима да прође кроза село. Али куда управо и с које ће стране да дођу, то нису знали. А мали загоричани су причали великима о тужној царици Милици и о причању необичнога гласоноше о несрећноме боју косовскоме... А село се радовало, да види свога учитеља.
10. Прва шетња с децом
И збиља, дан је и сутра дан био необично леп. Деца су поранила и већ одмах после сунца почела да стижу школи. Радиша је сачекао и оне даље. А кад су се искупила сва, он им је рекао овако: „Најпре ћемо ићи на највеће брдо у вашем селу, одакле можемо видети све мале у Загорици, па ћемо после сићи одатле и видећемо куда ћемо. А које је највеће брдо у вас?“ Деца не знају; свакоме је највеће оно близу његове куће, и на послетку Радиша се одлучи, да изиђу најпре на оно, које је највеће у околини школе, па ће одатле видети остала брда и одлучити се, на које ће отићи одатле.
„Е сада, да вам кажем, да ми кроза село нећемо ићи онако без реда, као разбијена војска, [94] него лепо у реду, да свак позна да иду ђаци. Зато станите у ред, онако као ономад. Јесте ли запамтили, које су први а које су други? Хајде, опет да се разбројите, први — други!.. Други нек изиђу корак напред!.. Окрените се напред!.. Ухватите се за руке!.. Пођите до капије!.. Добро. Само пазите, да неки не изостану, јер онда остану и сви они иза њих. А ви напред да идете полако и да пазите кад ћу ја да кажем да станете. А кад дођете до какве раскрснице, па не знате куда ћете, ви станите. Прекрстите се сад сви и реците: Боже, помози!.. Сад, у име Бога, пођите полако!..“
У реду су ишли докле је год било пута. А кад је нестало пута и били у половини брда, Радиша је казао да се пусте из реда па да потрче и виде, ко ће први да стигне... Стиже и Радиша. Њега пробио зној. Али је једва чекао, да одатле прегледа све што се видети могло. Одмах је стао питати како се зове које брдо, који поток, која мала и ко је од ђака из које мале. Одмах извади и хартије и писаљку, и за час прецрта све и побележи. А деца су радознало пиљила како учитељ њихов „записује“ све. Пошто су се ту добро одморили, (а неки се мало и прихватили), пошли су на друго брдо, с којега се Радиши чинило да ће прегледати цело село. Низ брдо им није дао да трче, да не би који пао и убио се, него су ишли полако, сви заједно, у гомили; и тек кад су сишли у реку на пут, стали су опет у ред; и ишли су у реду докле је год било пута, а дотле је било и село. Свет је одавно очекивао, с које ће се стране појавити ђаци. А кад су дошли, све је излазило и старо и младо, колико да види ђаке толико и учитеља. А Радиша је ишао поносно за својим ђацима и посматрао сваку ситницу и на ученицима својим и у околини, у селу, на кућама и у двориштима, [95] на воћу, стоци и на становницима његовим. Наједанпут виде једну жену на путу и своје ђаке да нешто прескачу. Дође и он на ред, а мајка, тужна и брижна, метнула дете на пут да га сва деца прескоче. А кад дође и Радиша, она склопи руке и стаде преклињати: „Да си ми брат, прескочи га и ти!“ И не мислећи ништа, Радиша га прескочи. Онда она рече: „Боно ми, пребоно — хоће да ми умре! Па ми бабе рекоше, да га изнесем пред вас као пред крстоноше, па ће му веле, бити боље!“ Збуни се Радиша, па не знаде шта да јој одговори, него се саже и узе дете па га предаде матери и рече: „Дигох га ја, нека ти га дигне и Бог! Носи га сад кући, па га окупај у врућој води, избриши га добро и преви у чисте и суве пелене! А сад збогом!“ И продужи с ђацима пут, а мајка оде с дететом у наручју кући. Идући Радиша је мислио: „Јесам ли ово добро урадио? Ако детету буде боље, она ће мислити да је зато, што смо га прескочили, и онда ћемо ми прескакати свуд по селу, куд се год макнемо; а тако ће се утврђавати празноверице. А ако јој умре, она ће се уверити да јој ово није помогло. Али онда неће кривити нас. А шта би било, да јој га нисмо прескочили па да јој умре? Она би рекла, да јој зато умрло што га нисмо прескочили; а да смо јој га прескочили, не би јој умрло. И онда би жалила на нас што јој је умрло. Нек јој оно оздрави, па макар и веровала!.. Горе би јој било, да зажали на нас!... Један ђак рече: Господине, ово је моја снаша. Два су јој детета умрла, па јој ово треће много занемогло.“ Мало даље а на једним вратницама око 15 — 20 душа, а једна жена изнела решето пуно жита и баца га на младе пролазнике. Радиша је запита, зашто то чини, а она добродушно одговори: „А да због берићета, господине.“ Он прође и не рече ништа. [96] Још мало па изиђоше из села и почеше да се пењу уз брдо готово највеће у Загорици. Радиша опет рече, да се пусте. За мало па су сви били на брду. Радиша одмах запита: да ли има овде близу воде. Одмах двојица рекоше да има и показаше руком где. Он се сети, да су они одатле и стаде их питати како се што зове. Онда рече, да сви ручају па после да сиђу извору. После ручка Радиша прецрта и ово брдо и његову околину па онда сиђоше извору. Пало му је у очи, да је само неколико њих имало „смесна“ хлеба, помешана са шеничним брашном, а сва су друга деца јела проју. „Ето мени и ту посла, помисли он у себи; зими ће ово да се мрзне а лети да се упаучљиви, особито ако је непечена; па каква је онда то јадна храна — само да се деца разболевају!...“
Подне је већ давно превалило, а јесењи дан је кратак. Зато се кренуше, да се врате школи. Онда се Радиша сети, да би многа деца ишла узалуд до школе па се после враћала кући. Зато изведе децу на један избрежак па их запита, где ко седи и ко би могао одавде да погоди кући. И одмах одобри, да се могу одвојити они, којима је одавде ближе. Ипак се мало њих одвојило, јер су сва волела да изиђу на прави пут, јер су се бојала да не залутају. У заход сунчани стигао је и Радиша школи само с неколицином ученика, чије су куће биле ту близу школе или онамо даље од ње.
11. Шта је Радиша видео у овој шетњи
Ево шта је Радиша видео у своме селу. Село је више врлетно него равно, и право је имао кмет Миљко кад је рекао, да у њином селу нигде нема толико равнице да би све куће могле да стану на једно место. Даље, да је издељено на [97] мале и да су мале прилично удаљене једна од друге и село растурено на 3—4 сата даљине. Да су куће све кровињаре и да у Загорици нема ћерамиде, црепа и креча. Да су и зграде за спавање пола у земљи а пола над земљом и да оно доле зову подрум а оно горе ижина или вајат. Да седе, рачају и вечерају и зими се греју у кући око огња, наложенога на средини куће с главњама колико врљике. Да ни у чијој кући нема собе. Да су дворишта ограђена великим прошћем или дугачким и дебелим врљикама и да је тако исто заграђена готово свака њива и ливада. А све је ћошкасто и неправилно и ни трага од четвороугаоне правилности. Да то све казује, да се у Загорици дрво не штеди. Да је свуда двориште заједничко и за људе и за сву стоку, те према томе и свуда неуређено и прљаво. Да је воћака мало, да су оне старе и обломљене, да је мало калемова а још мање младица за калемљење и да у свој Загорици само један човек уме нешто мало да калеми! Да је сва стока ситна и да мало млека даје. Да је живине мало и да се она и не гледа. Да је одело и у људи и у жена и у деце све сам рукотвор, што сами израђују, свака кућа себи. Зато да кућа без жена не може, и да овде „кућа не стоји на земљи него на жени.“ Да загоричани купују само ове ствари: со, зејтин, рибу, чивит, шамије, фесове и гвожђарију; а продају: говеда, овнове, јарчеве, свиње, овце јаловице, вуну и коже, сир и кајмак, сланину и пастрму, мед и восак, жито, вино и ракију платно и сукно, дрвену грађу и тако даље. А највише му се допало, што свака кућа има кошница и меда, добро спремљену зимницу и оставу воћа; што нема крађе и што се људи мало свађају. Али у целом селу нигде стругане даске, греде и дирека, него све дељано; нигде ни најмање [98] калдрме ни отесана камена, нигде цигле, нигде црепа, нигде ћерамиде и креча, нигде насута пута и зиданога моста.
Кад је у вече легао, Радиша је премишљао овако. Овде је све примитивно, необрађено, неусавршено, па зато и неонакарађено и неизопачено него све здраво и природно. Ево остварене жеље Русовљеве: да се човечанство врати у првобитно стање па онда поново да отпочне цивилизацију. И из овога првобитнога некултурнога или полукултурнога стања ја имам да га подижем и водим у цивилизовано, културо стање, где је све у човеку, на човеку и око човека обрађено и подигнуто на виши ступањ. А може ли то ићи брзо? Боже сачувај. Све што расте, расте споро и има свој ток и свој рок. И што лакше, поступније, то је раст поузданији; он онда не лута и не удара странпутицима па да се после мора враћати на прави пут. Зато и ја морам пазити, да ни у чем не пренаглим... А шта да радим? Да ли да се ограничим на само читање и писање? А што ће им и то ако то нема каква виша циља? Што би им требало само читање ако преко њега не би долазили до више знања о свему и ако им оно не би давало по коју способност за живот више и подобност за усавршавање у самоме раду. Што год не усавршава рад и живот човеков, то не усавршава ни самога човека; а што усавршава ово двоје, то усавршава и човека, и обрнуто.
На првом месту ово је здрав народ, и ваља се само постарати, да се то здравље његово и одржи и да се хигијенске прилике још више поправљају и уклања оно, што данас уди здрављу њихову и деце њихове. На другом месту, ово је уман народ, логичан и бистар, само прост, неук, непросвећен и празноверан; и ваља му само тај ум употребити и развити. За тим се види, да је свет [99] наиван, безазлен, простодушан, побожан, искрен, правичан и поштен, и те му црте душе његове ваља и одржати и развијати их још више. Њих је до сад развијала само кућа и вера, а сад ваља да им помогне школа и наука. Даље, ово је народ и вредан, радан, само неумешан, одвише неумешан у свему, да му свуда вреди оно „од три клена два вретена па и она два крива“, и да данас учитељи његови ваља да се угледају на просветитеља његовога Св. Саву и да иду по народу да га уче како што да ради. И ето ту највише поља за рад. Ето прилике за право учење делом а не речима. А како ћу то? Лако. Да почнем од себе, па преко својих ученика и познаника. Да хватам познанике. Да примам и њих за ученике. Да почнем с писменошћу као најпотребнијом па да идем даље... О, Боже ми помози и дај само здравља! Све ћу постићи. Све ћу тегобе савладати полако. Из једне коштице или семке израсте најлепша и најроднија воћка. Само неге и стрпљења. Ах, моја Немачко, да видиш, где сам ти ја сад!.. Па су ми опет милија ова гола брда и чукаре него твоја ишпартана поља, ушорена села и велики градови! А доћи ће време, да и ми покажемо, шта и наша рука може да уради!...
12. Први дан у школи
С овим је мислима Радиша заспао. Кад је у јутру устао, наредио је Груји, да отвори све прозоре на школи, па да унесе клупе у школу и спреми све друго. Кад је мало одјутрило, почела су и деца да долазе и одмах су спазила да нема клупа на пољу. Радиша је био и међу њима и свуд. Дође и кмет Миљко тек среће ради, да види да штогод не затреба и да га ко није тражио. За њим је ишао и његов синчић ђак и носио нешто у пешкиру. А кад стигоше до учитеља, [100] Миљко с неким малим стидом рече: „Ево, господине, донели смо ти мало хлеба за данас — нећеш имат’ шта да једеш“, па одви и пружи му целу лепо печену проју сад баш извађену из црепуље. Примајући је Радиша рече: „Хвала ти, кнеже; а ја сам баш мислио да кажем Груји, да нађе мало брашна и умеси“. „Нема црепуље, господине!“ рече кмет. „Него кад идемо у чаршију, да купимо једну. А брашна ћеш имати доста, даће људи...“
И збиља, ево већ једно дете носи читаву торбу брашна, друго торбицу пасуља, треће читав дењчић сува меса, четврто јабука, пето јаја, шесто опет мало сира и кајмака итд. И Радиша је опет био без бриге за „насушни хлеб“ у овој „пустињи“.
Кад су се искупила сва деца, Радиша нареди, да стану у ред по двојица, као оно јуче кад су ишли по селу. Радиша стаде пред њих и поведе их у школу. Деца улазе побожно као у цркву и крсте се. Радиша оне мале из првих редова посади у предње а оне веће у задње клупе: у пет клупа по шест ђака, свега тридесет. Уђе и кмет Миљко. Радиша рече деци да се прекрсте, па се онда окрену икони Св. Саве и рече: „Боже и Свети Саво помози нам, да срећно довршимо науку коју данас започињемо!“ Онда се опет прекрсти, приђе и пољуби икону па се окрену деци и рече им да седну. Онда рече кмету, да седне и он, па поче овако:
„Децо! Већ сам вам казао, да сте ви дошли у школу да научите да читате књиге, да пишете, да рачунате и да научите још много што шта што у књигама има, а прости људи не знају то зато, што не умеју да читају. Зато су ваши родитељи и покварили судницу а начинили школу, те да ви идете у њу и научите и знаднете више [101] од њих. Зато је и мене господин министар пратио овамо, да вам будем учитељ. И ми сви ево у име Бога отпочињемо свој посао. А како људи почну онако често и довршују. Зато увек и кажу у почетку: „Боже, помози, и срећан почетак!“ А да би и нама почетак био срећан, ваља лепо да отпочнемо. А лепо ћемо отпочети ако будете здрави и долазите сваки дан у школу и ако ме слушате. Добро морате слушати све што вам кажем. Зато нико у школи не треба да седи па да не слуша но да ради нешто друго; него да пази и памти оно што ја говорим и да чини оно што ја кажем. А ја ћу сад да вам кажем најпре ово. Да ове клупе чувате, те да остану овако нове и за до године. Да чувате и букваре и таблице, да вам и они остану као нови. По мојој табли нико да не шара. Зидове чувајте да не испрљате опанцима, те нек остану овако чисти преко целе године. Пред школом увек да очистите обућу, те да не уносите блато овде у школу, јер ће школа да нам се испрља, и кад се после блато осуши и разгази, буде много прашине, а то не ваља за наше здравље. По школи не треба ни брзо да идете а камо ли да трчите, него полако као по цркви. Зато ћу ја увек да кажем да улазите у школу и излазите напоље редом; само ви да слушате... Не треба да се задиркујете и шалите, па из шале да изиђе свађа. Јер где је свађа ту се људи и мрзе и бију, а то у школи не сме да буде. Ако ко коме баш учини штогод на жао, он нека каже мени. Кад пођете од куће у школу, ваља да пољубите у руку све старије код куће и да кажете збогом, а кад дођете из школе кући опет ваља да им се окажете и пољубите их у руку. Путем је боље да идете по двојица тројица заједно, него сваки за себе; само ваља лепо да идете и кад кога сретнете да скинете капу и да га поздравите, [102] а ако је постарији човек или какав рођак или пријатељ ваш, онда треба да приђете и у руку да га пољубите. Букваре ћу вам давати да носите кући само кад је лепо време и о празницима; иначе ћете их остављати овде, да вам не покисну и не покваре се. Ја ћу питати ваше, како се ви владате и код куће, и дабогме да нећу волети, ако ми се ко стане жалити за што на кога од вас. Највише пазите, да ништа не кријете, него увек све право да кажете и да ништа код куће не узимате сами; него све што хоћете, ваља да поиштете од својих старијих...
Ето то за сад утувите добро, а други пут ћу вам казати још више. Сад извадите буквар!.. Нађите око и слова код ока!... Нађите столицу и слова код столице!... Нађите нож и слова код ножа!... Нађите иглу и слова код игле!... Нађите евењку и слова код евењке!... Нађите ашов и слова код ашова!... Нађите перо и слова код пера!... Нађите таблу и слова код табле!... Нађите шешир и слова код њега!... Нађите гусле и слова код гусала!... Нађите чашу и слова код чаше!... Нађите лист и слова код листа!... Нађите мачку и слова код мачке!... Нађите љуљашку и слова код љуљашке!... Нађите њушку и слова код ње!.. Нађите хрта и слова код хрта!... Нађите жабу и слова код ње!... Нађите змију и слова код змије!.. Дотле сам вам показао ономад. Сад ћу да вам покажем још. Преврните и тај лист!.. Би ли ко знао шта је то прво с леве стране? („Пастрмка, господине,“ вичу деца, јер у загоричкој реци има само те рибе). Не знам баш да ли је пастрмка, али јесте нека риба. Ви запамтите риба. Је ли истинска?.. А где је истинска?.. Шта ради у води?.. А може ли да плива ова у буквару?.. Зашто не може?.. Е сад гледајте у слова код рибе!. Шта је ово испод рибе? („Коза, господине“.) [103] Да ли је коза или јарац?.. По чему се познаје? — Је ли то жив јарац?.. Може ли да вас убоде?.. А који може?.. А какав је ово у буквару?. Погледајте у слова код јарца!.. Шта је ово на овој страни?.. Чије је то уво?.. Је ли истинско?... Што ће нам уво?.. Чује ли ово у буквару?.. Нађите му слова!.. А шта је ово испод ува?.. Је ли истинско дрво?.. Него какво је?.. Нађите му дебло!.. Нађите му гране!.. Нађите му оно у земљи!.. Како се то зове?.. Погледајте у слова код дрвета!.. Е доста. Даље ћемо други пут.
Сад узмите таблице, да пишете... Окрените опет ону празну страну, где нема ових пруга! Отворите буквар код ока!.. Хајде сад да пишете она два слова код ока! Ево видите, како ћу да их напишем ја!.. Дете тако и ви!.. Пробајте, да ли можете још лепше!.. Хајдете она два код столице! Преврните!.. Правите сад она код ножа!. Ево како ћу ја!.. Дете ви!.. Правите сад она код игле!.. Е доста је. Затворите буквар и оставите и таблу и буквар у клупу!.. Сад ћу да вас пустим напоље, да се мало одморите, па ћемо после доћи опет. Изиђите најпре ви из прве клупе!.. Сад ви из друге!.. Сад ви из треће!.. Из четврте!.. Сад ви из пете!..
Кад сви изиђоше, Радиша оста да отвори прозоре. За све време и Миљко је седео и све слушао као мало дете. А сад, кад осташе сами, он рече Радиши: „Е, господине, слушао бих те ваздан и ја овако матор, а камо ли ова деца!“ А Радиша му рече: „Па ја се у Бога уздам, да ћу имати и великих ђака?“ А Миљко га зачуђено запита: „А како то, господине?!“ „ Па тако, рече Радиша, ја ову малу децу нећу учити Недељом и празницима великим, и онда сам беспослен; и ко год хоће да учи да чита и пише, онда може да дође, да га научим.“ „Ама, Бога [104] ти, да л’ могу велики да науче?“ упита Миљко. А Радиша му одговори: „Могу, брат Миљко, још боље и брже од ових малих. Јер мали и не знају колико им и за шта то треба, а и мали су па тешко разумевају а лако заборављају. А одрасли и боље разумеју и боље туве. Зато ја мислим, да ћу, ако да Бог здравља, имати и великих ђака.“ „Е, знам неколицину у нашем селу да би једва дочекали и одмах примили,“ рече Миљко. „Онда им слободно реци, нек дођу! И кажи свакоме ко год хоће да научи да чита и пише, нек дође у Недељу судници то јест школи“ рече Радиша. „Е ако то учиниш, господине, село ће те благосиљати!“ одговори Миљко. Онда му Радиша потврди да хоће и да је за то и дошао, и да и он једва чека да загоричани што пре изуче књигу.
Док су се они о овоме разговарали и у школи и на пољу, дошло је већ и време, да деца опет уђу у школу. Радиша им рече, да се искупе пред школом и да стану у ред. Онда им рече, да полако улазе у школу. Ученици уђоше и поседаше, а Радиша опет понуди и Миљка да уђе; и он опет уђе. А кад поседаше, Радиша настави:
„Овако ћу вас ја сваки дан пуштати по мало да се одморите, па ћемо после наставити учење. Сад ћу најпре да вас кушам, да видим јесте ли добро разумели и запамтили оно што сам вам мало пре казао. Зашто су вам родитељи начинили ову школу? (Више њих одговарају: „да учимо ми.“ Онда Радиша каже:) Е сад запамтите, да никад не одговарате овако, сви у глас, него сви да мислите, а ја ћу да кажем једноме да одговори. Де, кажи ти! Ђак вели седећи: „Наши су саградили ову школу да ми учимо“. Е, добро; само устани и реци то стојећи... И свакад онај што говори нек устане. (Онај устаје и каже то стојећи). „А може ли да долази у [105] школу и да учи онај, који би се разболео? продужује Радиша и гледа, да ли ће ко да погреши, да одговори без питања. Онда рече једноме, да каже он. Овај рече: „Ако би неки од нас занемогао, он не би могао да долази у школу и да учи“. А ко може да долази и да учи? пита Радиша, и после мало паузе, и опет кушања да неко не погреши, рече једноме да одговори. Овај устаје и вели: „Можемо ми, што смо здрави“. Зато шта ваља да Радите? упита Радиша даље. „Да се молимо Богу, да нам да здравље“, рече прозвани ђак. Добро, рече Радиша, а кад нам га он да, шта ми ваља да радимо? „Онда ми ваља да долазимо у школу,“ рече прозвани. Јесте, одговори Радиша, али ваља и да га чувамо. Ви ћете овде у школи учити и о томе како се чува здравље, само да ме слушате. А сад само да запамтите ово: да никад не једете много, да не озебете, и да знојави и много загрејани не пијете много хладне воде. Ко је ово утувио?... Шта треба да урадите кад хоћете да пођете од куће у школу?.. Шта ваља да урадите кад дођете из школе кући?.. Шта ваља да радите путем кад сретнете неког човека?.. А како ваља да живујете између себе?.. Треба ли да љутите један другога?.. Хоћу ли ја то да волим?.. Запамтите, да се око тога највише свађају и одрасли људи, а камо ли деца: најпре се шале, докле је и једном и другом угодно. Онда један почне да се љути. Сад ако онај други престане, онда је добро; и неће се посвадити. Али ако онај продужи и даље да га задева и љути, онај се још више наљути и може и да га удари. Ако сад и онај онога удари, онда се и побију и обично обојици не буде добро. А најгоре је, што се после мрзе, и место да буду добри пријатељи један другоме, они буду крвници, и место да се помажу и чине [106] један другоме добро они чине један другоме зло. Ето до чега доведе рђава шала. Зато оно и кажу људи: не шали се рђавом шалом! Зато пазите добро на шалу и немојте никад из шале ваше да излази свађа..“
„Извадите буквар!.. Претурите све листове до рибе!.. Погледајте у слова код рибе!.. Нађите јарца!.. Погледајте у она слова код њега!.. Нађите уво!.. Какво је то уво?.. Може ли да чује?.. Погледајте у слова код ува!.. Нађите дрво!.. Је ли то истинско дрво?.. Откините који лист!.. Одломите му једну гранчицу!.. Погледајте у слова код ува!.. Нађите дрво?.. Је ли то истинско дрво?. Откините који лист!.. Одломите му једну гранчицу!.. Погледајте у слова код дрвета!.. Сад преврните и тај лист!.. Шта је ово насликано с ове стране?.. Јесте; у вашем селу нема ни цркве ни манастира. Манастире су подизали наши стари цареви и краљеви понајвише по шумама и планинама и у њима су живели и данас живе калуђери. А цркве граде села и вароши свако за себе и у њима служе свештеници или попови. Запамтите, да је ово црква. Нађите јој врата!.. Нађите звонару!.. По чему одмах може да се позна, да ово није нека кућа него да је црква?.. Нађите јој крст!.. Зашто иду људи у цркву?.. Шта има у цркви?.. Ко чита и пева у цркви? („У цркви чати и поје поп,“ вели прозвани ученик). Погледајте у слова код цркве!.. Шта је оно испод цркве?.. („Тестија“, вели дете). Јесте као тестија, али јој уста нису као у тестије него широка. По варошима је таква тестија и зову је ћупа. Запамтите, да је то ћупа!.. Може ли та ћупа да се разбије?.. Може ли у њу да се наспе вода?.. Нађите слова код ћупе!.. Е, доста. Затворите буквар, па нека га на клупи; извадите таблице!.. Избришите оно што сте писали мало [107] пре!.. Отворите буквар код ока!.. Хајде опет да пишете она два слова код ока!. Хајде сад она два код игле!.. Хајдете сад ова два код евењке!. Ево како ћу ја!.. Дете и ви тако!.. Хајдете још по једно!.. Дете пун ред!.. Сад да пишемо она слова код ашова. Погледајте, како ћу ја!..Дете и ви овако!.. Хајде и овога да напишете пун ред!“
„Нађите опет слова код ока!.. Знате ли како се зове то слово? То је слово о; о — око. Видите, како је и оно округло као око. Ово је прво с леве стране писано о, како се пише кад пишемо пером или писаљком; а ово је друго, с десне стране, печатано или штампано и тако се гради по књигама. Које је тање а које дебље?.. Које је усправљено а које накривљено?.. А знате ли, које је ово слово код столице? То је с; с — столица. Ово је с леве стране написано а ово с десне наштампано или печатано. Реците сви о!.. Реците сви с!.. Нађите о!.. Нађите с!.. Преврните!.. Знате ли које је то слово код ножа? То је н; н — нож. Кажите сви н!.. Нађите написано н!.. Нађите напечатано или наштампано н!.. С које је стране написано а с које напечатано!... Нађите код игле!.. Знате ли како се зове то слово? То се зове и; и — игла. Кажите сви и!.. Пазите сад: о — око, с — столица, н — нож, и — игла. Би ли ко умео од вас?.. Хајдете сви: о — око с — столица, н — нож, и — игла. Кажите сами!. Где је и?.. Где је н?.. Где је с?.. А где је о?.. Ко уме ово све да каже сам?.. Ко још?.. Ко још?.. Можете ли то да утувите?..“
13. Гусле у школи
„Сад оставите и буквар и таблицу у клупу!... Седните право!.. Грујо, дај ми гусле... Груја, који је био пред вратима, оде у Радишину собу за гусле, а у деце се засијаше очи, насмеши се [108] лице и срце поче брже да куца; и сви погледаше на врата. Улази Груја с гуслама и предаје их Радиши, а сва деца упрла очи у гусле. И сам се Миљко чуди, што ће Радиши гусле. Радиша узе гусле, приђе столу и седе на столицу, па лагано поче да гуди, а сви упрли очи у њега и мува би се чула да пролети. И Груја заборавио да изиђе него стоји код врата. Онда Радиша поче уз гусле да пева:
Боже мили, чуда великога,Кад се слеже на Косово војска,Кад се слеже и српска и турска.У тој војсци девет ЈуговићаИ десети стари Југ-Богдане.Бога моли Југовића мајка,Да јој да Бог очи соколовеИ бијела крила лабудова,Да одлети на Косово равно,Те да види ону силну војску,И у војсци девет Југовића,И десетог старог Југ-Богдана.-------
-------
Радиша је лагано гудео а гласно изговарао сваку реч и реченицу, као да прича: а гусле су се јаче чуле само у паузама. А кад је мајка Југовића Бога умолила и отишла на Косово и нашла све мртво, на лицима се свих опазила голема туга. А кад је завриштало девет добрих коња, и залајало девет љутих лава и закликтало девет соколова, па мајка „тврда срца била, да од срца сузе не пустила,“ онда и у њих поче да се буди неки понос, неко јунаштво, па су све радозналији шта ће даље бити. А песма је причала даље, како је мајка покупила те жалосне живе остатке страшнога косовскога покоља па пошла „двору бијеломе“. А кад је била близу, „далеко је снахе угледале; па су пред њу биле ишетале“. Тада је „закукало девет удовица, заплакало девет сиротица, завриштало девет добрих коња, залајало девет љутих лава, закликтало девет соколова: и [109] ту мајка тврда срца била, да од срца сузе не пустила“. У ученика настаде још веће чуђење и још већи понос, да мајка може толико да трпи. А кад је ноћу вриштао Дамњанов зеленко, и мајка запитала љубу Дамњанову: „Што нам вришти Дамњанов зеленко?“ а ова јој одговорила, да он жали свога господара, што га није на себи донео, већ је и њима било тешко и очекивали су, да ће се барем сада и мајка заплакати. Али мајка и ту тврда срца била, те од срца сузе не пустила. И већ су очекивали, да мајка није марила за децу своју, за соколове своје. Али кад је Радиша запевао мало јаче, како су сутрадан долетела два врана гаврана са крвава поља Косовога и носила руку од јунака па је бацила на криоце мајци, а она је узела руку, па је обртата, превртала па снаху запитала: „Снахо моја, љубо Дамњанова, би л’ познала чија ј’ ово рука?“ а она узела руку, обртала, превртала с номе па рекла: „Свекрвице, мајко Дамњанова, ово ј’ рука нашега Дамњана, јера бурму ја познајем мајко, бурма са мном на венчању била!“ онда је жалост достигла врхунац. А кад је и мајка узела руку, па је обртала, превртала и закукала: „Моја руко, зелена јабуко, где си расла, где си устргнута! А расла си на криоцу моме, устргнута на Косову равну!“ па се надула и препукла: онда је чисто и ученицима лакнуло и само су се чули уздаси. А Миљко рече: „Е, хвала Богу, господине; није ни њој лако било!..“ А доброћудни Груја рече: „Добро је она трпела и толико. Ја не бих могао...“ Радиша онда рече ученицима: „Децо, сутра је Недеља, а у Недељу ђаци не иду у школу. Зато и ви сутра немојте доћи, него дођите прекосутра. А кад је овако лепо време, понесите буквар и таблу, само их добро чувајте!...“
14. Зачетак школе за одрасле
Осванула је Недеља. То је суднични дан у Загорици. Тада дођу кметови, па било кога не било. Али у Загорици мало има других послова у судници него понајвише доносе људи порез. А ако има каква заповест од капетана, њу Груја објави по селу, идући с брда на брдо и вичући одатле. Али овога пута било их је више него обично, и ако би кметови први пут „заседавали“ у апсани. Но сав тај свет не беше дошао да се суди, него да види школу и учитеља. Зато су кметови имали још мање посла него и други пут. Било је ту и старијих и млађих и с пажњом су разматрали сваку ситницу на школи. Прво их је зачудила леса пред вратима и чистаљке за блато. Један вели: „Куд му се и ово досети!“ А други рече: „Па ово би и ми могли да начинимо пред својим кућама.“ „Би, вала, и боље би било,“ рече му трећи. А највише су се чудили тавану, како се бели. „Међер ти овај наш Милета мајстор и по!“ рече један. „Мајстор, Бога ми, ја како! Ни они из чаршије га лепше не би ујдурисали!“ одговори му други. „Али видиш ти, како му најпре сваку рупицу замазао па после окречио, те да не пада прашина!“ рече трећи. А Радиша му додаде: „И да зими не излази топлина и не улази зима.“ „Е, право велиш, господине!“ рече му овај. А кад уђу у школу, готово се сваки прекрсти. Онда загледају клупе, сто и столицу, јер је ово први сто и прва столица у Загорици, и таблу и икону Св. Саве. А један старац се залете те се прекрсти и пољуби Св. Саву у ноге и рече: „Е, хвала Богу и Св. Сави, кад и ми дочекасмо да видимо у свом селу школу и учитеља!“ „Е хвала и нашем Књазу!“ рече други...
Тако су разгледали дуго и чудили се и „вуруни“ како се ложи изнутра, и чунковима куд [111] иде дим, и нужнику, и струганим дрвима. Онда изиђоше кмет и учитељ на доксат, а око доксата се искупише, да још боље виде учитеља. „Млад као капља!“ рече један. „Као роса!“ рече онај други. „И учен је много,“ вели трећи. „Кажу, да је био чак тамо у Швапској, на великим наукама“, рече четврти. Онда Радиша рече:
„Браћо! Господин министар, који је над свима школама у нашој земљи, чуо је, да сте ви начинили школу, па ме је пратио да учим вашу децу. И ја сам то и почео у име Бога и учићу их помоћу Божјом што год могнем боље. Али је он чуо, да у вашем селу до сад није било школе и да у Загорици нема ниједнога писменога човека. („Е, нема, господине!“ чуше се гласови). А то се и до Књаза чуло, да из Загорице нико није дошао писмен у војску, да капетан не може да прати кмету писмо у ово село, јер нема ко да му га прочита, него за свашта праћа пандура, да кмет вас не може да позива написмено, него удара на хартију печат па вам га шиље. („Е, истина је то, господине,“ опет се чуше гласови). Онда нема ко у вас ни књиге да чита, а у књиге је написано све што људи знају, и благо ономе, ко уме да их чита! („Е, право то велиш, господине; ето је исто све тако!“ опет рекоше неки). А ко уме да чита, он уме и да пише. Кад хоће ко од вас да пише писмо војнику, или што друго, он мора да иде чак у чаршију па да тражи писмена човека и да га моли да му напише, па још и да му плати. А како би било, да ви имате писмена човека у своме селу, па још и да сте сви писмени, па да не морате никога да молите?! А то ништа није тешко. Наша је књига најлакша на свету; и ко год хоће може да је изучи. Зато је мене господин Министар замолио, да не учим само ону малу децу, што ће сваки дан да долазе [112] у школу, него и вас велике, ко год хоће. И ево ја вам сад објављујем свима: да хоћу да учим свакога, ко год хоће да научи да чита и пише“. „Ама је л’ то може сваки да научи, господине?“ запатише неки. А Радиша одговори: „Сваки, сваки ко год хоће; још старији могу пре да науче и неће да забораве као деца!“
Наста неисказана радост и међусобне изјаве: и ја бих, и ја бих, и ја хоћу... А један старац, сав бео као овца, рече: „Е кад бих знао, да бих и ја могао научити, не бих жалио по мога мала!“ А Радиша му с осмејком рече: „Е, за тебе је доцкан, чико; ситна су много слова.“ И сви примише ово и насмејаше се мало доброме старцу. Поче разговор о томе, како и кад да долазе Радиши; а Радиша им рече: само Недељом и празником, кад не раде. Сад још више почеше да се радују, кад чуше ово, и одмах почеше да се јављају. И пријави се десетак њих сасвим поузданих, а међу њима Радиша виде и Милована; ови рекоше, да ће их доћи још само кад чују. Још им Радиша рече, да дођу у другу Недељу и да не морају ништа да купују, него ће им све дати он. Младићи су скакали од радости, а старији говораху: „Е хвала Богу и Књазу!“...
ГЛАВА ЧЕТВРТА
СРЕЋНО ПРОДУЖЕЊЕ ПОСЛА
1. Други дан у школи
Разишли су се сељани од суднице и разнели по свем селу глас, да ће Радиша поред свакидањих малих ђака учити и велике ђаке Недељом и празницима, и велики су се почели зачикавати с малима, који ће пре да изучи „писму“. Мали су говорили, да ће они пре, јер су пре почели и сваки ће дан ићи у школу; а велики су говорили, да ће они пре, јер су разумнији па ће боље примати.
Освиће и дан после Недеље и мали загорички ђаци су поранили у школу као и првих дана. Дан је данас био мало ветровит, али опет сув и више топао. Учионица је одавна скроз отворена и прозори затворени тек пред улазак ђачки у школу. И данас многи нису дошли „празних руку“. Кад су се готово сви искупили, Радиша рече, да стану пред вратима у ред. Онда су улазили полако и седали на своје место као и првог дана. За њима уђе и Радиша. Благо и озбиљно рече деци, да се прекрсте па да седну. Прекрсти се и он. Онда рече:
„Хоћу најпре да видим, да нисте испрљали букваре. Извадите их!... Е добро. Сад ћу да вам видим таблице!... А камо писаљке?... Камо вам [114] крпче за брисање!... Добро. Оставите таблу и писаљку у клупу а буквар отворите код ока. Нађите слова код ока!. Ко је запамтио, које је то слово?.. Какво је ово с леве а какво је ово с десне стране?.. Које је ово слово код столице?.. Које је ово слово код ножа?.. А које је ово код игле?.. А ово код евењке?.. А ово код ашова?.. Хајде један да ми покаже сва ова слова!.. Ко још може?.. Хајде, још једанпут да кажете сви заједно: о — око, с— столица, н— нож, и — игла, е—евењка, а — ашов!.. Ко може да ми каже само слова а да не помиње слику?.. Ко још!...
„Сад преврните тај лист!.. Нађите перо!... Знате ли које је то слово код пера?.. То је п — перо. Кажите и ви: п — перо!.. Нађите оно код табле!.. Знате ли које је то слово?.. То је слово т — табла. Кажите сви т!.. Нађите шешир!.. Знате ли које је то слово, код шешира?.. То је ш. А које је ово код гусала?.. То је г — гусле. Да видим јесте ли запамтили: које је ово код пера?.. Које ово код табле?.. Које је ово код шешира?.. Које је ово код гусала?.. Можете ли то да утувите?...
„Сад изнесите таблице!.. Избришите их лепо!.. Сад пишите најпре слово о! Где је о?.. Начините најпре оно с леве стране па после оно с десне!.. Сад пишите с! Где је с?.. Начините оба, и писано и печатано!.. Где је н?.. Пишите њега!.. Где је и?.. Пишите га!.. Где је е?.. Направите оба!.. Где је а?.. Начините и њега!..
„Дотле сте писали и ономад. Сад гледајте како се пише п, код пера: као и, код игле, па онда озго као заклопац. Дете и ви!.. Дете ово печатано!.. Сад пазите како се пише т, код табле. На које слово личи?.. Пишите га ви!.. Начините ово печатано!.. На шта личи оно?.. Које је ово код шешира?.. Би ли умели да га [115] направите?.. Направите га!.. Направите и печатано ш!.. Нађите г!.. Пазите, како ћу ја да га напишем! Дете и ви!.. Начините печатано г!.. На шта личи!.. Е, доста. Да ли то можете да запамтите?...
„Сад оставите и букваре и табле у клупу па седните право!.. Ја знам да ћете ви ласно запамтити, да је о код ока, с код столице, н код ножа, и код игле, е код евењке, а код ашова, п код пера, т код табле, ш код шешира и г код гусала. Него да вас пробам овако напамет, јесте ли попамтили ова слова. Ко је запамтио слово о?.. Иди га напиши на мојој табли!.. Ко је запамтио слово с!.. Иди га напиши!.. Ко је запамтио слово н?.. Иди га напиши!.. Ко је запамтио слово и?.. Изиђи на моју таблу и напиши га!.. Ко је запамтио слово е?.. Иди и напиши га!.. Ко је запамтио слово а!.. Напиши га!.. Ко уме да напише слово п?.. Иди и напиши га!.. Ко уме слово т!.. Напиши га!.. Ко зна слово ш?.. А г?.. Тако сваки може да куша сам себе, да ли је добро утувио. Које је овде (на табли) о?.. Које је а?.. Које је е?.. Које је и?.. Које с?. Које је г?.. Које је п?.. Које је т?.. Које је ш?. Које је н?.. Сад изиђите напоље да се мало одморите. Излазите редом!..“ Деца излазе а Радиша отвори сва три прозора па изиђе и сам.
Одавно је Радиша запазио, да двориште школско није уравњено како ваља и да ће му прва киша направити неприлике, особито од капије до школе. Зато је већ био смислио шта ваља да уради, те да се избави бара и блата. Зато је казао Груји, да набави једно клупче конаца, па сад размери пред вратима, где ће и докле ће да дође калдрма и обележи кочићима, па онда рече Груји, да то прекопа, а он с ђацима сиђе у реку испод брда, одакле свако дете понесе по један или два [116] камена. Деца рекоше, да има и ту иза порте читавих гомила камења што су људи скупили по ливадама, и извадили из њива па стоји на гомили, само да се змије и гуштери легу у њима. Радиша запита, да то људима неће требати; а сва деца повикаше у глас: „Не треба им, господине, ништа; они ће још волети да га однесемо.“ Онда Радиша одобри да донесу и то камење. Деца су трчала и надметала се које ће више да донесе. А Груја је слушао и копао, али није могао да сакрије своје чуђење зашто ово прекопавају, па рече: „Ево ја покварих, господине, а ти сад како знаш!“ Радиша га погледа па му благо рече: „Ниси ти, Грујо, покварио него направио. Сад ћеш видети!“ И онда узе чекић па њиме закопа и углави први камен под конац колико треба дубоко, намештајући га не полошке него усправно, да му тупља страна дође горе. Онда тако до њега други, па трећи, па четврти — све под конац и по реду и по висини. А Груја гледа и чуди се. Чуде се и деца и гледају, шта ће ово изићи и како ће бити. Јер многа не беху видела калдрму ни у вароши а камо ли у њином селу. Гледајући тако неколико Груја онда рече: „Дај сад мени, господине, да видим умем ли?“ Радиша му даде па остаде да гледа, хоће ли Груја умети. И напуни се ред. Погледаше сви, а он прав као стрела. Радиша прегледа, је ли све добро и по висини. Један камен беше изишао мало више, и он га утуца; други беше остао мало ниже, а он га подухвати чекићем и повуче навише до праве висине а доле му подметну земље. Сад Радиша прегледа, је ли добар пад, како ће вода да се слива. И ако је то могао и оком да измери, опет је волео да се и овде послужи мером. Зато за час направи од круте хартије један равностран троугао па из врха његовога повуче отвесну на [117] основицу, веза нешто тешко за конац па га обеси за врх троугла и показа: да кад троугао стоји сасвим равно, ненакренуто ни на једну страну, него положено као вода у бари или тепсији, онда конац иде по оној линији; а чим се троугао, или оно на чему он стоји, накрене, онда конац иде на ону страну, на коју се равнина накренула. Сви се почудише овој малој вештини и досетљивости и запамтише је. Онда се то учини и на другој страни и за час би крајње камење намештено и на тој страни. Сад је по тим редовима ласно било намештати и оне друге. Али је и Грују и ђаке бунило највише: што камење да се не меће полошке, с равном страном горе, него усправно! Радиша намести једну плочу полошке, као што обично сељаци мећу, па онда запита: шта ће да буде кад удари киша, па онда коњ или во назгази на овај крај, или точак од кола не погоди по средини камена него с краја? Одмах сви увидеше и рекоше, да ће она друга страна да се одигне и вода да уђе под камен, а кад се камен врати и падне, она вода прсне. „Е, ето зато, рече Радиша, само велико камење може тако да се намешта.“ Почеше и деца да траже да и она намештају. Радиша је допуштао по двојици, а он и други су гледали и поправљали, ако је ко у чем погрешио. И — за сахат два калдрма је пред вратима школским била готова. Ваљало је само још посути шљунком или песком И тога има у реци испод школе, али ко да донесе? Груја нема у чему, јер у свој Загорици нема колица. А да траже кола и волове, то је дуго. Зато Радиша запита: како ћемо за песак? Многа деца превикаше: „Да донесемо, господине“! „Па у шта ћете? запита их он. „У карлицу“, „у корито“, „у котарицу«, „у торбу“, „на ашову“! „на мотици“, „на даску па између себе“... одговараху [118] деца и домишљању не беше краја. И једва дочекаше, да им учитељ одобри. За час је и то било готово и калдрма је пред вратима школским била сасвим довршена.
Зато што је ова необична гимнастика с ручним радом за време одмора трајала подуже, Радиша није после одмора дуго задржавао децу у школи. Увео их је, поседала су и он је казао, да изваде буквар и да нађу уво, дрво, цркву и ћупу. Онда им је рекао: „Пазите, да вам покажем даље. Ово је насликан коњ, али мали (јер већи није могао да стане у буквар), те изгледа као ждребе. Али ви запамтите, да је коњ. Нађите му главу?.. Које му је врат?.. Покажите му груди!. Камо му предње ноге?.. Трбух?.. Задње ноге?.,. Реп?.. Уши?.. Очи?.. Уста?.. Може ли да вас уједе?.. Зашто не може?.. Нађите слова код коња. Какво је то лево?.. А то десно?.. Нађите то испод коња!.. То је насликан венац од цвећа. Није од лука и венац од паприке него од цвећа и лишћа, и то је лишће од дрвета које мирише. Нађите слова код венца: писано и печатано!.. Преврните и тај лист!.. Да ли познајете то с ове стране, више детета? Јесте, то је буре. По чему сте познали?.. А за шта треба буре!.. Је ли ово истинско, од дрвета?.. Нађите му слова!.. Испод бурета видите једно дете насликано. То је ђак. По чему би могли да познате да је ђак?.. Јесте, по овој торбици за књиге. Нађите слова код ђака: писано и штампано!..Сад пређите на десну страну!. Ту је нешто нацртано као кућа а није кућа, као црква а није црква. Па опет највише личи на цркву. То је турска црква, и зове се џамија. И у њих нема звонаре него се на ово дугачко пење њихов црквењак или поп што га зову оџа па виче одавде. Ово се велико зове џамија а ово дугачко зове се мунаре. Можете ли утувити, да је то [119] џамија?.. Сад нађите њена слова?.. Какво је лево а какво је десно?... А шта је ово испод џамије?.. Немојте да кажете „вес“ него фес.. Камо му кићанка?... Нађите слова код феса!.. Које је писано?.... Које је штампано?.... Сад затворите буквар!..
„Видео сам, да ће буквар у торби да вам се искоси и испрља. Зато ћу да вам дам по једно овако парче хартије (од новина), да га увијете, овако... (Показује). Ево свакоме, и сваки нек уради овако па турите и таблу и буквар у торбу!.. Сад устаните, гледајте у Св. Саву и прекрстите се!.. Реците сад овако: Боже и Свети Саво, помози нам, да здрави будемо и сутра опет да дођемо и продужимо науку!..“
2. Трећи дан у школи
Данас је било време још мутније него и јуче. Радиша је зато похитао с „учењем“ у школи још више него јуче, па је онда пустио децу на „одмор“, да доврше јучерање дело.
Прво је почео с „читањем“. Нађите око!... које је ово слово код ока?.. Како је ово о с леве стране?.. А ово с десне?.. Које је ово слово код столице?.. Нађите писано с!.. Нађите печатано!.. Нађите слово н!.. Где је н?.. Које је писано?.. Које је печатано?.. Где је слово и?.. Нађите писано!.. Нађите печатано!.. Нађите слово е!... Где је е!.. Које је писано!.. А које печатано? — Где је слово а?.. Писано?.. Штампано?.. Камо га слово п?.. А слово т?.. А слово ш?.. А слово г?..
Е сад пазите, да вам покажем даље. Ово код чаше је ч; ч — чаша. Ово код листа је л; л — лист. Ово код мачке је м; м — мачка. Ово код љуљашке је љ; љ — љуљашка. Ово код њушке је њ; — њушка. Ово код хрта је х; х — хрт. [120] Ово код жабе је ж; ж — жаба. Ово код змије је з; з — змија. Ово код рибе је р; р — риба. Ово код јарца је ј; ј — јарац. Ово код ува је у; у — уво. Ово код дрвета је д; д — дрво. Ово код цркве је ц; ц — црква. Ово код ћупе је ћ; ћ — ћупа. Ово код коња је к; к — коњ. Ово код венца је в; в — венац. Ово код бурета је б; б — буре. Ово код ђака је ђ; ђ — ђак. Ово код џамије је џ; џ — џамија. А ово код феса је ф; Ф — Фес.
Е сад пазите још једанпут сасвим из почетка. Где је о?.. Нађите га!.. Где је с?.. Где је н?..Где је и?.. Где је е?.. Где је а?.. Где је п?..
Где је т?.. Где је ш?.. Где је г?.. Сад нађите: ч — чаша, м — мачка, љ — љуљашка, њ — њушка, х — хрт, ж — жаба, з — змија, р — риба, ј — јарац, у — уво, д — дрво, ц — црква, ћ — ћупа, к — коњ, в — венац, б — буре, ђ — ђак, џ — џамија, ф — Фес. Сад пазите натраг: код феса ф, код џамије џ, код ђака ђ, код бурета б, код венца в, код коња к, код ћупе ћ, код цркве ц, код дрвета д, код ува у, код јарца ј, код рибе р, код змије з, код жабе ж, код хрта х, код мачке м, код листа л, код чаше ч, код гусала г, код шешира ш, код табле т, код пера п, код ашова а, код евењке е, код игле и, код ножа н, код столице с, код ока о. Ко би умео од вас?.. Ко би још умео?.. Ко би још умео?.. Хајде сви у глас да говорите овако: о — око!.. Нађите најпре о па онда око! Сад кажите: с — столица и нађите!.. Сад реците: н — нож, и — игла, е — евењка, а — ашов, п — перо... Хајдете сад сами тако до краја!.. Можете ли натраг?.. Ко може?.. Хајде, пробај!.. Ко још може?.. Е добро. Сад ћете да пишете слова. Извадите таблицу и писаљку!.. Избришите лепо ону страну где нема линија!.. Почните с почетка! Пишите најпре [121] слово о!.. Хајдете сад слово с!.. Сад н!.. Даље и!.. Које долази после и?.. А шта после е?.. А шта после а?.. А после п?.. А после т?.. А после ш?.. А после г? Е, дотле сте писали и јуче. А сад пазите даље. Ево како ћу ја да напишем л! Напишите и ви! А ево како је печатано! Направите га и ви!.. Ево сад м! Као л само још једно ово. Напишите га и ви!.. Сад направите ово печатано!.. Ево љ! Као л само савијено на крају. Напишите га и ви!.. Начините печатано!.. Ево њ! Као н само на крају савијено. Направите и штампано!.. Ево х! Напишите и ви!.. Направите ово печатано!.. Ево ж! Напишите га и ви!. Направите печатано ж!.. Ево з!.. Ево р!.. Ево ј!.. Ево у!.. И тако даље до краја.
Сад нек вам то стоји на таблици, а ви изиђите да се одморите!..“
Од школе до капије на дворишту школскоме била је крива узана путања и на њој једна узвишица и две рупе, у које се сливала вода од кише и градила бару, а поред пута је с обе стране био коров. Радиша опружи конац од јучерање калдрме пред школом па до капије и поби кочиће на целој дужини у висини конца. Онда тако исто уради и с друге стране, оставивши ширине толико да два човека ласно могу ићи напоредо. Онда рече Груји, да брдо откопа и том земљом затрпа оне баре и да још нанесе земље до једне шаке пред врх кочића, а он с децом пође у реку за камење. Док су они по двапут донели, Груја је одређени му посао свршио; само није био прекопао оно место, где је било брдо. Кад је и то учинио и камења већ било доста, онда Радиша опет опружи конац, да се увери, је ли све „под конац“, и поче да намешта крајње камење, које ваља најдубље да се укопа и утврди. Кад је наместио цео ред, и деци је било мило да погледају, [122] како је лепо кад све стоји овако у реду, право, и све се полако спушта капији. Онда је овако исто ваљало сад урадити и с друге стране. Сад већ и Груја потражи, да с те стране он намести, а Радиша је надгледао и упућивао га. А ђаци су доносили камење, бирали веће и додавали га, гледајући посао, који до сад никад нису видели. И за кратко време била је довршена и друга страна. Радиша сад намести први попречни ред. Он му не беше раван него испупчен. Тако сташе намештати и други ред. „А зашто овако?“ запита Радиша. „Да не буде равно,“ одговори један. „Да не стоји вода“, рече други. „Да се вода слива,“ вели трећи. И продужише све редове овако испупчено. „Да почнемо, господине, и с ове друге стране?“ запита један. Радиша се упути и на тај крај и тамо отпоче први ред. А од њега предузеше мале калдрмџије и за час се саставише. „Сад нам треба песка, господине“, рече један. „Треба“, одговори Радиша. И за час се дадоше на посао на онај исти начин као и јуче а неки су и у торбици својој носили и посипали по новој калдрми. И благословене су многе ручице, за час се калдрма доврши, и камење песком покри и заравни; и изгледаше дивно, особито кад се погледа заједно с оном јучерањом. Пошто су се деца сад умила и одморила па се мало и прихватила, Радиша рече, да стану у ред пред школу и да уђу, па отпоче овако:
„Извадите опет буквар!.. Хоћу још једанпут да вам покажем слова, да их боље утувите. Отворите код ока и нађите о!.. Кажите о — око!.. Нађите с!.. Кажите сви заједно с — столица!.. Кажите н — нож!.. Кажите и — игла!.. Даље, е — евењка!.. Даље, а — ашов!.. Даље!.. Даље!.. Даље!... Све до краја.
[123]„Сад хајде опет да их пишете, али само ова с леве стране, писана, а немојте ова печатана! (Деца пишу, а Радиша обилази све, упућује их и поправља им).
Кад су и ово свршили, Радиша им рече, да и буквар и таблицу оставе у торбу и у клупу па да седну право, и онда рече: „Кад попамтите сва ова слова и научите свако да пишете, ви ћете онда умети и да читате и да пишете. Ево да видите како. Ово је око, моје, истинско, а оно је у буквару слика. А кад се каже око, онда је то реч. И у тој речи чује се најпре о; ево о (напише га на табли). Онда се чује к, о—к—о; ево га оно к код коња (напише га до о). И онда се опет чује о; о — к — о, (и напише и њега). И ето ти га написано око, о — к — о! Сад пазите како ћемо да напишемо очи. Ово су на глави нашој очи истинске, које гледају. Њих можемо и да насликамо. А кад рекнем очи, то је реч, и ту се чује најпре о; ево га! За тим се чује ч; то је оно слово код чаше. Ево га! (и напише га до о). И онда се чује и: о — ч — и. Ево га!.. И, ето тако се пише реч очи. Хајде да напишемо нос! Би ли ко знао, које се слово најпре чује: н—о—с?.. Лепо; ево га н; то је оно слово код ножа. Шта се чује после н?.. Ево о!.. А шта се чује после о, на крају?.. Ево с: нос. Шта је ово прво (о-к-о-)?.. Шта је ово друго (о-ч-и)?.. А шта је ово треће (н-о-с)?.. Је ли тешко?... Тако ћете после сваку реч написати ласно само кад запамтите сва слова. Зато морамо сваки дан да их учимо, те да их добро запамтите. Сад устаните, погледајте у Св. Саву, прекрстите се и опет реците овако: Боже и Свети Саво, помози нам, да здрави будемо и да опет дођемо и продужимо своју науку!.. Сад узмите ствари и идите кући!...“
3. Четврти дан у школи
Тако је свршен и трећи дан у самој школи, и Радишини ђаци још нису осетили замор и досаду у школи, нити је ко кажњен ни опоменут, нити је Радиша што заповедио ни забранио.
Дошао је и четврти дан. И данас су сва деца и из најудаљенијих мала дошла на време у школу. А Радиша и данас није гледао у сат него у децу. Кад су дошла сва, он је опет рекао, да стану у ред пред школом и да полако уђу у школу. Молитва је била и данас: да се прекрсте и рекну: Боже, помози! Онда им рече, да изваде буквар и да му поређају сва слова. Огледали су и натраг, и преко реда, и појединце и сви заједно, па им онда рече, да оставе буквар у клупу а да изваде таблицу. Онда је Радиша писао слова на табли а ђаци прегледали и писали. Онда их је питао преко реда, које је које слово. Затим је казао, да пишу још један ред, а он их је обилазио и помагао им. И већ су се данас познавали и краснописци и они, који имају добро памћење. После овога Радиша рече, да оставе и табле у клупу па да седну лепо, и онда продужи:
„Ко је запамтио како се пише око?.. Изиђи на моју таблу и пробај, да га напишеш!.. Ко је запамтио како се пишу очи!.. Изиђи и напиши!.. Ко је запамтио како се пише нос?.. Изиђи и напиши!.. Е сад добро пазите, хоћу да вам покажем даље. Која се слова чују, кад се каже во? (Деца траже и погађају, а Радиша им помаже; и кад нађу први глас в, Радиша га напише, а кад нађу други о, он и њега напише). И, ето, тако се пише во. в — о. Кажите и ви: в — о, во!.. Шта се чује, кад се каже со (оно чиме се соле јела)?.. Шта се најпре чује?.. Ево да напишем с. Шта се после чује?.. Ево и о. Шта је сад ово написано?.. Која се слова чују кад се каже пас, [125] п — а — с?.. Шта се чује најпре?.. Ко зна, које јо то слово? (Код пера). Које се чује после п?.. Где је а? (Код ашова). Ево и њега да напишем!.. А шта се чује на крају?.. Ево и с! Шта је сад ово написано?.. Јесте, тако се пише пас, п—а—с. Ево ово је сат. А ово што ја рекнем, што ми изиђе из уста с — а — т, то је реч. Можете ли да познате, која се слова чују у тој речи, кад се рекне сат?.. Ево с!.. Ево а!.. Ево т!.. Ето сад написано с — а — т, сат. И тако се пише сат. А шта се чује кад се каже поп?.. Ко би то умео да напише?.. Да прочитате сад све ове речи. Шта је ово прво?.. Шта је ово друго?.. Шта је ово треће?.. Четврто?.. Пето?.. Шесто?.. Седмо?.. Осмо?.. Још једанпут, кажите прву реч!.. Другу!.. Трећу!.. Четврту! итд. Хајдете, натраг! Ко уме сам?.. Хајдете, да вас кушам преко реда!.. Сад изиђите на одмор!..“
Време се мути. Облаци прелазе преко брда загоричких и Радиша се боји, да се оно не поквари пре но што је он урадио све што треба, те да дочека јесењу кишу а за њом и снег. Зато нареди Груји, да нађе једне грабуље, а ученицима рече, да чупају сав коров око школе и поред нове калдрме па да га носе на гомилу. А кад Груја донесе и грабуље, онда покупише и онај сав шљам по земљи и однесоше га на гомилу па запалише. Онда Радиша рече Груји, да затрпа све рупе, те да се двориште изравна и да се нигде вода не задржава и гради бару, него да одмах отиче. У томе му послу помогоше и деца. Радиша је обилазио и управљао, и за неколико часова цело је двориште школско било као умивен, очешљан и лепо обучен човек. По узвишици до школе били су совралуци појединих домаћина, где су они о заветинама ручали. И око њих је било пуно корова а око плота још више. [126] Деца и то почупаше и донеше на гомилу. Било је и камења. Деца већ видоше шта вреди камен и нису га бацала. А једно рече: „Господине, да начинимо овако и до онога, што идемо напоље.“ Радиша погледа и помисли: предлог сасвим на свом месту, само да није много посла? И зађе да види, куда би стаза водила и колико би камена требало. Па како нађе, да стаза није много дугачка, а да ће бити још краћа кад се управи, а много ужа од јучерање, те ће по томе и камена и времена за довршење мање требати, то он узе конац и пружи га куда треба и рече деци, да побијају кочиће до конца. То исто учини и с друге стране. Деца узеше једно мотику а друго ашов, па једна с једне а друга с друге стране почеше прекопавати и за час се саставише на средини, а друга су већ доносила камење. И отпоче се грађење и ове потребе школске. Није прошао добар сат а и ово је било готово. Милина је била погледати сада двориште. А колико се тек изненадио кмет Миљко, кад је пред вече дошао да види, да ли су одређени људи довукли данас још дрва школи и колико. Па од милине не знаде шта друго да рекне, него рече Радиши овако: „Ти, господине, хоћеш ово да уредиш баш онако по чаршиски!“ А Радиша му рече: „Хоћу, кнеже, да спасем од блата и себе и децу, те да га мање уносе у школу; те да нам школа буде чистија. Видим, јесен је, па ће доћи и зима и пролеће, па блата и сувише, а деце доста; па ако би свако улазило с каљавом обућом у школу, онда зло: не бисмо могли ни по сата да седимо у школи, иначе бисмо се погушили!“ И ако га није добро разумео, Миљко је примио овај разлог и додао: „Е, ’вала ти, господине, на томе! Тако је где је множина“.
После одмора Радиша је прво рекао, да изваде таблице и напишу оних осам речи. Онда је [127] продужио: „Сад пазите да вам кажем још неке речи. Можете ли да погодите, која се слова чују кад се каже чело? Пазите добро како се говори: ч — е — л — о. Шта се најпре чује?.. Е лепо, ево ч; Где је ч у буквару, код које слике? (Код чаше). Шта се чује после ч, ч — е — л — о? Е је код евењке. Ево га е! Шта се чује после е, ч — е — л — о?.. Које је то слово?.. Ево га и л. Написали смо чел. Шта још треба па да буде чело?.. Ево и о. Прочитајте га сад!.. Напишите и ви чело!.. Ево ја ћу да кажем: уста. Шта се ту чује најпре?.. Које слово ваља најпре да напишемо?.. А где је у?.. Ево у. Шта сад треба: у — с — т — а?.. Јесте; ваља с. А које је то слово?.. (Где је у буквару?). Ево и с! Које слово ваља сад да напишемо у — с — т — а?.. Које је то?.. Ево и т! Које се чује после т, у — с — т — а?.. Ево и а! Ето је цела реч: у — с — т — а, уста. Напишите и ви!.. Хајдете сад да напишемо нога. Које нам слово треба најпре? (Н, код ножа). Које после? (О, код ока). А после? (Г, код гусала). А после? (А, код ашова). Ево да их напишем: нога. Напишите и ви!.. Е, доста. Оставите таблице!.. Може ли да пише онај, који не зна слова?.. А може ли да пише онај, који зна сва слова?... Ето зато и ви морате добро да запамтите свако слово. Зато опет извадите буквар!.. Да ми кажете сва слова редом!.. Хајде сад натраг!.. Да вас кушам преко реда. Нађите ж!.. Нађите ђ!.. Нађите ц!.. Нађите џ!.. Нађите ш!... Нађите т!... Нађите и!.. Нађите п!.. Нађите л!.. Нађите љ!.. Е добро. Тако можете и сами да се кушате и један другога да питате, кад сте год беспослени; и ко пре запамти слова, он ће пре да научи и да пише и да чита. Сад устаните и прекрстите се. Реците опет овако: Боже и Свети Саво, помози нам, да здрави будемо и опет дођемо да продужимо своју науку!.. “
4. Пети дан, прва киша и први час из рачуна
Још нису сви ђаци ни стигли својој кући, а облаци су се саставили и почела је лепа јесења кишица, која је трајала готово целе ноћи, и сутрадан је освануо први кишни дан. Деца су дошла као обично, али нешто мало доцније и у гунчићима, мокра и каљава. На по неком дрвету још не беше лишће опало и деца су се склањала то пода дрво, то под кош општински, а највише под стреју око школе. Пода дрвећем кисне; под кошем је прашина; под стрејом их прска вода а свуда је ветар. Деца покисла, и зима показује своје зубе. Радиша нареди Груји да мало заложи пећ у учионици, а он у ходнику укуца онолико јексера у зид по реду колико има ученика, па им рече, да стану у ред пред школом, где је већ била и леса намештена, да избришу ноге и на леси и на чистаљкама, па да улазе полако, све по двојица, да торбу и гуњче обесе о јексер и уђу само с букваром и таблицом. А да би боље нашли где је чије, вешали су редом. Учионица је таман онолико била загрејана, колико је топла била јуче. Зато нити је деци било зима ни врућина. Осећала су и кожом, да је овде сад најбоље.
Уђе и Радиша и рече деци, да устану и да се прекрсте и да рекну: Боже, помози!“ По том отпоче „настава“. Која се слова чују, кад се рекне око? Која се слова чују кад се каже очи? Која се слова чују кад се каже нос?.. Која се слова чују кад се каже во?.. Која се слова чују у речи со?.. Која се слова чују кад се рекне пас? Шта се чује кад се каже сат?.. Која се слова чују кад се рекне поп?.. Шта се чује кад кажем з — е -ц?... Ко би то умео да напише?.. Изиђи и напиши! Шта се чује кад кажем в — у — к? Ко уме то да напише?.. Изиђи и напиши!.. Која се слова [129] чују у речи грм!.. Ко уме да напише?.. Изиђи и напиши!.. Ево ово је истинско уво; а оно је у буквару насликано; а ово што се рекне, уво, то је реч. Која се слова чују ту, у — в — о?.. Ко уме да напише уво?.. Изиђи и напиши!..
Извадите таблице!.. Избришите их лепо!.. Нишите прво ове речи с табле!... Сад пишите опет само слова, те да их боље запамтите! (Ученици пишу, а Радиша им прегледа и упућује их у седењу, држању главе, писаљке и таблице и у писању појединих слова).
Кад су и ово свршила, Радиша рече деци, да оставе и таблицу и буквар у клупу па да седну право. Онда извади један табак круте хартије, на којој беху изграђене све саме тачке колико ораси и све по десет у реду, па рече: „Ово сам вам направио за бројање. У овом једном реду има десет ових црних орашчића или тачака. У овом другом опет има десет. Ко има два ова реда, он има два — десет или двадесет. У овом трећем реду је опет десет. Ко има три ова реда, он има три — десет или тридесет. И у овом четвртом реду је десет. Ко има сва четири ова реда, он има четир — десет или четрдесет. И у овом петом реду је десет. Ко има свих ових пет редова, он има пет — десет или педесет. И у овом шестом реду је десет. Ко има свих ових шест редова, он има шест — десет или шездесет. И у седмом реду је десет. Ако ко има свих ових седам редова, он има седам — десет или седамдесет. И у овом осмом је десет. Ако неко има свих осам редова, онда он има осам — десет или осамдесет. И у овом деветом реду је десет. Ако неко има свих ових девет редова, онда он има девет — десет или деведесет. И у овом последњем је десет. Ко има све ово, он има десет — десет, десет десетака, десет десетица [130] или сто. Колико дакле свега има овде ових тачака?.. Колико их је у једном реду?.. Колико их је у ова два реда?.. Како се каже кад има три реда?.. Колико је у четири реда?.. Колико у пет?.. Колико у шест?.. Колико у седам?.. Колико у осам?.. Колико у девет?.. А колико у свих десет?.. Сад ћу ја свакоме да дам по једну оваку бројаницу. (И даје им, само на мањем картону). Нађите прву десетку!.. Пребројте, да ли истина има десет у њој!.. Сад нађите другу!.. Пребројте и ту!.. Ако узмете обе, колико ће бити у њима?.. Нађите трећу!.. Пребројте и у њој!.. А колико је у све три?.. Нађите четврту. Пребројте и у њој!.. Има ли десет?.. А колико је у све четири десетке?.. Нађите пету!.. Колико је у њој?.. Уверите се, је ли истина!.. Колико је у свих пет редова?.. Нађите шести ред!.. Видите има ли десет?.. Колико је у свих шест редова?.. Нађите седми ред?.. Колико је ту?.. Колико је у свих седам?.. Нађите осми!.. Колико је тачака у осмом реду?.. Видите, да ли је добро!.. А колико је у свих осам редова?.. Нађите девети ред!.. Колико је ту?.. А колико је у свих девет редова?. Сад нађите десети ред!.. Пребројте, да ли је и у њему десет!.. Колико је у свих десет редова?.. Е, добро. То ћу да вам оставим, да метнете у буквар па ћемо и други пут, а можете и сами овако да бројите. Сад ћу да вас пустим да се одморите, али напоље немојте ићи без гуњчета. Будите највише на доксату и под стрејом... За тим је Радиша отворио све прозоре и метнуо два — три дрвета у пећ па и он изишао напоље.
Са свих страна на школи је била велика стреја и деца су имала где да се склоне од кише, само је незгодно, било што их је прскала вода са земље. Једно дете рече, да би добро било „и овуде да направимо онако.“ А Радиша му [131] благо одговори: „Здравље, Боже, па можемо и туда. Је ли добро онако?“ „Добро, господине; ено како идемо па се нигде не укаљамо!“ одговорише готово сви.
После четврт сата Радиша рече Груји, да затвори прозоре, а мало после рече деци, да стану у ред пред школом. Улазећи у ходник деца су скидала гуњчиће и вешала их о јексере код торбе па улазила у школу и седала на своје место. Уђе и Радиша. Па како су деца мало имала кретања за време одмора, то он нареди да изиђу с места и да се разреде по школи тако, да се рукама не могу додирнути. Онда им рече, да стану право и да руке пусте низа се. „Сад пазите, рече Радиша, љуљаћете руке напред и натраг, овако (показује), али ћете сви заједно овако: Напред! — Натраг! — Напред! — Натраг! — Напред! — Натраг! — Доста. Сад пазите, ја могу да казујем другојаче. Ја могу да бројим један — два, а ви да љуљате руке, на један напред, а на два назад! Дете да огледамо и тако: Један! — Два! — Кад пружите напред, гледајте да вам стоје равно, а кад их љуљате назад подигните их колико год можете. Хајдете још мало: Један! — Два!— Један! — Два! — - -Хајде сад, да дижете руке у страну, овако, положено, и кад ја кажем један, ви подигните, а кад кажем два, ви спустите. Један! — Два! — Један! — Два! — Један! — Два! — — — Опружите руке напред! — Сад их раширите! -— Саставите! — Раширите! — Опет саставите!— Раширите! — Спустите! — — Хајде сад полако овако да се пропињете на прстима: Један! (Подигните се). Два! (Спустите се). Један! — Два! — Један! — Два! Сад ћете да радите само главом. Окрените главу на десно! — Окрените главу на лево! — На десно! — На лево! — На десно! — На лево! — Доста. Дигните [132] руке више главе, овако! (Показује). Сад се тако устурајте назад! — Сад се полако вратите и сагињите напред! — Опет се усправите! — Сад се накрећите на десну страну колико год можете! — Сад на леву! — Спустите руке! —- Хајдете само очима. Погледајте доле! — Горе! — Десно! — Лево! — Још једанпут. Сад идите на место! — Овако се уче војници. Али је ово за свакога добро, особито за децу. Од овога боље расту и јачају. Зато ћемо ми чешће овако да радимо. Само не треба много да запињете. Али опет није добро ни ко не запне нимало него ради млитаво. И ко ради, боље расте и јача, него онај који не ради. Зато и ви радите што год више можете. Јер здравље вам је најглавније, а и снага треба човеку за сваки посао. А кад је човек здрав и јак, он се и по мраку не боји.
„Сад ћете опет да пишете сва слова, те да их боље запамтите. Изнесите и буквар и таблу!.. Писаћете и рукописна и ова штампана или печатана с десне стране. Почните редом!“.. Деца пишу, а Радиша обилази и поправља им. Дуго су тако писала и печатана слова цртала. По нешто је Радиша и на својој табли показивао, да сви виде. А кад је опазио, да већ почињу да се заморавају, он им је рекао да оставе и да седну усправљено.
Онда рече: „Сад ћу нешто да вам причам. Ми смо у Загорици. Око Загорице су друга села. До тих села су опет, свуд наоколо, друга села, а до њих опет друга и тако даље. Има ту и великих села и малих села; а има и великих градова, вароши или чаршија. Највећи је наш град сада Београд, где седи наш владалац, који се зове „Књаз“ или Кнез Милан. И у свима тим селима и градовима или варошима живи наш народ српски, живе Срби. Тако иде донекле. А [133] после дођу села и градови где живи друга вера и други народи, и ми се с њима не разумемо. Они не говоре као ми, а ми не говоримо као они. И тако ћете одмах по говору познати туђу веру и други народ. Онда морамо или ми да учимо по њински или они по нашки да говоримо па да се разумемо. И тамо већ није српско. А докле се год српски говори, дотле је српско. Српскога народа има далеко одавде на све стране, и све се те земље, где он живи, зову српске земље и зна се докле захватају; и по свима њима нама је милије да путујемо него по туђим земљама. Јер свуда чујемо српски говор: свуда су имена и презимена српска; свуда људи славе славу; свуда певају и причају о Краљевићу Марку и поносе се Милошем Обилићем; свуда знају за Светога Саву, и свуда се певају исте песме, само мало друкчије. Има песама које се певају о слави и о свадби, а има их које се певају путем, у пољу, на њиви и код оваца, и најпосле има песама гусларских, које се певају уз гусле. Оне највише опевају поједине јунаке и зато се и зову јуначке песме. Гусле има сав српски народ, а у другог их народа нема. Зато ми и волимо гусле. Оне су сачувале многе песме наше, а у песмама се сачувало много причање о јунацима и ратовима нашим с Турцима и другим народима. Ево слушајте, шта прича ова песма!..“ Па узе гусле и отпева Боланог Дојчина. Деца нису скидала очију с Радише и гусала. А кад Дојчин и онако болан устаде и почини онолика јунаштва, деца су се чисто поносила што је он био Србин и што је Србин такав јунак; а кад је Радиша завршио песму: „То изусти а душу испусти,“ свима је необично жао било.
Свршио се и овај дан учења и Радиша је пустио децу кући.
5. Шести дан и прво читање. Мале калдрмџије опет на послу
Освитао је Петак. После јучерање кише данас је било опет лепо сунце, али хладно, те је Радиша наредио, да се опет школа мало подложи, а деца при улазу обесе гуњчиће у ходник о јексер. Пошто су се „молила Богу“ као и јуче и села, Радиша је рекао, да изваде буквар и да отворе код ока. „Сад добро пазите, рекао је деци, „до сад смо казивали и писали само ова слова код слике, с леве и с десне стране; а сад ћемо да читамо и ове редове доле, испод слике. Зато добро пазите. Испод ока нема ништа. А испод столице ево три речи. Пазите, да их читамо. Прво је ос. То је оно што се зове осица или зоља, а неки кажу оса, а неки веле ос. И, ето, то је о — с, ос. Кажите и ви: о - с, ос!.. Можете ли да утувите?.. Сад нађите ону другу реч!.. Може ли ко да прочита?.. Јесте то је со, оно чим се соле јела и што сте ви јуче писали. Реците сви: с — о, со!.. Нађите ону трећу реч!.. Пазите на слова у њој; с — о — с, сос. То ви не знате шта је, јер нема у вас. А по варошима се тако зове једно јело. Кажите сад сви: с — о — с, сос!.. Јесте ли запамтили?.. Ко може да каже сам све три ове речи?.. Ко још?.. Добро. Сад нађите оне редове испод ножа!.. Пазите: о — н: шта је то?.. Јесте, то је он, кад кажемо за некога, који није овде, те да му кажемо ти, а ми онда кажемо он; а ако је женско ми кажемо она, а ако је дете ми кажемо оно. Ево одмах друга реч: о — н—о; шта је то?.. Он, то је човек, а оно, то је дете. А шта је ово треће: н — о — с?.. Јесте, то је нос. То сте писали. Кажите и ви: н — о — с, нос!.. Хајде опет прву!.. Дете другу!.. Трећу!.. Ко може сам?.. Је ли тешко?.. Нађите сад оно испод игле!.. Пазите: с — и — н. Шта је то?.. Јесте, [135] то је син. Знате кад се каже: отац и син, или син и мајка. Ето, то је син, с — и — н. Кажите сад сви: с — и— н!.. Нађите ону другу реч: н — о — с — и. Шта је то?.. То је носи, носи нешто, носи дрва, носи мајка дете, ђак носи књиге... Кажите сад и ви: н — о — с — и, носи!.. Пазите трећу реч: с — н — о — с — и. Шта ће то да буде?.. Ко сноси?.. Шта сноси?.. Јесте; и вода сноси земљу и ђубре у низине, а и људи могу да сносе нешто низ брдо, а могу да сносе и велике болове и невоље. Прочитајте сви: с — н — о — с — и, сноси!.. Даље, н — и — с — и. Шта је то?.. Ето, само се каже: н — и — с — и, ниси...
„Је ли тешко?.. Е видите, овако полако можемо да читамо све ово испод свих слика, само кад знамо слова. А сад нећемо више. Него изнесите таблице, да пишете сад све ове редове што смо их прочитали!“ (Пишу, а Радиша надгледа и упућује).
Желећи да се користи лепим временом и да доврши започети посао око школе, Радиша је навлаш данас пустио децу на одмор мало раније. А чим су изишли, он је узео конац и пружио га више школе, где се вода највише задржавала. Ту је морало нешто земље и да се откопа, па опружи конац пун метар далеко од зида с нагибом на северну страну. Дотле деца већ почеше да доносе камење и Радиша поче да удара оно крајње испод конца. Онда поче ред од овога реда зиду, опет с потребним нагибом за сливање воде. Деца рекоше да је добро да има конца и поред зида, и Радиша прими ово па онда поче ред и с друге стране. А мали зидари продужише посао и с једне и с друге стране, а Радиша је само надгледао. Други су се надметали у доношењу камења и песка. А да би своје мале помагаче упознао још с једном справом, Радиша нареди [136] Груји, да преструже с обе стране једну облицу дугачку деци до груди па да је на једном крају проврти и кроз рупу провуче једно дрво колико оклагија. Онда показа деци, како се овим набија камење у калдрми те да се чвршће држи, особито оно, које је остало више но што треба. Деца једва дочекаше ову нову справу. Радиша се само постара да их упути, како да рукују њоме те да не потуцају ноге, и предаде им је, а они почеше да се грабе ко ће пре да је узме и убија камење у калдрми. „Да направимо, господине, још једно!“ повикаше деца, и кад Радиша одобри, она дохватише тестере, да сама стружу. Али се Радиша побоја, да га не покваре, те рече Груји, да им он преструже; а затим они провртеше рупу и ударише дрво за држање. И, ето их две туцаљке. Дотле је и тротоар под стрејом био готов и посут песком. Сад дођоше на ред и туцаљке. И доврши се калдрма лепша и од ономадашње. „Хајде, господине, тако да начинимо и с ове друге стране!“ предложи један. Радиша погледа: време лепо, посла није много; земља нема да се откопава нигде, него још негде мало да се наспе, а камена већ има доста; па узе конац, опружи га и рече: дајте кочиће и бележите! Нагиб је овде био још већи, те Радиша није ни морао да се послужи својом „либелом“. За непун сат доврши се тротоар и на овој страни и туцаљке су радиле с обе стране. Сад Радиша рече да се одморе мало и да једу.
После „одмора“ Радиша рече, да изваде буквар, те поново прочиташе све оне редове, што су читали мало пре, и показаше понова сва слова и писана и печатана, па онда рече, да оставе буквар а изнесу оно, што им је јуче дао за рачунање. Онда узме ножице и свакоме исече ону стотине на десетице, па онда рече: „Метните [137] сад све ове десетке на једну гомилчицу!... Узмите једну (а оне друге нек стоје)!.. Колико сте узели!.. Узмите још једну!.. Колико сте узели?.. Узмите још једну!.. Колико је у вас?.. Сад узмите још једну!.. Колико сте узели?.. Узмите још једну!.. Колико сте узели?.. Узмите још десет!.. Колико вам је сад у рукама?.. А колико нисте узели!.. Узмите још једну?.. Колико је у вас?.. А на клупи?.- Узмите опет десет!.. Колико сте узели, а колико је остало?.. Узмите још!.. Помешајте опет све у једно и метните на клупу!.. Узмите опет десет!.. Колико сте узели?.. А колико је онамо остало?.. Узмите још десет!.. Колико вам је сад у руци, а колико је на клупи?.. Узмите још десет!.. Колико вам је сад у руци, а колико на клупи?...“ Овако докле у руци не буду све а на клупи ништа. Сад обрнуто. „Метните једну на клупу!.. Колико је на клупи а колико је у руци?.. Метните још једну на клупу!.. Колико је сад на клупи а колико у руци?...“ Овако докле све не буду на клупи а у руци ништа. Онда рече: „Ево, ја ћу сваком да дам по један лист хартије, па ћете ви ове десетке да завијете овако (показује), те да их не погубите. Сад их оставите у буквар а буквар и таблицу у торбу па устаните. Реците опет: Боже и Свети Саво, дај да здрави будемо и опет дођемо да продужимо науку!...“
6. Седми дан, продужење свега и подела слова на дугачка и кратка.
Сутра дан у Суботу опет је било лепо време само мало топлије него јуче. Кад су се сви били искупили Радиша нареди, да уђу по реду, који је већ усвојен. Онда најпре рече деци, да изваде таблице и да окрену ону страну са црвеним линијама.
[138]„До сад нисте писали на тој страни, а сад ћемо да пишемо на њој. Ево и ја сам окренуо ту страну. Гледаћете у ово што ја пишем! (Напише о). Које је ово слово?.. Напишите га и ви!.. (Напише с.) Које је ово слово?. Напишите га и ви!.. (Сад напише н). А које ово слово?.. Напишите га и ви!.. (Напише и). Које је ово слово?.. Напишите га и ви!..“ Овако све до краја. Кад су исписали сва слова, онда Радиша рече:
„Одавде видите, да се нека слова пишу само у овом узаном реду, а нека иду и горе, у овај широк, а нека доле, до ове доње линије, а ова два ђ и ф иду и горе и доле. Зато хајдете сад да их издвојимо. Хајде да испишемо прво сва ова мала, у узаном реду. Ево и ја ћу: о с н и е а п т ш г ч л м љ њ х ж з к. Сад да напишемо ова што иду доле: р ј у д ц џ. Сад она што иду само горе. Њих има само три: ћ в б. А и у горњу и у доњу иду само ђ и ф. Ево их!... Поређајте ми сад ова мала, у узаним линијама!.. Поређајте она, што иду доле!.. Колико их има?.. А која иду и горе и доле?.. Можете ли то да запамтите?.. Нек вам стоји то на табли, да боље запамтите. Извадите оне десетке за рачуњање!.. Извадите их из хартије!.. Ставите их на клупу једну до друге!.. Узмите једну!.. Колико их је остало на клупи?.. А како се каже кад има девет десет?.. Узмите још једну!.. Колико вам је сад у руци?.. А колико је на клупи?.. Узмите још једну десетку!.. Колико има у руци, а колико је на клупи?..“ (Овако докле не поузимају све. Онда обрнуто, да се све по десет оставља на клупу). „Уредите на клупи све по две!.. На колико места има по две?.. Уредите све по три заједно!.. На колико места има по три?.. Уредите све по четири!.. Колико има четворака?.. Уредите по пет!.. Колико је петица?.. Уредите по шест!.. Колико је [139] шестица!.. Колико је седмица?.. Колико је осмица?.. Деветица?.. Сад завите у хартију и оставите!... Да се одморите!..
За време одмора деца сама предложише, да доврше и последњу, западну страну калдрме испод стреје школске, Радиша је и сам на ово мислио, па му ова жеља његових ученика добро дође. Одмах узе конац и учини све што је требало, те да мале калдрмџије отпочну посао и доврше започето дело. Брзо су опет сви били на послу.. Радиша запита: да се не љути ко за камење? Један рече: „Јок, господине; сви воле што им требимо ливаду“. А један додаде, да је Недељко, са чије су ливаде ономад однели читаве три гомиле, рекао: „Хвала учитељу и ђацима, што ми отребише ливаду од камења: не бих га ја изнео још десет година“. И за један сат мало јаче била је довршена и ова страна. Милина је деци сада било погледати лепу калдрму свуд око школе, све под конац и посуту песком, а све дело руку њихових. Сад се одморише и мало поткрепише јелом, па онда опет уђоше у школу, да продуже „науку“. Радиша рече:
„Хоћемо сад да погађамо: која се слова чују, кад се рекне која реч. Који се гласови и слова чују, кад се рекне: жена?.- Ко би умео да напише сва та слова?.. Изиђи и напиши их на мојој табли!.. Која се слова чују кад се каже: дете?.. Ко уме да их напише?.. Која се слова чују кад се каже: ђак?.. Ко уме да их напише?.. Шта се чује кад дете каже: мама?.. Ко уме да напише мама?.. Шта се чује кад дете каже: тата?... Ко уме да напише тата?.. Која нам слова требају кад хоћемо да напишемо коњ?.. А за козу?... А за јаре?.. А за теле?.. А за пиле?.. А за маче?.. А за куче?... Извадите табле па да напишете све ове речи, с оне стране где нема линија!.... [140] (Деца пишу, а Радиша обилази и помаже им). А кад су ово довршила, Радиша им рече, да је сутра Недеља и да неће доћи у школу, него да дођу прекосутра.
7. Први дан за одрасле у школи
Од Недеље до Недеље доста је било времена, да се у маленом селу Загорици и до последње и најудаљеније чобанске колибице распростре глас, да ће учитељ да учи „писми“ и велике, који хоће. И све се само питало с чуђењем: да ли и велики могу да је изуче, јер су многи веровали, да не могу; али су други опет наводили, како је тај и тај из тог и тог села научио у војсци; и сви, који су у Недељу били код суднице, причали су, да је и учитељ рекао, да могу. И то је доста било, па да се идуће Недеље искупи код школе око двадесет младића од 15 па до 20 година, а неки су имали и више. Оволики број је просто запрепастио Радишу. У доба, кад на другом месту људи силом дају у школу и малу децу, оволико младића добровољаца у школи дошло да научи само да чита и пише, доиста је добар знак. То је знак, да људи у овом селу умеју да цене књигу и науку и да су они заслуживали школу... „Ово је друга моја војска, с којом ћу ја, ако да Бог здравља, још пре ступити у борбу противу нашега највећег непријатеља: незнања и неумешности него и с оним малима!..“ мислио је Радиша у себи. Али су се и ови добровољци изненадили, кад су дошли школи. Нова стаза од капије до школе попођена каменом, посута песком, уравњена свуда једнако а права као стрела; а таква иста само мало ужа, од школе до нужника; а пред школом за добру собу и свуд око школе за добар корак далеко од зида калдрма као у чаршији; и све право под конац и равно, а нагнуто, да се нигде вода не може [141] задржавати. Све су то они загледивали и чудили се ко то начини, кад у њином селу нико то не уме; а кад им рекоше, да су то градила деца, они никако нису веровали. Загледавали су и туцаљке, и кочиће, и конац, и Радишину „либелу“ од круте хартије; и за све су се запиткивали: шта је то и шта ће му то? За њих је новина била и дунђерско тестере, и ногари, и леса пред вратима, и чистаљке за обућу, и свака ситница. И цело им је двориште, заједно с његовим совралуцима, изгледало као поварошено. А кад Радиша изиђе и озбиљним им гласом рече: „Добро јутро, момци! Добро сте дошли!“ сви заћуташе и нису очију скидали с њега. Радиша онда продужи: „Хоћете ли да учите?“ А сви у глас викнуше: „Хоћемо, господине!“ — „Е, онда хајдете да вас, у име Бога, уведем у школу! Ходите вас двојица најмањих овамо напред!.. Сад вас двојица!.. (И тако дање, док двојица највећих нису дошли најпосле). Сад пођите тако у реду за мном...“ И онда је и њих посадио у клупе тако, да су мањи били у предњим клупама а већи у онима по зади. Младићи су загледивали и школу, и клупе, и Светог Саву, и таблу, и Радишу, и нису знали у шта пре да погледају. Просто им се чинило, да улазе у неку светињу, у којој је Радиша првосвештеник. Радиша сад и њима рече, да устану, да погледају у Светог Саву и да се прекрсте па да седну. Поседаше и настаде тишина, да би се мува могла чути чак гамо негде у крају. Онда и Радиша седе па отпоче овако:
„Кад сте дошли да учите, онда сте и ви моји ђаци. Оно су ми сваки дан мали ђаци, а ви сте ми велики ђаци. Па и ако мали ђаци долазе у школу сваки дан, ја се опет више надам од вас великих ђака. Велики прво много лакше разумеју него мали, а друго они много боље памте, јер [142] мала деца лако заборављају и оно што науче. Уз то још одрасли више осећају да им треба да умеју да читају и пишу, па се више и труде, а јачи су те више и могу да ураде. Има много људи, који су у детињству ишли у школу, па су после све заборавили; а нема ни једнога, који је после, као младић или човек, научио да чита и пише па заборавио. Немојте дакле да се бојите, да нећете моћи да научите. Напротив, ви ћете све примити још лакше него она мала деца и боље ћете утувити.
„Најглавније је, да научите да читате и пишете. А нема књиге, коју је лакше изучити од наше. Сваки се народ више мучи да изучи своју књигу а његова деца још више. Па опет има народа, где нема ни једнога јединога живога неписменог човека, него сви умеју да читају, па чак и женске. А кад једанпут човек изучи књигу, онда му је отворен цео свет и сва наука. Све што људи знају и што су сазнали од како је човека на земљи, све је то написано у књиге; и ономе, ко уме да чита, отворено је то благо, да не зна шта ће пре да узме. И онда ти народи другојаче и живе. Све је у њих учено и сваки се учи сваки дан све више. Учи се сам, читајући књиге, јер су му оне после најбољи учитељи.
„На првом месту, у књигама се учи о разним болестима и на људима и на стоци: откуд долазе, како се шире, како убијају наше здравље па и сам живот, како се од њих чува и како се лече. То сви читају, сви знају и сви се боље чувају, те мање и болују; ако се ко и разболи, он се пре излечи, те мање тако света и умире. А чим је мање боловања и умирања, свет више живи па више и уради, и с тога је и имућнији. А кад је имућнији, онда може боље и куће да гради и боље кућевне угодбе да има, боље да се одева, [143] боље да се храни, више да учи и научи, више да зна откуда смо и шта је било с нама, шта су наши стари грешили а шта су паметно радили и тако даље.
„У књигама има и како се земља боље ради, те да више рода донесе и тај род да буде бољи. Земља, веле, мора да има то и то па да добро роди, а ако нечега од тога нема, онда неће да роди. А чим јој дамо оно чега нема, она одмах буде родна и на њој роди све. Отуда је ђубрење или гнојење. Зато и ви знате; али ви знате само за оно ђубре из кошара, од стоке. Међутим има земаља, на које ви можете трпати тога ђубрета колико хоћете па све залуд. Тој земљи треба друго ђубре. Ви ћете се зачудити кад вам кажем, да тој истој њиви, којој не помаже обично ђубре може помоћи песак и друга земља. У тих народа има фабрика и читавих трговина с ђубретом; па онај, који хоће да нагноји њиву, узме мало земље с те своје њиве и однесе је па каже: Ову ћу њиву да нагнојим; дајте ми ђубрета за њу. Они прегледају земљу па му кажу: у овој твојој њиви нема тога и тога: или смонице, или пескуше, или иловаче, или црнице, или чега другога: и њој треба то и то, и толико и толико; и то му даду; а кад је он тиме нађубри, она мора да му роди и то много. Још га питају: Шта ће да посеје на њој, па му према томе и даду ђубре. Друго му даду за пшеницу, а друго за кромпир или детелину. Они знају и од које хране стока има највише млека, од које се гоји а од које само добија снагу за рад. Они и не ору више воловима и коњима, и не копају и не жњу својом снагом и својим рукама, него машинама. Машина им и ливаде коси, и сено купи, и жито врше и веје — све машине, а човек само управља. Лако ћете разумети, да ће ту и много више да се уради [144] и много брже, те се све на време уради, а не стоји њива непоорана и незасејана у пролеће по неколико недеља, а у лето жито непожевено и трава непокошена опет по неколико недеља, те презри, поцрни, опадне, па и пропадне. У књигама има и како се воће калеми, чува, бере, оставља за зиму, прерађује и продаје, те да се за њега што више добије. О, да знате само, колико врста јабука има, колико крушака, колико других воћака, које би могле да роде и у нашој земљи, па и овде у вашем селу, само да умемо да их садимо и калемимо, па силне паре да узмемо за њега! Један је учен човек рекао, да би у нас воће могло да плати сав порез и да претекне још толико. А један је странац рекао, да би у нашој земљи могло да роди жита за седам краљевина, само кад бисмо умели да радимо земљу како ваља. На парчету земље, где ми добијемо један товар, они добију седам товара... И све је то записано у књиге па људи читају, знају и тако раде. У књигама има записано и како се стока боље пати, храни, чува и гледа, те да волови вуку пет пута тежи товар а краве да дају десет пута више млека, и кокошке да носе десет пута више јаја сваке године. Ја сам видео краве, које дају сваке муже по пуну ведрицу млека; а видео сам кокошке, које носе крупна јаја као ћурећа и снесу их у години по сто педесет до двеста. У књигама има како се пече креч, како се и од које земље граде цигле, ћерамида, цреп, лонци и друго посуђе, како се гради стакло и порцулан, шећер, хартија, и све што људи умеју да направе; и ко год хоће да постане мајстор за нешто од овога, он не може док не узме те књига и не види шта пише у њима. У књигама има и чега у земљи има, и како се то вади, и шта се од њега гради; и шта расте на земљи и за шта је шта, и шта живи на земљи [145] и шта је од тога за човека корисно а шта штетно. У књигама има и о небу, Сунцу, Месецу и звездама, о Богу, о свецима, о разним верама и народима, о свима царевима, краљевима и јунацима — о свему, свему, што човек зна, што је запамтио и измислио. О, само да можете видети, колика је наука о машинама! Ви сте чули да данас машине вуку кола, машине вуку лађе, машине мељу брашно, машине ткају сукно и платно, машине плету чарапе, машине и пишу и печатају књиге, машине раде све што су некад људи руком радили. И машине у сваком послу све више одмењују човека; а он се све више измиче и остаје да заповеда и управља машинама. Само да уђете у једну Фабрику или радионицу машинску, па да вам памет стане. Ја сам својим очима видео једну машину (у Кристалној Палати у Лондону), у којој се на једној страни метне вуна, а на другој страни чекаш од ње готове хаљине, какве год хоћеш! И то све буде готово за непуних осам сати!...
У науци дакле има правих чуда, а сва је наука у књигама. И кад вам кажем још, да су пре људи телеграфирали жицом а сад покушавају, да се разговарају преко жице из једне вароши у другу и из једне земље у другу, и још траже, да то буде и без жице; и кад вам још поменем, да људи данас најтачније могу да измере, колико има од Земље до Месеца, од Земље до Сунца, и колики је Месец а колико је Сунце, и ако је Сунце толико далеко од Земље, да би куршуму из пушке или ђулету из топа требало више од девет година па да са Земље стигне на Сунце: онда ћете макар приближно моћи да замислите колико је науке у књигама и колико вреди учити и изучити књигу. Она нам је мало тешка у почетку, док је не изучимо, а после нам је најбољи учитељ.
[146]„Ето, зато сте ви пуно права имали што сте дошли да учите, да научите да читате и пишете. А за то никад није доцкан. Ви сте чули, да људи кажу, да се човек учи док је жив. Тако и јесте. А ви још нисте зашли у године, у којима би теже памтили, него сте још у добу младости, таман мало јачи од оне мале деце, те боље и да поднесете оне напоре у долажењу до школе и да у школи све боље разумете и боље тувите.
„Сад ћу вам дати прву књигу, из које се учи читање, а то је буквар. Ево свакоме по један... Сад ћу да вам дам по једну оваку хартију, те да га завијете, да га не испрљате. Завите га овако... Сад отворите код првог листа!.. Нађите, где је насликано око!.. Е сад добро пазите: ово код ока је слово о. Има их два. Једно је с леве стране а друго с десне. Ово је с леве писано руком и тако се пише; а оно је с десне стране печатано или штампано, као што се гради по књигама, које нису руком писане. Би л’ могли да утувите то слово? Оно је округло као око, а лако му је запамтити име: о — око, око — о. Сад нађите оно испод ока. То је чаршилиска столица; а ово поред ње је слово с, с — столица. Ово лево је писано с, а ово десно је печатано. Ласно ћете га запамтити: личи на срп, ето с — срп, с — столица. Сад превните тај лист! На њему, ево горе, познаћете нож, насликан. То код ножа је слово н, н — нож; и ово с леве стране писано је н, а ово с десне је печатано. Познаћете и ово испод ножа. То је игла. Ено јој уденут конац. А ово код ње је слово и, и — игла. Ово је лево писано и а десно печатано и. Ово је евењка, и код ње је слово е; ово је ашов, и код њега је слово а; ово је перо, и код њега је слово п; ово је табла, и код табле је слово т; ово је шешир и код шешира је ово слово ш; ово су гусле, и [147] код њих је слово г; ово је чаша и слово ч; ово је лист и слово л; ово је мачка и слово м; ово је љуљашка и слово љ; ово је њушка и код ње слово њ; ово је пас хрт и код њега је слово х; ово је жаба и слово ж; ово је змија и слово з; ово је риба р; ово је јарац и слово ј; ово је уво и слово у; ово је дрво и слово д; ово је црква и слово ц; ово је ћупа и слово ћ; ово је коњ и слово к; ово је венац и слово в; ово је буре и слово б; ово је ђачић и слово ђ; ово је турска црква и зове се џамија, а ово је поред ње џ; ово познајете да је фес и ово је код њега слово ф. И то су вам сва слова. Више их нема. Свега их има тридесет. И кад ових тридесет слова запамтите, ви ћете умети да пишете и да читате сваку књигу. А да ли је то тешко?...
Сад изиђите напоље, да се мало одморите, па ћу вас после опет зовнути“...
За време одмора Радиша је пописао све ове своје ђаке и са сваким се поразговарао: из које је мале, којим путем иде кући, има ли да прелази много река и потока, како ће му бити зими, може ли долазити кад је велики снег, колико њих има у кући, воле ли и они да он долази у школу, ко највише воли и зашто, ко не воли, колико кућа има у њиној мали и јесу ли све задружне и тако даље. Ово је Радиши била драгоцена грађа за познавање села свога, а у исто време упознао се боље и с појединим ученицима. А ови су се „ученици“ више приближили њему.
После читавог сата одмора Радиша их позва, да уђу. Опет су стали пред врата и улазили редом. Кад су сви ушли и поседали, Радиша настави:
„Извадите буквар!.. Отворите га код ока!.. Мало пре сам вам казао, да има свега тридесет слова, и кад њих запамтите, ви можете читати сваку књигу и писати што год хоћете. А да би [148] их лакше запамтили, код свакога слова стоји по једна слика, те да вас подсећа на то слово. Ето слика око подсећа вас на слово о, о — око; слика столица на слово с, с — столица; слика нож на слово н, н — нож; слика игла на слово и, и — игла, и тако даље. Увек је прво слово оно слово што је поред те слике: код дрвета д, код цркве ц, код змије з, код жабе ж, код пера п, код гусала г, код коња к, код ува у, код бурета б, и тако даље. Кад изговорите оно што је насликано увек се најпре чује оно слово што је ту, код те слике. Зато и сами можете да погађате и погодите свако слово. Али ће вам опет бити лакше, да вам покажем још једанпут. И ви ћете да казујете. Нађите око!.. Нађите слово о!.. Реците: око — о!.. Нађите столицу!.. Нађите слова с!.. Реците: столица — с!.. Нађите нож!.. Нађите слова н!.. Реците: нож — н!..“
Овако су прешли сва слова до краја, а онда Радиша продужи: „Сад ћу да вам раздам ове таблице за писање. Оне су од камена, али опет ласно могу да се разбију; зато их чувајте, да их не испустите и не притиснете много овде на средини. По њима се пише овим писаљкама. И оне су од камена па су омотане овом шареном хартијом, да буду јаче. Али се опет ласно пребију, ако се испусте те падну. Зато ћете их чувати, да не падну. На таблици на једној страни има ових црвених пруга а на другој нема. Ви окрените ову, где има. Пруге су прве две раздалеко, а трећа је ближа другој, а четврта опет даље, као и прва од друге. Ту ћемо да пишемо, између ових пруга или линија. Нека се слова пишу само у овом узаном реду, у средини, а нека и у овом широком реду горе и доле. Ево, пазите. Прво слово о! (Пише га у узаној линији). Оно не иде ни горе ни доле у ове широке линије, [149] него се пише само у узаном реду. Напишите га и ви!.. У коју руку ваља да узмете писаљку?.. Да видим, како је држите!.. Дете овако!.. Избришите то, па напишите друго!.. Које сте то слово написали!.. Ово печатано с десне стране нећемо. Е пазите сад с! (Пише га). Дете сад и ви!.. Које сте слово написали!.. Сад ћемо оно код ножа. Које је слово код ножа?.. Ево гледајте, како се пише н!.. Дете сад и ви!.. Које је ово слово?.. Пазите сад и, код игле! (Пише га). Дете и ви!.. Које сте слово написали?.. Ево сад е, код евењке!.. Напишите га и ви!.. Шта сте написали?.. (Овако су писали до рибе. Онда Радиша рече:) Сва су ова слова мала, кратка, и писала су се у овом узаном реду. А сад долазе дугачка слова, која иду и у ове широке редове. Ево га прво ово слово код рибе. Које је то слово?.. Јесте, р — риба. Ево како се пише р! (Пише га и објашњава). Пишите га и ви!.. Које је ово слово, код јарца?.. Ево, како се пише ј! (Пише га). И оно иде доле, само се овако савије и пређе преко ове пруге. Пишите га и ви!.. Које сте слово написали?.. А које је ово слово код ува?.. Ево, да га напишем!.. Напишите га и ви!.. Шта сте написали?.. Које је слово код дрвета!.. Ево, пазите како се пише!.. Напишите га и ви!.. Шта сте написали?.. Које је слово код цркве?.. Ево, да га напишем!.. Напишите га и ви!.. Које сте слово написали?.. Које је слово код ћупе?.. Е, ту пазите: слово ћ иде у горњи широки ред, ево овако! (Пише га и показује). Напишите га и ви!.. Шта сте написали?.. Које је слово код коња!.. И слово к иде мало горе; ево овако!.. Напишите га и ви!.. Које је слово код венца?.. Ево, како се пише в!.. Напишите га и ви!.. Које је слово код бурета?.. Ево, како се пише б!.. Напишете га и ви!.. А које је слово код ђака?.. Е, овде пазите. Слово [150] ђ иде и горе и доле, ево овако!.. Пишите га и ви!.. Које је ово слово код џамије?.. Ево како се пише џ!.. Напишите га и ви!.. А које је ово код феса?.. И ово слово иде и горе и доле, ево овако?.- Напишите га и ви!.. Које је то слово?..
„Ето, исписали сте сва слова. Још само да их запамтите. Зато, хајде испишите их још једанпут!“ (Пишу, а Радиша их обилази, прегледа им, упућује их и поправља им).
Кад је и ово било готово, Радиша их је пустио кући и дао им и букваре и таблице, да понесу собом. Само им је казао, како да их чувају, ако идуће Недеље буде киша. Веселији него икад дотле Радишини ови велики ђаци остављају школу, да идуће Недеље опет дођу у њу. А са собом носе оно што до сад ни видели нису а камо ли имали. Код куће је сваки на свој начин причао о свему ономе, што им је учитељ говорио, а особито о ономе шта има у књигама. А одрасли су само одговарали: „’вала Богу, чуда!...“
8. Читање се продужује, рад с десетицама, игралиште и о Св. Сави
Освиће први дан друге недеље рада у школи. Време је и данас необично лепо и деца су дошла у школу као обично. Радиша је данас добио један необичан поклон. Из гомиле ђака изиђе један малишан и пружи му нешто завијено у пешкир: „Ово ти пратила моја снаша и поздравила ти се много. Оздравило јој је оно дете што смо га прескакали!“ Радиша одви и нађе најлепше вунене чарапе, везене вуницом, па не знајући управо шта да ради и шта да рекне, само слеже раменима и одговори му: „Хвала твојој снаши! Али реци ти њој, да је детету њеном помогао Бог и оно што је она учинила око њега, ако ме је послушала.“ С тим се сврши с овим даром и [151] Радиша нареди да стану у ред и уђу у школу као обично. Онда отпоче:
„Пазите добро: опет ћемо да погађамо, која се слова чују кад се нека реч рекне или изговори. То је најглавније, ако хоћете да научите да можете сваку реч да напишете. Шта се чује кад се каже зуб?.. Ко уме да напише з?.. Изиђи на моју таблу и напиши га!.. Ко уме да напише у?.. Изиђи и напиши га!.. Ко уме да напише б?. Где је б?.. Напиши га!.. Ето, тако се пише зуб. Шта се чује кад се каже зуби?.. Ко уме то да напише?.. Шта се чује кад се каже пас?.. Ко уме да напише?.. Шта се чује кад се каже пси?.. Ко уме да напише?.. Изиђи и напиши!.. Шта се чује кад се каже вук?.. Ко уме да напише?.. А шта се чује кад кажем вуци?.. Ко би умео да напише?.. Шта се чује кад се рекне дрво?.. Ко уме да напише!.. Шта се чује кад се каже шума?.. Ко уме да напише?.. Ко уме да напише зоља?.. Ко уме да напише чела?.. Ко уме да напише небо?.. Ко уме да напише киша?.. Ко уме да напише снег?.. Ето тако сваку реч моћи ћете да напишете, само кад можете да разазнате, која се слова чују, и кад умете свако слово да пишете. Зато ћемо ми често овако да се вежбамо. Сад извадите таблице, да све ове речи пишете. Али, да би их лепше писали, и ја ћу да их пишем, а ви ћете да гледате на мене...“ Настаје писање између линија и ученици поново гледају свако слово, које Радиша напише и како га напише.
Кад су ово свршили, Радиша рече, да оставе таблице а да изваде оне десетке за бројање и да их туре на клупу једну до друге. Онда рече: „Узмите једну десетку!.. Колико их је остало на клупи?.. Узмите још једну!.. Колико сте узели а колико је на клупи?.. Узмите још једну!.. Колико [152] сте сад узели, а колико је остало?.. Узмите још десет?.. Колико сте сад свега узели, а колико је на клупи?..“ Овако док не узму све. Онда пита даље: „Како се зове то, кад има десет десетака?.. Оставите једну на клупу!.. Колико вам је сад у руци?.. Оставите још једну!.. Колико је сад на клупи а колико у руци?..“ Овако док не буду све на клупи. Онда даље: „На клупи је сад сто. А ви узмите десет!.. Узмите двадесет!.. Узмите тридесет!.. Узмите четрдесет!...“ И тако даље, докле не узму све. Онда овако: „Метните опет свих сто на гомилу!.. Узмите десет и одвојте на страну!.. Колико сте узели, а колико је остало на гомили?.. Узмите још десет!.. Колико је сад узето, а колико је овамо остало?.. Узмите још десет!.. Колико сте сад узели свега, а колико је остало?..“ Овако док се не узме све. „Ко би умео да каже све овако: кад се од сто узме десет, остане деведесет; кад се од сто узме двадесет, остане осамдесет... и тако даље, док не остане ништа?.. Ко би још умео?.. Ко још?..
За овим је настао одмор. За време одмора Радишу је мамило лепо сунце, да још што привреди око школе за зиму, а од ученика није могао очекивати да они помену, јер је калдрма била довршена свуд око школе. Смислио је, да на месту, где обично игра оро, кад је сабор, направи лепо игралиште, које ће бити згадно и за децу кад је влажно време и блато а и за играче кад је заветина. То је била једна заравањка, неравна, с рупама, малим избрешцима и обрасла коровом а по највише кукутом и репушином, од које је још стрчало корење и по нешто од стабљике. Радиша нареди Груји, да сав тај простор прекопа. Деца питају: „Хоћемо ли и овде онако, да поподимо каменом?“ А Радиша им рече, да ће нешто друго. Груја се даде па посао, а и деца [153] узеше ашов и почеше да помажу. За час донеше још две три мотике од оближњих кућа и за неколико минута би прекопан сав простор. Онда Радиша нађе средину и ту поби један колац. Онда рече, да око њега донесу земље, те да овде буде највиша тачка а свуд наоколо да пада благо, колико само вода да се слива. Тај пад одмах обележи и концем и својом „либелом“ и рече, да се тако наспе и земљом. Тако је урадио и с друге, треће и четврте стране. Изгледало је сада као велико гувно с малим испупчењем код стожера. Онда рече, да по тој земљи растуре сав онај ситан камен што је остао од калдрме и тротоара. А кад то би мало, онда он рече, да треба још. Деца ово једва дочекаше и ударише у доношење. Сад се очисти и ситан камен с околних ливада, путева и њива а остатак се донесе из реке. И докле год Радиша није казао да је доста, деца су ревносно доносила; а он је само поравњивао и давао потребан нагиб. Онда рече, да доносе ситније камење, па још ситније, па најпосле песак. И све се то распоређивало подједнако. Онда један од ђака рече, да туцају туцаљкама. „Можете, рече Радиша, само пазите, да буде равно.“ И за час су туцаљке биле ту на послу. И деца су се надметала, које ће лепше и више да туца, а Радиша је само надгледао и управљао.
После овога „одмора“ уђоше опет у школу. Радиша рече, да изваде буквар и да отворе код ока. „Које је то слово код ока?.. А које је то код столице?.. Шта то пише испод столице?... Које је слово код ножа?.. Ко уме да прочита тај ред испод ножа?.. Које је слово код игле?.. Ко уме да прочита то испод игле?.. Које је слово код евењке?.. Е сад пазите, да читамо ово испод евењке. Нађите прву реч!.. Које је то прво слово?.. А друго?.. А треће?.. Па шта је то с—е—о?.. [154] Јесте, то пише: сео, кад неко дође па седне. Кажите сви сео!.. Ево ја да напишем сео!.. Сад нађите другу реч!.. Које је ту прво слово:.. А друго?.. А треће?.. Е, шта је то с - е - н?.. Јесте, то је сен, сенка; знате кад се каже за страшљивог човека или дете, да се боји своје сени. Ево да напишем сен. Кажите сви то!.. Нађите трећу реч!.. Ко уме да је прочита?.. А шта је то с — е — н — о?.. Јесте, то је сено; оно што се накоси по ливади, па се зими њиме храни стока. Кажите сви с — е — н — о, сено... Ево да напишем!.. Ко уме да прочита четврту реч?.. Шта је то е — н — о?.. Јесте; то је кад показујемо нешто руком па велимо ено. А шта је ово с — и — н - е?.. Јесте, то је сине, кад отац зове своје мушко дете. Ево да напишем!.. Је ли тешко?.. Пазите још једанпут!.. (Сад читају развучено као на слогове). Сад да прочитамо ово на табли! (Читају опет развучено, да не пресецају глас измеђ појединих слова). Пазите још једанпут мало брже!.. Ко може сам?.. Ко још?.. Још?.. Сад извадите таблице, да пишете ове речи. Гледајте и у буквар и у таблу!“ (Ђаци пишу, а Радиша им прегледа и помаже).
Кад је ово свршено, Радиша рече, да оставе буквар и таблицу па да седну право. Онда рече. „Погледајте у Св. Саву! По оделу познајете, да је био свештеник или поп. Али он није био обичан свештеник или поп, или калуђер, или прота, него је био најстарији над свештеницима. Он је сад светитељ, међу свецима; а пре седам векова или пре седам стотина година он је ишао по земљи и учио људе. Је ли ко од вас чуо штогод о томе, како је Св. Сава учио људе?... Слушајте да вам причам о Св. Сави. Његов је отац био као краљ у нашој земљи и имао је још два старија сина, а Св. Сава је био трећи и најмлађи [155] и било му је име Растко. Растко је и дететом био миран и добар и није волео да се свађа с децом; зато су га сви волели. Једанпут дођу његовом оцу неки калуђери из Свете Горе, да просе милостињу за свој неки манастир, па у вече стану причати Растку, како је лепо у Светој Гори: како су тамо све сами манастири, један до другога, и све лепши од лепшега, и у њима неколико стотина калуђера, који се само моле Богу и читају и пишу књиге. Њему се много допадне ова побожност њихова, па помисли како би лепо било, да и он оде тамо, да види све то и да и он чита те многе књиге. Калуђери му рекну, да би га они повели. Али се он побоји, неће га отац пустити, па се с њима договори, да га чекају у тој и тој шуми, а он ће изићи пред њих. У јутру оду калуђери, а он каже код куће, да ће да иде у лов. А кад су отишли у шуму, он се издвоји од оних других и оде калуђерима па с њима право у Свету Гору. Они, с којима је изишао у лов, тражили су га дуго и дуго па се најпосле врате у двор без Растка и кажу, да се он негде изгубио. Отац се поплаши много па прати људе на све стране, да га траже, али узалуд: Растка нема па нема. Најпосле отац помисли: да није отишао с оним калуђерима, па пошље неке људе чак у Свету Гору, да виде, да није тамо. Ови дођу у Свету Гору, нађу Растка и обрадују се много па остану да преноће а сутра дан да пођу с њим заједно. Али Растка у јутру рано покалуђере и надену му име Сава, а он јави људима да не може ићи с њима; него им да косу своју, што су му је били одсекли кад су га калуђерили и рекне им: „Понесите ово моме оцу и мајци и кажите им, да сам ја здраво и добро и да ми је овде лепо, да сам се покалуђерио и да ћу да останем овде у манастиру, док не изучим све [156] књиге.“ Јер онда није било школа као сад, него ко је хтео да учи књигу, тај је морао да иде у који манастир. Људи узму косу и дођу у Србију оцу Растковом и кажу му све шта је било. Отац и мати се веома обрадују, али им опет било жао што није дошао. Растко је сад био Сава, и остане у манастиру дуго, и дочека, да буде и старешина над калуђерима, што се зове игуман и архимандрит. Онда оде на „Божји гроб“ и постане владика па после митрополит или архијепископ и буде најстарији над свима српским калуђерима и поповима или свештеницима. Онда је он ишао по земљи, те учио народ и подизао још више цркава и манастира и по њима отварао школе, да се у њима уче и она деца, која неће да иду у попове и калуђере. И нико није учинио више добра народу нашем, нико народ наш није учио и „просветио“ толико, колико Свети Сава. Зато се он после и посветио, и ми га данас зовемо српски просветитељ и учитељ. Зато и држимо његову икону по школама, и у свакој школи има његова икона; и он је наш највећи највећи српски светац. Зато наш народ и каже: „Боже и Свети Саво, учитељу, помози!“. Толико вам је за сад доста; а кад порастете причаћу вам много више, а има и по књигама па ћете читати. А сад ћу да вам прочитам из ове књиге једну песму, у којој се помиње Свети Сава, те да видите шта је било. (Чита песму: „Збор зборила господа Хришћанска“). О свима овим манастирима и задужбинама причаћу вам кад будете већи...
9. Све се ово продужује. Прва колица у Загорици
Освитао је други дан друге недеље рада у школи. Он је био нешто топлији но што је био јучерањи, и Радиша се побојао, да се не промени [157] време пре но што је он извршио све спољне „реформе“ и спремио све што је требало за зиму; зато је данас с радом у школи био нешто краћи, а дужи с оним на пољу. У осталом и грабио је, да се користи овим лепим временом, те да више и с децом буде на пољу, на сунцу и на на чистом ваздуху, јер ће доста бити у затвору. ад су деца ушла и поседала, он рече:
„Хоћу најпре да видим, јесте ли добро запамтили оно што сам вам јуче причао о Св. Сави. Шта је био отац Св. Сави?.. А како је Св. Сави било име дететом?.. А кад је назван Сава?.. Како је отишао у Свету Гору?.. Како је било оцу и мајци?.. Зашто је Сава отишао у Свету Гору?.. Докле је остао? Шта је после био?.. Шта је радио?.. Зашто држимо његову икону по школама? Зашто се посветио?.. Шта се прича у оној песми, што сам вам је из оне књиге прочитао?.. Ко још што зна о Св. Сави, кад је ишао по земљи?.. Добро сте запамтили. То свако дете и сваки човек у нашем народу српскоме ваља да зна.
„“Сад извадите буквар, да читамо! Ко уме да прочита оно испод столице?.. Де, прочитај!.. Шта је то со?.. А шта је то ос?.. А шта је то сос?.. Ко уме ово испод ножа? (Ђак чита, а Радиша га опет за сваку реч пита шта значи). Ко уме ово испод игле?.. Ко уме ово испод евењке!.. Хајдете још једанпут од ока!.. Е сад пазите, да читамо испод ашова: н—а на; то је кад неко неком пружа нешто да узме, па му вели на. Пазите ону другу реч! н -е, не: то је, немој, не дирај, не трчи, не чини зло и тако даље, кад се год брани неком да нешто учини. Трећа је реч ни; то је оно кад кажемо: дете нема ни оца ни мајке, ни брата ни сестре, ни хлеба ни с хлебом, ни пара ни пријатеља... Нађите четврту [158] реч. То је но, на пример, кад кажемо: хоћу но не могу, дошао бих но ми не да мајка, читао бих но не умем“. Ана, то је име женско.. Нас, то је кад нас има више, па велимо од нас, за нас, због нас, испред нас, поред нас, иза нас, небо је више нас и тако даље. Сан, то је кад снимо нешто... Нана, тако по неко дете зове мајку своју... Саса, то је једно цвеће. Да ли ко од вас познаје то цвеће?.. Е, пазите још једанпут. (Чита развучено, да се не изговара по једно слово него по два и три). Ко од вас може овако?.. Ко још?.. Још?.. Сад извадите таблицу, да ово пишете. Можете гледати и у књигу, али лакше ће вам бити, да гледате како ћу ја...“
За овим су изишли на одмор и већина деце оде на ново игралиште. Дође и Радиша и донесе конац па га веза за онај колац на средини, опружи до периферије и стаде га вући по њој гледајући, је ли свуда равно и нагнуто колико треба. Деца су гледала и сама погађала: овде још мало, овде још мало. „Да донесемо још песка, те да заравнимо!“ предложише неки. Радиша одобри и за час се нанесе из реке толико песка, да се на игралишту више није видео ниједан камен, а игралиште је било потпун, правилан круг. Између игралишта и школе беше једна рупа. То не беше нека кречана него нагла низбрдица, низ коју се сливала вода из половине дворишта и отицала напоље. Радиша рече, да у њу бацају земљу, те да је затрпају и тако уравне и прошире двориште. Каза им и одакле земљу да узимају. Више школе је било само толико пролаза, колико је захватила нова калдрма испод тротоара; а Радиша је хтео и овај пролаз да прошири и да брдо помакне даље од школе. С тога су одатле и носили земљу, „Еј, до Бога! Мој народ не зна ни за колица!“ уздахну Радиша, гледајући [159] како се деца муче носећи земљу на даскама и мотикама а знајући колика је то потреба свакој кући у просвећенога света. „Начинићу и то, зарицао се у себи, и научићу и ученике своје, барем оне велике да их граде!..“
Кад је опазио, да је „гимнастике“ било доста, Радиша позове ученике, да иду на реку и да се умију, а за тим их остави, да се мало одморе и поткрепе, па им онда опет рече, да уђу у школу. Сад су опет погађали, која се слова чују у разним познатим речима највише са два слога и писали их на табли а за тим и на својим таблицама. За тим су мало рачунали са десетицама па их је Радиша пустио кући.
Иза школе а близу некадање апсане а садање суднице још су биле „мацке“, на којима су пређашњи кметови делили правду и непокорне навраћали у покорност. А сада, захваљујући напретку, батине беху укинуте, на радост многога небојше. Радиша се загледа у оне две дебеле растове даске, дуже од највећега човека, на које су легали кривци с испруженим рукама, које су се уметале у „менгеле“, те да се њима не би бранили. Прошавши поред њих, Радиша радосно узвикну: „Ево грађе за моја колица! И прва колица у Загорици нека буду од — мацака!“.. И онога часа посла Грују кмету Миљку, да га пита, може ли мацке да развали и нешто од оних дасака да направи. Груја оде и донесе поздравље од кмета, да може да чини од њих што год хоће. Радиша нареди Груји, да их развали и да сву грађу остави, а он оде унутра, да нацрта и размери све делове колица, па дође Груји и рече му, да преструже једну даску преко половине. Онда узе једну половину и обележи на њој, како треба да се скроји и куда треба да прође тестере, па рече Груји, да овуда преструже. На кривинама [160] је ишло доста тешко „дунђерским“ тестером, али је Радиша имао своје мало, којим је могао да струже и веће кривине. Кад је истругао, Груја рече: „Ово би ми све, господине, одељали секиром.“ „Би, Грујо, али би вам цела ова даска отишла на иверје; а ја ћу од ње да начиним нешто друго“, рече Радиша и метну ону састругану половину на ону другу даску, обележи писаљком и рече Груји, да и њу саструже овако исто. Тако је имао обе оне даске са стране с дршкама. Ваљало је сада пригодити оне две попречне дашчице, што затварају колица, и дно. Попречне је ваљало престругати укосо, те да колица буду горе шира а доле ужа, и задњу оставити дужу, те да би дршке биле размакнутије; а обе под једнаким угловима и ужљебљене у главне. Само је дно било лако пригодити, јер је оно имало да веже све четири даске. Све је ишло по нацрту, по мери и тачно тако, да нигде није по други пут стругано и кварено. Али је најтеже било за точак или коло. Да га направи с главчином, паоцима и наплатцима, то је веома тешко и заметно; а Радиша нема ни гвоздену осовину. Зато стаде мислити, шта да ради? „Ја треба да направим онака колица, каква после сваки у овом селу може направити“, мишљаше Радиша: и смисли овако! да точак направи од једноставне даске, па да га појача са две попречне пречанице; да место гвоздене осовине направи дренову, па да се точак углави за њу, те да се и она окреће. Зато да се точак на средини пробуши четвртасто, и на самим колицима проврте округле велике рупе за осовину. Само све да буде од јачег дрвета и дебље даске. И тако и учини. Кад све ово сврши, Радиша осети потребу за три гвоздена окивача или шине: једном да окује точак, а другом и трећом да обавије и окује сама колица код попречних дасака. [161] Али тога нема; а да наручује чак у чаршији код ковача, то би учинило, да његови сељаци не приме ову новину. Зато смисли, да точак остави без окова, пошто је од тврда дрвета и дебеле даске а појачан попречним даскама; а преко попречних да удари по једну пречагу па да је боље утврди за главне даске, на којима су дршке, те да се оне не размакну. А све је углављивао не јексерима него клиновима од суве дреновине, тако, да су цела колица била направљена без и једнога јексера. Радиша не беше стигао, да ово своје дело доврши до сутрадан. А кад су сутрадан његови ученици дошли у школу, они су радознало загледивали сваку ситницу и нису могли да погоде, шта ће ово да буде. Али им је мило било, кад су видели разваљене мацке, којима је многи отац претио своме сину, ако не узаслуша свога учитеља.
10. Друга шетња. Четири стране света
Ноћас је био ветар и мало попрскала киша; али се на томе и разбило, те је освануо опет леп али мало хладан дан. Радиша опет помисли, да ово неће бити дуго, па је сматрао за добро, да се користи овим лепим данима, те да види и другу половину свога села. Зато рече деци: „Данас нећемо учити у школи, него ћемо опет да идемо у поље, те да видим и ону другу половину вашега села. Зато ћете и буквар и таблу оставити у школи, а у торби понесите, само оно, што сте понели за јело.“ Сва се деца обрадоваше овоме а највише она, на чији ће крај да иду. И спремише се и пођоше. Опет су ишли све по два у реду, докле су год ишли путем. А кад су оставили пут и почели се пети уз брдо, Радиша је рекао, да се пусте из реда, само да не иду далеко од њега, него да су сви заједно. Само кад су били близу [162] врха, Радиша рече: „Дете, ко ће први!“ и потрчаше сви. Деца почеше да показују, где је чија кућа, а Радиша извади бележник и за час нацрта целу околину и побележи, како се зове које брдо, који поток, које поље, која мала и које место и одакле је који ђак. Онда рече:
„По моме сату ево ја знам, да до подне има још два сата. А кад буде подне, Сунце ће бити на небу онде. (Показа руком место на небу). Ако ја наместим овај прут по земљи тако, да један крај показује ту страну, где је Сунце, а други овамо, онда ће он стајати овако, онда је један крај окренут југу а други северу. Знате ли, која је окренута југу а која северу?.. Нађите ми друго једно дрво!.. Ево ово ћу да наместим овако, попречке. Ово друго дрво показује једним крајем где је исток а другим где је запад. Ко зна, на којој је страни исток а на којој запад?.. Окрените се сви онамо, истоку!.. Прекрстите се!. Знате ли, зашто сте се прекрстили?.. (Један рече: „Зато, што тамо изгрева Сунце“). То је добро, али се нисте зато прекрстили. Него зато, што се тамо родио Исус Христос и што је тамо „Божи гроб“, куда иду хаџије на хаџилук. Окрените се сад западу!.. Тамо залази Сунце; тамо је Дрина а преко ње Босна и Херцеговина, а онамо даље су Талијани, Французи и Енглези. Окрените се северу!.. Тамо је Сава и Дунав, а преко њих Срем, Славонија, Банат и Бачка, а онамо даље Маџари, Моравци, Чеси, Пољаци и Руси. Окрените се југу!.. Тамо је Косово; оно је у Старој Србији, а Стара Србија је сад у Турској; а онамо даље је Маћедонија и Грчка. А знате ли, на којој је страни Бугарска?.. А Црна Гора?.. А Швапска или Немачка?.. Сад да видим, јесте ли упамтили. Окрените се опет истоку!.. Шта је пред вама?.. Окрените се западу!.. Шта је сад пред вама?.. [163] Окрените се северу!.. Шта је на тој страни?.. Окрените се југу!.. Шта је тамо?.. А где су Црногорци?.. На којој су страни Бугари?.. С које су стране Швабе?.. Сад ћу да вас кушам овако. Окрените се Русима!.. Окрените се Црногорцима!.. Окрените се Бугарима!.. Окрените се Босни?.. Је ли когод јунак, да покаже све четири стране и шта је на којој?.. Може ли још когод?“..
Овако их је Радиша дуго вежбао и стојећи и седећи, а кад је дошло подне, он је опет направио на земљи крст и поновио све ово. Дабогме, да је било деце, која су одмах схватала и памтила, а да су нека непрестано грешила и нису могла да запамте. Али се Радиша нимало није љутио на њих, него их је жалио и с осмејком исправљао грешке њихове. Још их је питао, која су села око Загорице и с које су стране, и нацртао је и то.
Сад се Радиша уверио, да је Дистервег имао право, кад је рекао; „Настава је вештина дружења с децом“. И доиста, Радиши није требао неки нарочити план за ову „екскурзију“, него је само требало да се помеша с децом, да заподева и сам разговор и да им одговара на питања. Једно га је још уз пут питало, је ли Св. Сава сад жив? Радиша се нашао у правој забуни, како да одговори на ово питање. Његов реализам није трпео предрасуде и празноверице, а његова душа и критична Филозофија није трпела безбоштво. Рећи да није Св. Сава жив, значи убијати побожност, а убијати ово у души њиховој, као и у души свакога простога човека, значи не давати му ништа него му одузимати и оно што има у души. Зато рече: „Свети Сава је умро као човек, али се после посветио и као светац жив је“. И деци ово би мило и угодно. Теже је питање било, које је ставио Радиши други један [164] малишан: „Је ли рај на небу или на земљи?“ Радиша га запита, зашто то пита, а он вели „Рекла ми нана, да те питам“. Свеједно је било, да ли пита нана или тата или ово дете: ваљало је дати добар одговор. А како да одговори?! Рећи нема га, оде с предрасудом и вера, веровање и страх од последица рђавих дела а радовање и она мила готовост да се чине добра дела. А да рекне има га, изгледало му је, да ће рећи неистину и ширити или барем утврђивати предрасуде. Зато му шаљиво и неодређено одговори: „На Земљи живе људи, а рај, ако га има, он је на небу. Али отуда још нико није дошао, да нам исприча како је тамо. Мора да је добро, па нико неће да изиђе — боји се, неће га после Свети Петар опет пустити у рај...“ И ово би добро примљено. А друга су питања била лакша. После овога „предавања“ на брду, једно запита: „А где је, господине, Света Гора? Радиша пружи руку на југ и рече, да је ту близу и Солун. „А зашто питаш?“ запита га Радиша. „Што је Свети Сава отишао тамо,“ рече оно. Друго је питање за Призрен, треће за Каравлашку, четврто за Београд, пето за Крушевац и тако даље. Најпосле једно запита: „Где је море?“ Радиша одговори, да њега има свуда, и то много, а да је нама најближе Сиње Море, до Црне Горе, Бело Море код Свете Горе и Црно Море преко Бугарске. У оваком разговору изишли су још на једно оближње брдо, одакле се виде околна села и приличан простор на тој страни, па су се онда вратили натраг.
Из ове су се шетње вратили и Радиша и његови ученици много зближенији него и из оне прве; јер је Радиша много боље познавао своје ученике, а они су опет били много слободнији и више су волели и питали свога учитеља.
[165]Остатак времена до мрака Радиша је провео у довршивању с^ста јучерањег посла.
11. Продужење свега
Радиша је данас навлаш поранио, да доврши колица, те да их деца затеку готова. И довршио их је. О, како су се стала чудити, кад су видела шта је изишло! Како је које долазило, ишло је иза школе и гледало колица, узимало их у руке за дршке и огледало хоће ли точак да се окреће. А нека почеше да седају у њих, да их други возе. Једно рече: „Еј, да нам је ово било за песак!“ А друго додаде: „И за камење!“ а треће: „И за земљу!“ Четврто уопшти: „Све може да се вуче на овоме...“
У школи је данас Радиша почео овако: „Јуче сам вам на брду показао, које је исток а које запад, које је југ а које север. И тамо је лако било и мени да вам покажем и вама да видите и запамтите. Него да видим, можете ли да погодите овде у школи. Која се страна зове исток?.. А можете ли одавде да покажете руком, на којој се страни Сунце рађа?.. Ви може бити и не знате добро, јер долазите у школу мало доцније; а ја знам. Ја сам пазио где Сунце излази и нашао сам, да је исток управ иза овога зида, а запад иза тога тамо. Онда, где је југ а где север?... По томе, нама је овде у школи ово источна, то тамо западна, ово јужна а ово северна страна. Зато и за зидове можемо да кажемо, да је ово источни зид, оно западни, ово јужни а ово северни. Милане, покажи ти сва четири!.. Да вас кушам преко реда: који је ово?.. А ово?.. А ово?.. А ово?.. Ко је утувио, шта је оно на источној страни од нас?.. А ко је запамтио, шта је на западној страни, тамо иза вас?.. А шта је на овој страни од нас?.. А на овој северној?.. [166] Сад ћу да вас кушам овако. Пружите руку где су Руси!.. Пружите руку онамо где су Грци!.. Покажите руком где је Босна!.. А где су Бугари!.. Београд!.. Крушевац!.. Косово!.. Које је село до Загорице с источне стране?.. А које је село до Загорице са западне стране?.. А које је с јужне?.. А са северне?.. Покажите ми још једанпут: исток, запад, југ, север!.. Покажите ми зидове: источни, западни, јужни, северни!..
„Добро сте то запамтили. Сад извадите буквар!.. Да читамо. Нађите око!.. Које је то слово?.. Ко уме да прочита оно испод столице? (Ђак чита, а Радиша за сваку реч пита: шта је то). Нађите нож!.. Које је ово слово код ножа?.. Ко уме да прочита ово испод ножа? (Опет ђак полако шчитава развучено, као на слогове, а не на гласове). Нађите иглу!.. Које је то слово?!. Ко уме да чита ово испод игле?.. Које је ово слово код евењке!.. Да читамо ово испод евењке... Које је слово код ашова?.. Да читамо ово испод ашова...
„Дотле сам вам показао прошли пут, а сад пазите даље. Које је слово код пера?.. Да читамо оно испод пера: па то је кад кажемо: хтео би па не може, писао би па ми се сломило перо; пе, то је пе — треба још т па да буде пет, и треба још та па да буде пета; пи, то је кад неком кажемо да пије; по то је кад кажемо по школи, по соби, по кући, по трави, по земљи, по глави; поп, знате шта је; попа, то је исто то; писао, и то знате, кад уме неко да пише, па је писао неком писмо; пао; то је кад неко падне, па велимо пао; спопао, то је кад неко неком каже: шта си ме спопао; сноп, сви знате шта је је; посно, и то знате, за које се јело каже да је посно... Сад пазите још једанпут мало брже! (И чита развучено, да се свака реч познаје). Пазите још брже! (Чита готово целе речи). Ко уме од [167] вас?.. Ко! још?.. Ко може још брже?.. Да покушамо сви заједно... Е, добро. Сад ћемо то да пишемо. Извадите таблицу! Ви можете да гледате и у буквар, али боље да гледате у ово моје, како ја пишем на табли“. (И пишу све ове речи у узаној линији).
За време одмора продужен је ономадашњи посао: одношена је земља с брда више школе у рупу испод школе и деца су се грабила које ће да вуче колица. Једни су ашовом и мотиком пунили колица а други вукли, и за кратко време Радиша је казао доста. Жељна да вуку колица деца сад предложише, да вуку камен и за то парче а затим и песак, и Радиша одобри; само им сврати пажњу да не товаре по много, јер могу покварити колица. Док је Радиша размерио концем и обележио, како да дође то парче калдрме и докле, камења је већ било ту и они су могли да почну; и за час се то парче прекопа и калдрма поче. Више деци ништа није било непознато и посао је напредовао врло брзо. А ивицу од брда Радиша је заравнио као да га је ножем одсекао, под углом од 45 степена. Колико су мали зидари измицали, толико су им ови доносили камена а за тим и песка, најпре мало крупнијега а после ситнијега. А Радиша је само надгледао, упућивао и исправљао. А кад је све било готово и туцаљкама утуцано, Радиша одведе све на реку, да се умију, и после малог одмора уђоше опет у школу.
„Да погађате сад, која се слова чују кад се каже један?.. Која се чују кад се каже два?.. Која се чују у три?.. Која се чују у четири??. Која се чују кад се рекне пет?.. Која се слова чују кад се изговори шест?.. А у осам?.. девет?.. У десет?.. Шта се чује кад се каже сто?.. Сто је и ово (астал): и мој је шешир на столу. (Ко уме да напише сто?) Шта се чује у [168] речи перо?.. Шта се чује у речи табла?.. Ау речи буквар?.. А шта се чује кад рекнемо школа?.
„Извадите буквар!.. Отворите код пера!.. Да прочитамо још једанпут ово испод пера!.. Пазите сад ово код табле. Које је слово код табле?.. Да читамо ово испод табле. Та, то је кад кажемо: та жена, та њива, та ливада; те, то је кад их има више па велимо: те жене, те њиве, те ливаде; ти, то је кад неком кажемо ти: ти знаш, ти имаш ти не умеш; то, то је кад кажемо; то дете, то село, то јагње, то време; тата, то је кад дете зове оца тата; тета, то је тетка, па се из милости зове тета, као што се за сестру каже сеја; пита, то кад ко нешто не зна па пита; а ако се каже пита, онда је то оно што се једе; сито, то је оно на шта се сеје брашно; нити, то је оно на разбоју, кроза шта се протиње пређа; снити, то је у сну нешто снити; сносити, то је кад неко сноси или трпи неку муку или терет... Пазите још једанпут!.. Ко уме од вас?.. Ко још?.. Хајде сви заједно!.. Сад ћемо то да пишемо...“ (И Радиша пише на табли, а ученици гледају и на таблу и у буквар).
„Сад оставите и буквар и таблицу, а извадите оне десетке за рачунање!.. Пребројте их, јесу ли вам све!..Узмите десет!..Колико је остало?. Узмите још десет?.. Колико сте узели, а колико је остало?.. Узмите опет десет!.. Колико сте узели свега, а колико је још остало?.. Узмите још десет!.. Колико је сад узето, а колико није узето?.. (Овако док не остане ништа). Оставите опет све на клупу!.. Сад ћемо да узимамо по две десетке. Узмите две!.. Колико је остало?.. Узмите још две!.. Колико је остало?.. Још две! (И тако даље док се не узму све). Хајде сад све по три!.. Колико пута може да се узме по три?.. Хајде сад све по четири!.. Колико пута може да [169] се узме по четири?.. Хајде по пет!.. Колико пута?.. А колико пута може по шест?.. А по седам?.. Сад оставите и спремите се, да идете кући!.. “
Овако се продужио рад и сутрадан и прекосутра. Сутрадан је Радиша за време одмора сишао с децом у реку и понео конац и ашов па је на једној лепој ледини опружио конац и ашовом засекао по концу више од шаке у дубину. Онда је помакао конац за читаву стопу паралелно с овим па га је опет утврдио и ашовом поред конца засекао. Сад је имао једно платно одсечене ледине свуд једнаке ширине. Још ученици нису знали шта ће господин с овим. Онда Радиша узе дашчицу коју је навлаш за то спремио и положи је на крај тога платна па одсече бусен исте величине колико и даска. Онда је помакну по ономе платну и одсече други, па трећи, па четврти, све до краја. И још ученици не знају шта ће господин. Онда Радиша поче да вади бусен по бусен, који су личили на цигле, једнаке дужине и ширине. Онда опет помаче конац за дужину дашчице и ашовом по концу одсече другу узницу па помоћу дашчице исече и тај други ред и бусење повади. Овако и трећи и четврти ред. За час бише ту и колица и Радиша показа, како да слажу и по колико да мећу. А неки донеше и даску, на којој су пре колица песак носили. Неки се домислише, те нађоше плочаст камен па на њега метнуше по један или два бусена. Радиша је био измерио површину коју му треба покрити бусеном, те је толико и ледине исекао. А кад је с тим био готов, он пође школи. Дотле је већ пола бусена било донесено. Он најпре добро покваси целу ону стрму површину па поче [170] да слаже први ред оздо. Сад тек деца видеше и за шта је ово и зашто је Радиша секао све једнаке. Јер су се слагале лепше и лакше него кришке сира у чабру. Кад је био готов први ред, Радиша опет залије сваки бусен озго, да се боље састави са земљом, па поче други ред. Овако је исто урадио и с другим редом, па трећим, четвртим и т. д. А највише је децу занимало, како је последње бусење, горе на брду, укопао и саставио и са земљом и с овима доле, те да се не познаје где су састављени. Сад је потребна била и решетка за заливање. Радиша запита: има ли ко код куће мали врг цео, непросечен. Из гомиле се јави газда Мијаилов син и отрча да га донесе. Радиша узе бургију па га на неколико места око цвета проврте а дршку пресече и семе истресе па га намести тестији пуној воде у грлић и нагну. Вода поче да шикља у онолико млазева колико је било рупа. Радиша пробуши још неколико даље од цвета. Млазева је сад било још више. Још неколико — и још више млазева и мало хартије или крпе око дршке у грлићу и — ето ти решетке! И од сад су се Деца грабила, које ће не само да залива траву него и да полива пред школом и око школе.
Радиша је осећао јаку потребу још за једну направу. И ако је пред школом било и две чистаљке и леса за чишћење обуће од блата, опет се на ногама уносило по мало песка у ходник а одавде и у учионицу; а Радиша је желео, да она буде што чистија. Зато му је требао неки застирач у самоме ходнику. Заго стаде мислити; шта да ради, шта да простре? Да тражи од кмета неку поњаву или покровац, то не иде, јер ново не може набавити а старо Радиша не би волео да употреби. А да купи у чаршији, то још мање: имаће он шта друго да купује. На послетку помисли: и ово ваља да буде тако, како сваки може [171] направити и употребити у својој кући. Зато је најбоље, да и ово сам направим, онако како после и други могу правити. Да исплетем од сламе. Ње овде има доста, а нико је ни за шта не употребљава... У једној радионици у Немачкој је видео, како се од сламе плету ужета. О, колико му је то сад требало! Зато запита Грују, где могу добити једно бреме ржане сламе? А Груја сасвим добродушно одговори: „Где год хоћеш, господине, и колико хоћеш! Тога у нас има доста, хвала Богу, и сваки ће нам дати, јер њу стока не воли“. И, сутрадан је Груја доиста био донео велико бреме. Али је сваки, мислио, да то учитељу треба за постељу. А како су се изненадили, кад је сутрадан Радиша изнео једно кукасто дрво и дао га у руке најодраслијем ђаку, а он преко куке превио свежњић сламе па му је рекао, да упреда. Ђак је упредао а Радиша је непрестано додавао по мало сламе, пазећи, да уже изиђе једнаке дебљине. Чим се упрело за један растегљај или два, Радиша је показао, како ће онај то упредено да увије око „вретена“ па да упреда даље. А Радиша је испредао. Тако је изишло пуно једно клубе. Кад ђак већ више није могао да држи, онда су крај завезали концем и заденули га у клубе. Онда је куку узео други и почео да је окреће. Радиша је опет пазио, да дебљина ужета буде свуд једнака. А деца су се сва окупила око њих и нека седећи, нека чучећи а нека клечећи, гледала како се ово ради и чудила се, шта ће од овога да буде. Овако друго и треће па и четврто клубе би готово. Онда узе од мацака даску метар дугачку и избуши на њој десет рупа у реду, све по шаку далеко од једне до друге, па у сваку углави по један прут дебљине обичнога штапа. Многа су се деца већ присећала шта ће да буде, јер су [172] гледала како се плете леса. А Радиша донесе клубе и поче да огледа, како ће да уплете први ред, да ли просто или с преплетањем; и нађе, да је ово друго сигурније и јаче и да се крај боље сакрије. И ово је већ било ново за децу. Онда је текло обично плетење: од једнога краја другом па натраг, и тако даље. Само се на крајевима, кад се једно клубе довршило а друго почињало, ваљало помучити, да се крајеви сакрију и утврде. И за неколико минута били су при врху и Радиша опет уплете последњи ред с преплетањем а крај утврди концем. Простирач је већ готов, само га је ваљало порубити да се не осипа и дуже крајеве од прућа прекратити и све их изравнити. Како ово да се чини? Једно дете рече: „Мој брале, кад плете крошње ногараче, он после горе поруби витком овако“ (и показа). А друго рече: „А мој тата кад плете трмке, он доле поред сваког прута забоде кукаљу па оне не даду да се павита осипа.“ И усвоји се ово последње као боље. Одмах се и то учини и простирач је био готов. Кад су га наместили пред вратима где треба да стоји, деца су навлаш улазила, само да би избрисала ноге. А једно рече: „Господине, добро би било, да овако имамо и у кући.“ „Добро би било, рече Радиша, али ко је јунак да направи?“ На ово многи повикаше: ја умем, и ја, и ја и ја. „ Ако сте јунаци ви и направите!“ рече Радиша и с овим се заврши и овај разговор и ова направа.
Код читања се продужило и вежбање у растварању речи на слогове и гласове, и читање из буквара и писање онога што се прочита; и све је ово троје ишло упоредно. Из рачуна је последња десетица исечена на јединице и онда је рађено и с десетицама и јединицама заједно. „Да поделимо десет за двојицу. Колико дође свакоме [173] од њих?.. Да поделимо двадесет за двојицу!.. Да им поделимо тридесет!.. Да им поделимо педесет!.. По колико ће добити, ако им поделимо шездесет?.. Сад узмите седамдесет и поделите им то! Колико добије први а колико други?.. Поделите им осамдесет!.. Поделите деведесет!.. Сто!..“ Овако су делили и за петорицу и десеторицу, па су после огледали и за тројицу и четворицу, па и за осморицу. Онда су градили све по једанаест, све по дванаест, све по тринаест итд. и гледали, колико пута може да изиђе. За тим су тражили, колико деветака има у сто, колико осмица, седмица итд. Онда су то исто радили и на таблицама тачкама, крстићима, цртама и тако даље. Све очигледно, па су после све ово огледали напамет.
12. Други час у школи за одрасле
Дошла је и друга Недеља, и дошли су опет Радишини велики ђаци. И дошли су сви, сем једнога, који је отишао да проси девојку. „Добри сте ми јунаци сад, рече Радиша, но какви ћете ми бити зимус по снегу?“ „И онда ћемо, господине,“ рече један. А Радиша га запита: „Где ти је кућа?“ „Овде на брду“, одговори овај. „Е, теби је ласно; но како ће ови, којима је далеко?“ запита Радиша. И многи превикаше: „И ми ћемо господине; нама не смета снег“...
Кад уђоше у школу, опет онако у реду, и поседаше на своја места, Радиша рече најпре да устану, да погледају у Св. Саву и да се прекрсте, што и он учини, па онда поче овако:
„Прошли пут сам вам казао, да сте учинили добро, што сте се одлучили да долазите у школу и да изучите књигу, и рекао сам вам, да наша књига ништа није тешка и да ћете је веома лако изучити. У нашем говору има само тридесет разних [174] гласова, који кад се напишу зову се слова, и ко утуви или запамти ових тридесет слова, он после уме да пише што год хоће и да чита сваку књигу нашу. Јер су од тих тридесет гласова начињене све речи и са тих тридесет слова можемо да напишемо све, што год хоћемо. Ево на пример овај глас о, чује се кад се зовемо: о, Миловане; чује се и у самом имену Миловановом: Милован; чује се у имену Јован, чује се у имену Миљко, у имену Мијаило, Анђелко, Антоније, Благоје, Витомир, и тако даље; а негде се чује и двапут у једној речи, на пример: Бошко, Гојко, Стојко, Милојко, Радојко итд. И у другим речима има о, на пример: око, очи, огањ, орах, ораси, остава, остави, огртање, огрни, облак, облачно, орао, сврдао, пепео, отац итд. Покушајте ви, можете ли наћи и рећи коју реч, у којој се чује о, било у почетку било у средини, било на крају!.. Хајде сад да погађамо речи, где се чује глас а. Ево ја да почнем. Антоније, Алекса, артија, брат, отац, тата, бата, мајка, мама... Кажите сад ви!.. Хајдете сад да тражимо где се чује е, нпр: ено, сено, семе... Дете ви!.. Да погађате где се чује и; игла, ивер, име, истина, нити, није, ниско, нишка, низина, висина, равнина, стрмнина... Дете ви!.. Сад да тражимо речи: где се чује глас у: ухо, увући, ушао, уско, умио се, уста, устукнути, умукнути... Дете ви!.. Тако можемо да тражимо и слово с: сено, син, сан, сна, нос саса, сито, снег, стог, свиња, слама, слава... Дете ви!..
„Пазите сад овако. Лакше је да кажемо неку реч па да гледамо, која су слова у њој или који се гласови чују. На пример, погодите ми, шта се чује кад се рекне со!.. Погодите шта се чује кад се каже оса!.. Шта се чује кад се вели нос?.. Шта се чује кад се изговори син?.. Која се слова или гласови чују кад се рекне пас?.. Шта се [175] чује у речи Бог?.. Ко би могао да нађе слова у речи соба?.. А у речи очи?.. Уши?.. Зуби?.. Рука?.. Нога?.. Чело?..
„Ето тако, у свакој речи можемо да изнађемо слова, која се у њој чују, па да их напишемо; а кад је написано, ми можемо да га читамо; само ако знамо оних тридесет слова. Зато је најглавније, да изучите та слова. Ја сам вам их прошле Недеље показао сва, и писали сте их, али то није доста па да их запамтите добро. Зато ћете и данас да их учите. Најпре изнесите буквар!.. Отворите га код ока!.. Које је то слово код њега?.. А ово с десне стране?.. Је ли много другојаче печатано од писанога?.. Нађите столицу!.. Које је то слово код столице?.. На шта личи?.. Које је с леве а које с десне стране?.. Је ли печатано много другојаче од писанога?.. Које је слово код ножа?.. Које је писано а које печатано?.. Је ли печатано много другојаче?.. Које је слово код игле?.. (Овако све до краја).
„Е добро; сад ћете да пишете. Почните од ока па редом, али само писана, а печатана ћемо други пут. А ја ћу да вам прегледам...“
Кад је ово свршено, Радиша их је пустио на одмор. За време одмора загледивали су у све, што је од прошле Недеље приновљено. Један, дирнут овим приновама рече: „Да и ми што год урадимо, господине“. А Радиша му благо одговори: „Ви шест дана радите, и зато седмога треба да се одморите и да што више научите“. Сви разумеше ово и предложише, да разгледају оно, што су урадили мали ђаци. Али их је некако чисто стид, што овако умеју они мали а не умеју они велики. А Радиша им све показа: како се обележава концем, како се гради нагиб, како се углављује камење и зашто се посипа песком. Видеше и туцаљке и погодише за шта су. Гледали [176] су и сламни простирач пред вратима у ходнику и питали се, да ли би и они умели овако да исплету. Зауставили су се и на побусаној страни више школе и чудили се како се бусење овако лепо спојило, да се не познаје, где се бусен с бусеном додирује. А највише су их занимала — колица. Ово беше новина, коју дотле не беху никад видели, а нађоше, да је веома згодна за пренос ђубрета, земље, песка и камења па и ма каквога мањега терета. Зато су загледивали сваку чивију и питали се у себи, да ли би и они умели да их направе. Радиша им је објашњавао и рекао, да по варошима, а у онога света, где је он био на наукама, и по селима,. свака кућа има овака колица. Многи рекоше, да ће и они огледати да направе овако. Затим опет уђоше у школу и Радиша рече:
„И вама ћу да дам по једну оваку хартију. (И даје им). На њима је десет ових редова и у сваком по десет ових кромпирића црних, што се зову тачке. Пребројте, је ли истина десет редова и је ли истина у сваком по десет ових тачака! (Броје). Да ли није код некога више или мање?.. Колико је у једном реду?.. Колико је у два реда?.. Шта је то двадесет?.. Колико је у три реда?.. Које је веће: или три десетке или тридесет?.. Колико је у четири реда?... Које је веће: или четири десетке или четрдесет?.. Колико је у пет редова?.. Које је веће: педесет или пет десетака?.. Колико је у шест редова?.. Шта је то шездесет?.. Колико је у седам редова?.. Шта је то седамдесет?.. Колико је у осам редова?.. Је ли веће осамдесет од осам десетака?.. Колико је у девет редова?.. Колико је ту десетака или десетица?.. А колико је у десет редова?.. Колико је то кад се каже сто?.. Колико је свега на тој хартији?..
[177]„Ја ћу то сада да вам исечем... Ево вам сад свака десетка за себе. Узмите једну!.. Колико сте узели, а колико је десетака остало на клупи?.. Узмите још једну!.. Колико је сад узето, а колико је остало на клупи?.. Узмите још једну! (Овако док се не поузимају све). Колико вам је сад у руци?.. Оставите на клупу две!.. Колико вам је сад у руци?.. Оставите још две!.. Колико вам је сад у руци, а колико је на клупи?.. Оставите још две!.. (Овако докле не оставе све). Сад да узимате по три. Узмите три!.. Колико сте узели, а колико је остало на клупи?.. Узмите још три!.. Колико сте узели, а колико је на клупи?.. Узмите још три!.. Како је сад?.. Оставите све на клупу!.. Узмите четири!.. Како је сад?.. Узмите још четири!.. Како је сад?.. Опет оставите све!.. Узмите пет!.. Како је сад?.. Узмите шест!.. Како је сад?.. Узмите седам!.. Како је сад?.. Узмите осам!.. Како је сад?.. Узмите девет!.. Како је сад?.. Сад ћемо овако. Оставите све на клупу!.. Узмите десет!.. Колико је остало?.. Узмите двадесет!.. Колико је на клупи?.. Узмите тридесет!.. Колико је на клупи?.. (Овако док не узму свих сто). Е, доста. Ово ћете чувати и за други пут. А сад ево вам свакоме по један лист хартије, да те десетке завијете овако и да пазите да их не изгубите... Оставите то у клупу а извадите таблице!.. Окрените ону страну где нема ових црвених пруга!.. Начините у једном реду десет котурова, овако! (Прави их на табли с почетка горе). Пребројте, да ко није направио више!.. Сад у другом реду направите опет десет!.. Колико је то десет и десет?.. Испод тога начините још десет!.. Колико има сад?.. Направите још десет!.. Колико има сад?.. Направите још десет!.. (И тако даље до сто). Кад има толико војника, онда се то зове чета; а како се зове кад има [178] толико ока?.. Како се зове кад има толико година?.. Сад оставите и то у клупу па седните право?..
„Овај је Свети Сава ишао некада по земљи. То није било баш много одавно. Било је пре седам векова или пре седам стотина година. Онда је у Србији владао Стеван Немања и звао се велики жупан, место кнез или краљ. Жупан је најстарији у некој жупи или покрајини, а велики жупан је био онај, који је под собом имао више жупа. Тако је и Стеван Немања имао под собом више жупа; зато се и звао велики жупан. Немања је имао три сина: Стевана, Вука и Растка. Овај је најмлађи, Растко, побегао у манастир. Једанпут су дошли калуђери чак из Свете Горе, да просе милостињу за манастир. А знате ли, где је Света Гора? Она је од нас на југ, у Маћедонији, и до самога мора. Они испричају како је у Светој Гори лепо: како има неколико стотина манастира и два три пута толико калуђера и како проводе време само молећи се Богу и читајући књиге. Растку се то допадне па се искраде од куће и с калуђерима побегне у Свету Гору, покалуђери се тамо и надену му друго име Сава. И од сад се није више звао Растко него Сава.. После је и Немања дошао у Свету Гору и ту је саградио један манастир, међу најлепшима у Св. Гори, и назвао га Хилендар, а у песмама се зове „Вилиндар“. Сава је после постао игуман па архимандрит, па епископ или владика и најпосле архиепископ или најстарији нада свима српским цркавама и манастирима или поповима и калуђерима. А школа и учитеља онда није ни било, него ко је хтео да учи књигу, он је ишао у манастир. И Сава је тада ишао по земљи и учио народ а по манастирима је почео да отвара школе, те да у њих иде и учи ко год хоће. И зато што је био [179] праведан и што је народу своме учинио толико добра, он се после смрти посветио и ми га сада зовемо Свети Сава и славе га све школе у нашем српском народу. Зато и ми имамо његову икону у школи. Сад ћу из ове књиге да вам прочитам једну песму, у којој се прича, које је цркве и манастире отац Савин подигао.“ (Чита песму: „Збор зборила господа Хришћанска“. Чита лагано и с нагласком као да догађај гледа. А кад је свршио, он им рече:) Кад изучите сва слова и ви ћете умети овако да читате“...
ГЛАВА ПЕТА
ГЛАВНИ ПРИНЦИПИ У РАДИШИНОМ РАДУ
1. Основна начела
Не могу вам причати више како је текао и напредовао овај Радишин миран и поступан рад овако из дана у дан, јер то не би била приповетка него рад у школи. Али је опет потребно да вам изнесем барем укратко, како је Радиша гледао на оно, што је главно у развијању и учењу омладине и како је он то постизао.
На првом месту он је гледао, да почне од онога што је већ у деце. Он је то сматрао за темељ, на којем треба дизати зграду, за семе, из којега ваља да никне и да се разграна читава биљка, или ембрион, из којега ће израсти читав и савршен живи створ. Ово тело, што су га деца донела у школу, не сме да закржља него ваља да расте и да се развија, да достигне своје савршенство и у узрасту и у покретљивости и умешности. Оно мало знања, с којим су деца дошла у школу, ваља да се развије у ум, који ће да схвати цео свет и моћи да мисли правилно о свему. Из оно мало чедности и осећања онога што је пријатно и непријатно ваља да се развију осећања за све оно што је лепо, истинито, право, добро и узвишено. А из најпростијег рада и ово мало наклоности к њему ваља да се развије [181] стална навика на рад и висок ступањ умешности у њему; јер се без рада у животу не може, и само се радом може усавршавати живот људски. А радом се опет развија и тело и душа, цео човек. Зато је Радиша и гледао, да му рад буде центар све тако зване наставе, свега образовања и васпитања.
На другом месту Радиша се старао, да све то иде поступно напред. Никако много и никако брзо. Многим се деца преоптерећују и много се не сварује, те се не усваја, него изнурава и троши снагу узалуд; а брже се не може но што је природа одредила. Зато и у души и у свему развијању као и у желуцу да вреди оно: не сувише него мало а добро сварено, и не брже од онога како је у природи самој.
На трећем месту све ново мора се наслањати на старо и везивати се с њим. Цигла на циглу и малтером да се споји с њом, храна на храну и да се састави са старом, знање на знање и да се уједини с њим, осећање на осећање и да ново само појачава оно старије, рад на рад док он не постане навика и умешност. Ништа за себе, прекинуто и одвојено.
На четвртом месту старао се, да се сав овај развитак врши сам од себе, а он је само приносио и припремао потребну храну; он је био духовни кувар. Јер тако је у природи. Природа само пружа светлост, топлоту и влагу, а биљке саме расту. Тако и онај, који гаји животиње. И телесни и душевни раст врши се сам, а ми му само помажемо.
На петом месту старао се, да му тај раст ништа не омете. И недовољна као и сувишна храна шкоде; а несварљива је још шкодљивија и од недовољне. И несварљива духовна храна исто је тако шкодљива. Зато и она мора да буде [182] одмерена и сварљива. Тај раст омеће и велика хладноћа: телу шкоди зима а души страх, зато их чувати од тога. Али тако исто као зима шкоди и превелика топлота...
На послетку, мислио је Радиша, духовну храну ваља да подесим тако, да је душа дечја тражи, као што тело тражи своју, кад је гладно. Јер деца хоће и воле да знају, само ако је та храна духовна за душу њихову лако сварљива. А има и зачина за духовну храну, исто онако као и за ону за тело наше. То су: шала и примена у животу.
Тело и његов развитак у почетку су важнији а после осваја душа и њен развитак, докле најпосле сасвим не претегне. Зато и морам гледати да у почетку овога буде мање а онога више, а доцније овога више а онога мање.
У дисциплини је Радиша гледао, да децу заинтересује радом и тактом, те да им и не да прилике да греше; а ако би које и погрешило, он га је благо поправљао, без исмевања. И настојавао је, да деца лепо живују, да једно другом помаже и да се лепо забављају и играју; а да се не задиркују, не свађају и не мрзе.
Уза све ово истакао је као девизу: Здравље и веселост је песма, с којом све напредује...
2. У Српском језику
Овде је најглавније било, да деца попамте слова и да их изговарају по два — три, развучено, на слогове, да их шчитавају без застајања а никако да их изговарају по једно, да сричу. Појам „глас“ навлаш је избегао, код малих ученика, јер је тежи деци за разумевање. Кад су оваким вежбањем добро запамтила и рукописна и штампана и прочитала све оно испод слика, вежбала су се у писању и најдужих речи и у читању [183] лакших ствари из другог дела буквара па одмах прешла на „Читанчицу“, и то прво на најлакше и најзанимљивије ствари а не редом.
Али је одмах у почетку овога нашао за потребно, да упозна децу с великим словима и рукописним и штампаним. Рекао им је овако: „Ова слова што сте до сад учили зову се мала слова, и она су најглавнија; али има и великих. Од њих су нека исто овака, као мала, само мало већа, а нека су другојача, и њих треба добро да запамтите. Ево о, овако је писано а овако печатано мало; а овако је велико; дакле готово исто онако. Ево с писано и с штампано мало, а ево велико; дакле сасвим исто онако. А н је писано овако а печатано овако; а велико писано овако а печатао овако; дакле печатано исто онако а писано мало другојаче. Зато извадите буквар и нађите после џамије и феса велика слова па пазите да вам покажем сва редом... Хајде сад писана да пишете а штампана да цртате те да их боље запамтите..“ И писали су их и цртали више пута докле их нису запамтили. Онда им рече: „Ваља сад да запамтите, што ће нам ова велика слова, кад се пишу и штампају или печатају. Она се пишу увек у почетку, а никад у средини или на крају. Најпре запамтите, да се наша имена пишу великим словом, нпр. Алекса, треба велико а; Благоје, треба велико б; Василије, треба велико в..! Како је теби име?.. Које слово треба велико?.. Како је теби?.. Које ти слово треба велико?.. А како је теби?.. Које слово ту треба велико?.. А теби?.. Које Здравко теби треба велико слово?.. Е лепо. Сад извадите таблицу, да пишемо сва имена ваша. Да почнемо од прве клупе па редом. А да би лепше писали, ево и ја ћу да пишем на мојој табли, а ви да прегледате.“ (Пишу). Други пут је наставио ово овако: „Прошли сам [184] вам пут казао, да се свако име људско, човечије или женино, пише великим словом из почетка. Сад запамтите, да се и презимена пишу великим словом. На пример, за твоје презиме Лазовић треба велико л, за твоје Васић треба велико в; за твоје Живановићу треба велико ж итд. Које треба за твоје Лазаревићу?.. А које за твоје Милане? А за твоје?.. Добро. Сад ћемо да пишемо сва ваша презимена...“ И пишу. Други пут су писали своја имена и презимена заједно а за тим и туђа. Сутрадан је казао, да се свако село пише великим словом и почели су од Загорице па писали сва позната села. Онда им је казао, да се и вароши или градови пишу великим словом и писали су све познате. Другом приликом поновио је ово све и додао, да се и сви потоци и све реке и сва брда и све планине пишу великим словом и писали су све у околини. И на послетку казао им је, да се и народи и њине земље пишу великим словом, нпр. Срби и Србија треба велико с, Турци и Турска треба велико т, Грци и Грчка треба велико г итд. и писали су све народе и њине земље, којих су могли да се сете. Још је остало да им каже, да се велика слова пишу и у почетку свакога говора или приче и у почетку сваке реченице после тачке. Али је зато требало да знају шта је тачка и зашто се она пише; а то је најзгодније било показати на ономе, што се чита. Кад су ово добро утврдили, прешли су на „Читанчицу“, тражили велика слова и казивали зашто је где написано.
Код „Читанчице“ најпре је Радиша испричао оно што ће да читају, те да им је садржина позната, па су онда полако шчитавали, докле нису достигли да читају онако како се прича, лепо, с нагласком и мелодијом. А учили су и казивали напамет само оне краће комаде у „Читанчици“, који су у стиху.
[185]У почетку су деца просто цртала поједина слова, докле им нису добро запамтила облик. Па и доцније је Радиша много пазио на то, да пишу полако и лепо. Зато је чешће и он писао на табли по краснопису и позивао децу, да и она тако пишу. Зато су га много и копирала и Радишини су ученици у првом разреду лепше писали него нечији у четвртом.
Из граматике је Радиша врло мало узео. То су апстракције, које, вели, нису за децу. Објаснио им је у овом разреду само, шта је реч и реченица.
Уз ову писмену страну Радиша је обраћао пажњу и на говор у деце. У Загорици се у главноме правилно говорило, а где су деца одступала од књижевнога језика, он им је само рекао: боље је да кажете овако и овако.
3. У Рачуну
Као што се видело, Радиша је одмах почео с десетицама и очигледно. С јединицама је сматрао за непотребно и дангубно, пошто су деци познате, те не би било ничега вишега и новога; а колико је потребно, поновиће се с десетицама, кад се једна десетица исече на јединице. А главно је: очигледност и систематски рад с очигледним средствима. А пошто рачунаљке још није имао, он се, још боље, послужио овим десетицама на картону, с којима су радила сва деца.
Најнеобичније је то, што Радиша целе ове прве године није предавао писмено рачунање. Говорио је, имаће кад; то су апстракције којима се завршује учење, а не почиње. А да би оне биле јасне, ваља положити добар темељ. Ваља створити јасне представе о количинама и њиховим односима, те да се лако и поуздано с њима мисли, па ће се лако оне записати. Ваља најпре [186] имати у глави, па је онда лако записати то; а, обрнуто, оним записаним се тешко ствара оно у глави. Зато прво очигледност и очигледно стварање појмова о количинама и њиним одношајима, после тога вежбање у тим радњама усмено, напамет, те да се са задобивеним представама и појмовима ради лако као и с другима, па тек онда долази писмено, као виши ступањ, и оно онда неће бити тешко. А досадање су тегобе и долазиле отуда, што се радило наопако, натрашке, неприродно, и почињало се с оним, чиме треба да се завршује...
Све су радње рачунске деца радила најпре с овим десетицама и јединицама на картону а после на таблицама цртама и тачкама, а за тим и са другим предметима. За тим су све то огледала на памет, без очигледних средстава. Овако су напослетку израчунавала и најтеже рачуне, без обзира на лаке и тешке, округле и неокругле и дељиве и недељиве бројеве. На пример, све су бројеве до сто делили за двојицу, па за тројицу, четворицу итд. Ако што претекне, то се исече или промени у новац, у паре или друге делове па се онда и они поделе. А чим би запели у усменоме, врате се на очигледност и помогну се њоме. На пример, ако се пита колико је 37 и 49, онда су Радишини ђаци у памети овако рачунали: 30 и 40 то је 70, а 7 и 9 чини 16; и оних 70 чини свега 86. Ако су имали овакав задатак: у забрану је 93 дрвета; ако се одсече 27, колико ће остати? онда су рачунали овако: ако од 93 дрвета одсече 10, остане 83, а ако одсече 20, остане 73; ако одсече и она 3, остаће равно 70. То је одсекао 23, а он треба да одсече 27, дакле још 4. Ако од 70 одсече 4, остаће 66. Дакле, кад се од 93 дрвета одсече 27, остаће још 66 дрвета. Ако су имали да израчунају [187] колико је пет пута по 19, онда су радили овако: 5 пута по 10 јесте 50, и 5 пута по 9 то је 45; и оних 50, чини свега 95. Ако су имали неки број нпр. 85 да поделе на три једнака дела или три једнаке гомиле, онда су на сваку метнули по 20 и тако поделили 60. Сад још имају да поделе онај остатак од 60 до 85, а то је 25. Ако и то поделе на три места, биће по 8 и претиче један. На сваком месту дакле 28 и једна трећина. Радили су и оваке задатке: сто да поделимо за тројицу тако, да први добије један део, други двапут толико а трећи колико ова обадвојица. Онда сто ваља да поделимо на шест делова па првом да дамо један део, другом два, а трећем три дела. Кад сто делимо на шест гомила, онда ћемо најпре метнути на сваку по 10, то је 60; остане још 40. Ако на сваку метнемо још по 5 биће на свакој по 15 и остаће још 10. Од 10 на сваку можемо да метнемо још по 1, те да буде по 16 и остане само 4. Сад још можемо да метнемо на сваку по пола и биће 16 и по и претекне 1. Ако и ово 1 поделимо на шест места, биће свуда по једна шестина. Први ћи дакле добити 16 и по и једну шестину, други двапут толико, а то је 33 и две шестине, а трећи 3 пута по 16 и по, то је 49 и по, и 3 пута по једну шестину, јесу три шестине или половина, свега 50.
4. У Земљопису и Историји
Без познавања своје земље не може се познати ни свој народ ни знаменити догађаји у историји његовој; а да се она позна, мора се почети од места. Зато су и била она два излета, не само да Радиша види своје село него и да ученици његови виде што више и даље од своје куће и школе. Видели су и стране света. То су [188] после нашли и у школи и знали су које је која страна света. Ваљало је после ићи даље од свога села, наоколо, а у пролеће се попети на које још брдо, и даље од свога села, те да се види што већи простор и покаже што више великих брда, равница, река, вароши и села. Показивао је опет на којој је страни који народ и која земља. А на крају године покушавао је да ово и нацрта, и то прво на земљи а после и на таблицама и хартији, те да деца боље упамте.
Из Историје је могло доћи само оно, што је најглавније: оно о Св. Сави, тако исто о цару Душану Силном, о боју на Косову само најглавније и о догађајима у оним знатним местима, која се виде у околини ближој или даљој. А гусле су и даље у рукама Радишиним биле згодно средство за буђење националне свести и љубави према јунацима нашим и јуначним делима њиховим.
5. У Науци Хришћанској
У овоме предмету Радиша је имао највише муке. Онако није ваљало како је он учио, а боље му је веома тешко било наћи и изабрати. Неразумљиве речи, реченице, догме и други састави, па ма они били и молитве, не буде побожност, а причање библиско од деце далеко је. Имаће ближих, бољих и пречих ствари од еврејске историје. Зато је из старог завета узео само заповести божје, и то на српскоме, објаснивши их увек по којом пригодном причом из живота; а из новог завета причао је ове године само о Божићу, о животу и науци Христовој укратко и о страдању његовом и Ускрсу. А што се молитава тиче, остао је целе године при оном простодушном „Боже, помози“ у почетку учења и „Боже и Свети Саво, дај нам да опет здраво дођемо и у [189] здрављу продужимо учење“ на крају дневног учења. И чиме се год могла будити права побожност, она унутарња, у срцу а не спољна, лицемерна и сујеверна, он је будио и код малих и код великих.
Али му се чинило, да ова наука највише може да утиче на дела људска: да људи чине добро, а од рђавих дела да се уздржавају. Зато је на то и пазио код деце и тежио, да се код њих развијају правилни и пријатељски одношаји. „Воли другога као и себе самога“ и „Не чини никоме оно, што не волиш да теби други чини“ — то су биле идеје водиље Радиши у овоме послу и ученицима његовим у владању и животу. И, захваљујући неизмерној безазлености и простодушности деце загоричке и својој благој и доброј нарави, Радиша је и у овоме имао велика успеха.
6. У Познавању природе
Радишини су ученици живели у природи и познавали су је довољно. Зато је на томе мало имао да ради, само да им помаже; а та се помоћ састојала у томе, да их упућује, да тачније посматрају природне предмете и појаве око себе. Животиња познају доста а готово и све шумско и културно биље; само минерала мало познају, јер им је све камен и земља. Ваљало је дакле показивати им згодном приликом врсте камења и врсте земље, кад се на коју наиђе. Онда је ваљало свратити пажњу деци на то, како вода на топлоти испарава а пара иде у висину; како од паре постане опет вода и како се расхлади; како киша и снег не могу да падају кад нема облака, а роса и слана кад није хладно; да из ниских облака пада ситна киша а из високих крупна; да су гром и муња у облаку; да облаци иду у разним правцима, како их ветар тера; да [190] ветрови нису подједнако хладни и топли, да зими Сунце стоји ниско на небу а лети високо; да снег прво окопни и гора почне да листа на присојним странама, па онда у осојним; да многе птице у пролеће долазе к нама а у јесен одлазе; да зими нема ни мува, ни буба, ни лептира; да се многе животиње завуку дубоко у земљу и ту преспавају целу зиму; да многе угину; па се у пролеће легу нове из јаја; да су та јаја њихова веома ситна, сакривена и да им зима не шкоди; да су гусеничина јаја по дрвећу а мувина по кућама и собама; да у пролеће све измили и оживи а биље озелени; да на изворима неким пресушује вода а на неким не пресушује; да су и потоци и реке веће у јесен и у пролеће него лети и зими; да све воде нису једнаке, и тако даље. И то је довољно. А за ово не треба нарочитих часова. Све ово иде узгред и згодном приликом а нарочито у шетњи. Тамо се могу заподевати и дужи разговори о ономе што се види. Само ништа невиђено, ништа само речима и ништа из књиге. Јер се природа учи само из природе, а никако из књиге.
7. У Цртању
Радиши је Цртање одвише требало не само за вежбање руке и ока и за развијање осећања за оно што је лепо, него и за Ручни рад и ону стваралачку моћ, коју је желео да развије у својих ученика. Зато је и полагао на њега велику пажњу. Видели смо, да су деца првог дана, и пре писања, почела да цртају. За тим су цртала поједина слова печатана, мала и велика па чак и писана, докле нису ухватила њихов правилан облик. Онда се цртање продужило за себе. Деца су цртала сваку лакшу ствар не само с правим него и кривим линијама: Месец пун, пола и нов, Сунце, [191] погачу, точак, јаје, мотику, ашов, сикиру, будак, лопату, грабуље, даску, греду, сврдао, тестере, лишће од разног дрвећа, глисту, змију и рибу, перо и тицу, разно домаће посуђе, реку и брдо, пут и тако даље. И радости дечје није било веће, него кад су нешто направила да сасвим личи на оно што су хтела да направе. Кроз кратко време деца су почела да се такмиче и ко ће боље што да нацрта, као и у томе, ко ће лепше да пише. И, дабогме, да је било и талената за дивљење као год и немоћи с потпуним неуспехом. Али сам успех и не вреди толико, колико она трудба да се до њега дође.
8. У Ручном раду
Ово је предмет, у који је Радиша полагао највише наде, којим је намеравао да препороди своје село. Јер и само читање и писање јесте средство да се до знања дође; а знање је опет само по себи штуро и мртво, ако се не претвара у умење и не поправља човека и његов живот.
„Две поправке дакле имам да вршим, говорио је Радиша у себи. Једна је на човеку, на његовом телу и души, а друга је у животу његовом, у раду и одмору, у бољим алатима и бољој постељи, у бољој тековини и штедњи, у ономе што се тиче здравља, чувања његова и отклањања онога што га убија. А све се ово не може вршити без разумевања, без бољих алата, бољих кућа, бољих станова, бољега покућанства, бољега реда у кући, боље врсте воћа, поврћа и стоке. Морам дакле поред знања и писмености ширити и умешност, основе заната и основе рационалније пољопривреде, привреде и живота у опште. А то се постиже само радом. Зато рад, рад и само рад. У раду се и тело развија и душа напредује, а рад је и по себи врлина најпотребнија за живот. Нека [192] он буде само умерен, одмерен, одабран, промишљен и правилан, па ето не само правилнога развитка телесног и душевног него и усавршавања у раду и спремања за савршенији живот. А друго не може ни бити задатак васпитању народном и васпитању његовога подмлатка.
Зато је, као што видесмо, још првих дана од ученика направио мале калдрмџије и мале баштоване. Отуда после и леса пред школом, и чистаљке, и сламни простирач, и колица — све што свака кућа треба и може да има. Доцније се све ово продужавало. Распоређено је где треба које дрво да се посади и ископане рупе за то; са свега дрвећа што је већ било у дворишту састругана је свака сува грана и прекраћене оне што далеко стрче у страну те кваре облик и лако их може изломити и ветар и снег; саграђена је у једном крају до школе мала дашчара за оставу иструганих дрва, те да не кисну, и у свему су томе деца суделовала. А пошто у школи није било ни собе, ни кујне за Радишу, ни трпезарије за децу, а још мање радионице за Ручни рад, то за ову годину о правом ручном раду није могло бити ни помена. Ипак је Радиша нешто чинио и за ово. Прво, радио је сам разне потребе у кући својој, које би му пружила варош или већа култура, и радио их је алатом, које је он донео собом и који не би онда нашао ни у варошима нашим. А деца су то гледала и желела да и сама тако раде. И радио је све по нацрту и деца су гледала, како то све може тачно да се размери па да се не квари него да иде по сигурном путу. У веће се столарске радове није могао упуштати и с тога, што нема суве грађе, а од сирове не вреди ништа ни да прави; а није имао ни где ни на чему да ради. За ствари од хартије није имао картона, а то му за село најмање и вреди. [193] Много би му више вредело плетарство, али би се оно ограничило само на сламу и зукву, јер у Загорици не беше ни врбе. Зато се Радиша преко зиме ограничио више на цртање и износио је деци разне слике од бољега намештаја кућевнога, бољих алата и разних пољопривредних ствари. А да би деца што пре сазнала о ономе што је правилно и неправилно, Радиша је изградио све троугле, четвороугле, правилне полигоне и круг од јачега картона и дао деци с по једном непотребном новином, да и она тако изграде себи. Деца су бележила писаљком наоколо па су после ножицама исецала; или су одмах исецала поред картона.
Ако у рад иде и стругање, цепање и ношење дрва и ложење пећи, онда су Радишини ученици и то радили сваки дан.
9. У Гимнастици
Каква гимнастика за децу на селу, која све слободно време проводе у раду код куће и у игри и потежу сваки дан толики пут од куће до школе и натраг?! запитаће неко. Тако се у почетку питао и сам Радиша. Али је доцније нашао, да има смисла и да је донекле и потребна. Има мишића, који се тим свакидањим идењем и не додирну; а сви дужим седењем омлитаве. А за потпун развитак телесни ваља да се развијају што више и боље сви мишићи, да би и све тело добило што већу снагу, округлину и гипкост. Јер с овим упоредо расте и душа. Сем тога деца ваља да се навикавају на пажњу, обзирност и послушност, а то се веома успешно постиже у заједничким покретима по команди. А за то су слободна вежбања у реду од велике вредности. Не дакле на справама него у реду, у најразличнијем [194] покретању и руку, и ногу, и главе, и целога тела, као и у окретању у месту и ходу у реду.
Али је све то увек морало да се врши на чистом ваздуху и кад он није хладан и влажан, а увек с вољом и веселошћу. Уз ово их је упућивао да се надмећу у томе, ко ће више да скочи у даљину и у висину, ко ће даље да баци камена с рамена, омаушке, између ногу, преко главе и истрке. Али је највише пазио на чист ваздух и здравље у школи.
10. У Певању
О овоме предмету Радиша је овако мислио. Од како се човек одвојио од животиње, он је почео измишљати разне инструменте, којима је производио разне гласове и арије а уз неке и играо. И тако је до сад безброј тих инструмената у свету, од најпримитивнијих па до најсавршенијих; и сви служе на то, да производе у души слушалаца пријатно расположење и веселост. А један такав инструменат носи собом сваки народ и сваки човек. То је грло његово. И што је који народ и човек на вишем ступњу развитка, то му је и овај инструменат савршенији. Само се његова музика не зове свирање него певање. Песма и свирка су дакле вазда биле потреба душевна и она ће остати то за навек, докле буде човека. Зато и ја морам подмиривати и ту потребу у ученика својих. Јер без песме и свирке живот би био хладан и сув. Инструмената за свирање немам, нити им могу донети оне савршеније; али они ми и не требају: они су за виши ступањ. А ове простије, несавршеније, могу имати. Ево мени гусала, а деца могу и гудети и свирати у њихове свирајке, па ће се после ићи даље. А онај богодани инструменат, који је у свакога, може се вежбати [195] сваки дан. И говор је песма, кад се он врши с осећањем, тактом и достојанством. Одатле да пођем даље. Прво најпростије и најлакше песме, а миле и разумљиве. За тим све теже и теже, све сложеније арије и узвишенија осећања, па докле се стигне...
И овде од онога што је у души дечјој. А то су песме, које певају сама деца и њини у кући; само то да улепшавам, поправљам и усавршавам. Ту ће доћи и славске, и свадбене, и јуначке песме гусларске, а и неке лакше црквене, које су деца чула или ће чути у цркви; а може бити да буде која и са жетве, мобе или села, и то ништа не мари. Само да буде мелодије и да је буде што више. И тако је и радио. Уз ово није занемарио ни свирање. Деци је не само допустио да свирају него их је у томе и упућивао и показивао им, како се праве свирале, гусле и тамбуре, и како се у њих свира; и неки су од њих необично лепо свирали у свирајку а неки гудели и певали уз гусле. А доцније Радиша је издвојио четири свирале по гласовима те су мали свирачи свирали заједно, као у хору.
11. У одржању реда и понашању
Осетљивом Радиши је најтеже било, да подеси понашање према деци, ученицима својим. Ако буде строг и суров, он неће упитомљавати, и неће привлачити децу себи и школи па отуда и науци; а ако буде сувише „добар“, деца ће злоупотребити ту сувишну доброту и она ће му онда прећи у слабост. Ипак би боље било и ово друго него оно прво.
Срећом Радиша је и по природи својој био благ и добар, само му је ваљало да се чува претераности, да држи меру у томе и да се стара, да све хладније посматра и никад не пада у [196] афекте, него да све врши и отклања хладним разумом! И то му је било најтеже. Тешко је не бити онакав какав си и бити другојачи но што си: а претварати се није ни лако ни добро. Морао је дакле сам себе да мења, да дотерује, да васпитава. А на послетку, помишљао је, тако и јесте: ја сам почетник, ја не смем узети да сам готов, особито у овоме, што се добива тек у животу и с годинама... Али, тек, какав почетак онакав и свршетак. Ваља добро да почнем, па ће се то добро и продужавати и расти; а ако зло почнем, тешко ће се окренути на боље...
Добро је да будем добар и благ, и миран и сталожен, као што сам; тиме ћу тећи љубав и поверење код деце, и она ће ми се приближивати. Али морам бити и озбиљан и достојанствен, и чувати се велика смеја и раздраганости исто онако као и велике љутине и онога што из ње може да изиђе: тиме ћу тећи поштовање код деце и власт над њима. И ничим се више не бих понизио но тиме, кад бих показао, да не умем да владам собом. Зато томе највише и имам да се учим. А кад ми је позив да другога учим, морам се трудити како ћу и себе учити...
И збиља, Радиша је у почетку и сувише испољио своје добро и меко срце и деца су већ почела по мало да му га злоупотребљавају. То је он опазио и по лабавијој пажњи дечјој на ред и по несташлуку њиховом и међусобном задиркивању. Опазио је, да нека мало потрче и преко школе, кад с одмора улазе у њу, и да се грабе ко ће пре да одговори на питање па не чекају ред. А једанпут за време одмора дотрча један немирко сав уплакан и стаде се тужити на друга свога Марка, што га је тукао. Радиша овога дана и онако не беше нешто најбоље расположен па плану. „Казао сам им и настојавам да [197] се не свађају, а они се већ и потукли!“ помисли он у себи и учини му се, да ово иде у непослушност, у анархију. „Зовните га овамо!“ викну Радиша тако љутито да су и деца опазила да се наљутио као никад досад. Зовнуше кривца и овај дође, а Радиша загрме: „Што си га тукао?“ У кривца се још опажала разјареност, с којом је онога немирка измлатио, па сасвим искрено и простодушно а љутито рече: „Господине, ми се лепо играмо, а он све истрчава пред нас па нам смета. Ја му виках: немој и немој, а он баш ни абер, но нам за инат квари. Ја га оћушкам, а он опет полети ка’ луд. А ја га онда добро измлатих. Ама, не бих га само био него бих га убио, господине, кад овако навлаш квари!..“ Радиша поче да се стишава па сад запита немирка, зашто им је сметао? „Господине, ја сам се шалио,“ рече он још јецајући. Онда погледа у обојицу: онај љутит, а овога још боли, па помисли: они су обојица узбуђени и нису кадри да мисле; и зато би им свака казна изгледала неправедна а сваки би савет био узалудан. За то рече: „Добро, видећемо сутра, кад се одљутите; а сад идите!“ Сад је настала међу ђацима препирка о томе, ко је крив. Неки су више кривили немирка, што је сметао, а други Марка што га је тукао; и то је било добро. Кад су сутра дан дошли, сви су једва чекали да виде, како ће господин пресудити овај спор, а она двојица су ћутала. На свршетку учења Радиша им рече: да устану и да кажу, шта је јуче било и ко је крив. Немирко ћути а Марко отворено изјави: „Господине, криви смо обадвојица: он, што нам је сметао, а ја, што сам га онолико истукао.“ Радиша управи поглед на немирка, питајући га, шта он вели. „И ја тако мислим,“ одговори он. „А ко је више крив?“ упита Радиша, ударајући гласом [198] на оно више. Обојица се згледаше и не умедоше ништа да одговоре. Радиша онда управи то питање на другове њине, али и они почеше да оћуткују. Радиша онда стави овако питање: „А да Немирко није сметао, би л’ га Марко био?“ Сви одговорише, да не би. „Ко је онда крив?“ упита Радиша. И сви се погледи управише на Немирка. „Али, он се шалио,“ рече Радиша. Деца се мало замислише и учини им се, да се кривица преноси на Марка. „Али му шала није била добра, господине, кад су му лепо говорили, да им не смета, а он опет за инат.“ И с овим се сложише готово сви. „А је ли опет лепо да се бијете тако душмански? Шта би свет казао и шта би још могло да буде, кад неко у љутини туче другога?“ запита Радиша даље. Сви опет признадоше, да то није лепо, да би свет рекао, да нису добри и да би један другом могли и главу да разбију. „И још нешто, додаје Радиша; ви бисте се онда мрзели, а то не воли ни Бог ни људи, и то не волим ни ја. Зато сам вам ја и рекао, да се шалите лепо. А која је шала паметна и лепа?“ „Она где се нико не љути, него се сви смеју,“ рече један. „А је ли Немиркова шала била лепа и паметна?“ упита Радиша. „Није,“ одговорише готово сви. „Па, шта сад да радимо?“ упита Радиша. Сви заћуташе. До сад Радиша ни једнога не беше казнио ничим, и деца не знађаху за друге казне од оних код куће. Али усред тога ћутања Немирко рече: „Господине, опростите нам сад, па други пут нећемо!“ а из очију му сузе саме потекоше. „Опростите им!“ почеше да моле и они други. Радиша као неки победилац сасвим хладно рече: „И ја волим да их не казним, али се бојим, да то не учине и други пут!..“ „Неће, неће, господине!“ вичу многи, а сад уз Немирка и Марку се ражалило [199] па се и њему скотрљаше две три низ образ. „Да пробам. Праштам вам!“ рече Радиша и свима се скиде неки голем терет с душе.
Сад се Радиша зарекао, да никад не чини ништа у љутини и да ниједан спор не решава док се парничари не одљуте. Па и онда их је упућивао, да сами нађу како је право; а ако не могу, нека позову кога у помоћ. А тиме је чинио две користи: прво, да и спорова буде мање, а друго, да се и деца вежбају у пресуђивању и изналажењу онога што је право.
„Да не сметнем с ума, мислио је Радаша у себи, да и ови појмови о друштвеним одношајима нису у деце готови, него се и они развијају поступно, живећи у друштву, долазећи у те одношаје и размишљајући о њима. И велики је Гете рекао: „Таленат се развија у тихој самоћи а карактер у свету живећи“...
12. У школи за одрасле
Исти су ови принципи провејавали и у раду Радишину с оним одраслим ученицима. Само се старао, да код њих буде краћи и практичнији. Краћи је у свему могао да буде, јер су они развијенији и боље схватају, а практичнији је морао да буде, јер је било мање времена па је морао да одабира оно, што им је више потребно за живот. И овде се најбоље Радиша уверио, да од избора онога што ће се учити у којој школи зависи и напредак њен, па тек на друго место долази начин, како ће се то предавати. Оно што је најосновније и оно што је најпотребније, саопштено на начин најразумљивији који развија, даје најбољи успех.
С одраслима је све брже прелазио, без околишења, ударајући одмах на оно што је главно и тако је често с њима за дан прелазио оно што [200] је с онима малима за недељу дана. Кад су попамтили сва слова, брже су прешли на читање и све што су читали одмах су и писали. А чим су узмогли да читају, прешли су и на песмарице а доцније и на друге згодне књиге. Из Рачуна су убрзо савладали све врсте рачунања до сто очигледно и усмено, па су онда направили онако и стотине до хиљаде и рачунали с њима, а писмено је и овде оставио за до године. И у Земљопису и Историји могао је да иде и даље и да узима и више него код оних малих. Из природе је и њима објашњавао само оно што нису знали, а главно је тежиште пало на пољопривреду и здравље. Зато је овде и на вештине обратио велику пажњу, те да што више стварају руком. А цртање за ово је била само припрема. Највише је пак овде била на свом месту гимнастика, она у реду (шведска и војничка), а после и рад с пушкама и гађање у нишан.
Овим је ученицима Радиша чешће и више причао о културном напретку других народа, те да виде, како смо прости и неумешни, и како би и у нас много што шта могло да буде другојаче, само да умемо; и није пропуштао, да их одмах упути у ономе, што су они могли да чине.
ГЛАВА ШЕСТА
КРАЈ ПРВЕ ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ
1. Тешкоће
Онде где би старост, мекуштво и слаба воља одавно уздахнули и рекли: не може се више, Радишина је чврста воља, тврда нада на боље и гвоздена сталност у извођењу једнога плана сносила све тегобе с аскетским стрпљењем. Он је непрестано био сам: без оца, без мајке, нежењен; а „кућа не стоји на земљи него на жени...“ Није имао ко ни да га опере и закрпи, а Груја је кувао, месио хлеб и прао судове како је умео. Истина Радиша га је у овоме био упутио како што ваља радити, те је све у „кући“ ишло оправно и уредно. Али има послова, за које мушка рука не пријања и који би напредовали како ваља само под лаком женском руком. Судница је непрестано била у апсани, а Радиши је жао било да добри загоричани зебу тамо, него им је допуштао, да се састају у школи, у Недељу после подне. Па и ако су они пазили и да не прљају и не кваре ствари, опет није могло да буде, да се то не осећа и не смета чистоти и раду сутрадан. Деци је морао да допусти да једу у „оџаклији“ или предсобљу, где је и Груја кувао по мало ручка Радиши. Ручни рад зими није могао да предаје само зато, што није имао где. А шта [202] да кажемо за одмор и гимнастику? За време одмора, док се учионица ветрила, деца су чечала око школе под стрејом, по оним лепим тротоарима, што су их сама направила; а кад је леп снег, она су се и грудвала; а по пљуску и мећави морала су да стоје у предсобљу, и ако су једва могла да стану. А шта ће тек бити до године, ако дође још један разред: где ће он, где ће да уче а где да се одмарају?!.
Радиша је дакле видео, да без нове школе он не може много урадити и брзо постићи оно што жели. Зато је стао мислити, како најпре да се дође до нове зграде. И мислио је дуго, далеко и дубоко. Код села ми неће бити тешко да продрем с предлогом, кад су људи овако добри и вољни да се уче и децу своју да школују. Али како то да се изведе? Кад су ово мало суднице градили, доносили су циглу, ћерамиду и креч чак из Поречја, 3—4 сата даљине одавде. То сад не сме и не треба да буде. Код оволико кречњака за креч и песка за малтер и земље за циглу и ћерамиду то се не сме доносити са стране; то се мора правити овде. А ја и хоћу да загоричане обучим, да то сами граде те и да своје домове и друге зграде зидају од камена и цигле, и покривају ћерамидом. Па не ни то. Ћерамида је преживела своје и сад се у целом свету место ње употребљава цреп. Зато и школу ваља да покријемо црепом. Од школе да почнемо како ваља зидати домове, па ће онда на то гледати и други... Али за цреп ваља летава правих под конац, за које ће се вешати цреп, те да стоји у реду; а не латана, које су могле бити и криве па се по њима слагала ћерамида као по земљи. Летве дакле. А где су ми оне? Ако их купимо у чаршији, као и оне за таван, плафон, то ће бити скупо; а што ће бити скупо за школу, [203] то и не мари — добри загоричани би купили. Али би то био узрок после, да они не зидају своје куће и не ударају плафоне, који могу да се крече, него би и даље таванисали даскама, као што је била таванисана и судница. Морам се дакле постарати, да и то приближим и ојевтиним... А о поправци привреде у Загорици не могу ни мислити без школске градине, у којој ће и млади и стари загоричани имати да виде све што је боље и напредније у тој грани и што им се допадне да одатле узму и преносе у своје градине; а ова порта није за то доста. Ово је црквиште, и ту село држи заветине, и ја не могу људе растеривати одавде, а није ни ово земљиште најзгодније. Нек стоји њима и светиња и судница, а ја да тражим за школу друго место...
2. Школска градина
Преко пута је газда Мијаилов стари воћњак, који му доноси мало рода, а испод њега је кућа једнога сиромаха доброга Томе, који би је и поклонио, да му је потраже за школу, а камо ли продао. Та је страна и више окренута југу, боље је земљиште и заклоњеније од ветрова, и то је боље за школу. Ту да дижемо ми нову школу.. Али ваља почети поступно. Школа ваља да буде више градине, а градина испод школе. А мени сад треба прво градина. Зато за сад да изиштемо од Томе његову градину испод куће, која му и онако стоји више празна него засађена; а кућу његову и воћњак Мијаилов потражићемо кад станемо градити нову школу...
То су били планови Радишини. И, једнога дана он их изнесе кмету Миљку а он му благо одговори: „Село ће учинити за школу све што може, само да не буде много скупо.“ Радиша му онда објасни, да ће се он постарати, да се [204] и цигла и цреп израде овде, да се и креч испече овде, а песка има у реци, да и дрво довуче село па да плате само мајсторима руке, а и то не мора у једанпут него може на почек.
— Хајде, у име Бога, господине! Нек нам буде са срећом! рече Миљко сав блажен.
— Али је сад најпотребније, да изиштеш од Томе ону његову градину за школу. Ту ћу ја да сејем што мени треба и да учим, децу како се што сеје, сади, пресађује и калеми, рече Радиша.
Миљко одмах посла Грују за Тому, и кад овај дође, он га запита: „Томо, колико теби доноси она градина испод куће?“ Тома сасвим искрено одговори: „Кад роди могу да нађем и по десет дванаест врећа, а кад не роди, као ове године, не могу да наберем ни две три вреће.“ — „Добро, рече Миљко; ми ћемо теби да дајемо сваке године по десет врећа, и воља ти жито воља ти паре; а ти то да даш нашем господину за школу.“ Тома једва дочека и погодба би свршена. То је било негде у Фебруару, а већ Марта месеца Радиша прави план, где ће што да засади. Н никад више није зажалио, што се још више није бавио пољопривредом и градинарством, него сада. Али је ипак, из свега онога што је у школи слушао и у свету видео, опет у Радише био поглед здрав и он је могао да се нађе.
„Ја хоћу, да ово буде градина, какву бих пожелео да има свака кућа у Загорици. У њој мора да буде свачега што може да роди у овоме селу и мора се све обрађивати онако, како бих желео да га и они обрађују. Желим, да буде свима углед у свему и расадник за све што је боље и чега нема у Загорици“ — говорио је Радиша у себи.
Онда је најпре тачно премерио земљиште и нацртао га на хартији па је стао правити план [205] како да га уреди. Прво је на средини направио један круг и рекао: овде ће да буде цвеће. Од тога круга повукао је стазе на све четири стране тако, да се он види са сваке стране, а четири парцеле међу њима ограничио је опет правим линијама и с оне друге две стране, те је добио четири правилне Фигуре, четири правоугаоника, око којих су ишле уже стазе а до њих били остаци земљишта до плота. Кад је ово извео на хартији како ваља, он је онда отишао с Грујом и с ученицима, да то изведе и у градини. Најпре су побили колац насред њиве и око њега описали круг, као оно у дворишту, кад су насипали игралиште. Одатле су повлачили стазе редом, пустивши главне у средини по 1,20 а споредне, наоколо по 0,80 у ширину. Онда је требало с тих стаза родну земљу бацити у страну, а на њих нанети шљунка и песка, те да не буде блата, кад је кишно и мокро време.
Ето сад нове гимнастике довољно. Ето и гимнастике за тело, и гимнастике за око, и гимнастике за дух, који има да смишља за шта је шта, и гимнастике за осећања, јер стварају оно, што је правилно и лепо. И свакога одмора од сад, кад је лепо време, деца су јурила тамо на посао.
За овим су све парцеле прекопане и то дубље много но што их је икад Тома својом дрвеном ралицом преоравао. За време ово Радиша је полако смишљао, где ће што да засади. Деца су му доносила младице крушке и јабуке дивљаке те их је он пресађивао већином крајем градине по оним неправилним остацима до плота. Доносила су и разно семење, и Радиша је све то сејао с децом и бележио, где је што посејао. Занимљиво је, да деца у Загорици до сад нису остављала семење од воћа што су га јела; а сад [206] су брижљиво почела скупљати сваку коштицу и доносити је учитељу. Тако је градина школска сада постала збирка свега онога, што има у Загорици. Сада су сви у њу уносили, а после ће сви из ње износити, само много лепше и облагорођеније. А они, који буду пролазили кроз загоричку школу и гледали како се у овој градини за углед ради, разумеће боље све пољопривредне послове но сви загоричани пре школе.
Кад је настало време ницања, деца су видела, да оно семе, што је посејано сувише плитко, као и оно, што је посејано и сувише дубоко, спорије ниче од онога, што није много дубоко ни сувише плитко. Исто тако видела су, да је пре никло оно, што су пре сејања држали који дан у води.
Кад је дошло време расађивању, Радиша је утврдио, да цвеће буде поред главних стаза и у кругу, а поврће и све друго по парцелама и поред споредних стаза. Тако су после и радили.
Нешто је још недостајало Радишиној градини, и то врло важно. Она је била ограђена Томиним сиротињским плотом, да је сваки могао да га прескочи где хоће. Али Радиша није хтео да га замени новим плотом или варошком тарабом, него оним што је желео да пренесе у своје село као најбоље, те да га приме после сви. Зато је свуд поред Томиног плота ископао леју пола метра у дубину а толико и широку, па онда пише Пољопривредном Друштву у Београду, да му пошље семе од гледичије, колико му треба за ограду од толико и толико метара дужине; и оно му одмах пошље, заједно с упуством како да ради. Радиша је тачно поступио по томе упуту и у Јуну месецу већ се свуд наоколо од леја поред Томинога плота, зелениле густе младице потоње живе ограде, која ће ускоро заменити Томин примитиван плот.
[207]Што је више напредовала Радишина градина, то се више загоричани скупљали као на чудо. Загледивали су и сви пролазници из других села и чудили се, шта је ово и откуд ово у овом простом и непросвећеном селу, у којем нико не зна ни за праву линију. Радиша је пак навлаш направио главну стазу од улаза, који је био с пута. А добри Груја је свакога одводио да види, ко је год хтео. Једанпут се између њега и једнога походиоца развио овакав разговор:
— Овај ваш господин као да је учио за „бачванџију“ — тако је градину уредио по плану!
— Вала, он и децу учи по плану: слушају га као Бога! А он око њих, као да их је све породио сам!.. одговорио му је Груја.
— Је ли истина, да ваш учитељ не спава? упитао је даље походилац.
— Спава он добро, но много рано устаје, једва ја уграбим да устанем пре њега, да му испечем каву, а неки пут он уграби и пре мене...
— А је л’ истина што причају, да не једе ништа?
— Једе; али га је лако ’ранит’. О малом ручку ја ће попит’ чашу млека, ја појест’ кришчицу хлеба с кајмаком, сиром или једним јајетом и попит’ чашу воде; о ручку једно јело што му зготовим, па и то више ја поједем; а ужину и вечеру он састави и што кад буде, и опет мало, да се чудим, како води душу!..
— Веле, да је заветан и да не пије.
— Није заветан, али ракију готово не пије никако; а вина има, доносе му људи, али ретко кад да попије коју чашу. Живи као девојка. И колико га људи зову на славу и свадбу и он оде, али Боже сачувај да ће ти од једне или две попит’ више! Људи га нуде и веле: де господине, како ми, а он никако; но вели: до једне, две [208] или три пијемо ми њега, а преко овога пије оно нас. И свуд збори људима, да и они не пију много. И сви му то много бегенишу... Имамо учитеља, вала, да га је ретко наћ’! Само нек нам га Бог поживи!..
Овако као Груја мислили су и сви загоричани.
3. Први испит
Градина је напредовала, школски је посао одмицао и с малим и с великим ђацима и приближивао се крај школској години. За надзорника у томе крају би одређен директор једне гимназије, који беше пречанин. Кад је дошао у Загорицу, у необичном црном дугачком капуту с дугом црном брадом, личио је загоричанима више на калуђера него на чиновника. И било је у њему нечега калуђерскога. Прво је допустио, да га деца љубе у руку и пружио им је обе. Друго, у школи, кад су се у почетку испита молили Богу, он је некако много размахнуо руком и направио велики крст па се и дубоко поклонио. Треће, изјавио је своје негодовање што је молитва била на српском а не на словенском. Четврто, и на самом испиту највише је тражио из „Науке Хришћанске,“ и то све на словенском. Радиша је мало био у неприлици, али му је објашњавао, да је то тешко за децу, да је неразумљиво и да су деца учила и заповести (главније) и оченаш на српскоме, у вези с понеком причом, из које су изводила ону молбу или заповест за коју је она. Ништа њему није помогло то објашњење: надзорник се непрестано љутио и говорио: „То је јерес, господине!..“ Из „Рачуна“ је тражио „таблице“ и писмено рачунање. Радиша му је објаснио, да деца умеју усмено, напамет, да рачунају и без таблице, а до писменог су рачунања тек дошла, и оно му долази [209] сад у другом разреду. И ако је надзорник по струци био математичар, опет он с овим није био задовољан и рекао је: „То није наука; то је сељачко рачунање.“ Из „Српског језика“ деца су лепо читала као да причају, па после казивала шта су прочитала и изводила поуку. А надзорник је рекао Радиши: „Та баталите то зановетање, него питајте граматику! “ Деца су читала „Милицу“. Надзорник сам прочита прву реченицу; „Милица је била добро дете,“ па онда стаде питати: „Каква је реч „Милица“?“ - „Каква је реч „била“? - „А каква је она реч „добро“? — Колико има „самогласника“ а колико „сугласника “ у српском језику?“ — „А колико има врста речи?“... И, дабогме, да су мали загоричани бленули у господина надзорника као и они велики и чудили се, шта их пита. Залуд је Радиша напомињао, да им то није предавао, јер је то почетницима тешко за разумевање и да ће то они учити доцније - надзорник је ређао ова питања једно за другим као да је навлаш хтео да покаже деци, да не знају ништа, а Радиши, да их није учио „по програму.“ И код „Певања“ је тражио „црквено пјеније,“ а за световно је рекао, да је за механу, а не за школу; и једва је примио ону „Пошетала царица Милица.“ А кад су деца полако певала ону; „Соколови, моји тићи“ и рекла оно: „Љуба смо се наљубили, бојна поља зажелели,“ надзорник намрштено погледа у Радишу па дрекну: „То је саблазан, господине! Зар је то за школу?!..“ А кад се сврши испит, надзорник устаде и каза деци да и она устану, устадоше и гости, и он рече: „Децо! Ви много што шта нисте научили, што је требало да научите. Али слушајте господина, као што сте га, видим, и до сад слушали, па ћете научити.“ Онда погледа по сељанима којих беше пуна тескобна загоричка школа, па [210] мало јачим гласом рече: „А вама, браћо, шта вами да кажем! Ви сте волели школу, и то је лепо од вас; и господин министар вам је одобрио. Али зар је ово школа! Ово је страћара! Овде просвећен свет не би ни говеда затварао, а ви сте ту затворили децу своју, подмладак свој, наду своју, и то вам је школа! Срамота! И знајте, чим одем, поднећу предлог, да вам се школа затвори!“
Људи стадоше као запањени. Нико ни речи. Ни кмет Миљко не умеде да каже ни једне. Онда Радиша прекиде то ћутање и рече: „Господине надзорниче! Ово је њима привремена школа. Господин министар им је одобрио само за неколико година док не подигну нову. А ми ћемо се за то време стрпети: трпен — спасен. А људи су вољни да учине што год могу.
Сви дахнуше душом и за ову Радишу би у недра метнули. Јер су сви ово мислили, само нису умели да кажу.
После подне је био испит у школи за одрасле. Надзорник је овде био задовољнији, јер овде није било „програма“, а допало му се оно, што је Радиша био одабрао и како је предавао. Зато је захвалио и њима, што су се трудили, и Радиши, што их је учио. На крају испита надзорник је записао оваку оцену:
„Успех је, с обзиром на лепо читање и писање и на рад у школи за одрасле, врло добар (4). Наставнику се препоручује, да се држи програма и да не уноси јерес у школу“.
Кад су понудили господина надзорника, да види школску градину, он је сасвим озбиљно рекао Радиши: „Та, господине, нисте Ви овде постављени за баштована, нег’ за учитеља!“ И није хтео ни да завири. А кад му је неко казао, да су калдрму око школе ђаци сами градили, он је зачуђено дрекнуо: „Та ваљда неће бит’ калдрмџије! [211] Боље би било, да су више научили из граматике, нег’ што су то радили!...“
Ипак је ово све било добро дошло. Радиша је видео, да му ваља задовољавати и законске прописе, докле се они не измене; а загоричани су видели, како им је школа у опасности, да је изгубе. И Радиши је ово дошло као наручено. Кмет Миљко је сад тек видео, колико је Радиша имао право, кад му је говорио о грађењу нове зграде за школу; и сад је и њему лакше било, да потегне то питање код сељана. Али му је Радиша рекао, да то још не износи.
4. Припреме за нову школу
Између испита овога и Петров-дана било је још прилично дана. Радиша је за то време уграбио, да с малима учини један излет обданице до оближње планине Јелака, где је чуо, да се стружу даске. Пут је био величанствен. Кад су дошли на сат даљине од стружнице, више сунца нису видели над главом. А кад су се најпосле одвојили од пута и пошли путањом која је водила стружници, њима се чинило да је сунце зашло, да се смркњава и да у тој пустињи морају ноћити! Али ускоро чуше неко шуштање, клопарање и стругање. „Ево стружнице!“ повикаше деца радосније но Колумбо кад је узвикнуо: „Ено земље!“ Кад су дошли до саме стружнице, деца нису могла да се нагледају, завирујући у сваку ситницу: како то вода подиже и спушта тестере и примиче трупац. И Радишу је интересовала ова примитивна направа, и колико јој се обрадовао, толико га је зачудило, да само једно тестере ради. Одмах је призвао сопственика и питао га: зашто не намести неколико тестера напоредо, па цео трупац да се струже у једном потезу? Онда му објасни, да тестера могу да се удесе, да стоје уближе [212] или раздаље, према томе, хоће ли даске да буду тање или дебље. Сопственик се мало замисли па рече: „То право велиш, али су скупа тестера, и — не знам како би се наместила?“ Радиша му одговори: „Она јесу доста скупа, али би ти се исплатила брзо, јер би сваки дан састругао онолико пута више дасака колико тестера метнеш. А само би ти се казало, како да их углавиш — овако као и ово, само да буду свуд подједнако раздалеко... Онда би могао да окренеш трупац, да састругане даске дођу једна на другу, па да их састружеш на дуж, те да добијеш летве!“ рече радостан Радиша. „А што ће му то?“ запита овај најпримитивнији шумски механичар и индустријалац. „То му много треба“, одговори Радиша. „Без тога нити таван може да се направи раван, да се кречи као зид, нити кућа може да се покрије црепом.“ „У нас то нико и не чини,“ рече стругар. „Не чини, али ће чинити. Ево ће прво нама требати за школу, а што да купујемо из чаршије, ако би ти могао да нам израдиш?“ одговори му Радиша. И, реч по реч, они углаве, да „мајстор“ иструже онолико комада колико затреба а за двапут мању цену од оне у чаршији, на месту, без подвоза. Остаде само, да му Радиша јави кад затреба и колико ће требати.
„Боже помози!“ узвикнуо је Радиша радосно у повратку. „Ово иде на добро... Још ми треба да нађем кречаре и цигларе па је пола готово!..“
Ту ископаше један повећи бор и неколико мањих борова и јела, па им корен и жиле умоташе мокром маховином те понеше собом. Бор су засадили насред градине а бориће и јеле наоколо и два код школе.
Путујући с децом по околини школској, атару загоричком и оближњим брдима Радиша је навлаш пазио, где има највише и најбољега кречњака. Али [213] како се пече креч, то је само слушао, а нигде није видео. А зар је могао и помислити кадгод, да ће му и то требати! Зато прочита у књигама још једанпут о томе па једнога дана рече деци: „Данас ћемо ићи у клисуру, да печемо креч.“ Да деца нису видела окречену школу а нека и лепе, беле варошке куће и цркву, не би ни знала шта је креч. А како се он пече и од којега камена, о томе појма нису имала. Зато једва дочекаше час поласка. Понеше и будак, мотику и ашов. Кад су дошли у клисуру, изберу место и ископају рупу за кречану. Ово је и за Радишу самога било ново и заједно су се домишљали како ће. Рупу су копали у брду идући право, хоризонтално, а не наниже у земљу. Кад су мислили да је доста, доносили су камење и почели да га дену. У средини је ваљало оставити рупу за ватру а наоколо денути. И овде су видели двоје: како је тешко разбијати камење, без барута и великог гвозденог маља, и како је тешко угађати камење и денути га у куп са шупљином изнутра а да не падне. И ваздуги дан су радили и једва су стигли да куп покрију земљом и да заложе, па се онда вратили, оставивши двојицу оближњих, да ложе до мрака па онда да метну који већи пањ и да затворе, да се ватра не гаси, а ујутру да поране да је опет наложе. И дошли су опет ујутру и провели цео дан разговарајући се о ономе што су у школи учили, о биљкама које су деца налазила и доносила и о разном камењу а највише о кречу и огромној употреби његовој. Деца су једва чекала да им се испече креч и да понесу по једно парче, али он ни данас није био готов; а и да је, био би врућ. Зато Радиша опет остави она два чувара, а он се с осталима врати школи.
Тек трећег дана деца су видела дело руку својих. Али докле су се они бавили и чекали да [214] се још више излади, са запада су почели да се дижу облаци, који су подсећали на кишу. Мало за тим па духну и хладан ветар. Зато Радиша рече, да узму по једно парче и да пођу. И пођоше. Али нису били ни за четврт сата одмакли, а киша поче да прокапљује па најпосле сложи и пљусак као из кабла. Настаде живи жагор: моје се пуши — моје се угреја још више — ја моје не могу да држим — јао изгоре ме — и многи почеше да бацају, и да гледају како ври на земљи. „Бацајте!“ викну Радиша, и сви, који су још држали у рукама побацаше на земљу. „Мени је господине, у торби,“ рече један. „Прогореће ти торба!“ рече му Радиша. „Јао, изгоре ме!“ стаде дрекати Станимир и бацати креч из недара и чешати се по опеченом месту — Само је своје парче донео Станко, чија је торба била кожна. Тако су прошли мали кречари с првим кречем у Загорици. Али је кречана њихова, пуна прашине беле као снег, остала да прича козарима и целом селу, да се ту може пећи креч и како се то ради...
Ово је друго Боже помози. Сад остаје још брига за цреп и циглу. Зато се Радиша једне Недеље договори са својим великим ђацима, да на Ивањ дан оду у Поречје, где раде ћерамиџије, те да виде, како се то ради. Успут им је свратио пажњу, да пазе на све до ситница, како би после, вели, и ми умели да градимо. Најпре да гледају каква је земља и сви да узму по мало; онда како се она меси; какви су и колики су калупи; како се у њих меће и из њих изручује; како се суше, како се дену и колико се пеку. Ћерамиџије су највише градиле ћерамиду, мање цреп а најмање циглу, јер им је мало ко и тражио, пошто су у целом том крају људи мало зидали куће од цигле. Ипак су загорички младићи [215] све то лепо разгледали и запамтили а једну циглу и цреп понели су и „за спомен“ ..
Кад су се вратили у село, нашли су у једној њиви близу школе у реци готово исто онаку земљу као што је она у Поречју. Радиша је још из ближе испитао састав једне и друге и нашао је врло малу разлику. И није га мрзело, да умеси мало блата од те земље, да направи бајаги цреп и да га испече на ватри да се скоро усија и — звечао је лепше од поречкога црепа!
И ово је било треће Боже помози. Три главне сметње су отклоњене; а грађе у Загорици има, хвала Богу, доста, само да се одсече на време.
5. Петров дан
Освануо је Петров дан. Радиша је био казао и малим и великим ђацима да дођу, а кмету Миљку је био рекао, да за тај дан позове и њихове родитеље и све виђеније сељане. Јутро је било необично лепо и сви су поранили школи као цркви. И људи, и деца, и младићи закитили су се цвећем, као да иду на сабор или на заветину, и око малене школе загоричке све је мирисало. Радиша је најпре уредио око доксата мале ђаке а иза њих велике, а иза ових стали су људи. Онда је он изишао на доксат и, не претендујући ни на какав беседнички дар, сасвим просто и природно почео је овако:
„Ученици!
Ви сте били срећни, да први пођете у школу у овоме селу. Школа је ваша истина мала, али то вама ништа није сметало, да долазите сваки дан и да научите у њој што сте год више могли. Али то је одвише мали део од онога, што људи знају и што ви још имате у школи да научите. Зато деца и не иду у школу само годину дана него најмање 3—4 године. Зато ћете и ви учити [216] још. Ви сте сви ове године учили први разред, а сад ћете прећи у други. А између првог и другог разреда је распуст, да се мало и ви одморите и да што и код куће помогнете преко лета. А књиге ћете понети са собом, да их мало прочитавате, те да не би ко што заборавио. А највише чувајте здравље своје. Уз ово ја се надам, да нећете никад заборавити, да сте ђаци и да треба да будете паметнији од друге деце. Она друга деца, што не иду у школу, ваља да се угледају на вас, како ви радите, а не ви на њих. А где што сами не знате, питајте и слушајте своје старије. Јер тако је и Бог рекао: да старији уче млађе, а млађи да слушају старије. И, благо оној кући и ономе селу, где се старији слушају! Ту ће млађи расти бољи и паметнији; а кад дође време да они буду старији, они ће боље умети и да заповедају и сами да раде; ту ће среће бивати све више а невоље све мање, а то људи зову напредак.
„Распуст траје 6 недеља, а то је до Велике Госпође. Зато ви бројте недеље, па кад набројите шест и дође тај празник Велика Госпођа, а ви ћете сутрадан доћи у школу.
„Хвала вам, што сте ме ове године лепо слушали и добро се учили!“
„Вала и Вама, господине!“ чуше се многи гласови од деце, особито од оних одраслијих. „Е, вала, ’вала и теби, господине, ка’ и оцу“ повикаше и сељани из гомиле.
„Е, сад, браћо, вама да се окренем. Вама хвала што сте марили за школу и отворили је. Тај ваш мар баш највише и казује, колико школа вреди и да се данас без ње не може. Око нас су народи паметни, учени, просвећени и напредни, и ако би ми овако остали у тами, у мраку, у незнању и неумешности, они би нас претекли [217] и заробили. Ми бисмо осиротели, у лику се завили и најпосле пропали. Наука нам казује, да су пропали сви они народи, који нису хтели да се уче; а који су се учили, они су напредовали и они живе и данас. Чули сте да се каже: ум царује, а снага кладе ваља. А до великога ума долази се учењем. Али да се одржи и она снага што кладе ваља, ваља разума и умешности, ваља науке, а до науке се долази само учењем. Зато хвала вама опет, што сте марили и тражили школу!
„Али сад, браћо, долази нешто друго. Вама је школа одобрена привремено, док не подигнете нову зграду. И ако ово не бисте учинили, господин министар би вам затворио школу и ви бисте опет остали без школе, као што сте и били. Чули сте, од оних што су били на испиту, да је господин надзорник рекао, да ће одмах, чим се врати, предложити господину министру, да вам се школа затвори. А ево и долази јесен; ови ђаци прелазе у други разред, а ми треба у први да примимо друге ђаке, а ми не можемо примити ни једнога више! А кад то чује господин министар, он ће нам за извесно затворити школу. А куда ће онда ваша штета, и грехота, и срамота!...
„Зато, браћо, ако нећете то да буде, ми данас треба да решимо, да се зида нова школа и да о томе известимо господина министра. А пре но што то решимо, чујте ме да вам кажем нешто.
„Село је више сиромашно и ви сте људи танкога стања, па се можете побојати скупоће и великих трошкова. Али ја и ваш кмет Миљко мислили смо много о томе, па смо нашли начина, да нас и велика зграда не стане много и да је за десет година исплатимо а да не осетимо. [218] Удесићемо, да се цигла и ћерамида или цреп гради овде, у нашем селу; а ви ћете навући песка и камена колико затреба и насећи јапије; а план ћу направити ја, да не плаћате инжињеру. Остаје само да платимо за врата, прозоре и под и мајсторима за руке, а за то ћемо платити нешто из општинске касе а нешто позајмити из штедионице па после отплаћивати сваке године по мало, колико можемо. Пристајете ли, браћо, на то?“
— Пристајемо, пристајемо; хоћемо, хоћемо; хвала ти господине на томе! чуше се многи гласови из гомиле.
„Е, добро, браћо, продужује Радиша. Онда сад треба да се договоримо о томе: где ће нова школа да се подигне? — Ако мене питате, ја бих рекао овако. Свакоме не може бити пред кућом. Ово је место прилично на средокраћи, и кад вам је овде и судница и црквиште, а, ако да Бог, овде ће вам бити и црква, онда зашто да ту не буде и школа? („Тако је, тако је, господине,“ чују се гласови). Е сад, браћо, ја мислим да, подижући нову зграду, ми не треба да рушимо ову стару, која је родила ову нову и за коју сте ви толико потегли и труда и трошка. Ова може да вам остане опет за судницу, а нову да зидамо на другом месту. („Е, Бог ти дао здравље, господине, за ту; исто је тако како велиш!“ рече један виђен домаћин). Ако бисте ме послушали, браћо, ја бих вам рекао, да би најбоље било, да нову школу подигнемо онде преко пута, где је онај газда Мијаилов стари шљивар и Томина кућа, ако они хоће да нам их даду, то јест продаду?“
Сиромашак Тома не беше овде, а газда Мијаило беше у првим редовима и сад се упреше сви погледи на њега. Он се мало прибра па рече: „Вала, браћо, кад је за чколу не само да ћу вам [219] га продати него ћу га и поклонити, ако хоћете! („Е ’вала, ’вала, газда Мијаило!“ чуше се многи гласови).
Радиша настави: „Јесте, браћо, и ја велим нека је велика хвала брат Мијаилу! Али ја мислим, ако ово од њега примимо као поклон, онда је право, да га после поштедимо од кулука, кад станемо вући камен, песак и грађу?“ (Са свих страна превикаше: „Е, тако је господине, Бог ти дао за ту)“.
— Примате ли, браћо, поклон газда Мијаилов? упита кмет Миљко.
— Примамо, примамо, одговорише сви.
— А примате ли да га ослободимо кулука? упита он даље.
— Примамо! одговорише опет сви.
- Примате ли, да Томину кућу откупимо за школу?“
— Примамо! одговорише сви у глас.
- Примате ли, да нову школу зидамо тамо?
— Примамо и нек је са срећом, да Бог да! захорише се гласови готово из целе гомиле.
— Е, браћо, прихвати Радиша, онда треба да известимо господина министра, да је данас село решило, да гради нову школу и изабрало место за њу, па вам министар онда неће затворити школу. А то ћемо да учинимо ја и кмет Миљко још данас.
- Е, Бог ти дао, господине, што пожелео! благосиљаху сељани, пливајући у радости, што им се школа неће затварати.
- А сад, браћо, хвала вам на овако лепој слози и мару за школу и да Бог да, да и ви и деца ваша видите највећу вајду од ње! Хвала и вама, децо, ученици моји и велики и мали, што сте ме слушали и што сте се учили и владали лепо! У здрављу опет да се видимо сутрадан [220] по Великој Госпођи и да продужимо науку коју сте почели!“..
Веће опште радости у Загорици није било од постања њена. Она је многима и сузу измамила, и сви су прилазили Радиши, да му кажу збогом. За кратко време никога више није било у дворишту школском. Остао је само Радиша с кметом Миљком, те су сели и поднели извештај министру. За тим је и кмет отишао и остао је Радиша сам с Грујом. Онде, где је пре неколико часова била онака живост и онолико света, сад је све празно и пусто, да овако остане 46 дана...
Сутрадан је опет дошао кмет Миљко и позвао у судницу Тому, да му каже, шта је јуче село решило и да га пита, хоће ли он дати кућу. Тома је већ оно чуо шта је јуче било и сад без промишљања одговори:
- Ада, како да не дам, кад село хоће и кад сте нашли, да је ту најбоље за чколу! Само сам сиромах, те не могу да поклоним, као газда Мијаило.
— То ти нико и не тражи, упаде му у реч кмет Миљко, но по што селу да продаш?
- И то не знам; и бојим се, да се селу не учини много. Но најбоље, да одредимо неколико људи, па како они кажу да је право, ја ћу пристати, одговори Тома.
— Е право велиш. Најбоље тако. Могао би неко рећ’, да смо ти много дали, а неки да смо ти мало дали; а овако најчистији рачун. А кога ћемо да одредимо? упита кмет Миљко.
— Кога год хоћеш, рече Тома. Ето газда Мијаила и комшија, ето и тебе и господин Радише, па како ви рекнете.
- Е добро, Томо; хвала ти! рече кмет Миљко и расташе се. Миљко онда позове газда Мијаила и још неколико комшија, па оду Томиној кући, [221] да виде колики је плац и да „прошацују“ колико вреди. Онда се врате у школу и договоре овако: да село да Томи од општинске утрине где хоће двапут више земље но што износи његово окућиште с њивом, коју је дао за градину школску, и да му премести кућу о свом трошку; да га ослободи од кулука, кад се буде вукла грађа, и од свих трошкова за школу и још му да у готову 50 гроша чаршиских.
Кад га је кмет Миљко позвао сутрадан, да му ово саопшти и упита је ли задовољан, Тома је скинуо капу и само понизио рекао: „Вала суду и добрим људима!..“
6. План за нову школу
Оде и кмет Миљко и оста Радиша сам. Још је требало да оде и Груја и онда би тек Радиша осетио, како је самоћа необична и тешка. Али Груја је остао, да слуша Радишу и чува школу кад он некуд оде.
Радиша је прво отишао у варош те приновио нешто од одела и покуповао неке најпотребније ствари па се онда вратио на посао. Најпре је премерио газда Мијаилов воћњак и Томино окућиште па га је снимио на хартију и почео да смишља план: како да се постави или окрене нова зграда и са којим и колико одаја или одељења да буде. То је сада био најхитнији и најглавнији посао. Ваљало је тачно знати: каква ће да буде зграда, с колико просторија, колико ће врата да треба, колико прозора и какви ће да буду, колико ће да треба: цигала, црепа, дасака, греда, дирека, рогова и летава. Ваљало је приближно знати и колико ће отићи камена, песка и креча. Као што се види, цео предрачун.
Радиша је прво узео, да измисли каква ће и колика зграда бити, па ће после срачунавати, [222] колико ће чега требати. Прво је смислио, да школа буде са два одељења. А кад су два одељења, онда ваља да буду и два стана за учитеља. Буду ли ту учитељи муж и жена, онда још боље: биће више просторије за друге потребе. С највећом журбом и нестрпљењем предао се сада послу, да измисли најбољу школу.
- Сад ми је пало у део, да изведем једно велико дело! Од свега онога што сам видео у свету и научио, да створим сад нешто, што ће бити најбоље не само за ово село него и за сва околна! Њини учитељи нису толико путовали и видели па ни учили колико ја. Зато они сви, може бити, гледају на мене, шта ћу ја урадити... Зато, добро да пазим, да се не обрукам!... говорио је Радиша у себи. А како ћу се радовати, ако створим нешто најбоље, за углед!...
Никад Радиша није више пожелео да буде инжињер, или да се више бавио инжињерском науком него данас. И замишљао је, и цртао је, и поцепао је безброј хартица, на којима је скицирао своје замисли. Треба да буде једна зграда. Треба да буде довољно пространо двориште. Треба да буде зграда једнокатна. Треба да буде два стана са по три собе, кујном и подрумом, и обашка стан за послужитеља и соба за децу. Треба да буде леп распоред... А кад је све то направио, њему се опет самом чинило да је много, и питао се, да ли то може издржати ово село? Да ли ће пристати људи на оволику грађевину?...
Да би тегоба била већа, земљиште за школу није било равно него стрмо. Зато је ваљало израчунати равну, хоризонталну површину његову за зграду. И Радиша је и то учинио.
Према свему овоме план је Радишин био овакав. Лице школе окренуто улици, а то је југоистоку. [223] [...] [224] Између улице и школе је двориште за одмор и играње. С улице и дворишта улази се на главна врата у ходник 4 м. широк а 6 м. дугачак а из овога у други ходник попречан од краја до краја 3 м. широк и 22 м. дугачак. Из овога другога ходника лево се улази у једну учионицу а десно у другу, које са по три прозора гледају на улицу. Из овога ходника водила су опет два али затворена: један у једно крило а други у друго и оба излазила у двориште. Тако је цела зграда личила на штампано слово п. Учионице су дакле са зачеља, а станови у крилима. Станови имају по три собе и кујну, испод које је подрум. У ходнику који предваја станове од учионица преграђен је један део с леве, јужне стране за канцеларију. А у дворишту иза школе је стан за послужитеља, с једном већом собом за оставу јела и трпезарију ђачку, а испод овога у дну дворишта су нужници са четири преграде: две за ђаке и по једна за учитеље и њине породице. А испод, доњега стана је велики подрум за дрва.
Кад је овако утврдио главни нацрт зграде и величину појединих одељења, онда је видео, колико му треба врата и прозора и могао израчунати колико треба камена за темељ до цокле и цигала, креча и песка за зидове, дасака за патос и таван, летава за плафоне и кров, греда, дирека и црепа. Онда је могао израчунати, шта ће од прилике то све стати. За камен, песак, креч, циглу и греде и диреке није ништа рачунао, јер ће то село донети: поделиће се, па који вуку камен неће песак, који вуку камен и песак неће вући креч, који вуку креч неће га пећи, а који га пеку неће га вући, који брину о овоме неће о цигли и тако даље. Остала је само цена за прозоре и врата, гвожђарију и руке; а Радиша се у овоме није добро разумевао. Па пошто је и иначе желео, [225] да му који инжињер прегледа и провери овај нацрт то се он с њим дигне у окружни град, нађе инжињера и умоли га да га саслуша, да му нацрт и прорачун прегледа и каже примедбе своје и приближну цену. Кад инжињер виде колико се учитељ заузима око своје школе, и да је то за једно сиромашно село, као што је Загорица, он рече: „Дајте и ја да учиним малу задужбину, мали прилог свој и да вам помогнем:“ И одмах најмарљивије прегледа сав Радишин нацрт и одобри га у главноме. Само му нађе, да је цигала израчунао више, јер није одбијао рупе, т. ј. прозоре и врата, а црепа мање, јер није знао да иду дупло. За тим му показа, да дебљина зидова не мора да буде свуда једнака и колика мора да буде на главнима, који држе кров, а колика на спореднима. Према овоме се мења и кубатура зидова и број цигала. Онда му каза, како се рачуна цена вратима и прозорима и како се погађа с мајсторима, па пристаде, да му и „план“ прецрта и обележи и дебљину зидова. Радиша се срдачно захвали, и кад је сутрадан дошао за план, он опет запита инжињера: Јесам ли што дужан? А инжињер га мило погледа и одговори: „Јесте; један добар ручак, кад дођем да вам прегледам готову зграду...“
Радиша, блажен што му је и овај посао испао овако срећно за руком, врати се у село и једнога јутра зовне кмета Миљка па га овако запита:
„Да ли ми да градимо малу школу, па после неколико година да дограђујемо и крпимо; или да одмах сад градимо већу школу, па да будемо без бриге за навек? Ја мислим, да је боље да сад о једном трошку подигнемо мало већу зграду, каква ће нам после требати увек, а не после десетак, а може бити и пет шест година, да опет петљамо, да дограђујемо и крпимо. Овако је и јевтиније - инжењер каже скоро двапут - а [226] овако ћемо и школу направити лепшу, с бољим распоредом и свим оним што треба школи тако, да ћемо се поносити школом и да ће сваки учитељ и надзорник волети да дође у ваше село...
Кмет Миљко саслуша ово пажљиво па одговори: „Ти, господине, најбоље знаш како је боље; а ми ћемо те слушати. Што год ти рекнеш, ми ти нећемо предругојачавати.“
„Ја сам ономад био у нашем окружном граду коД „инџилира“, и ми смо се договорили, да у вашем селу саградимо оваку школу.... И ту му показа цео план и приближан предрачан, па му рече, да су питали и у Штедионици за паре и известили се, да можете добити колико вам год затреба за мајсторе, за столарски рад и друге потребе. А камен и песак довући ће село, грађу ће одсећи и довући опет село, циглу и цреп направићемо овде, и креч ћемо пећи сами, овде у клисури. Свим овим пословима руководићемо ја и они моји велики ђаци, јер они знају како се то ради. И тако ћемо имати најевтинију и најлепшу школу у целом срезу. Велиш ли и ти, да градимо оваку школу?“ рече Радиша.
„Господине, кад чинимо нешто, да чинимо како ваља, да нам се не смеју људи после. А и село ће пристат’. „Буди су вољни да учине за школу све што могу,“ одговори Миљко.
„Онда и о овоме да известимо министарство, да је село направило план за зграду с две учионице, за два одељења и два стана за учитеље, те да виде, да смо приступили послу, и онда нам неће затворити школу,“ рече Радиша.
И кмет пристаде на ово и одмах известише министарство. Тако је свршено и с планом за нову школу загоричку.
7. Радови преко распуста
Радиша је био неуморан. Распуст њему није био за провод и нерад него за рад друге врсте. Он никако није допуштао, да се прекида рад на подизању нове школе. Зато је умолио кмета, да му поред Грује стави на расположење још једнога човека, те да он с њима спрема што треба на земљишту за нову школу, и кмет му је дао Тому. Тома нема много њива и ливада, те нема ни свога посла много, него више ради код другога. А кад ће код другога далеко, он може и ту близу, код куће. Зато је он највише и радио с Грујом.
Прво је газда Мијаило дигао плот са свога шљивара и оставио га само с удице и до његове авлије. Онда су Груја и Тома повадили оне крнтије, што се зову шљиве а не роде готово ништа, и почели да уравњују земљиште, где ће бити школа. И Тома је изабрао где ће он да се насели, и село га је преселило, те му је остало само да збере оно мало берићета око куће, па да и он уступи своју кућу школи. Зато је доцније и то спојено с плацем од газда Мијаилова шљивара, и тако је сад плац дошао до школске градине. Онда Радиша рече кмету:
„Да би нам веровали, да збиља хоћемо да градимо школу и да би ухватили ово депо летње време, кад је вода мања, добро би било, да почнемо да довлачимо песак и камен. Кад ко нема посла у пољу, нек дође овамо. А ми ћемо све бележити, колико ко да надница и колико ко чега довуче; и оне, који сад више пораде, мање ћемо звати после.“
И Миљко рече: „Хајде у име Бога! Нек нам је са срећом!“ И сутрадан је биров објавио по селу, да, ко кад може, дође судници с колима и воловима, да вуче камен и песак.
[228]Али се ускоро увидело, да у Загорици нема каната за песак, те су сви вукли камен, али и да камена нема доста на површини, него га морају копати и вадити. За песак је било опет лако, јер газда Мијаилова снаша даде један стари губер, те га разастрше по канатама газда Мијаилових кола и после, ко је год хтео да вуче песак, он је упрезао ова кола. А за камен није остало ништа друго; него да купе један велики чекић за разбијање камена, а доцније, ако затреба, и једну ћускију с фитиљима и барутом. Јер то ће морати да буде кад тад, „па што ће бити јесенас, нека буде вечерас.“ Тако се полако вукло и једно и друго, и Радиша је све бележио: којега је дана и шта ко урадио. Радиша је с Грујом за то време обележио кољем и где ће и како ће да стоји цела зграда, са све четири стране и са свима одељењима и угловима — све тачно размерено, као што је на плану. Спољне углове Радиша је обележио већим кољем а унутарње мањима. Тако су знали не само каква ће зграда да буде но и где ће кречана и где песак треба да се истоварује. Загоричанима никад ни за шта није требао песак, па им је ово сад изгледало као да ће да подижу цркву; а ни камена им никад није толико требало. По четири камена испод греда, по четири пет око огњишта и по један пред праг — то им је била сва употреба камена! А сад оволика гомила камења, и Радиша још вели, да ће бити мало, да ће требати још 3—4 пута оволико!..
— А чија је њива, доле у реци, са које смо ми земљу бегенисали за циглу и цреп? упита јаданпут Радиша кмета. Кмет каза чија је и одмах га дозваше, да га питају.
— Јанко, знаде л’ ти, пита га кмет, да смо ми бегенисали ону твоју њиву доле у реци, да [229] на њој подигнемо циглану и градимо ћерамиду за нову школу, ако Бог да?... Па шта велиш ти, како ћемо? Хоћеш ли нам ти одобрит’ и шта ћеш тражит’ за то?“
Јанко је био чуо од деце, да је његова земља с те њиве најбоља за циглу и цреп, па га ово није много изненадило него одмах одговори:
— Како ти рекнеш, Миљко, и како људи рекну да је право, тако и нек буде. Платићете ми дво-или трогодишњу бербу — колико грађење буде трајало, а после опет земља остаје мени. Или да то упишете у мој дар па да ме не зовете ни на какав кулук?
То лепо примише и Миљко и Радиша и захвалише чича Јанку на овој изјави и прибележише је.
- Нека да Бог, господине, да ми видимо школу у нашем селу, па макар ја и њиву дао! Само да нисмо мимо свет и да нам деца не остају слепа код очију, додаде Јанко.
— Ја мислим, и у Бога се уздам, чича Јанко да ће наша школа бити прва у срезу! рече Радиша, и онда пређоше на разговор о томе, ко ће да им гради циглу. Јанко рече, да доведемо ћерамиџије па да им платимо руке. А Миљко рече; „не знам да ли ће они хтет’ доћ’ у ову нашу врлетију?“ Онда ће им рећи Радиша: „3а то не брините много. Ако и доведемо кога, довешћемо само једнога, да нас поучи. А ја сам с мојим великим ђацима био у Поречју и све смо видели и примили. Дајте нам само људи! И ја се у Бога уздам, да ћемо ми сами саградити не само онолико цигле колико треба за нашу школу, него да ће на твојој њиви, чича Јанко, остати циглана и после, да с ње узимају сви, који хтедну да зидају куће по новом плану. Ја мислим, да за десет петнаест година нико више од вас неће [230] седети у овим талпарама, кровинарама и брвнарама које прокишњавају, у којима не видите бела дана особито зими и ноћу, и које свакога часа могу планути у пламен. Кућа ваља да је као чаша, која се пере и споља и изнутра и у којој се види као на пољу. А то могу бити само зидане куће које се могу кречити, с таваном који се кречи и подом од даске или цигле, који се пере. И онда ће тек бити и живота и здравља у њој...
— Е, то право велиш, господине; али је наш свет навикао, па му је добро и овако, рече Јанко.
— Добро је, чича Јанко; али може да буде и боље, и људи желе и траже све оно што је боље, рече Радиша...
Једнога дана преко Грује Радиша позва неколико својих виђенијих ђака из оне школе за одрасле, па их упита, шта они мисле о грађењу цигала и црепа за њину школу. Да ли да доводе мајсторе, или да доведу само једнога, да им покаже? Сви се замислише и као хтедоше пристати на ово последње. Али се Радојица Вукмировић издвоји па с пуно поуздања рече:
— Не треба нам, господине, ниједан. Ми смо све видели како они раде. А ја ћу да отиднем те једну недељу и више да радим бајаги под надницу, само да још боље видим све и увежбам како се дене и пече, па ћемо ми све сами...
— Лепо је то, Радојица; није грехота примити и научити нешто, а што човек више зна, сви знате, да више и вреди. Вашем селу и треба мајстора за много што шта, а најпре за ово. Али да ли ћете ви то моћи? Ви сте још слаби и нејаки... рече Радиша. На то ће рећи Стојан из Подгорине:
— Господине, од нас двадесет што смо долазили теби у школу, два су жењена а тројица су испросили девојке, и ми би се сви други поженили. [231] Па кад можемо да се женимо, можемо и да радимо... Зашто ми не бисмо могли сами да градимо цигле, кад смо видели све како мајстори раде?!...
И одмах изиђоше на чича Јанкову њиву, да виде како стоји и како ће што да уреде. Јанко већ беше пожео јечам и однео га, а стрњиште попашено. Млади „мајстори“ загорички одмах нађоше: одакле ће воду да наврну, где ће кућицу да направе, где да отпочну копање и мешање земље и тако даље. Ваљало је само да донесу алат и да ударе мотиком у земљу. Али се Радиша с њима врати школи и дозва кмета Миљка па му рече:
— О, кмете! Али да видиш шта кажу ови моји јунаци? Они веле, да не доводимо мајсторе и да не зовемо ни једнога. Они веле да могу сами!
— Можемо, можемо! потврдише ови.
— Ама, децо, јесте ли ви добро размислили: колико ту земље треба преврнути?! упита Миљко.
— Ми знамо како се гради и градићемо, а ако не могнемо све сами, ми ћемо ти поискати још којега човека, рекоше ови Радишним јунаци.
— Добро, децо; ’вала ви за то; но хоћете ли умети? упита кмет.
— Умемо, умемо; знамо сви како се граде и цигле и цреп — видели смо у Поречју од мајстора и утувили смо добро. А Радојица ће опет да оде, да надничи, само да још боље све разгледа и сазна...
— Е, добро, децо. А како ћемо за трудбу вашу? Колико ћете тражити од села? упита их Миљко.
— Ми од села ништа не тражимо. Ми хоћемо за нашу школу да направимо колико треба, а село после како нађе за право...
[232]И кмет Миљко и Радиша највише су бринули за ово. А сад ево где им се и та брига скиде с врата. Ови ће младићи то да учине. А кад они ништа не траже, но остављају селу, да оно учини како је право, онда ће село лако и наћи и учинити како је право. А ако затреба још радника, даћемо им још људи. Даћемо им што им год затреба...
Радиша и Миљко захвалише јуначним младићима на овакој готовости и у даљем разговору договоре се, да у идући Понедеоник почну, у име Бога.
И за неколико дана знало је цело село, да ће Радојица Вукмировић, Милић Лазовић, Никола Радичевић, Павле Чомагић и Стојадин Ђуровић да граде циглу за школу.
Идућег Понедеоника искупили су се сви ови младићи а с њима још тројица, да отпочну у име Бога нов посао у Загорици, посао, без којега не би могло бити корените поправке у овоме селу, посао, који је био основа цивилизацији у свету... Отишли су у реку с мотикама и неки почели да копају земљу за блато, други да наврћу воду, трећи да праве калупе, четврти да уравњују земљу, где ће циглу да простиру итд. За калуп им је добродошла била она цигла, што су је донели из Поречја, и према њој удесе неколико калупа. Радиша им је још у школи на предавању свратио пажњу, да цигле морају да буду потпуно једнаке, те да се лепо слажу при зидању, и да им је ова дужина и ова ширина и дебљина прописана. Изграде и столове, на којима ће радити, и направе мало заклона, где ће се склањати од сунца, јести и одмарати се, поправе чича Јанкову ограду итд. И да није био радан дан, цело би село дошло, да гледа прве мајсторе у Загорици. После подне дошли су и Радиша и Миљко, [233] да их обиђу и виде шта су порадили. А кад су видели двојицу, где су обукли старе гаће па их подигли до по више колени и већ загазили да мешају блато, нису могли а да им се не насмеју. А Радиша им и рече: „Сад сте праве ћерамиџије!.
Посао је напредовао не може бити лепше. Село се искупљало као на чудо: једно што је ово новина у њему, а друго што то раде њини младићи, тај и тај и тај... Кмет и Радиша се договоре, да овим младићима бележе наднице, па ће после видети, како ће им труд рачунати и наградити. А за сад, рекоше, да њине куће не позивају ни на какав кулук.
Једанпут рече кмет сељанима, који беху дошли судници: „Људи, ко год кад нема посла код своје куће, нек дође да вучемо ово за школу. А ко има какве залишне одсечене јапије: греда, ја дирека, ил’ дасака, нек довуче!“ И тако су људи после и чинили, а Радиша и Миљко су све бележили.
Једанпут Радиша и Миљко оду у Јелак стружници. Стругар купио још једно тестере, па се мучи како да га намести. Радиша му помогне те наместише. Онда му рекоше, да су они приступили грађењу нове школе и да су дошли да виде, може ли им он израдити довољан број дасака и летава. А кад видеше да може, и да није скупо, они поручише и рогове па и главне греде тавањаче. Дадоше му и нешто капаре, а за остало уговорише, да кад колико одвуку толико и да му плате.
ГЛАВА СЕДМА
ДРУГА ШКОЛСКА ГОДИНА
1. Извештај и један предлог министарству
После оваких радова преко распуста Радиша је у почетку нове школске године могао с мирном савешћу да поднесе министарству овакав извештај:
„Господину министру просвете и црквених послова
Ова је школа отворена лане као привремена и у њу је примљено 30 ученика, колико је могло да стане, и сви су прешли у старији разред. Па како више ученика не може стати у учионицу и како радови на подизању нове зграде живо напредују, то ми је част умолити господина министра за одобрење, да се ове године не прими ниједан ученик за први разред и да се ова, школа не затвара до довршења нове зграде.
Понизан
Радиша Здравковић
учитељ
10 Августа 1875
У Загорици
ср ___ окр ___
Министарство је одобрило овај предлог, и тако нове 1875/6 није примљен ни један нов ђак. Остао је дакле Радиша с истим ученицима, и великима, да продужи започети посао и у овој години. И то је било добро. Јер не само што нови не би имали где да стану, него би они и сметали Радишином интензивнијем раду с овима. [235] А он и онако има пуне шаке посла и око грађења нове школе...
Тако Радиша сада није имао да се стара ни за нове клупе ни за упис нових ђака, него просто да продужи лањски рад. ДА загоричани, кад су чули да им министар, с обзиром на предузете радове око подизања нове школске зграде, неће затварати школу, дахнули су душом и удвостручили снагу око грађења нове школе.
2. 16 Август
Освануо је и 16 Август. И ако радови пољски у ово време у Загорици још нису посвршивани опет су сви ученици Радишини били дошли и најпре су трчали на „циглану“ и на уравњено место за нову школу, где су се већ издизале велике гомиле камена и песка, а за тим у градину, да виде колико је што израсло. Радиша је прво прегледао сву децу, да види, јесу ли сви здрави и чисти, и ко није био умивен упутио га је на реку да се умије. И у школи и око школе било је све чисто као злато. Радиша уведе ђаке у школу па их преслиша, да види, да нису заборавили читање, па су после писали. Читала су прилично, али писање је ишло веома тешко. Рука се дечја одвикла, и он не познаје онај лепи рукопис. Само деца памте слова и пишу их колико да се распознају. Радиша се сад сетио, како је и њему после сваког распуста било тешко да почне да пише, и како његова сопствена рука није хтела да га слуша. Ипак је полако, пишући сваки дан и пре и после подне, ускоро успео, да ону правилност и лепоту у рукопису код деце поврати. За овим су на таблицама правили стотине и сваки их је направио по десет. Онда је Радиша рекао, да овако треба да направе по десет стотина на хартији па да их исеку и с њима ће [236] после да рачунају. Зато им је дао дебље хартије свакоме по лист, и рекао, да чим који направи коју стотину, да је исече. Тако је сваки имао сад по десет стотина, исто онако као лане по десет десетица, и рачунали су с њима исто онако.
Радиша је био набавио и нове читанке за други разред, али им их није хтео дати докле не понове и не утврде оне лањске. Исто је тако на време био набавио и све друге потребе, али и њих није хтео да им разда у једанпут.
И ове је године остало, да се као и лањске године, набављају и књиге и све потребе ђачке о општинском трошку, па да се дају деци бесплатно.
Данас су за време одмора ишли и у градину, па су онда ушли у школу и цртали план нове школе. А Радиша им је објашњавао, где ће и шта ће што да буде. За овим су изишли на место где ће бити нова школа и све то видели обележено кољем. Ту је била и гомила камења, и песка а у реци се већ пекла прва „Фуруна“ цигала; само није било креча. А Станимир, који је био најревноснији при печењу креча у Клисури, и којега је после у путу креч највише опекао по недрима, упита: „А креч, господине?“ Радиша му у шали одговори: „У Станковом јанџику.“ И сви се насмејаше.
Кад су се вратили у школу, Радиша је питао, ко је од њих за време распуста ишао кудгод и тражио је, да му причају о томе, па их је онда пустио кући.
3. Даљи рад у школи
Радиша се и овом приликом није држао строго прописанога „програма“, него онога конца, који је он почео да испреда. Прво му је главно било, да обнови све оно што је у првој години [237] прешао; јер му је то темељ, на којем ће да подиже своју зграду.
Прво је пазио на чистоту и ред у школи, те то не само да му не смета у раду, него и деца да расту у здравој атмосфери, развијајући се телесно и васпитајући се душевно, да воле ред, да воле другове своје и да воле рад. За тим је пазио, да његова настава тече поступно, не оптерећујући децу, природно, да иде једно из другога, без прекида, да се не би кидала целина, и поуздано, да се све добро утврђује. А да ли је све ове захтеве задовољио, најбољи му је доказ био то, да ли га ђаци радо слушају, да ли се интересују за оно што им казује. И кад је год опазио код деце немар, расејаност и зевање, напуштао је тај посао и прелазио на други; а други пут га је подешавао другојаче. Наставу није ценио строго по предметима и водио рачуна о томе у који наставни предмет што долази, него је само гледао, да се шири умни хоризонат дечји, да се оплемењава срце њихово и вежба рука, па ма у који предмет што долазило. Зато му предмети нису ишли подвојени, него заједно, и зато је изостало много што шта, чега је у „програмима“ било, а дошло много што шта, чега у „програмима“ нема. А писање и цртање били су му и даље главни предмети и као стожер свој настави. Све се завршивало или писањем или цртањем. Ово је чинило, да не само сва настава буде занимљивија и трајнија, него да се и око и рука дечја вежбају и припремају за ручне радове. И певање је волео, али је више узимао песме народне и јуначке, а не оне прописане „Имам пун џеп шећера“ и „Имам јагње малено“ јер су му оне изгледале неприродне и без појезије. За гимнастику су служили радови у градини, а у згодно време радили су и у реду војена [238] и гимнастичка вежбања, играли се разних игара и надметали у трчању, скакању и бацању камена, као и прошле године.
Успех је у опште ове године био много већи и видичнији, јер су и деца била јача а имала су добар темељ.
Радишин рад могли бисмо окарактерисати овако: његови ђаци никад нису били уморни, а никад нису били беспослени. Он није чекао „8 сати“, него је почињао рад чим су се деца искупила. Онда је одвалио једну добру партију рада од 1/½—2 сата, о ономе што је важније и теже, па је онда пуштао децу на већи одмор и мали ручак. За тим их је опет дозивао у школу и радио лакше послове, докле не би осетио да је доста, па их је онда пуштао да иду кући, јер је многима кућа по два и три сата далеко. А бивало је случајева, кад су деца молила Радишу, да још остану.
4. У школи за одрасле
Младе „ћерамиџије“ загоричке су већ сваки дан ту. Али да их видите како су се данас намодили, да их не познате! Па, Недеља је, за Бога, и данас се не ради у пољу па ни на циглани... А данас је њима и први дан нове школске године. Дошли су дакле сви. „Ћерамиџије“ се чисто поносе својим послом, а они други гледају на њих као на извршиоце неке заједничке мисије... Онда их је Радиша запитао: који су жењени и који су испросили, и, готово завидећи им, упитао их је: „А зар ви претекли свога учитеља?.."
Радиша је и с овима најпре поновио све оно што су лане изучили, па су онда читали и преписивали народне песме. За рачунање је и њима казао да направе стотине, те су с њима и они рачунали исто онако као и лане с десетицама. [239] Ове је године почело и писмено рачунање, те их је и оно веома занимало, јер им сада нимало није било тешко. И ове су године они ишли готово у свему напоредно с малим ђацима, само краће, а по нешто су и више могли да схвате. На пример, о проналаску цигле и огромном и недогледном преображају, који је тај проналазак учинио у грађевинарству и у животу људскоме, о ћерамиди и црепу, о кречу и малтеру њима је опширно причао, а онима малима о томе није ни помињао. Тако исто више је њима говорио о грађењу кућа, о пољопривредним алатима и радовима итд. Младићи загорички на пример нису знали, да из семена питоме јабуке или крушке неће да никне и израсте онака иста јабука или крушка питома, него да ниче дивљака, која мора да се накалеми, па да роди питоме, онакве какве смо накалемили. А кад им је Радиша то казао, онда је Милован додао: „За то наши веле, да је подивљала.“ А други рече: „Ми имамо једну краву што је зовемо сивуља, и нема мирнијег и питомијег брава од ње; а отелила једно лудо теле, да хоће све да нас побије!“ — „А да ли може и по неко дете тако да се изметне?“ упита Радиша. „Може, господине. Има како паметних родитеља, а деца им ништа не ваљају,“ одговори други. „А може ли да буде и обрнуто?“ упита Радиша пробе ради. После подужег размишљања један одговори: „Бога ми, то тешко, господине; мањ ако пође у школу, па ту научи...“ и Радиша се тим одговором и задовољио. Таква су општа питања искрсавала сваки дан. А највише су се интересовали за физичке појаве и геометриске законе, јер им је Радиша показивао све очигледно, а радо су слушали и о томе како постају разне болести. И кад су год одлазили од школе, осећали су, да су данас научили нешто ново. То [240] их је и вукло у школу, те су се трудили да никад не изостану.
У току ове године пред божићне покладе један од оне тројице, што су били испросили, позове Радишу на свадбу. Радиша му оде, и ако је било прилично далеко, и на свадби је пазио на сваку ситницу. Радиша је знао, да и по варошима има враџбина и лудих обичаја свадбених, а из свога села је он још из детињства доста и поборавио. Зато га је сад и интересовало све, све. Највише му је пало у очи, како сељаци, особито мушкарци, много пију и расипају. Један је из пиштоља убио најбољег певца; један је бачици просуо пун бакрач млека, а један је пуцао из пиштоља у буре с вином, те је куршум пробио на обе стране и вино се просуло!.. Домаћима и није право, али гости веле, „свадба је“. Није му се допала ни она велика галантерија у изразима према женскима и пред децом. А кад је о ручку дошло време за здравице, Радиша, и ако није волео да пије, и ако је пио само по мало, узео је чашу, устао и рекао овако:
„Радоване! Ти си претекао свога учитеља и данас се жениш. Па ти опет учитељ твој може рећи коју паметну и пожелети ти срећу и дуг живот. Ти данас чиниш један корак, који је најважнији у животу човековом. После рођења и смрти у животу човековом нема већега и значајнијега дана но што је женидба а код девојака удадба. За онај радосни почетак и тужни свршетак ми и не знамо — о томе знају само они који нас дочекају и испрате. Само знамо за ово у средини. Ту се завршује наша младост и детињство, а почиње зрелост, после које долази и старост. А што је најглавније, ми овде ступамо у везу с другим једним створењем, да живимо заједно, да делимо сваку срећу и несрећу у животу, [241] да будемо једно и да и ми изродимо и одгајимо пород свој, онако, како су и нас родили и одгајили родитељи наши. Теби је данас то и поп у молитви казао, само га ти ниси разумео зато, што је говорио оним црквеним језиком. Јесте; ти си се с младом твојом данас венчао, да живите заједно, да чините једну душу са два тела. И благо вама обојма, ако се тако спојите, да чините једно, да једно без другога не можете. Онда је срећа ваша у животу вашем осигурана. И ништа више у животу човековом не може усрећити и човека и жену но леп живот у браку. Срећу ван куће, у свету, човек не може наћи без ове у кући. А кад ову има, онда му она мало и треба. А да би то било, мој Радоване, ви обоје морате да имате на уму, да сте још деца и да још много имате да учите и како се живи у свету и како се живи у заједници, коју ви данас градите. Ако хоћете да будете срећни, ви се морате волети; а ако хоћете да се волите, ви се морате слагати. Зато не сме једно хтети једно а друго друго. Зато увек једно мора да попусти, а мудрост вели, да паметнији попушта. Не надмећите се дакле у томе, ко ће да одржи своје, него у томе, ко ће пре да попусти. Сетите се само оне луде приче „Стрижено кошено,“ па ће вам она најбоље показати откуд толико раздора, неслоге и свађе у брачном животу, што после прелази и на децу. Запамти добро, да „оно чине деца, што виде од оца,“ и да је добар пород само у срећном браку. Не љути се на избраницу своју за сваку ситницу, него чувај ти њу, да чува она тебе. Ти си мушко и ти идеш више у људе, а сад, хвала Богу, и у школу, и знаћеш више, па учи и њу, друга свога најближега. Јер кад нам је Бог рекао, да пазимо и учимо туђина, а како не бисмо пазили [242] и учили друга свога!.. Слушајте старије своје, волите се између себе и слажите се лепо, па срећа неће изостати. Њу нећете онда тражити: она ће вам доћи сама... Нека ти је дело данашње срећно и дуговечно!“
И Радован и његова млада и сва свадба са слушали су ове Радишине речи најпажљивије и захвалама није било краја; а добри чича Стеван, отац Радованов, и заплакао се је од радости.
5. У школској градини
Најмилија шетња Радишина свако јутро, кад устане, била је по градини школској, и сваки пут се налазило по нешто да се посади, пресади, оплеви, окопа, залије итд. а по неки пут Бога ми и по више. У овом случају Радиша би и Грују повео, или би му казао, кад доспе, шта да уради. Тако је ишло и преко целога распуста, а тако се продужавало и сад. Зато су сад имали поред цвећа и довољно зачина и зелени сваке врсте. Али је Радиша највише уживао у дрвећу, младим воћкама и живој огради, која је изврсно напредовала и у којој је Радиша гледао не само украс баштенски него и спас шуме у Загорици. У јесен су засадили још неколико младица, а за друге су ископали рупе, у које ће рано с пролећа засадити што хоће. Обоје је ово било ново за Радишине ђаке и велике и мале. Они су мислили, да се само у пролеће расађује, а рупе да се копају онда, кад хоћемо да посадимо какву воћку. А друго какво дрво у Загорици нико није ни садио. Зато је бивало случајева, да пред многим кућама, ако нема каквога ораха, крушке, јабуке, трешње или шљиве, немају где да се склоне лети од сунца. А о лепоти, о мирису и о каквом заклону од ветрова и да не помишљамо. Сад су [243] и Радишини ђаци и походиоци градине школске могли видети, да се и о томе може водити рачуна.
После „бербе“ у јесен радови су у градини дошли на ред тек у пролеће. Тада је понова ваљало прекопати целу градину, направити распоред где ће се што сејати а затим и садити, пресађивати, заливати итд. Ново је било то, што је Радиша преко зиме био направио и једну кошницу особите врсте, која је у свему селу изазивала чуђење. То је „ђерзонка.“ Нико у Загорици па ни у околним селима није мислио, да кошница може бити другојача од оне вршкаре, што је они плету од павите и олепе балегом па покрију крапучем од трешњеве коре. Зато су се много и чудили овој сандучари и мислили су, да челе у њој неће и не могу живети. Миљкова домаћица дала је први рој за ову кошницу. Ово је био зачетак кованлуку школскоме. У Загорици су ретке биле липе и по шуми а камо ли око кућа, а багрема није ни било никако. Зато су и челе брале мед само по ливадама и воћњацима кад цветају. А о свиленим бубама није могло да буде ни помена, јер у Загорици не беше ни црнога а камо ли белога дуда.
Ове је године Радиша набавио сваком ђаку по један мали лењир и неколико малих шестара, те су цртали и градину школску, и план нове школе, и стару школу. Још су градили разне фигуре у кругу, у четвороугаонику и у троуглу.
Из школске су градине многи ђаци ове године односили много цвећа и поврћа својој кући, а по нешто и од своје куће доносили овде, у ову општу, заједничку. Ове су године с пролећа могли и да калеме лањске саднице. Зато је Радиша најпре показао свима, шта је главно код калемљења и на колико начина може да се калеми, па је онда приступио послу и на разном дрвећу [244] преслишавао ученике, да ли су добро ово запамтили. Калемгранчице доносили су и Радиша и ђаци од сваке добре воћке.
6. Радови на новој згради
Одавно се издиже велика гомила песка у дну дворишта нове школе а до ње још већа и дужа гомила камена. Оне су притиснуле земљу бачену с горње стране зимљишта кад је уравњивано, те да се она боље слегне... Одавно су млади „циглари“ у реци делом доказали, да су примили занат, који није тако тежак, али му по важности и величини утицаја на културу и живот људски мало има равних, и већ неколико „фуруна“ печене цигле лежало је покривених у реци. Стругар из Јелака јавио је, да има већ доста иструганих и дасака и летава и да могу да дођу да носе. Миљко се није лењио, него је одмах у згодно време узимао људе и ишао те довлачио. И ено, испод дугачкога коша општинскога сложено их је већ неколико стотина једна на другу, да се не би кривиле и витопериле. И летве су готове и довучена је готово цела количина; само су остале још греде и диреци. Има и друге грађе растове и букове, што је село доносило, те је и то лепо сложено на гомилу. Кмет је купио и чекић за разбијање камена, те су и неколико фуруна креча наложили и већ је ваљало и „мајсторе“ тражити. Тога ради Радиша и Миљко једанпут понесу план и оду у оближњу варош, да потраже мајсторе, и тамо се распитају за све. Зидари у тој вароши тада нису имали много посла па зато нису много ни тражили, и брзо се погоде, с тим, да почну мало доцније, док заврше ону грађевину што су је тада радили. А пошто су уверавали, да ће до јесени бити готови са зидањем, то Радиша и кмет пристану; [245] а они ће дотле навалити да се још цигала и креча испече па онда да почну и цреп...
7. Прекид
Давно је пукла невесињска пушка за ослобођење дичне Херцеговине и поносне Босне од Турака, и све су српске новине писале, да се иде браћи у помоћ. У Србији су падали сви кабинети, који су се устезали да објаве рат Турској, док најпосле не дође министарство Стевча-Ристићево, које називаху „акционо“. И ово министарство 20 Јуна ове 1876 објави Турској рат „за ослобођење и независност“. Зато се предавања обуставише по свима школама у целој земљи и радници њихови бише одазвани на другу дужност, на дужност у раду око ослобођења и проширења отаџбине своје. Одоше и загоричани првог и другог позива, одоше и Груја и Радиша; а осташе само старци и младићи испод двадесет година и с њима Миљко кмет. И није прошло ни неколико дана од објаве рата а почеше да стижу црни гласови, да је погинуо тај, и тај, и тај, а тешко рањени ти и ти, у том и том боју. Жене и деца почеше да долазе кмету, да га питају је л’ истина, а кмет је опет слао пандура капетану, да га о томе пита, и капетан је јављао за све, за које му је поуздано достављено. И поче село да се завија у црно. Један гроб а по три четири куће се преруше. И почеше запевке по целом селу, да ти срце цепају а потоцима суза изгоне на очи. Мајке жале синове своје:
„Јао сине, где кости остави!
„Куку сине, зар мајка више да те не види?
„Леле црној, куд ће твоја сиротиња!
„Ајаој куку тужној, да видиш децу твоју!
„Јао хранитељу наш, волови те чекају!
„Куку несрећној, до Бога и до века!...“
[246]А сестре браћу своју:
„Јао брале, сив соколе мој!
„Јао брале, куд одлете!
„Јао брале, ко ти крила сломи!
„Јао миле, ким ће сестра да се поноси!
„Јао поносе мој, куд се деде!
„Јао брате мили, зар сестра више да те не види!
„Куку црној и до века!...“
И као да су се надметале која ће гласније и речитије да ожали свога покојника, који је пао на бојном пољу. Све је село огрезло у сузама. И одакле је ко ишао да ишао, он је причао како је та и та нарицала, и опет је све по кући плакало. А јадна Јана, која је одавно остала удовица и којој је сад једини син хранитељ погинуо, ишла је као луда по селу, сва расплетена, с преврнутим оделом, и хулила на Бога! Али се опет у тренутку повраћала и говорила, да њен син није погинуо, јер правда и милост Божја то не може учинити!...
У овакоме јаду и општој невољи о каквоме раду на новој школи дабогме да није могло да буде ни помена. И за све време рата све је лежало и пачивало мртвим сном.
Србија је најпосле, после славне битке на Шуматовцу, доживела и — Ђунис, а после овога „Status quo ante“. И све што оста, било здраво или начето, врати се својој кући; само они, који оставише кости своје на бојишту, не дођоше. Они осташе, да сведоче о српском јунаштву. Робом икад а гробом никад... Залуд су многе мајке, сеје и љубе погледивале, да и њима дође понос и хранитељ њихов — он им није дошао. И тужна запевка, која се мало била утишала, сад је поново одјекивала по брдима и дубравама загоричким; а луда Јана је умрла...
[247]Такво се лето, и таква јесен и зима 1876 и зима и пролеће 1877 није запамтило у Загорици. Ово су биле најцрње и најсузније године од Косова.
Али је ту било и суза радости. Сви који су се вратили били су мили свима. А њихове мајке и сеје са сузама су захваљивале великоме Богу, што их је у животу одржао, те су им се вратили живи и здрави...
ГЛАВА ОСМА
ТРЕЋА ШКОЛСКА ГОДИНА
1. Почетак и свршетак
У пролеће, у почетку Марта, изиђе наредба министра просвете, да све школе у нашој земљи отпочну и да се на крају године деца преведу у старији разред. Тако је ово био управо довршетак прошле школске године, а не почетак нове, јер су многе школе биле престале још у Мају. Дошао је и Радиша, па је Бог поштедео и доброга Грују.
Кад се све стишало и припремило, дошла су и деца у школу, после равно девет месеца. Време таман доста велико да се заборави много што шта, особито у ово време, кад је сва пажња била скренута на другу страну. Али је доста времена било и за обнову свега онога, што се пре тога учило и што се није свршило. И Радиша је најпре обновио све оно, што је прошле године радио и с великим и малим ученицима. Рука сад још више није слушала ни у писању ни у цртању, а и само је читање ишло мало теже, особито оној деци, којој је неко из куће погинуо или рањен био. Види се, да нису читала, јер им није било до тога. Али је све ово Радиша поправљао тако полако, да то нису осетили ни он ни деца. А свакога су дана деца молила Радишу, [249] да им прича из рата, о појединим бојевима и јунацима, и о топовима, које мали загоричани, па многи и велики, још нису ни видели.
Градина је преко лета била зарасла у коров а зимус покривена снегом, те је сад морала поново да се прекопа, уреди и засади; и сад је било и калемљења на све лањске и преклањске саднице. Жива ограда је нагло напредовала, а све су се јеле и борови посушили.
На Петров дан, пошто није било ревизије, Радиша није правио никакву параду, него је просто превео све ученике у старији разред и казао им кад да дођу у школу, па их је распустио. На завршетку рекао им је, да стојећи кажу: „Бог да прости оне из нашег села, који су погинули на бојном пољу, бранећи све нас!..“
2. Грађење нове школе
Али је ова година за село Загорицу много, много значајнија по томе, што је у њој подигнута нова зграда.
Припремни су радови били приведени крају још прошле године, и очекивали су се већ и мајстори баш онда, кад су сви позивани у своје команде. И како после мобилизације дође и објава рата а за тим и сам рат са свима тегобама, страхотама и грозотама својим, то о грађењу школе тада није могло бити ни помена.
А по свршетку рата мајстори су се јавили још о Ђурђеву дану. И, о како добро беше, што је готово све било спремно! Сад су видели и Радиша и Миљко, да не би смели ни помишљати о новој школи, да није све спремно за њу. А овако, и мајстори погођени, и они већ дошли; па што да не зидају? А новца, колико им затреба, узеће из штедионице, па ће после отплаћивати; а нешто имају и општинскога, те не морају ништа тражити од народа.
[250]Мајстори дакле направише себи привремене кућице и, у име Бога, отпочеше копање и зидање темеља. И за неколико дана није било у селу живе душе, која није дошла да види, како се зида и како се прави малтер. Али што су више мајстори измицали с послом, све се више увиђало, да је довучена гомила камена и песка недовољна; и кмет Миљко је наређивао што више људи, да вуку и једно и друго. И кречари и циглари су убрзали свој посао, те да мајстори због њих не би чекали. А Радиша подбуни своје велике ђаке а преко њих и друге, да иде што више њих на грађевину, ма по коју цену, само да гледају како се ради и да што боље приме тај занат, а и школа да буде што пре готова. Тако је свакога дана бивало на грађевини колико мајстора толико и двапут више оних других, немајстора. И зато је посао напредовао необично живо. До саме „цокле“ извели су зидари каменом а одатле почели циглом. Ово је сад било још од већег интереса за све, да виде, како се цигла слаже и како зидање с њом много лакше иде него каменом. Интересовало их је и како мере, да зид иде право и у дужину и у висину, и како се на угловима цигле укрштају. Хај, веселих загоричана! И што се зидови издизали све више, то је и радост њихова бивала све већа! А и мали зидари, помагачи и надничари, били су све радоснији, јер су све више примали занат. Само млади циглари нису имали кад да се радују, јер су одмах морали да отпочну грађење црепа. И кмет Миљко и Радиша били су неуморни. Требало је све спремити, да мајстори не чекају, и требало је похитати с послом; а њих двоје су водили сав рачун о свему. И они који пролазе радовали су се, како велику и лепу школу гради овако „сиротно“ село. А спремљена грађа таман [251] се беше просушила, које овде а које тамо на месту, јер је стругана и дељана још лане. Ипак су је они сад били изнели на најјаче сунце, те да се још боље осуши. Све је чињено, да зграда буде најсолиднија.
У то време долазио је у оближње среско место инжињер поради неких мостова на окружном друму. Радиша оде њему и позове га, да дође и види њину школу. Инжињер учини и ову љубав, те дође и прегледа и мајсторима учини неке напомене; а Радиши и кмету Миљку рече, да ће њихова школа бити најлепша у округу. И за час је цело село знало, да је излазио „инџилир“ и како је рекао, да ће њина школа бити најлепша у „свем“ округу...
Грађење се продужило и преко распуста. Радиша је сву школу, са свима одељењима, сем своје собице, био уступио столару, који је био изишао, да врата, прозоре и патос прави овде, јер му је тако лакше било него да их износи направљене. Даске за патос већ су биле ту, а за врата и прозоре он је донео из вароши.
О Великој Госпођи зграда је била под кровом и онда су је једни таванисали и малтерисали а други радили ону мању зграду иза ове, за послужитеља и трпезарију.
А у јесен, кад је била зграда сасвим готова, и кад је требало решавати: да ли да се примају и нови ђаци и уводе у нову, још влажну и неисушену школу или не, долази објава другога рата, и Радишу понова, као и све загоричане, позива дужност на другу страну, и школе се опет затварају. Тиме је решено и ово питање. —
ГЛАВА ДЕВЕТА
ЧЕТВРТА ШКОЛСКА ГОДИНА
1. Почетак
Шеснаестог су Августа дакле сви Радишини ђаци опет били на окупу, да отпочну трећу годину или трећи разред. Исто су тако дошли и његови одрасли ђаци, којима се није знао разред, али који су осећали, да код Радише могу још много научити, па су долазили сваке Недеље, као и у почетку. И Радиша је и с једнима и с другима продужио рад оданде где је био стао. О новим ђацима само још ништа није мислио, док не види, шта ће бити с новом зградом. А кад је ова била готова, објава другог рата је прекинула рад и с овим старима а камо ли ову бригу о новима. Сад ће обе зграде да остану саме...
2. Други рат
Други је рат, као што је познато, био боље среће. У њему је наша војска допрла до Пирота и Косова, али је злогласним и несрећним Санстефанским Миром враћена у старе границе. Све јој је дакле било узалуд што се била; и то јој је отела не Турска него њена савезница и сестра — Русија, па дала Бугарима!... Ах, тада је закукала не само војска српска и њен заповедник, него је закукао и сав народ српски!..
[253]Али Европа не одобри то неправедно дело руско, и зато се скупи Берлински Конгрес, који нам даде четири округа, али нам узе — Босну и Херцеговину! О, тешко нама слабима, кад други решавају о нама!...
И Радиша, који је суделовао при освојењу Ниша и био изишао с војском на оно знаменито српско поље Косово, враћа се сломљена срца кући. Свршетком мира у Санстефану свршен је био и рат с Турском; само је војска још остала на окупу, да се види, шта ће се и како ће се. И била је готова, да се бије и с руском војском, ако ова дође да јој отме Ниш!...
3. Наставак и свршетак
Опет у пролеће 1878 у месецу Марту изиђе наредба, да школе продуже свој рад. И Радиша се вратио и отпочео поново. И продужио је, и довршио је с онима, с којима је и отпочео; јер нове није примао, прво с тога, што је нова зграда била још влажна, а друго с тога, што је време било кратко за нове. И опет је најпре понављао и утврђивао оно што је јесенас прешао па је онда ишао даље; и Радишини су ђаци лако могли да пређу у четврти разред и прешли су сви. И ове је године градина била лепо уређена. Одрасли су још долазили и марљиво слушали све, што им треба за боље познавање природе и свога народа а највише оно, што им треба за живот.
За све ово време на новој згради отварани су прозори сваки пут кад је суво време, а преко распуста су пребојена врата и прозори и поручено десет нових клупа са по три седишта. Радишина је жеља била, да клупе направи он сам, али за сад нити је имао доста алата ни времена за то. Зато је нашао доброга мајстора па му је [254] дао нацрт и до ситница избележио и испричао како што треба да буде, те су опет ове нове клупе у загоричкој школи биле најбоље у свој околини.
4. Освећење нове зграде
На Петров дан завршена је школска година и освећена нова школа. То је било овако. Кмет Миљко још на неколико дана пре Петрова дне ишао је свештенику и умолио га, да дође да им освети нову школу. Петров дан су одредили зато, што је то школски дан, кад се завршује школска година па да се те две свечаности споје. Свештеник му обећа, и од сад се знало, да ће у Загорицу доћи поп на сам Петров дан, да освети нову школу. И учитељ је казао ђацима, а преко њих је за ово дознало и цело село. Сазнало се за ово и по околним селима и многи су желели да дођу, да виде нову загоричку школу, о којој се већ причало да личи, Боже ме прости, на Жичу ил’ на Студеницу. И Радиша се даде на посао и стане с Миљком смишљати, како овај дан што лепше и свечаније да се прослави, али опет просто и срдачно, без велике параде, како им и доликује.
Освануо је Петров дан. Сељани су почели да долазе још зором, те да хватају хладовину. И долазили су непрестано, и мушко и женско, и старо и младо, као на прави сабор. А кад се већ у велико стало помаљати иза високих брда загоричких и сунце, појави се озго низ реку и попа на коњу, с једним још човеком, а то беше његов црквењак. Народ као да угледа Исуса Христа, сав крену на ту страну, а Радиша, кмет Миљко и више виђених људи изиђоше му у пресрет. И чим се сретоше, поп сјаха с коња, назва им Бога и љубазно се поздрави са свима, а ови сви [255] поскидаше капе и ижљубише га у руку. Одатле пођу у народ, који је био у порти код старе школе. Било је ту и породиља, које су донеле своје дете да им га попа крсти, јер је некима већ по неколико месеца а она су још некрштена, а било је и који су дошли зарад какога покојника, да зову попа да им га опоје, и ако им је и он сахрањен још пре неколико месеца. Кад је поп дошао до народа, сви су скидали капе, прилазили му руци и говорили: „Благосови, попо!“ а он је десном руком благосиљао и одговарао: „Бог те благословио!“ а с виђенијима се и здравио. Тако је попа ушао у порту и оном се стазом од капије упутио старој школи кроз читав шпалир народа и с једне и с друге стране. Све се гурало да види попа, јер је он реткост у овоме селу, а тако је благ и добар, да личи на светитеља. Па је опет зато ред био бољи него у многим варошима, где га одржавају жандарми.
Попа је најпре сео на доксат старе школе да се мало одмори, поздрави и види са свима, па је онда рекао, да донесу у кадионици жара и мало тамњана. А кад су донели, он је са свима пошао на црквиште, где је одслужио неку кратку службу. А за све време ове молитве сав је народ стајао гологлав, и кад се год поменуо Бог, Исус Христос, Дух свети или који светитељ, он се крстио. Сад је Радиша тек видео, колико му треба „црквено пјеније“ и захваљивао је Богу што је некад слушао старије, те га је учио и ако га није волео. Јер су и они и његови другови у школи мислили и говорили: „Ми се спремамо за учитеље а не за попове: што ће нам то?“...
По свршетку ове скромне и кратке молитве и свештеник с учитељем и кметом и народ цео крену се новој школи. Тамо је било све отворено, и она чистота и самоћа доиста је подсећала [256] на манастир. И за час па се ова светиња напуни народа, који је стајао у њој гологлав као у цркви. Попа најпре освети водицу у главној учионици па пошто покропи присутан народ, покропи и учионицу саму, па онда зађе по свој згради, те покропи сва одељења редом па и кућу у дворишту, а за тим се опет вратише сви у учионицу. Пошто столица у Загорици нема а ни купа није било, јер су оне око совралука укопане у земљу а других и нема, а клупе школске су биле и мале и недовољне, те с тога нису ни уношене, то је сав народ стајао као у цркви. Само се Радиша био постарао за једно узвишење за попа кмета и себе, одакле ће он да говори, и с њима је био још само газда Мијаило и чича Гаја; а више није могло да стане. Кад је Радиша увео и наместио и ђаке своје с леве стране до катедре и уредио их по гласовима, и кад се све утишало, да се мушица могла чути, онда на миг Радишин ђаци запеваше величанствену и дирљиву народну молитву.
„Боже, правде, ти што спасеОд пропасти до сад нас;Чуј и од сад наше гласеИ од сад нам буди спас!
И ово је било први пут да загоричани слушају ову молитву у своме селу, певану од своје узданице, своје наде, од свог срца. А Радиша је још удесио да је певана полако, без хитње и викања, тихо, да је збиља личила на праву побожну молитву, а гласићи ђачки на глас анђеоски, а ова модерна светиња, што се освећује, на храм Божји, на какву стару светињу из славнога доба наших царева и краљева. А кад се после мале паузе захори и даље, јасно да сви разумеју:
Из мрачнога сину гробаСрпске круне нови сјај,[257]Настало је ново добаНову срећу Боже дај!“ —
све се стаде крстити и кроз сузе шапутати: „Боже милостиви, дај!..“ Тако се сврши цела химна; и народ само блене, само трепље, а сузе му се котрљају низ образе.
Онда се Радиша полако, тихо и достојанствено попе на узвишицу, где беху поп и кмет с онима осталима, и стаде пред сто, на којем стајаху неке хартије, па, опет не претендујући ни на какав беседнички дар, сасвим просто и искрено поче овако:
„Браћо и сестре, и децо, ученици моји!
„За наше село данашњи је дан доиста највећи и најзначајнији дан од како га је и дан најрадоснији за нас све. На данашњи се дан у свој нашој земљи, у милој нам Отаџбини, завршује школска година, ђаци преводе у старији разред и зато захваљују свемогућем и милостивом Богу, што им је дао здравља да изврше један део посла, за који су и пошли у школу. Али је данашња радост наша много већа. Ми не завршујемо само школску годину, него и освећујемо једно дело своје, које ће, ако Бог да, донети нову срећу свима вама и целоме селу, и доносити је докле га год буде. И векови ће говорити: слава и хвала нашим старима, који поред два огромна, страшна и крвава рата, и баш за време њино, подигоше и најлепши дом науке, највећи извор видела и среће наше!..
„Јесте, браћо. Данас сви народи и људи, који не иду у школу, који не уче, који се не просвећују, него остају у тами и живе онако како су живели пре хиљаду година, не могу да живе, не могу да напредују, него сиромаше и пропадају. Зато су школе да се у њима још зарана, у детињству, уче људи, да се учи и мушко и [258] женско, и старо и младо. И немојте мислити, браћо, да за одрасле нема науке по оним светим местима што се зову школе: има, те још колико, само ко хоће и може да долази у њих и да учи!
„Зато се народи данас надмећу ко ће више школа да подигне и ко ће више деце своје да пошље у њих. То је и наш народ увидео кад је рекао: „Бог да прости учитеља па родитеља“, и кад је назвао слепим код очију онога, који не зна књигу. Јер неписмен и јесте слеп код очију. Он не види оно што је у књигама, а тамо је читав нови свет, свет мудрости људске, свет свега знања, што се открило човеку од постања света па до данас. Зато, благо онима, којима се скине тај мрак с очију, којима се отворе очи, те могу видети и тај други свет, то видело што је у књигама, то знање што се зове наука и мудрост! И благо онима, који теже томе, који воле да уче себе и пород свој! Они ће живети, они ће напредовати, они ће бити срећни и њина је будућност.
Зато хвала вама, браћо, и овом приликом, прво што сте марили за школу и тражили је, да вам се одобри још онда, кад нисте имали где ни да је сместите, него сте дали судницу за њу (а ви се мучили без суднице). Затим вам хвала, што сте одржали реч и подигли ову нову школу, која ће вековима просипати видело науке на децу вашу и причати о вредноћи и љубави вашој према породу своме. А највише вам хвала, што сте је подигли на један јединствен начин, да је ретко наћи село, да је један заједнички посао извело овако сложно и овако једнодушно, да се нико ничему није противио, да никоме ништа није било тешко и да се чинило, да се сваки бојао, да не учини мање него други, и да се сваки старао, да учини више него други. А ваш учитељ [259] и ваш уважени и вредни кмет Миљко најбољи су сведоци томе. Они су само руководили послом, а ви сте радили.
„На прву реч да треба да градимо нову школу наш уважени комшија и брат Мијаило уступио је свој шљивак без речи, и то на поклон, и ако је село било вољно да му га плати, пошто је то било најзгодније место за школу. Наш добри и сиромашни брат Тома пристао је и кућу своју да да, само да му село другу направи, где хоће, а и после је помагао мајсторима, не тражећи велике наднице но колико му се да. За школу је требало око седам стотина кола песка и преко хиљаду кола камена, и ви сте све то довукли, и ниједан не рече да му је тешко и много. Ваљало је још: преко четири стотине кола креча, преко сто десет хиљада цигала и око педесет хиљада црепа. И да смо за то плаћали, стало би нас: креч око триста дуката, цигла око четири стотине дуката, и цреп око сто дуката, без подвоза; то је на осам стотина дуката. Али ваши су се вредни младићи а моји добри старији ђаци заузели, те су не само научили у школи како се то ради, него су и израдили све ово и задивили и село и оне, који су прошли овуда и видели их на послу. Они су радили истрајно и неуморно, само да навашу доста, те да мајстори не чекају. И кад вам кажем, да мајстори доиста нису чекали никад ни једнога часа, онда ћете и сами видети колико су истрајности и усталаштва показали ти млади радници наши. А кад смо их питали, шта ће тражити за то, они су оставили селу, да оно нађе како је право. А где се, браћо, тако не погађа, него се селу оставља, да оно нађе и учини како је право, ту нема кавге, ту је слога и ту је Божји благослов. И ето таква слога и тако прегнуће је и подигло у вашем [260] сиротном селу ову величанствену палату, с којом ћете се поносити докле буде Загорице. И само за оно, што за сада нисмо могли дати сами, а то је зидарски и столарски посао, платили смо. А, здравље, Боже: ја се утврдо надам, да ће ускоро међу нама бити и тих мајстора, те их нећемо морати доводити са стране и плаћати њима. Уздам се у Бога, да ће ови моји старији ђаци ускоро постати неки мали инжињери и да ће сваки од њих умети да начини план за сваку грађевину и да је постави на здрав темељ и на њој изведе све до краја. И после и непуна пола века ја се надам, да и ви нећете више живети по овим данашњим тесним, мрачним и чађавим кровињарама, у којима не видите бела дана, у којима ће очи да вам искоче од дима и које сваки час могу да букну у пламен и претворе се у прах и пепео, заједно с вама и децом вашом; него да ћете поћи у напредак и зидати и ви куће овако од камена и земље, од цигле, песка и креча, као што данас чине сви просвећени народи. Јер је све то камен, а право је рекао Милош Обилић своме цару Лазару, кад га је питао, од чега да сагради цркву Раваницу: „Зидај је од камена, јер од камена ником ни камена: трајаће ти хиљаду година.“ И не само што су те куће трајније од данашњих брвнара, чатмара и кровињара, него су оне и здравије. Погледајте само, око себе, како се лепо беле не само зидови него и таван, и сетите се, да се ово сваке године може окречити и убелити. А погледајте и доле ове лепе и углађене даске, које нити су хладне као цигла и камен, ни прашљиве као земља, него топле, а сваки се дан могу прати као кашике и судови из којих једемо. А наука вели: где је чистота, ту је и здравље. А све што нам данас изгледа скупо, то ће доцније бити јевтиније, чим буде [261] више радника на томе. Тако ће полако бити могућно, да сваки од вас озида и живи у оваквим грађевинама, какве су најбоље данас и за здравље, и какву сте ево данас ви подигли за децу своју, да вам се у њој уче свему ономе што је добро.
„У оној старој школи, ево је трећа година већ, како нисмо могли да примимо више ниједнога ђака, па не бисмо могли ни ове, док ови не сврше, јер није било места. А сад не само што имају бољу школу ови, и што вам министар никад више не може узети школу, него и идуће године већ можемо примити и нове ђаке, колико их год буде. Сви нам ови, у име Бога, прелазе у четврти разред, а у први ћемо примити нове. Зато сваки ко има дете за школу, нека га о Госпођину дне доведе.
„А да се ово велико дело ваше, браћо, и започне и овако срећно доврши, од почетка па до самога краја, највише од свих је чинио и учинио ваш вредни кмет Миљко, који је више запео и бринуо о вашој школи но о својој кући и своме имању. Зато ми допустите, да му и од стране ваше и од стране своје, школине и ђака својих, изјавим срдачну захвалност. (Окреће се кмету Миљку, прилази к њему, хвата га за руку и продужује:) Хвала ти од неба до земље, и знај, докле год буде ове величанствене палате у Загорици, дотле ће се с њом помињати и име твоје. Нек се и деца твоја и унуци твоји поносе делом руку твојих и неуморности твоје. Хвала ти и од мене, најбољега сведока твога труда, и од села твога, којем си осветлао образ, и од ове деце мале, која још не могу да појме вредност ове ваше опште тековине, али ће се поносити и њоме и селом својим у којем је а тебе помињати до гроба!...“
[262]Миљко се мало и застиде и збуни, па се брзо прибра и озбиљно и достојанствено као увек рече: „Хвала ти, господине, на тој речи, али да није тебе било, ништа ми сами не би умели. Зато хвала теби, и Бог сам нек ти за то плати! Нек си нам жив и здрав, и нека ти Бог да свако добро, те да нам у овој кући дуго учиш децу!“
Радиша је помислио у себи, да је то била његова дужност, а Миљку као простом и непросвећеном човеку да припада већа заслуга; али ово није могао да каже, него је онда опет пришао ђацима, те је један анђеоским гласићем певао „Пошетала Царица Милица“ а други су му, на последњем реду где се отеже, помагали. За овим је један издекламовао дивну и онда нову декламацију „Дижите школе, деца вас моле“, коју су сви лепо разумели и радовали су се од срца, што су је послушали. Онда је изишао један други и рекао ово:
„Хвала вама, родитељи мили,Што сте нама школу саградили!Те да у њој сви редом учимо,Своју срећу у њој да градимо,Да све знамо и све да умемо,Мудрост сваку у њој да беремо.Онда ћ’ од нас сваки срећан бити.Ви ћете се с нама поносити.А тад ће бит’ мање јаука и бола,Живела, живела загоричка школа!“
Па и ако ово није било много песнички, опет се простодушним загоричанима много допало, јер су видели, да је срочено нарочито за њих.
Онда устаде попа и рече: „Нека је благословено дело ваше од сад и до века, амин! Хвала браћо, и нека Бог поживи све вас и децу вашу!“ И онда изиђоше. Људи су разгледали [263] школу, сваки кутић њен, сваку ситницу и све је задивљавало простодушне загоричане, и мушко и женско. За тим су ишли и у градину школску и највише су се чудили оној правилности и реду у њој, а много су што шта и ново видели. Попа је онда извршио оно неколико крштења. А Радиша и кмет Миљко су се дали на посао око ручка. Поставили су у порти код старе школе, где ручају и о заветинама, у хладу. Главна је совра постављена у совралуку газда Мијаиловом, јер је био највећи, а око ње су друге, оних који су издаље дошли. И ручало се и веселило с пуним срцем. Учитељу је било мило, што има оваке сељане; сељанима је било мило, што имају оваког учитеља; обојма је било мило, што су добили нову школу; попу је било мило, што има оваке парохијане; а гостима је било мило, што виде оваку слогу, једнодушност и љубав. И свима је било мило, и сви су се волели....
После ручка је омладина почела да свира и игра, попа је отишао да опоје покојнике, а кмет Миљко и Радиша написали су извештај министарству, да је одавно довршена а данас и освећена нова зграда школска у Загорици са два одељења.
Тако је просто, искрено и срдачно прослављен и крај четврте школске године и освећење јединствене нове школе у Загорици.
ГЛАВА ДЕСЕТА
НАЈСРЕЋНИЈА ШКОЛСКА ГОДИНА
1. Премишљање
Отишли су опет сви, а остао је Радиша сам, да премишља, шта му треба за идућу годину. Први му је посао био, да се пресели у нову школу, и узео је одељење с доње стране, онако сам као калуђер, и да насели и Грују у нову зграду иза школе, па и Груја је био сам као калуђер. А кад су се наместили, Радиша рече:
— Сад личимо на калуђере, Грујо, у овоме манастиру, и ја и ти. А Груја одговори, онако одмах, као да је и сам о томе мислио, само није могао да каже:
— Даће Бог, господине, па ћемо се и поженити! И не може се више овако. Кућа без жене, то ти је градина без градинара, виноград без виноградара — одмах зарасте у траву. То ти је дете без мајке. А нама мушкима то Бог није рекао. Нама је рекао, да оремо и копамо и да оружје носимо; а женино је да гот’ви јела и гледа кућу и децу.
— Зато и вели пословица, да кућа не стоји на земљи него на жени, рече Радиша.
— Тако је, Бога ми, господине и није другојаче. Жена је у кући све, а човек је у њој гост. И благо оној кући, у којој је домаћица добра! додаде Груја сасвим озбиљно.
[265]— Па како би било, Грујо, да се женимо? упита Радиша.
— Добро, господине! И то треба да чинимо, и то што пре. Сад барем имамо где да је доведемо! одговори Груја сасвим озбиљно.
— А који ће од нас двојице пре? упита га Радиша.
— Пре ти, господине; ти си старији, а за мене је ласно, одговори он као стидећи се по мало.
— А како ласно, Грујо? Ваљада си бегенисао неку? Груја се насмеши па онако кроза стид одговори:
— Бегенисао сам ја пуно, него не знам хоће ли оне мене!
— А зашто је за мене тешко? упита га Радиша.
— Тешко ти је тако, без жене; а није ти тешко наћ’ девојку — свака ће поћ’ за тебе, рече Груја. И тако се сврши овај шаљиво-озбиљан разговор између Радише и његовога добродушнога послужитеља.
Радиша је сад у новој згради стао премишљати, шта му треба за идућу годину и шта ће за време распуста школскога да ради. И, међу свима питањима најчешће му се наметало то питање о женидби.
— Сад сам посвршавао све најглавније ствари. Сад је на реду, да се оженим... Без овога не могу даље. Не могу овако као пустињак... Време је, да се оженим и окућим. Жена ће ме спасти барем ових брига у кући... Лакше се подноси све у двоје... А да Бог сучува, да ми нешто буде, па ко и да ме гледа?!.. Не смем женскима слободно ни у очи да погледам... А зашто то? Зашто свакој не бих слободно у очи погледао?... Овако беже од мене; веле, момак сам, па срамота. А онако ће долазити жени мојој [266] слободно, те и преко њих можемо нешто учинити... Али зато моја жена ваља да буде паметнија од њих... Не бих се снебивао, да узмем коју добру девојку и са села, па да је обучим свему како ваља. Али се тако не може отићи далеко и учинити много. Не може се из почетка, јер стигну деца па не даду. А она треба и да зна много више од њих и — нико није био пророк у своме месту рођења... Морам тражити прилику за себе. Морам тражити друга, који ће ми бити друг и у оној великој културној мисији, коју имам да извршим у овоме селу... Зато да тражим учитељицу. Да тражим ону, која ће ме разумети и која ће ми помоћи...
— А коју ћу, и где ћу да је нађем?...Од свих које познајем највише ми се допада она плавуша у Липовици. За њу причају, да је врло добра учитељица, а добра је и девојка: здрава, лепа, отворена и паметна: видео сам је неколико пута у среској канцеларији, кад смо примали плату. Њу би узео.... Али како ћу? Ко да ми проводаџише?... А што опет да ми проводаџише? Што је потребан проводаџија? Зар не могу ја сам: да одем и видим....Ама шта ће рећи она? Што ће ми овај непознати?!.. Па, и нека каже. Боље и да каже, него преко другога...
2. На оглед и прошевину
И једнога дана почетком Јула месеца Радиша се већ спреми и оде лепој плавуши. Путем је мислио само о њој, и што се више приближивао кући њеној, срце му је све јаче куцало. А кад је дошао до капије и угледао у дворишту опрано рубље бело као снег, прострто да се суши, он се толико збуни да се замало није вратио. „А зар сам ја такав јунак, да ми срце смета?“ корео је себе „Зар је оно јаче од мене?!“ [267] И пошао је напред. Али је оно лупало и лупало, да искочи из груди. А кад се Радиши досади ово колебање и кад виде да га не може зауставити, он викну у себи: „Напред! Нек лупа — Зато и јесте, да лупа!“... и у том стаде отварати капију.
— Мама, ено га неко на капију! Чини ми се, да је онај учитељ загорички, Радиша! рече Даница утрчавши у собу матери.
— Па нека га, дете; ко је да је, добро нам дошао: ми смо у овој пустињи и жељни људи и разговора; изиђи и прими га!
Даница послуша мајку своју и изиђе. Али кад угледа мирнога и озбиљнога, али очевидно мало збуњенога Радишу, о којем је она слушала само добро да се прича, збуни се и сама па једва проговори: „Откуд колега тако рано?!“ А кад Радиша чу њен мио глас и виде ону румен на лицу њеном, а одело бело, чисто као злато, он се једва прибра да одговори: „Дошао сам, да Вам видим школу.“
— О, молим, извол’те!.. Али ваша је школа лепша од наше! рече Даница и пружи руку „колеги“, да се рукују.
Кад чу, да Даница зна за његову школу, он се мало збуни а за тим и ослободи. Али њене меке руке као свила као да се залепише за његове, те их он још осећа...
— А откуд Ви знате за моју школу? упита је Радиша.
— Па причају људи, да сте саградили нову школу и да вам је најлепша у Србији, рече Даница.
— Охо; чак најлепша у Србији! почуди се Радиша.
— Па тако је причао сам окружни инжињер, одговори она.
[268]— Инжињер!.. Биће то много. Биће и он претерао?...
Ово су говорили, а једно с другога није скидало очију. Само је Даница искрено примала госта, а Радиши је свака реч њена, сваки покрет, свака ситница дубоко продирала у срце и освајала га све више. Он се истина отимао, и трудио да ово сакрије, али није могао. На њему се јасно опажале две природе: једна осећајна, која је јача од њега, којом он не влада, и једна мисаона, логична, којом још влада; и труди се да је логичан, али и ту малу збуњеност не може да сакрије.
— Извол’те у собу! рече Даница.
Радиша сасвим механички пође у собу, па се сети да је рекао, да је дошао да види госпођичину школу, а не собу; и таман хтеде нешто да каже, изиђе Даничина мајка и прекиде ову забуну. И она приђе те се поздрави с Радишом и позва га унутра. Радиша пође. Прођоше кроз веће предсобље, које беше употребљено за кујну, али ту све беше тако чисто и у реду, да на њега учини необичан пријатан утисак. Уђоше и у собу. Она га још више освоји. Три кревета, с толиким стварима у тој јединој соби, па тако све распоређено и намештено да те осваја. „Ах, какве разлике између ове собе и оне моје момачке, што ми је Груја намешта и брише! Ово је култура; ово је питомина; ово је рај; а ја сам у пустињи!..“ помисли Радиша у себи, па запита: ко ово уређује?
— Ми, све три, одговори Даничина мајка.
— Које три? запита Радиша и не сећајући се, да се овим детаљним питањима може и одати, зашто је дошао.
— Ја и Дана, а сад нам је дошла и Зора, одговори госпођа.
[269]— А која вам је то Зора? упита Радиша.
— Моја млађа ћер. Она учи Вишу Женску Школу у Београду, па сад је дошла и она, те смо све три заједно, одговори госпођа.
— У том уђе и Зора, да се поздрави с господином, пре него што донесе послужење.
— Охо; па Ви имате пуно девојака! рече Радиша госпођи.
— Само њих две, господине; немам више никога, одговори госпођа.
— Па нек су Вам живе, госпођо, па доста. А обе су Вам здраве и добре, одговори Радиша.
— Хвала Богу, господине; откако им је отац умро, остала сам сама с њима и ниједну до сад глава није заболела. Али смо се мучиле и радиле. Ја сам се мучила да ми ова старија сврши, а сад се нас обе мучимо да нам ова млађа сврши, па ће нам после бити лакше, рече госпођа.
Радишу још више дирну и ова сирота а добра, разборита и озбиљна мати и њена два сирочета. И док је он у памети својој замишљао њену сиротињу и муку, она продужи:
— И муж ми је био учитељ, и то како вредан и добар, али ми умре рано, од великих богиња, те ја остах сирота, сама с ово двоје деце и с тридесет динара помоћи. И тако сам се мучила као нико мој, док ми Дана не сврши и не доби службу. А сад, хвала Богу!..
У добро срце Радишино дирну још више и ова беда сироте удовице. А за све то време Даница је слушала и као да се поносила, што сад она издржава целу породицу. А тај понос као да је још повећавао њено велико чело и лепоту лица њена. Радиша се трудио да гледа у све, али су му се очи највише заустављале на њој; и слушао је шта мајка прича, али су му се мисли отимале и даље. „Ово је сиротиња. Ово је [270] честита породица. Ово је добра мајка и домаћица. Ово су вредна и здрава деца и лепе девојке, а Даница и добра учитељица, на сва четири разреда, врши и дужност управитеља и школе, и нико о њој ништа ружно не рече. А ако је још у раду невешта, она има кад да се научи... Њој би и требало помоћи. Сирота, слаба женска. Њој је потребан добар друг... А мени је потребна другарица не само у школи него и у кући... Она је добра. Ја њу волим, а оно друго ћемо делити заједно... Имаћу у њој и друга у животу и друга у школи... Не треба ни да бирам више. Први ме је поглед определио на њу. Само ако она мене хоће...“ И у тим мислима мало збуњено погледа у мајку, па у Дану, па опет у мајку и рече одлучно:
— А знате ли, зашто сам ја дошао? — Обе мало зачуђено погледаше у Радишу, па се мајки оте простодушно признање: не знамо.
— Дошао сам, да питам госпођицу, хоће ли да пође за мене?
Обе обли нека румен, од које Даница поста још лепша а мајци њеној и сузе потекоше. Наста тајац. Ћути Радиша, чекајући одговор; а ћуте и оне, не знајући шта да одговоре. Најпосле мајка прекиде ћутање:
— Дано, шта велиш, душо? Даница ћути, гледа у земљу и само слеже раменима; а срце да јој искочи из груди.
— Кажи, Дано; кажи слободно. Ти господина знаш по чувењу; знаш шта смо слушали о њему, све најлепше, а сад га ето и видиш, па кажи!... Кажи слободно!
Даница подиже очи, уозбиљи оно лепо велико чело па оним смеђим очима погледа и у мајку и у Радишу па рече одлучно:
— Ја хоћу, мама!
[271]Радиша устаде, окрену се мајци и рече: „Од сад сте ви, госпођо, и моја мајка, и допустите да Вас пољубим у руку!“ И пољуби је. Онда се окрену Даници па јој рече: „А Ви сте, госпођице, од данас моја Дана и допустите да Вам кажем ти! А пошто немам прстена, ево ти мој прстен и нека нам је срећно! Моја кућа и моја те школа једва чекају, а највише ја!“ Даница му пружи руку и руковаше се срдачно, али не знађаше шта да рекне, него јој се оте само једна реч: хвала! У том поседаше и одахнуше, као да су неки тешки терет скинули с душе. А тако је и било: мајка је нашла зета и добру прилику за ћерку, и ако га није тражила: Даница је нашла доброга друга у животу, а Радиша добру девојку и добру домаћицу и помоћницу у великом послу просветничком, ако Бог да. Па како да не буду весели!...
У том уђе Зора и донесе послужење. То беше слатко од ружа, и оно доиста беше сада слатко, и најслађе свима. Она опази неку промену на свима. А мајка је запита:
— Зоро, душо, знаш шта је ново? Господин Радиша испроси нашу Дану, и сад ти је зет!.. Неки жар посу младо лице Зорино, и не зна се, да ли се више изненадила или обрадовала. Одкуд баш он најбољи учитељ момак у околини, о којем су они често разговарали; али никад ни помислили нису, да ће он потражити Дану! А он је већ и испроси!.. Тако се чудила и питала Зора. А то су исто мислиле и осећале и Дана и њена мајка. И сасвим механички Зора спусти на сто послужавник па се залете да пољуби Радишу у руку. Али он не даде, него се само руковаше а он њу пољуби у зажарени образ и рече јој: моја лепа свајо!
[272]Радиша им сад исприча: каква је његова школа; како ће се лепо наместити; како су сељани добри људи; како ће се сад отворити друго одељење и она ће имати само први разред, а он четврти; како имају лепу градину и здраво шумовиту околину и тако даље. А Даница је све то замишљала још лепше... Она се радовала и што ће да добије доброга друга и што ће да се опрости четвороразредне мушке школе, која за њу није била баш најзгоднија, али је морала да пристане и на њу, јер није било другога места. И сви су се радовали, а опет највише Радиша сам.
У селу Липовици било је и мале црквице и попа, те одмах дозову свештеника и до подне се изврши и испит. Остало је само, да уговоре дан свадбе. На поласку Радиша узе руку Данину, да јој узме меру за бурму, и она му се учини још лепша но што беше. И кад су се растали, сећао се највише Дане, њеног лепог чела и њене мале, беле руке.
3. Венчање
Муњевитом брзином разнео се глас по селу Липовици, да се њихова учитељица Даница испросила за учитеља загоричкога, и по селу Загорици, да је учитељ њихов Радиша испросио учитељицу липовичку. И колико су се загоричани радовали, што ће њихов вредни учитељ да се окући, толико су липовичани жалили што ће изгубити добру учитељицу.
Настало је спремање за свадбу. Венчање је имало да се изврши у малој цркви липовичкој, пошто у Загорици нема цркве. Даница је писала, да Радиша ништа не купије док она не дође, а Радиша је писао, да они ништа не спремају и не троше у лудо, јер њима ништа не треба више [273] само они једно другом. И доиста, они нису много ни трошили. Радиша је позвао свога оца и мајку, кума од куће и једнога свога најбољега друга за девера, а кмета Миљка остаросватио. И на дан свадбе је ова мала вођевина с неколицином још пошла у Липовицу за девојку. А у Липовици се било искупило по села, особито женских, да виде учитељицу своју као младу и да виде зета свога, загоричкога учитеља Радишу. Кад је било време, изишла је млада с девером и без икакве галаме, мирно и тихо отишли у оближњу црквицу на венчање а одатле се вратили натраг школи, где је, у једноме хладу, била постављена совра за часнике, чланове породице и неколико позваних гостију. Радиша је умолио свадбаре да потуре адет и да не пуцају из пушака, него да поштеде барут за рат и разбијање камена; али се опет нашао по неко, да га не послуша. После ручка натоварили су на неколико кола све ствари и покућанство Даничино и њене матере и сви пошли, које пешке, које на колима а које на коњима, у Загорицу. Планина је одјекивала од песме и од пиштоља веселих свадбара. А кад су стигли у Загорицу, народ их је причекивао путем и старији су благосиљали: „Нека је срећно и дуговечно!“ А кад су се приближили судници и угледали нову загоричку школу, белу као снег, као царицу међу просјакињама, кмет Миљко као старојко рече Радиши: „Е допусти, господине, да и ја преступим твоју наредбу и да се по нашем адету гласнем мало!“ Па извади иза појаса свој сребрњак запе га, диже у вис и опали. Сребрњак пуче као гром, глас се стаде одбијати од брдо до брда, док се једва не ућута. А од школе се крену шарена поворка у претеч. О, како су мили били и они отуда овима, и ови одовуда онима! Одјекнуо [274] је још по који пуцањ и отуд и отуд. А кад су се састали, сви су се љубили и не познајући се. А да је све тражило млада-невесту, да је види и поздрави, и по себи се разуме. А Даница је у све мило гледала, здравила се и разговарала слободно са свима, као да није била млада.
Стари сват кмет Миљко је знао, да Радиша нема никога код куће, да му штогод спреми, па је наредио, те се код његове куће спремило и донело све што треба за вечеру. Донели су и од газда Мијаилове куће а многи су и сељани дошли и донели по коју погачу, по које печено пиле, прасе, јагње, а неки и по које шиљеже, коју јаловицу, који заструг мека сира и млада кајмака и коју чутуру вина. И вечера је била проста, али богата и искрена. За време вечере млада је седела с њима заједно, а није дворела по њином сељачком адету. Али је то било по варошки и ником није падало у очи, нити је ко замерао. А многе су говориле: „Е, Боже; благо њој! А што и ми не би тако седеле, него дворимо као робиње цео дан, те нам преседне свадба!“..
По доласку радосна Даница је обишла сва одељења, и не зна се ко се више радовао: или она или мајка њена и Зора, што су се спасле оне тескобе и што ће лепо да се наместе. И одмах су удариле у растоваривање и намештање. Кад је вечера била готова, и собе су већ биле у главном готове. Само је кујна остала за сутра и друге ситнице.
У саме Данице не зна се шта је било лепше: или она лепа, бела, проста, пола сеоска а пола варошка одећа, или оно лепо бело лице, које су красиле крупне смеђе очи с високим обрвама, или густа плава коса, или она чиста душа, из које [275] су излазиле само миле и мудре речи и осмејак. „Е, лепа је као уписана! Нек ни је само жива!“ говораху безазлене загоричанке. „Е, и припше јој да буде госпођа!“ говораху мушкарци. „Благо њеним ђацима: они неће бежат’ од школе!“ говораху други. „Е, вала и заслужио је оваквога друга господин Радиша!“ рекоше трећи...
4. Спрема за нову школску годину
Освануо је први дан после свадбе. Сви су поранили и дали се на посао око новога насеља. Груја помаже а Радиша надгледа.
— Виде л’ ти, Грујо, шта ја урадих? рече Радиша.
— Е, видох, господине. Реко’ ја, да је теби ласно, одговори Груја.
— Ама ти рече, да је мени тешко, а теби лако? запита га Радиша.
— Е тешко ти је било онако; а сад, хвала Богу, биће ти ласно
— Али сад си ти на реду! рече му Радиша. Груја се као опет мало застиде па брзо одговори:
— Даће Бог и то!
— Ама, збиља Грујо, сад и ти треба да се окућиш. Како ћеш сам у оноликој соби и кујни, где може да живи читава породица. Па и твоја жена биће с мојима овде и помагаће се. Само деци вашој, ако вам их да Бог, биће далеко да иду у школу....
— Е, за то ме је највише! одговори Груја, видећи и сам да је то шала. Па онда продужи: „Ама ја не морам ни да чекам да ми их Вог даје и да ми расту, него имам готову!.... Има једна млада удовичица позгоднацна, са два мушкарчића и једном девојчицом од две три године; човек јој је погинуо у првом рату, а како је био кршан момак и добар домаћин, па ми сад зборе [276] за њу, а чини ми се да би и она хтела. А и ја као велим, севап би било...
— А познајеш ли је ти? упита га Радиша.
— Познајем, како да не познајем! Знам је и девојком: добро чељаде, много вредна и паметна...
— Онда се, Бога ми, Грујо, нимало немој двоумити! Иди одмах и питај је, хоће ли да пође за тебе; па, ако хоће, проси је! Таман да ниси ни ти сам. А њој ће овде бити добро: прва ће седети у соби и готовити јела у кујни, по варошки; а деца ће јој сва ићи у школу...
Изгледало је, да је Груја одавно ово и желео, па сад једва и дочека овај савет учитељев. И кроз неколико дана он јави Радиши, да је и он испросио!
— Коју? упита га Радиша.
— Ону, удовицу, Станојку! одговори Груја, стидећи се по мало.
— Тако! Сад ће бити добро, Грујо, ако Бог да. Доста смо се сами и мучили, и били и муж и жена у кући. Сад ће кућа да пређе на жену, а ми ћемо, ако да Бог, у друге послове... О, Дано! Знаш шта је ново? — И Груја испросио!
— Врло добро! одговори Даница: нек ти је срећно, Грујо! Таман да нисам сама!..
И доиста после неколико недеља Груја се венча са Станојком и она остави девера и свекрву а дође с децом у школу. Тако се и Груја окућио, а Даница доби прву сељанку другарицу, преко које је сазнавала за много што шта у обичајима сеоским и почела свој благотворни утицај културни на село. И Станојка је збиља и заслуживала ову пажњу и улогу, која јој је пала у део. Она је била врло добра мајка и вредна домаћица, а разборита и поучљива жена, која је примала све што је ново и боље. Особито је слушала Даницу. Даница јој је показала: како и [277] собу да намести, како постеље да подигне са земље, како да их намешта, како собу да пере и држи чисто и да је проветрава, како кујну да уреди, децу да држи чисто и тако даље. А Станојка је и сама гледала, како је у госпођиној соби, па се трудила, да тако да буде и у њеној.
Радиша је поднео предлог министарству, да се ове године отвори и друго одељење у Загорици, пошто три године деца нису примана, те ће их доста бити за упис, а за то је одељење све спремљено. А Даница је једним писмом известила министарство о својој удаји и молила за промену презимена а другим молила за премештај у Загорицу.
У градини је школској све стигло на род, само воћа још нема, и Радиша је свако јутро и вече одлазио у њу с Даницом и показивао јој, где је и шта је што; а од зеља и поврћа имали су свега што им је требало, као и свакојака цвећа па чак и ружа.
Пошто је женидбом Радишином један стан остао празан, то је Радиша учинио овакав распоред: да све три собе употреби као радионице за Ручни Рад и, кад буде време, за храњење свилених буба, а кујну за оставу дечијих ствари а по потреби и за преноћиште зими оној деци, којој је кућа далеко. А то је Радиша и желео да има.
Из старе школе све се ствари пренеше у Радишину учионицу с леве стране од уласка а нове из вароши у десну, Даничину.
Прозори су на целој згради отварани сваки дан, кад је лепо време, и затварани су само у вече и кад је кишно и ветровито време, те се тако зграда сушила још боље.
Радиша је још умолио кмета Миљка, да се дрва навуку још сада, те да их Груја иструже и [278] унесе до почетка школе, јер после неће имати кад. И то је учињено.
За тим је Радиша смислио, шта ће му од ствари требати за школу, за оба одељења. И одељење Даничино рачунао је са 30 ученика, и тако је израчунао, шта им треба за целу годину. И то је све набављено.
И све је готово и спремно само чекало дан почетка нове школске године.
5. Почетак нове школске године
Првог Августа је отворено друго одељење у Загорици а под истим даном премештена је и Даница за учитељицу тога одељења с новим презименом. А по Великој Госпођи сутрадан био је прави сабор око нове школе загоричке. Дошли су стари ученици сви, а дошли су и нови. Нове су довели родитељи њихови, и сви чекају да се упишу. Радиша опет није чекао „осам сати,“ него је с кметом Миљком одмах почео примање. Примио је и пописао најпре старе и рекао им, да иду у градину или у порту старе школе и тамо да се забављају, док он не прими и ове мале. Онда је настало примање оних малих за први разред. Па како је Радиша видео, да их има много, а нити они имају крштенице ни он извода из „протокола крштених“, то је он записивао све из реда, по казивању очева, и бележио како је које дете развијено и телом и душом, јер је опет са сваким нешто проговорио. Кад су завршили ово записивање, видели су, да их има много више. Радиша је онда подвукао опет само тридесет најодраслијих и најразвијенијих и њих огласио за ђаке, а онима другима рекао, да остају за до године. Ове је сада уредио све по два, увео их у школу, распоредио по клупама и казао како да седе, да устају, да улазе и излазе из школе и [279] како да чувају школу и клупе и све ствари по школи, те да их не прљају и не кваре. Казао им је и за блато, како да чисте обућу пред школом те да га не уносе у школу. Онда им је рекао, да ће он учити оне велике ђаке у четвртом разреду, а њих ће мале учити ове године госпођа учитељица, а до године ћу вас, вели, учити ја. Онда зовну Даницу и рече јој: „Дано, ево твојих ђака! Сад их прими и учи их!“ А пре тога био се договорио с њом, да им и она каже то исто и да им у знак уписа разда букваре и каже, како ће да их чувају и носе, како да долазе сваки дан у школу, како да поране, да се лепо умију, понесу нешто за јело и кажу збогом, како да иду путем итд. па онда да их пусти да иду са својим родитељима кући. Радиша је после позвао и своје ђаке и раздао им нове књиге, и овом им је приликом рекао само ово: „Децо, хвала много, што сте ме до сад добро слушали и што до сад нико ничим није обрукао ни себе, ни мене, ни родитеље своје, ни вас другове своје. То је учинило, да су људи у овоме селу видели, да има вајде од школе и науке, те су зато и прегли и повукли толико трошка и направили оволику и овако лепу школу, да је нема у далеко. Вама је ово, у име Бога, четврта а у исто време и последња година у школи. После можете долазити само на поправку, ако хоћете, као ови велики, што долазе Недељом. Зато баш и ваља да се постарате, да научите што више. Сад имамо и школу лепшу, и све угодбе друге, те ћемо моћи више и да урадимо. Само опет да не изостајете од школе, него да долазите уредно, сваки дан као и до сад. А зато опет ваља добро да пазите на здравље, јер знате, да нико болестан не може ићи у школу. А ко много и дуго болује, он и не расте и не јача, него [280] кржља, и, место радости у животу и здрављу, он је невесео и несрећан; а како у селу нема лекара, то богме често такви и умру. Ви сте се до сад, хвала Богу, лепо одржали сви, па се надам, да ћете од сад порадити и чувати своје здравље још више. А ја ћу вам највише о томе и причати, како се чува здравље и како се лечи паметно, ако се баш ко и разболи. А ви већ знате, како је у нашега простога света много и премного враџбина, којима се често још горе трује и зато много пропада. Зато и ви пазите на те враџбине па да ми после причате у школи; а ја ћу вама увек казивати, откуда је то и како би требало радити и лечити коју болест, ако је враџбина ради тога. Враџбина има и за много што шта друго, и ми ћемо све то учити... А сад ћу и вас да пустим, да идете са својима па да дођете сутра...“
6. Договор кућу гради
И ако је Даница свршила В. Ж. Школу као добра ученица, и ако је она била 2—3 године и учитељица добра, опет је она знала, да је Радиша учио и видео много више од ње; и зато ништа није хтела да ради сама на своју руку, него је за свашта питала Радишу. А не треба ни да вам казујем, како јој је он врло радо давао упута и како је свако њено питање једва дочекивао. Ово је било потребно не толико с тога, што Даница није умела да ради, колико с тога, да Радиша види, како она ради и да јој по потреби да и какав користан савет. Казивао јој је увек, како је он радио и с каквим ресултатом, с каквим искуством и како би он сад радио. А Даници је остајало, да то прими или не прими и поступи самостално, како она за најбоље нађе. Али су Радишини савети за њу били драгоцени и готово увек меродавни. Заго је већ и данас [281] после подне питала, шта да ради с децом сутрадан, и Радиша јој је казао све до ситница. А главно је било: да не почиње одмах с читањем, писањем и рачунањем, него с обичним разговором, ради упознавања с децом, и онда да им каже, зашто су дошла у школу и шта ће у њој научити, ако пазе. Онда им може прегледати торбе и казати, како да их на леђима носе; како да чувају букваре и таблице и како да их држе на клупи; како да другују међу собом; како да улазе у школу и излазе у реду и полако и тако дање. А да би им радост била већа, да им овога дана да и таблице с крижуљама.
И Радиша се данас задржао само на утврђивању главних појмова, до којих су му ученици у своме развитку до сад дошли. До одмора их је обновио из Српског Језика и Српске Историје. И овим је све понова оживело у души њиховој.
А за време одмора је за младе загоричане, и старије и млађе, било опет лепше гимнастике но што је обично јурење и празно окретање „на лево“, „на десно“, или вешање и преметање на справама, којих у загоричкој школи и нема. Мајстори су истина направили лепу школу и калдрму свуд око ње за један метар ширине по погодби. Али није било калдрме од капије до школе; а кад удари киша и зими ту би било велико блато. С тога Радиша узе конац и опружи га од школе капији с једне стране и од капије с друге стране, на два метра ширине и рече ученицима, да ово прекопају. Сви се стари већ сетише, за шта је ово и почеше неки да прекопавају, неки да приносе камење, што беше претекло од школе, а неки песак. А мали су само гледали. И за час па је донесен и будак за копање земље, чекић за дотеривање и намештање [282] камења и почето је намештање крајњега камења и с десне и с леве стране по концу, а остало је довршено сутрадан.
После овога одмора деца су ручала од онога што су донела па су опет ушла у школу. Сад је Даница показала својима, како се држи и отвара буквар и како му се преврће лишће, те да се не поцепа и не испрља, а за тим како се држи таблица, како се чува крижуља, како се држи, и, огледа ради, цртала су: сунце, месец, млад месец, звезде и крстове. Најпосле им је показала, како се то брише и шта треба да спреме за брисање. А Радиша је сад поновио главне појмове из познавања околине, природе и отаџбине своје. И никоме овај први дан није био ни тежак ни досадан.
Даници се допао овај рад пун такта, пун живота, поступности и мирноће. Зато је опет запитала Радишу, шта ће и како ће сутра.
И овако је споразум, сложан и миран рад ишао из дана у дан. Калдрма је не само довршена она пред школом, него је направљена и од школе до стана послужитељева и оне собе за ручавање зими и по рђаву времену, и одатле до нужника, и од нужника до школе. И дабогме да су у овоме помагали и Даничини ђаци а они су одрасли предњачили.
7. Други радови у овој години
Оставићемо сад рад у школи па ћемо испричати само шта је Радиша у овој години урадио око школе.
Одмах морамо споменути, да је њему овај посао задавао много више трудбе него онај у школи; јер је сам он много слабије био упућен у свему томе. Он је био производ наше школе, која васпитава само речима, а руке и не дира. Он је дакле сам био некултуран, а сад је желео [283] да буде културан и да томе учи и другога. И желео је, да му све буде за углед. Тако је сада због кованлука и гајења чела морао да проучава све о челама; због гајења свилених буба све о свиленој буби; због гајења живине и угледног живинарника све о домаћим животињама; због градине школске све о поврћу, градинарству и воћарству; а због предавања онима одраслима и о осталим врстама домаћих животиња и о свима врстама радова, који могу да се врше савршеније, разним машинама и бољим алатима. Једном речи, осетио је потребу, да буде прави савремени пољопривредник, и то не само теориски него и практички, као и инжињер, мајстор и познавалац многих заната. И сад је тек Радиша видео, колико је добро: што је рођен на селу, те добро познаје живот сеоски, што је слушао и волео пољопривреду у школи, и што је толико путовао по свету, те видео како други напреднији народи раде. Али је све то било само добра основа за оно, што је он сам сад морао да разрађује. Зато је морао да набавља стручне књиге и листове и сам да огледа све оно, што се у њима препоручује, и да бележи поједина питања па да о њима пита стручне људе по томе послу. И тако се промучио годину, две и три дана, усавршавајући се, поред своје струке, и у овоме. Али је после сваки пољопривредни рад разумевао много дубље. И кад је доцније говорио о њему, он није говорио само као теоретичар него и као практичар, и ово је последње било још јаче.
Тако је прво Радиша насео с јелама и боровима. Кад му се ниједан није примио, он се пожалио једноме доброме привреднику и питао га за узрок. Овај га је одмах запитао, кад су их пресадили. А кад му је Радиша рекао, онда му је овај казао, да се ови не само лети не пресађују, [284] него да се они тешко, врло тешко, примају и кад се пресаде на време, у јесен и у пролеће, особито кад су већи. Зато се пресађују кад су мањи, или се нарочито гаје за премештање и сеобу. Тада се често пресађују, те им корен не расте у дубину, него им се више жиле развијају у страну, и онда им се не кидају кад се ваде и сигурно се примају. Онда је Радиши јасно било, зашто се примају чак и они, који се поруче из Чешке, а не примају се они, који су код нас никли и само пренесени из градине у градину. Зато је одмах поручио неколико тих из Чешке, а после покушао, да их и у нас, у градини својој, произведе из семена. Исто тако и гледичија му се не би примила, да је просто посејао онако, и да му тај исти привредник није казао, како да попари семе врућом (али не врелом) водом и држи га у џаку 10 — 15 дана, да одмекне, па онда да га посеје, и да га не сеје на избачену земљу него у дубоко изриљану. И чела би му пропала, да није тек сад сазнао, како се чува од зиме и разних непријатеља...
Радиша је сад прво дигао плот између нове школе и школске градине и спојио све уједно. Јер живине није имао; а и ако је имадне, он је неће држати по дворишту него у нарочитом месту за то. За тим је, још за јесени, учинио распоред, где ће које дрво да дође, и око школе ископао је рупе за њега. Веће и јаче дрвеће одредио је са северне и североисточне стране, те да заклања од ветрова, а мање и слабије с јужне стране. Поручио је семе од белога дуда, заједно с упуством како се сеје, и кад га је добио, поступио је тачно по упуству. Поручио је и семе од багрема, јер то дрво расте брзо, расте на свакој земљи, а добро је и за грађу, и за огрев, и за заграду, јер не труне, а може да послужи и за [285] живу ограду најбоље после гледичије. Зато је и желео, да ово дрво што пре пренесе и одомаћи у Загорици.
Остало је још, да Радиша одреди место за кованлук, за живинарник и за свињац или обор. За кованлук је за сад одредио онај четвороугао између оба крила школина; а за свињац и живинарник најдаље место до нужника испод школе. Но како у почетку није имао ни прасета, ни пилета, нити би имао боље сорте од оне обичне у томе селу, то с овим није ни хитао. Али се ускоро јавило као домаћа потреба, да код куће има не само по које пиле и макар једно прасе рањенче него и краву, зарад млека, сира и кајмака. Јер се у Загорици све ово пре могло добити на поклон него за паре. А кад у кући затреба, онда се није могло искати на поклон. А идеал је Радишин био, да доживи: да ништа не иште, да ништа не купује и да ништа не прима на поклон, него све да има сам и да има најбоље. И томе је и тежио. Али се то могло извести само мало по мало.
8. Ручни Рад
Ништа Радиши није задало више посла него Ручни Рад, а ни од чега веће користи није очекивао него од њега. Он је ову наставну новину само видео на страни и необично му се допала; али је сам није радио. Сем тога онда, кад је он њу видео, владали су разни правци у њој... Докле су неки хтели, да се одмах израђује само оно, што треба за живот, други су тражили, да се овде изводи геометриска поступност, без обзира на практичну корист од тога. Радиша је и сам увидео, да у сваком од ова два правца има по нешто добро а по нешто и претерано. И кад се из оба узме оно што је добро, онда ниче нов [286] трећи правац: да се гради оно што треба у кући и у животу људскоме, али да се у томе иде поступно. И Радиша се тога и држао.
У свету је видео четири врсте ових радова: од круте хартије (картонажа), од прућа, витака и сламе (плетарство), од дрвета (столарство или шведски слојд) и од метала (ковачки послови или метални слојд). Оно прво, и ако је било најбоље, најлакше и најзгодније за почетак, ипак му се чинило у многоме незгодно и непотребно за село, јер у селу нема картона. Али њега нема ни по варошима, па зато опет људи њиме и књиге повезују и употребљавају разне кутије од те хартије. Сем тога он је и најлакши за децу, те се ту може радити најпоступније, а хартија је и најјевтинија. Зато га није могао сасвим напустити. А кад је набављен алат за ово што је најпотребније, на пример за геометриска тела, онда се могло поћи и даље, грађењу разних кутија па и коричењу књига. Много је већу употребу Радиша предвиђао од плетарства. Оно је већ постојало у Загорици као и у његовом селу Планиници; али је било примитивно и ваљало га је само модеризирати и усавршити, унесавши у њега више правилности, лепоте и разноврсности. Ваљало је дакле и за ово набавити алат и упуства, из којих је Радиша видео, како се ваде витке и како се култивише врба за плетарство, јер пруће од ове обичне у нас не ваља. У том је упуству још нашао, како се у плетарству може употребити и слама, која и како, зуква, рогозина и тако даље. А свега је овога у Загорици било више него врбе. Кад је набавио алат и моделе и прибрао потребну грађу, од које је нешто био поручио и са стране, сад у почетку, онда је приступио плетењу најмањих и најпростијих облика. О, како је младе загоричане изненадило [287] и много обрадовало, кад су видели, како лепе и другојаче котаричице они умеју да плету!
Али је најтеже Радиши било, да отпочне баш оно, у што је највише наде полагао. То је рад с дрветом или столарство. Идеал му је био: да препороди покућанство у Загорици, да свака кућа направи потребан број кревета и имадне барем по један сто и потребан број столица високих, четвороногих, варошких, те да се свет подиже са земље и кад руча и вечера, и кад седи и кад спава. А то не може бити докле они сами све то не умедну да граде. А школа и јесте за то, да их томе научи; и ако то не могу они мали, могу и треба да науче они велики. А грађе је за ово, хвала Богу, изобиља, само је ваља умети спремити и употребити. И грехота би било затворити очи и код оволике потребе у кући и код оволика блага у шуми, које се гази и пропада неупотребљено...
Но, без алата нема заната; и он је овде најпотребнији, а Радиша га нема. Што је још горе, он је овде и најскупљи. Зато се Радиша у почетку задовољио и оним што је најпотребније од алата и почео је да прикупља грађу, која ће му требати. Она и тако мора да буде сува. Зато је поручивао из Јелака свакојаке даске, велике и мале, танке и дебеле, узане и широке, особито оне, што немају много чворова; даље свакојаке гредице и лепе облице, особито од липе, шљиве, крушке, ораха, граба, дрена, леске, клена, млечике и мечје леске, ако би је где имало. И то је добро било, јер је свратило пажњу деци на разно дрвеће, на вредност његову, и на то, за шта је које. И Радиши је жао било, да му прва генерација сврши основну школу а да не добије ни појма о ономе, што ће јој толико требати у животу. Зато се старао, да још у току ове године набави најпребније [288] од алата, а до краја године и саму тезгу, која је најскупља; тим пре, што му је ово требало и за оне велике ђаке, који ће му долазити још само две године.
Што се тиче металних радова и оних без ватре и с ватром, њих је Радиша за сад морао да изостави, и ако је желео, да у Загорици буде макар један ковач, који би потпуно разумео тај посао и могао да оправља све алате од гвожђа и челика па и судове да калајише, те да загоричани не морају за сваку ситницу да иду у варош или да због тога трпе.
9. У школи за одрасле
Сем неколицине, који су отишли у војску, сви су остали још и ове године долазили Радиши сваке Недеље, и ретко би когод изостао. А сад их је нова школа, за коју су они толико учинили, мамила још више. Радиши пак не само да то није било досадио и тешко него је још и волео. Јер је непрестано мислио, да ће му они бити главни помагачи у његовом реформном и културном послу у овоме селу. А мали ће то бити тек онда, кад и они прођу кроз ову продужну школу и буду ових година као они. Зато не само да није жалио труда, него је својски и с планом радио, да од ових младих људи створи не само паметне и вредне домаћине и грађане ове земље него и праве апостоле за своје идеје.
Од свих послова најважнији је био: читање корисних књига, особито о здрављу и пољопривреди. Истина, онда не беше много згодних књига за ово, али их је Радиша тако марљиво прибирао и одабирао, да су сви ученици његови налазили у њима и у објашњењима његовим не само поуке, него и забаве и насладе за себе. Младићи су читали редом, а Радиша их је питао, разумеју ли [289] и по потреби им је то објашњавао и допуњавао. Радиша није бежао ни од старије књиге, само ако му се учинила згодна по садржини. Читали су и лепше популарне историске списе.
После читања дошло би које предавање, које би већином било у вези с оним што је читано а износило нешто ново и најпотребније свакоме човеку особито земљораднику. А о цигли и њеном утицају на живот човечански, о црепу и његовој вредности, о кречу и његовом утицају не само на зидарску технику него и на здравље, био је неисцрпан. Ту је за све и слике показивао, те су млади загоричани очима својим видели, шта све може да се учини кад се зна, и шта све паметни народи раде и граде.
Полагао је велику пажњу и на практичну геометрију. Ови су његови ђаци умели не само да израчунавају површину дворишта, њива и ливада, него и да сниме свако земљиште и измере сваку неприступну дужину и висину свакога дрвета и брда, и за ово су сами направили потребне справе. Цртали су и планове за куће и зграде, и како кров на њима да се скроји, и израчунавали су колико чега треба, колико ће да стаје и колико да траје.
Познавању земље и камења обратио је већу пажњу него и познавању биљака. Његови су ученици знали готово сваки минерал у околини и умели су да испитају састав сваке земље и да кажу, шта на њој најбоље роди и какво јој ђубре треба, органско или неорганско.
И ниједна машина и алатљика, која се употребљава у пољопривреди и домаћем газдинству, није остала а да Радиша није с њом упознао ове своје одраслије ученике, показавши им барем слику њихову. И учинило му се, да ничим више није побудио тежњу за новинама у њих него овим.
[290]А од свих пољопривредних радова највећу је пажњу поклонио воћарству. До Радише у Загорици нико ништа није калемио; а ако је ко и хтео што да накалеми, он је доводио калемара из другог села. А о толиким врстама јабука, крушака, шљива итд. нико није ни знао. Радиша је пак желео, да не само своје ученике, нарочито ове велике, обучи како се што калеми, него и да преко њих и градине школске унесе у Загорицу све, што је најбоље од разнога воћа, и да их упути, како се оно бере, чува за зиму и носи на продају близу и далеко; и на томе је и радио.
10. Даничин рад ван школе
И ако је Даници тек прва година у овоме селу и ако још није имала ни једно женско дете у школи, опет је њен благотворан утицај у њему почео знатно да се опажа. Прво, чистота и ред у кући њеној и њене матере мамио је сваку сељанку да дође „госпа учитељки“ и њеној мајци на виђење и на разговор, а том су приликом разгледале и кујну, и шпорет, и судове, и дивиле се чистоти њиховој и споља и изнутра, јер су загоричанке прале судове само изнутра, и то без пепела и цеђа, гледале постеље и ствари постељске и само викале: „Е, благо теби госпо, за оваку лепоту и благоту!..“ А кад им је Даница говорила, да тако могу и оне да имају, оне јој нису веровале; оне су мислиле, да је то само за „господу.“ А Даница им је говорила, да ваља само да почну да зидају оваке куће, с кујном и собама, па ће ово друго после да иде лако. И кревет је лако направити, а и треба да се подижете са земље — доста су вас кости болеле — и сламњачу је лако направити, јер сламе је у вас, хвала Богу, доста, па, ако хоћете, и душеке и јастуке, [291] и све. Па и ово гвоздено огњиште — Бог да прости ко га измислио! — и не дими се, и не гори много дрва, и чисто је, и можеш колико хоћеш лонаца да метнеш на њега, а овамо у овим затвореним преградама и хлеб да печеш и гибаницу и што год хоћеш, и овде горе вруће воде увек да имаш...
— Е, јесте жива згода, госпо; само што ми јадне то нећемо доживет’ никад у својим кућама! одговарале су оне обично.
- Здравље, Боже! А зашто не? питала их је Даница. Само први домаћин, који гради кућу, нек је сагради по варошки, овако зидану, па ето ти и соба, и кујне, па онда богме и овога „шпорета“ у кујни. А ово није скупо... Има и мање, па је још јевтиније... А кад би почели више њих да купују, више би се и доносило и градило, па би било још јевтиније. И то ће бити кад тад и код вас, говорила је Даница с пуно вере.
- Е из твојих уста у Божје уши, госпо; али то ми нећемо доживети! рекле би оне.
— Само здравље, Боже, па ако не доживите све, могу доживети неке, па ће после ићи полако! додаде Даница. „
И тако се водио разговор и даље. Гледале су и женске радове Даничине и њене матере и сестре Зоре, и често нису могле очију да скину с њих. А Даница им је говорила, да и оне могу да науче тако да раде; а ако које женско дете пође у школу, она ће и њега научити како се ради све то...
А Станојка Грујина је сваки дан била код „старе госпе“, и ова код ње, па је дотерала, да је и у ње био готово исто оваки ред као и у кући учитељевој; и ту се најбоље видело, како и оно мало скромних сеоских ствари може да буде лепо, само кад се оне држе чисто и наместе лепо.
[292]Али је најчешће долазила старосватица, Миљкова домаћица Станика, а и Даница и мајка њена одлазиле су њој највише. И та је дружба необично много чинила и Даници, за упознавање са селом и животом сеоским, и Станики а преко ње и другима, за сазнавање свега онога, што је у свету другојаче и боље. Али је Даници најтеже било да се нађе овде, јер је и сама била још млада и неумешна и није знала, шта да остави у кући сеоској и животу народном онако како је, као добро, а шта да поправља или искорењује. Зато је за сад свој утицај и била ограничила само на посматрање и познавање обичаја народних и само је саветовала, да се не чини оно, што је очевидно штетно, а чини оно, што се може и што је несумњиво добро. Учила их је највише о јелима и о чистоти судова, рубља и око млека. А неки пут би се и сама Даница запрегнула те куми опрала судове а Даничина мајка и пелене. Оне су две успеле, да и Миљкову собу окрече, те се белела изнутра као снег. Успеле су код Миљка, да је патоше барем циглом, јер је доле била земља, која се копала и ситнила, те је увек било или прашине или блата. Направили су и пред вратима лесу за чишћење ногу од блата. Учиниле су, да кмет Миљко први подигне постељу са земље и начини кревет, да не једу из некалајисаних бакарних судова и да не пресаљају и не паприче јела. Једанпут Даничина мајка завири у колевку кумину и види ваздан неких урочкова и враџбина, па је запита, што ће јој то. А кад јој она рече, да је то „од урока“ и да дете боље спава, она јој све то побаца и каза јој, само да пази, да јој је дете здраво, те да га ништа не боли, и да је суво, те да се не оједе, и чисто, те да га ништа не једе, па ће увек мирно спавати. Показала јој је и колико и каквих пелена [293] треба да има и како да их пере и мења често, те да дете увек буде у сувоти. А Радиша је са својом тестерицом састругао сваку суву грану на воћкама у дворишту Миљковом, те су оне изгледале као подмлађене и покалемио му пуно младих воћака. На Миљкову кућу после почеле су да се угледају и друге, и тако је ишло даље и даље. Даница је, особито сад у почетку, толико мерила своје речи, да је волела нешто и да не каже, него да каже оно што је неупутно и неостварљиво. Као и Радиша тако је и она мислила, „ко полако иде даље оде“, и да „тиха вода брег рони“...
Даница се и оделом није много издвајала од сеоскога живота, и тежила је, да му се што више приближи. И, о, како је то лепо било видети оно лепо варошко, бело и интелигентно лице, лепо очешљано, у лепом белом девојачком оделу сеоском, које је само понека варошка ситница допуњавала и полепшавала; па и њу је Даница сама израђивала! Ништа или барем што мање варошкога и куповнога, а што више онога, што је сама руком својом могла израдити, и ово да је што лепше, и ето тако ћемо, вели, ићи у напредак, у прави напредак без лутања... А тај напредак и ваља почети од жена. Јер, кад жене напредују, и кућа напредује; а кад куће напредују, онда и земља напредује.
11. Почетак интерната
Одавно је Радиша запазио, да се сеоска деца, и она из најбољих кућа, веома рђаво хране, особито у посте и кад иду у школу. Кад је мрсак, и Боже помози: свако донесе по мало сира, кајмака, сланине или пастрме, те имају чим да се омрсе и да поједу оно мало често паучљиве и непечене проје. Али кад је пост, онда, сем [294] соли и лука и каткад по мало пасуља меџганика, више никад ништа. Зато је и избегавао, да деца остају дуго у школи и да имају главни оброк у школи, а још више да у њој вечеравају и ноћевају. Али због тога не само да је скраћивао дневни рад, него су и деца ипак излагана опасности, зими да западну негде у снег, а у пролеће и у јесен, кад дотекне вода, да се удаве у каквој реци. Зато је давно желео, да спасе децу те невоље, да им поправи храну и да добије више времена за рад. Али у старој школи није могао ни мислити на то. А сад, хвала Богу, има где и може.
Зато је и уредио, да се за време поста свој деци за ручак и кува јело и меси хлеб у школи, а за оне, који не иду кући на конак, и за вечеру. Све су ово вршиле „стара госпођа“ и Грујина Станојка, те су и оне имале и хлеба и с хлебом. Стара је госпођа обично месила хлеб и пекла га у шпорету, а Станојка је по упуству госпођином престављала за ручак и вечеру и пазила да не загори, и сви су се хранили одатле као из казана. И деци се много више допадала ова проста храна у школи, него она често много маснија и богатија код куће. И с тога многи више нису ни волели да иду на конак кући.
Уређење овога малог интерната било је сасвим просто. Сваки је имао да донесе за себе чанак и ложицу и помало пасуља, кромпира и брашна, и то се забележи, па се у школи готове јела и меси хлеб докле то траје, па после опет. И за све је ово било добро: за децу, што су имала увек свежега и добро печенога хлеба и врућа, кувана јела; за Радишу и Грују, што нису морали да купују ни брашно ни варива, само је Радиша давао со и друге зачине; а за родитеље, што су им се деца добро хранила и [295] нису за њих бринули. И нико се није на ову благословену заједницу љутио. А совру су постављали и пребирали и судове прали сами ђаци редом. Радиша је пак надгледао, да све буде у свом реду, те да се деца навикавају на ред и чистоту у кући још сад. И није и ово било без утицаја и на здравље њихово и на навике њихове.
Радиша је за сад импровизовао и један општи кревет, са доста сламе (а зими и с подложеном пећи), те деца нису спавала на земљи, и ако је доле био под од дасака. И све је чинио, да их навикне на бољи и разумнији живот. Зато их је обилазио, а често и остајао код њих у разговору у вече докле би год седела. Ту би се загонетали, причали, играли се прстена и других игара собних, певали и т. д. Зато су им ове вечери овде биле још милије од оних код куће.
Ове је године први пут у Загорици почео да се кува теј од зове и липе с медом за оне ученике, који озебу и које боли трбух. И ово се после почело полако одомаћивати и у другим кућама и замењивати медену ракију.
У своме „интернату“ Радиша је обратио особиту пажњу на чистоту. Он је на ово и иначе пазио, али му се сад дала прилика да на ову врлину децу навикне још више. Зато је прво пазио, да обућу и одело не прљају много, а кад их искаљају, да их одмах очисте; да нокте секу сваких пет шест дана и руке перу чим их испрљају; да се шишају и измивају сваке Суботе, а лице умивају не само у јутру него и у вече, кад хоће да легају, и кад се год озноје; да уста и зубе перу после свакога јела; да собе где једу и спавају и кујну држе најчистије, и, кад је год лепо време, да на њима држе отворене прозоре. И ово је све чинило, да се Радиша могао похвалити здрављем у својој школи. Целе ове године ниједан [296] му се ђак није разболео, ни код куће своје а камо ли овде, у „интернату“.
12. Крај ове школске године
Приближавао се крај и ове најсрећније године школске у животу загоричке школе, и они, који су целе године радили с планом, одмерено и поуздано, сад нису имали потребе да брзају и терете децу да би „свршили програм“. Тихо и мирно ишло се у напредак онолико, колико је допуштало време и снага дечја. И тај је напредак био непрекидан све до испита.
За ревизора је ове године био одређен један млад човек, професор средње школе, који је и сам доста читао, доста радио и волео новине, волео науку и раднике. Он је и у својој школи и у своме предмету био унео очигледност, експерименат и разумевање, усред механизма и бубања напамет по осталим предметима, па је нешто чуо и за Педагогију и Методику, и те су му се науке много допале као нове и посве корисне. Зато је једва чекао да нађе школу, у којој се радило сасвим правилно. Јер је помало и сумњао, да ли се може све оно и онако извести, како је читао и замишљао. А кад је дошао у Радишину школу, и кад је одржан испит и код Данице и код Радише, и видео, како су деца свуда чиста, здрава, бистра, уљудна и природна, и како на свако питање одговарају својим речима и на свој начин с пуним разумевањем, он је просто био очаран. И на крају испита није имао речи да довољно похвали и учитеље и децу, рекавши, да до сад још ни у једној школи није нашао овако леп рад као у њих. А није заборавио ни добре загоричане. И њима је захвалио на труду око нове школе и казао је, да им је међу најбољима у Србији. О, како су их сада подузимала другојача осећања [297] од оних пре четири године, када их је живи стид изео! И колико су онда захвални били Радиши, што их је извео из неприлике и одговорио, толико су и сада осећали, да велики, ако не и највећи, део захвале за нову школу припада опет њему. Али то нико не рече, нити је он то тражио. А кад је господин ревизор још видео и градину школску и уређење њено, кад је походио и собе где је почетак радионице за ручне радове, и оне где је мали „интернат“, и видео свуда онај ред и чистоту, па кад је најпосле чуо и како је подигнута нова школа, како су и одрасли долазили на науку и какву су улогу они имали у грађењу нове школе: њему се просто чинило, да није у нас, да није у нашем свету, да није на јави, него да је у неком другом свету или у сну... И осећао је неки голем респект према Радиши и тежак дуг захвале према оваком раднику, не знајући како да га искаже.
Најпосле је господин ревизор пожелео, да види и школу за одрасле. Зато се биров даде по селу те стаде довикивати једнога по једнога, да сутра дође школи, а многима и поручише по деци и онима који се још ту беху застали.
Испит је код Данице био пре подне а код Радише после подне, и господин ревизор је сад морао да ноћи у Загорици. А пошто механе нема, то је имао да ноћи или код учитеља у школи, или код кмета Миљка на доксату, као оно Радиша пре четири године. Зато му кмет Миљко са свом својом искреношћу и простодушношћу рече овако:
— Господине, како ћемо за конак? Је ли по вољи код мене, или овде, код господина? Мени би мило било да будеш и мој гост, и, хвала Богу, дао је Бог имао би чим да те дочекам. Али сељачка посла, знаш; није као код вас по варошима... [298] А најгоре нам је за постељу... А код господина је овде боље... Али...
Саслушавши са задовољством ову искрену исповест Миљкову, господин ревизор рече и сам сасвим отворено:
— Хвала вама, кмете, што сте ви направили овако лепу школу, и хвала теби на позиву! Али би грехота било, да остављам оваку палату па да идем у вашу сиротињу. А кад је у школи вашој све овако добро, мене и не мрзи да останем у њој; мени ће жао бити кад пођем из ње!..
Радиша је већ и сам знао, да г. ревизор неће ићи кмету, те је наредио шта треба да се спреми за вечеру, заједно с Миљком. Оно, што није имало код Радишине куће, донесено је од Миљкове, и на вечери су били и Миљко и газда Мијаило као најближи комшија. Ту је тек г. ревизор чуо за све појединости о старој и новој школи загоричкој и о неисказаном труду Радишином и Миљковом у свему овоме. Сазнао је и о оригиналној женидби Радишиној без проводаџије, и необично му је мило било, што се Радиша није преварио. Јер је Даница доиста и заслуживала овакога мужа, као и њена мајка овакога зета. А све га је све више утврђивало у уверењу, да се он налази у неком необичном свету!..
Сутрадан су дошли одрасли ђаци. Дошла их је скоро половина. Господин ревизор је мислио, да ће видети дечаке после основне школе, од 12 до 15 година. А како се изненадио, кад су пред њега изишли читави момци, младићи око и преко двадесет година! Ту су му представили кречаре, цигларе и црепаре, и зидаре, који су зидали школу с мајсторима и примали зидарски занат, те да после и они сами умеју зидати по своме селу, и Новака Лазовића, који је први већ озидао кућу од цигле, покрио је црепом и окречио, [299] те му се бели у селу као лабуд у бари или печурка млечњаја у гори. Представили су му и „инжињера“, који уме да прави најбоље планове, и тако даље. А кад је почео „испит,“ и кад их је Радиша стао питати о ономе што им је предавао, а они одговарати на сва та питања, ревизору се учинило, као да су дошли неки техничари, агрономи и земљомери па се преобукли у сељачко одело; и дивљењу његовом није било краја. А кад је чуо, да су они дошли у школу неписмени, а сад им сам давао коју хоће књигу да читају, а један написао цело писмо на табли, неком другу своме и јавља му о данашњем испиту, и то готово без грешке, ревизор је усхићен завршио испит овим речима:
„Хвала вам, браћо млада, што сте волели науку и научили толико! Хвала вам што сте помогли, да се у вашем сиротном селу дигне овакав храм просветни, да се с њим можете поносити и ви и деца ваша, па и унуци и праунуци ваши! Хвала вам што сте доказали, да од човека ништа није отето, само кад хоће! Хвала теби Новаче, што си у истини био новак у селу своме и већ саградио кућу зидану, какве сав паметан свет данас гради и какве ћете и ви сви, ако Бог да, ускоро градити! Хвала вам што сте толико пажње обратили сточарству, воћарству и уопште земљоделским пословима, јер су они и за вас и за сав народ наш најпотребнији; јер он од тога живи и од тога му зависи и сав остали напредак. Ви ћете у своме селу започети оно, што је боље и напредније; а сви ће се други полако угледати на вас, и тако ће вам цело село напредовати. Само нек вас Бог милостиви поживи, на добро и срећу и вашу и кућа ваших и целога села вашега! А ви сте учили, ево, и како се здравље чува, те ћете умети не само сами да се чувате [300] него и другом да кажете. А то и јесте најглавније, јер знате да је здравље највеће богаство, и да без њега нема ни онога другога богаства и напретка... А Вама, господине, нека је најсрдачнија хвала од неба до земље, што не жалите свога труда, да од овога села направите рај на земљи а од становника његових паметне и вредне љУДе, на које ће се некад угледати и други. Труд је Ваш био огроман а рад зналачки, те су с тога и донели оволико рода. И нек се само продужи овако! Зато нек Вас Бог поживи, на срећу Ваше породице, Ваших ученика и целога села!“...
Онда приђе Радиши и срдачно се рукова с њим, па се онда рукова и растаде и с овим необичним ђацима и изиђе у двориште, где га је већ чекао оседлан коњ за полазак. Опростио се и с осталим људима, који су ту били, и отишао с уверењем, да боље школе и бољих људи неће наћи нигде. А тако му је и било.
Тако је свршено и с испитом и ревизором. Остало је још мало дана до Петрова дана, па да се заврши и ова школска година. Пошто је ревизор већ казао деци, да су сви прешли у старији разред, то их је Радиша пустио, да се до Петрова дана одморе, а тога дана да дођу рано, лепо обучени, без књига и торбе! Пошто целе године нису ишли у цркву, Радиша је хтео, да учини једну реткост: да их одведе у коју од оближњих цркава. И одвео их је у најлепшу. О, како су побожно разматрали сваку ситницу и пажљиво слушали све што се чита и пева у њој! Учитељ и учитељица из тога места завидели су Радиши на таким ђацима.
После службе одвео их је и у школу тога места, те да је виде и присуствују свечаности својих другова. Али како су се разочарали, прво [301] кад су видели каква им је школа — мало боља него што је била њина стара; друго, да није ни за овај дан окречена и опрана, него је сва прљава и прашињава, зидови искварени а прозори полупани и хартијом олепљени; треће, да су ђаци њини немирни и да их учитељ њихов и на Петров дан опомиње и бије; четврто, да не умеју лепо да певају, него вичу много; и пето, да многи нису прешли у старији разред него, остали да „повторавају“. И сами су изводили, да је све у њиној школи боље.
После ове свечаности Радиша је купио својим ученицима у оближњој механи две оке сира и десетак хлебова те их је нахранио, па су се после малога одмора вратили у своје село и распустио их је кућама, да се виде сутрадан по Великој Госпођи.
ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА
ГОДИНА НАЈВЕЋЕ РАДОСТИ И ЖАЛОСТИ
1. Даница се осетила
Још пре испита у једној шетњи Даница заустави Радишу и с неким жаром у лицу запита га:
- Ама, Радо, шта је ово: мало, мало, па ми нешто заигра овде, под појасом, као да ми се сва утроба затресе, па ме неки пут и уплаши, те се тргнем. Ето, и сад ми заигра....
Радиша је погледа и, кад саслуша ово па виде ону румен, што беше облила лице њено, он је загрли и пољуби је а ништа јој не рече. Али је после овога Даница и сама могла да погоди, шта је ово значило. Дођоше кући и Радиша је од то доба био према Даници некако још нежнији. Заклањао је од свакога тежег посла а у слободним часовима читали су прекрасан превод М. Ђ. Милићевића „Емила деветнаестог века“ од Алф. Ескироса, који тада беше изишао, и њему се чинило, да је он Еразмо а она Јелена... И кад су дошли на оно место, где Јелена јавља Еразму како се осетила, Даници се објасни и њено чуђење, што јој игра под појасом. У толико су радије прочитали целу књигу и чинили разне замерке, и већ премишљали, шта ће и како ће они да раде... А мајка би им често у шали додала: „О, моје будалице. [303] Још нисте ни родили, а већ ми се ту бринете и договарате, како да га учите! Скочите, па реците оп!“.... 1
Дана се и матери поверила, те су сада сви знали, да је она „у благословеном стању“, и зато су је сви и пазили више.
Прошао је испит и настао распуст школски и Даница се сваки дан шетала пред вече с Радишом, некад уз реку, некад низ реку, а неки пут полако и уз брдо до Миљкове куће. И није било лепа дана, кад после дневних послова у кући нису изишли у поље, да мало прођу, неки пут и с мајком а најчешће сами. Но после неколико дана њима стиже и Зора из Београда, те је и она с њима излазила. И, ох, ала су пријале ове миле шетње по чистој природи и у пријатном, срдачном разговору и замореној Зори и њима обојма! Радиши су сад оне биле милије по овим дубравама загоричким него све оне по разним парковима европским. Али, шетајући се овуда, он им је увек причао о онима тамо. А једанпут Зора лепо избаци, да они тамо немају оваква ваздуха и оваквих брда и извора. А ми пијемо с извора где год дођемо... Радиша им је онда причао, како они доводе воду и како граде водоскоке. И тако је ишло готово свакога дана, кад је било лепо време. Увек по нешто лепо. А Зора их је занимала причањем о својим професорима, о томе какав је који и како предаје. А кад је Дана слушала те приче, била је за пет шест година млађа.
После оваких шетња необично им је пријала мајкина вечера. Што им год спреми, слатко повечерају. А знате већ, да су те вечере увек биле скромне и просте. Лепа хлеба, мало сира и кајмака, по које јаје, а каткад и по која чорба, мало колача и воћа и, ето, то је била скоро свакодневна [304] храна ових младих умних радника. И то им је у овој чистој природи необично пријало. А после овакога оброка кад се напију лепе изворске воде, слађа им је она била но ма какво друго пиће по варошима. И ниједан распуст школски Радиша није провео пријатније од овога. А своје јутарње уранке проводио је највише у градини школској, где би доцније и Дана дошла и позвала га на доручак. По доручку отишао би у своју собу за рад, где би провео до подне највише у читању поручених књига. Из њих би вадио све оно, што ће му требати било за предавање било за рад у градини или у кући и око куће. И ова му је лектира била слађа но ма каква друга запаљива, романска или политичка. Тако се и после ручка Радиша највише забављао књигом а Даница женским радовима, јер је хтела да извезе све оне шаре, које је видела у овоме селу.
2. Почетак школе
Дани су пролазили брже него зими, и ако су они сада били најдужи, и приближивала се Велика Госпођа. Зора је већ отпутовала с мајком до најближе вароши а одатле с једном својом другарицом и њеним оцем, у Београд, да доврши и последњу годину. Освиће и дан по Великој Госпођи. Двориште нове школе загоричке почело је да се пуни још од изласка сунчева. Ту су и стари и нови ђаци с њиним оцевима. Дошли су и Радишини ђаци, и ако су свршили четврти разред а с тим и основну школу. Радиша најпре зовну њих, па им рече, да су они свршили основну школу и да он мора сад да учи сваки дан нове ђаке, а они, ако хоће још да уче, да долазе Недељом, као што су долазили они велики ђаци његови. Њима би прилично жао, кад чуше да [305] више неће да иду у школу сваки дан; али опет кад чуше, да ће од сад они бити „велики ђаци“ и опет долазити барем Недељом, сви се обрадоваше. И кад их Радиша запита, хоће ли долазити, они сви као у један глас одговорише: „Хоћемо, господине; хоћемо!“ Онда он њих пусти кући, па да дођу у Недељу; а у школу позва ланске Даничине прваке и њима рече, да они не треба ни да се уписују; они су већ ђаци и ове ће их године учити он, а госпођа ове нове. Зато им рече, да данас и они иду кући па да дођу сутра. Онда је настало уписивање нових ђака за први разред. И сад је Радиша најпре побележио све, који су дошли, па онда одабрао најодраслије и намирио тридесет па њих задржао а онима другима рекао, да дођу до године. Све је ово Радиша тако лепо извео и с децом и с родитељима њиховим, да се не зна, да ли су се више радовали, они што су примљени или су више жалили ови, што нису примљени.
Онда је новаке уредио и увео у школу, распоредио их по клупама и казао им, да ће они ту учити, али да ће њих учити госпођа, а он ће јој помагати. За тим дозва Дану и предаде јој их. Дана се са сваким поразговарала мало, питајући свакога за име, за кућу где му је, кога још има код куће и воли ли да учи, па им је онда казала, како да се ошишају, измију, посеку нокте и обуку у чисту рубу па тако да долазе у школу. А за књиге да сваки направи торбу с упртачима те да је носи на леђима као војници и показа им како. Онда им изнесе буквар и рече: „Ево, ово је прва књига, коју ћете ви да учите. Видите, шта има слика! И све ћете ви то да научите да читате као велики ђаци, само да долазите у школу сваки дан. И немојте никад да изостанете ни због чега, сем ако би се ко, Боже [306] сачувај, разболео. Сутра, ако донесете торбе сви, ја ћу вам дати букваре. А сад ћу само да вам кажем, како ваља да се владате“... И онда им је као и онима лане, казала, како да иду путем, како да се владају код куће, како да полазе од куће, да пролазе поред туђих кућа, да се јављају путем, да улазе у школу, да не трче по школи, да се не свађају између себе и тако даље. „Ако тако узрадите, завршила је Даница, онда ћете бити добра деца, а добру децу воли и Бог и људи, и онда ћу вас и ја волети. Онда ћете ви бити и ђаци добри и научићете много па ћете и порасти и бити добри и срећни људи.“ Онда их је пустила, да и они са својима иду кући па да дођу сутра.
Сутрадан је већ текао рад редовно. Радиша је примио своје ђаке, други разред, а Даница своје, то јест први разред. А пошто је све било набављено на време, то су одмах могле да се раздаду књиге деци и да се отпочне посао. Даница је радила у главноме као и прошле године, а Радиша је имао да обнови с ученицима оно, што су лане учили, па онда да настави даље, особито из читања и рачунања. Али је ипак у свему почињао од елемената, јер се свако природно рашћење и наслања на оно, што је пре њега било. Ускоро па му је рад текао као да их је он и прошле године учио. Али је сад Радиши било много лакше, јер је све имао у памети готово, куда треба да их води и како. Само се чувао хитње. Али му се опет за дуго чинило, да су му први ђаци били бољи...
3. У школи за одрасле
Идуће Недеље дошли су сви Радишини лански ђаци па и неколицина од оних одраслих. И колико је Радиши мило било, што је видео све [307] своје ланске ђаке мале, толико му је још милије било, што и они велики још не могу да се одвоје од њега и од школе. Нека их, мислио је он; нек долазе, да се још поправљају; а они ће мени требати. Ено, Новак је већ озидао кућу од цигле и покрио је црепом и окречио, те му се бели као Љубостиња. А сад ће и Крсман да гради. Он треба да направи још бољу. У њега је и задруга већа. Па ми требају и као мајстори. „Ћерамиџије“ не треба ни да престају с послом, кречари с кречом а зидари са зидањем. Ваља још неко да оде у Јелак и да подигне стружницу. Ваља ми кога, који ће купити и какву нову пољопривредну машину, барем круњач и вејалицу.... А то ће најбоље они.... Па ко ће да ми калеми по селу? Ови су још слаби, а с тим не треба оклевати... Требају ми дакле и они још, и нека их; боље да сами долазе, него да их зовем. Зато нећу да их терам; нека их; наћи ћу ја и њима забаве и науке.... Тако је мислио Радиша и тако је и урадио. Сад барем има где. А и градина је пуна и све пунија, и алат за ручне радове им је непознат; па ваља основати и читаоницу и стрељачку дружину.... Зато им је рекао:
„Хвала вама, моји мали ученици, што сте дошли и што волите да учите још, јер је наука велика; а оно што сте ви мали до сад научили, само је почетак од ње. А знате, да што човек више зна, више и вреди. А сад је време, да се учите. Истина, човек се учи док је жив; али је мозак његов најмекши и душа најпримљивија у детињству. Зато и остаје човеку за цео живот оно, што научи у доба детињско и младићско. И кроз кратко време ви ћете осетити, како много више знате од оних, који нису ишли у школу. А знате и сами, да што год човек више зна, [308] више и вреди и лакше живи. Зато се данас и људи и народи уче што више могу.
„Али још више хвала вама, мојим одраслим ђацима! Ви сте пошли у школу од своје воље онда, кад је и отворена школа у вашем селу и ја дошао овде за учитеља. Истина, долазили сте само Недељом, али сте опет долазили сваки пут и научили онолико, колико ови мали, што су ишли сваки дан, па и по нешто више, и господин надзорник, који је ове године држао испит и код вас, није могао да се нахвали вама. Али сте ви нада све учинили нешто, што ће спомен ваш сачувати за вечита времена у селу вашем. Многи уче много и знају много, али раде мало. А ви сте научили, да што научите паметно, то и да урадите одмах; а од такве се науке и има вајде. Поред онога, што сте ви урадили другојаче и паметније код својих кућа, ви сте највише припомогли, да се подигне овај величанствени храм науке и видела, којим ће се село ваше поносити док је света и века; и да није било вас, не би се она данас овако поносно белела. И још бисмо се ми окретали по оној чатрљици; али би и њу господин министар до сад затворио, и ви данас не бисте имали где да се учите. А овако, не само што ви имате где да се учите, него ће се сваке године сва деца из вашега села учити као у најбољем граду или вароши.
„Али ја се још нечем вишем надам од вас. Наш је свет за пет стотина година у ропству под Турцима научио да живи у чатрљама, у којима се не види бела дана, и да ради земљу онако мучно и невешто, како је радио још пре Косова и пре Светог Саве. А данас је свет много више измакао и другојаче живи, живи много лакше и угодније, а из земље вади много бољи и много више берићета. Отуда је и здравији и [309] много мање умире; а што људи дуже живе, више се уче и науче и много више ураде. Зато и напредују много више и брже. И ми сад морамо похитати. До сад смо били под Турцима па нисмо могли, а сад можемо; можемо, само ако хоћемо... А, ево, ви хоћете. Вас нико није ни терао у школу: ви сте сами хтели, и ви сте и данас дошли зато, што волите да се учите. Зато вам опет хвала! А кад се ви научите, кад ви примите и унесете у кућу своју све оно што је добро, онда ће и други видети од вас и примити. Ето тако се и поправља село и врши напредак. И што више новина и бољитака, то више напретка. Какав вам је напредак, кад је, на пример, стоке све мање и кад она кржљави? Напредак је, кад је има све више и кад је она све боља. Тако је и код жита, и код воћа, и код свега. А на првом месту кућа ваша мора да буде другојача. Ово данас нису куће, грађене и угађане за живот и здравље, него избе, у које смо се крили од Турака и бежали од зиме, да се не помрзнемо. А праве су куће другојаче. Оне прво морају да буду озидане, као ова наша школа; а зидају се најбоље и најлакше од цигле. Друго, оне морају да се покрију ћерамидом или, још боље, црепом, те да више трају и да не прети опасност, да плану у пламен те да сви погоре, као данас. Треће, кућа мора бити окречена, јер је доказано, да је то најбоље за здравље. Четврто, у кући мора бити оваки таван, да се и он кречи, и да се у соби бели као снег и види као на пољу. Пето, у кући мора бити соба а у њима пећи, да се зими ложе и загревају, а не да се чељад мрзне или да се сви греју око огња као дивљаци. Шесто, на собама мора бити прозора, те да се у њима види и да се често они отварају, да се ваздух у њима обнавља, јер знате да се он брзо потроши [310] дисањем и исквари... А, што је најглавније, ми морамо поправити оно, што се данас зове „кућа“, где се ложи ватра, готове јела и меси хлеб. Не смемо више трошити толика дрва па се опет не згрејати, него морамо учинити оно, што је учинио и други паметан свет. Мора и то бити соба, само с гвозденим огњиштем, као што је ово у нашој школи. И ту нас неће бити зима с леђа, нећемо горети толика грдна дрва; јер ће доћи време, кад ће она бити скупа; и на томе се гвозденом огњишту свако јело може зготовити боље него поред огња, и свако тесто умесити и испећи. Нигде више у свету не ложе ватру насред куће, као ово у нас.... Ено, Новак је већ озидао кућу овако, само још није купио то огњиште. А пећ је набавио, и у његовој је соби сад као у овој нашој. Само да купи гвоздено огњиште и — готов посао. Онда ће и сам видети, како му је живот много угоднији, и њему и свима његовима. А кад дође време, да и ви градите нову кућу, ви ћете начинити још бољу и већу. Само ваља цигала, црепа и креча, и да наши зидари не забораве, како се зида и покрива...
„Уз овај напредак у кући ићи ће и други око куће, у стоци, у житу и воћу, у градини за зеље и варива, у кованлуку, па и у самој кући око бољег намештаја, бољих јела, боље чистоте и реда и бољега подизања деце. Све се то може и мора поправљати, ако хоћемо да напредујемо. А за то сте на првом месту позвани ви, који сте били те среће, да први дођете у школу и научите оно што је боље. Најпре поправите ви, на себи и око себе, у кући својој, оно што можете, па ће и други видети од вас и примити. И не крите што год знате. Јер је и највећи учитељ човечански Исус Христос рекао ученицима својим: „Не крите видело под сто, него га изнесите [311] на сто, да светли свима. И онај, који од вас научи нечему онога који не зна, учинио је највеће добро“....
„Сад се и ви, моји млађи ученици, мешате у ове старије. И ви ћете сад више учити оно, што вам треба за живот, прво вама и кући вашој, па после и другима. Ви сте још срећнији, што сте почели из почетка, од првог разреда, па сте свршили сва четири разреда и сад настављате даље, и у толико ће вама бити лакше, и ви можете научити још више. Поред учења сваки дан ви сте радили са мном и у нашој градини, градили сте калдрму и овде и код старе школе, па сте почели и оне ручне радове у соби, који спремају за поједине занате. Зато ћете сад све то лакше продужити.
„Зато вам опет свима хвала, што сте дошли, а уверавам вас, да ја нећу нимало пожалити труда па ни трошка, да ви што више научите.“
Онда их је пустио на одмор, а после одмора причао им је о постању Земље, о њеној кори, о биљкама и животињама на њој, о површини њеној, о вулканима, земљотресима и врелим изворима, о изворима обичним и утицају шума на њих и онда наставио разговор о томе, како стоје извори у Загорици: има ли их сад више или мање него пре и зашто. За тим је наставио, шта бива у оним земљама и крајевима, где се шума сасвим затре и како се онда људи и животиње муче без воде, и како се домишљају, да је нађу и изваде из земље. А овим је дошао на артеске бунаре и шмркове и одмах им је показао један мали шмрк, који је сам конструјисао у једној стакленој цеви с вентилом на запушачу, те да му ученици виде како ради, како се вентил отвара и затвара и извлачи воду. За овим им је дао, да га добро разгледају и да сами огледају како ради, па им је онда [312] казао, где се употребљава и изнео слику пожара, где ее шмрком гаси ватра, и објаснио, како то бива.
Овако је Радиша сваки пут износио по нешто ново, што шири њихов умни хоризонат и осветљује га, што је практично и за живот потребно, особито за онај савршнији живот, којему тежимо, и на послетку оно што је забавно. Тако је стално одржавао њихову пажњу и вољу за учењем. А да се увек на ово гомилало и других питања од стране ученика, на које је Радиша јасно и пажљиво одговарао увек, то се и по себи разуме.
4. Градина школска
Ове је године школска градина не само обогаћена новом врстом семена и садница, што их је Радиша добивао из Топчидера, Пољопривредног Друштва из Београда и једног завода из Чешке, него је и проширена. Иза градине југозападно била је пољана за испуст стоке. Земљиште није било најбоље, као и оно у градини, још мало горе; али Радиша смисли, да на ту страну прошири градину па ће земљиште поправити. Зато запита Миљка, чије је оно. А он му одговори класично; „Божје и наше, господине; селско, па ко га пре загради.“ „А можемо ли ми да га заградимо за школу, да мало проширимо градину јер не може све да стане?“ „Можемо, ако ћеш још сутра. Ама је каменито...“ „Ништа за то, одговори Радиша, ми ћемо камен истребити а земљу поправити...“ И, што рекоше, то и учинише. За неколико дана градина је проширена са читавим ектаром. Радиша се онда с ученицима и Грујом дао на посао, да га прекопа и очисти од камена. Онда је испитао земљу, да види, чега у њој нема, па је нашао, да је готово сама [313] кречна земља, с мало песка или силиката, још мање смонице или глине а најмање црнице или хумуса.
— Ево ми сад прилике, да покажем селу, како се поправља, ђубри или гноји земља без ђубрета! узвикнуо је Радиша и стао је мислити, како ово да изведе. Он је знао већ, где какве земље има, и сад му је само требао један човек с колима. Најдаља му је била смоница. Миљко је одредио једнога сиромашка, да одужи порез, па му је дао своја кола и волове, те је овај неколико дана вукао и довукао: десетину кола смонице, двадесетину кола црнице и неколико кола песка. А Радиша је све то најмарљивије растурао по целој њиви. На послетку је наредио, да се то поново пооре што дубље. Али се сад најбоље уверио, како се у Загорици с ралицом плитко оре, и да у целом селу нема плуга, да дубоко пооре. Зато је остао при томе, да се опет прекопа дубље и изриља. Сељани су се чудили и тој мешавини земаља или ђубрењу без ђубрета и томе толиком прекопавању и превртању земље; али су већ унапред веровали, да је све добро што Радиша ради, па су само посматрали и куповали.
Радиша је ово у главноме хтео за воћњак, јер му је у градини за то било мало места. Зато сад и учини такав распоред, како ће воћке што више бити изложене сунцу а заклоњене од хладних ветрова, и опочео је расађивање младица и пресађивање оних калемњених. Тако се и у старој градини направило више места за цвеће, поврће, варива, малине итд.
А је ли потребно да спомињемо, да су све ово радили ђаци под надзором Радишиним, и да се Радиша никад није љутио, кад би они где погрешили, те не извадили лепо младицу, него јој повредили [314] жиле, или јој их лепо не наместили у новом месту, те би се осушила. Јер је он сматрао ово за место учења, а не за тековину. И веће опомене и казне не би било за непажљиве ученике његове, но кад им се каква младица или калем не би примио. Тако су млади загоричани у градини школској радећи учили и учећи радили.
5. Породична радост
Једнога дана Даница уђе Радиши у школу сва пребледела и рече му, да јој није добро и да је с тога децу пустила мало раније, а она иде да легне. Радиша, чим је виде онако необичну, и сам се узнемири и једва је чекао да и он сврши посао и пусти децу па да оде њој, јер сем мајке тамо нема никога. И кад је дошао, нашао је Даницу, где се претура од болова у доњем трбуху. Сви се сетише шта је и забринуто су очекивали час порођаја; а мајка је ударила у спремање и пелена, и корита, и воде... Радиша је непрестано био уз Даницу и олакшавао јој болове, а каткад би покушао да направи и по какву шалу, коју Даница не би примила баш најбоље. Једанпут јој мајка рече: „Е, ћерко моја! Ти мислиш лако је родити.“ Али ове утехе Даници нимало нису олакшавале бол, под којим се савијала. Најпосле су сви заћутали и само су се молили Богу да се на добро прође... И око девет сати у вече чу се први гласак новога грађанина, који јавља да је дошао на свет. Одмах позваше и Станојку, која дотрча и у мало не паде преко прага од радости. И сви се дадоше на посао, које око принове које око срећне породиље, која сад заборави на болове па с неким чудним ститком помешаним с осмејком поче да тражи, да види принову и да пита што плаче. А кад принови завезаше пупак, па је окупаше, повише и принеше [315] јој да је пољуби, она је била сва блажена. Радиша је дакле постао отац а Дана мајка. О, како су то чудна осећања до сад неосећана: отац мајка, дете, чедо њино, па још син! Ама ма колико да је оцу подједнако мило и мушко и женско, опет су мајци увек пунија уста кад каже: син... Ваљало је сада причекати док надође млеко, али је нови грађанин протествовао и тражио своје право. Радиша зато нареди, да скувају слаба теја па да засладе и да му дају по једну кап на кашичици, и немирни грађанин се одмах умири. У осталом Радиша је читао, да је то и онако добро, јер је не само лакше за варење од млека, него то добро утиче и на чишћење црева. И после ове мале напојнице мали се грађанин умири и заспа. Дана је после чешће опомињала присутне.. да не би пробудили бебу....
Сутрадан је Радиша сам отишао у школу и учио оба одељења. Овако је трајало и још десетак дана, докле Даница није устала. А да ово није било лако, Радиша се сада сам уверио најбоље. Па ипак, никад није рекао, да женске зато нису за учитељице. Него веће би питање било: да ли су учитељице за жене?... Али је Даничина мајка ту, која је вршила дужност женину и материну, те Даница више није дангубила у школи.
Даница је дакле устала и пошла у школу. Беба је напредовала. Баба је имала и друштва и забаве. Родитељи су били здрави и блажени. Посао у школи је мирно текао и напредовао. Цело је село сазнало за ову радост у школи и сматрало је као своју. И почеле су долазити жене на бабине и доносити дарове, и при поласку пљувале су бебу, да је не урекну.
Поп ретко долази у село Загорицу и лети а камо ли зими, а бебу је тешко носити на крштење. Зато је дуго била некрштена. То се већ [316] није више допадало ни родитељима а камо ли селу. Зато једва дочекаше долазак свештеников у велике посте, те је крстише, и кум јој даде мило име Милан. Али Радиша га је из милости звао Миле а Даница Лане. Само га је баба звала по пуном имену.
Другојача је кућа кад у њој има ко да плаче. Онда она није глува и пуста. Она увек има чувара. Она има разговора. У њој је и радост и песма. И Радишина и Даничина је принова унела у кућу њихову и плач и песму, унела је живот. И живело се радосније и срећније но икад. Здравље је и Радишу, и Даницу, и мајку њену служило не може бити боље; и беба је била здрава и напредна; и посао је у школи текао лако и успешно. Једном речи, загоричка је школа била сада најсрећнија.
6. Други радови у овој години
Сем редовног рада у школи с другим разредом и проширења градине, Радиша је ове године урадио још ово.
Прво, увео је оне велике ђаке своје у радионицу и набавио и алат за столарство. И, о, како су се утркивали, ко ће пре да се дохвати струга или рендета, те да струже са засуканим рукавима као прави „тишлер“, докле му грашке зноја не облију чело и даску не углади као лист хартије за писање. И од ове године Радиша је почео да полови време за своје одрасле ђаке, па по пола времена да буду у школи а пола у радионици, и ако је Недеља. Оно је у школи била теорија, а ово пракса; оно је била наука, а ово кретање и рад; оно је све за ум и срце, а ово је оно, што им треба за живот. И, вероваћете кад вам кажем, да је, при свој методичкој умешности Радишиној, да сваку ствар упрости [317] и учини је занимљивом, ово друго за ученике његове било привлачније. Осећали су, да им ово више треба, и да они овде могу да развију свој таленат. Особито их је задобијало оно све по мери и све под конац. Радиша је у то време импровизовао колевку за својега Милана и ученици су гледали како он ради и примали; а он се трудио, да све иде тачно и што може правилније и лепше. Он их је најпре упознао с појединим алатљикама и како се ради с њима, па их је после пустио да раде, и то прво простије и лакше ствари па после теже. Много је чинило, што је столар из чаршије сав столарски посао радио у самоме селу, те су сви још онда гледали, како се граде и прозори и столарска врата (сложена из више дасака и дашчица) итд. То је занимало и старије у селу, а камо ли млађе и оне, што су радили с мајсторима и примали од њих зидарски занат. Сад ће да се покажу и столари.... Само је Радиши најтеже било, да споји она два принципа, да сложи оно, што је најпростије, с оним, што је најпотребније. Но почетак је свуда тежак, а за то је идућих година било лакше. Сви они други радови, из картонаже и плетарства, ишли су лакше, и до краја године имали су читаву збирку израђених предмета с обележеним именом онога, који је шта израдио.
Друго, Радиша је с овим великима почео више да гаји песму. Певали су све више и лепше па је покушао, да их одели и у више гласова. Али је све ишло само онолико, колико је могло без нота и без велике муке и дангубе. И опет је постигао много. Гласова је било лепих, само их је ваљало артикулисати. И Радиша се и старао, да то учини и да их сложи у што лепшу киту, а све из мотива народне поезије.
Треће, у пролеће, кад је год било лепо време, Радиша је и ове велике ђаке изводио у поље и [318] ту изводили најразличнија гимнастичка вежбања: и у реду, војничка, и у кретању удова у месту (шведска гимнастика), и у појединим играма, и надметању у бацању камена, мотке, скакању, прескакању, трчању, рвању и тако даље. А нису заборавили ни свирку и играње у ору.
А око Спасова дне једне Недеље Радиша рече овим јунацима својим, да пођу с њим доле у реку. Он је већ раније изабрао место за купалиште па сад рече својим ученицима, да се најпре неколицина изују, подигну гаћице и очисте корито од камења. Онда обележи докле да заграде и како да озидају брану и зауставе воду. И кад се отпоче посао, показа се потреба и за мотику, да се копа бусење. Набавише и то и ускоро беше толики вир, да би сви могли да стану у њега а дубок скоро до гуше. Радиша им је онда захвалио и казао, ко хоће да се купа, а он се измакнуо даље и одшетао је с оним најстаријима чак до циглане. И од данас то је остало ђачко купалиште, где су се често купали и ови велики и они мали ђаци.
Али је поред купања, које је само за здравље, Радиша желео да развије и једну вештину, а то је пливање. Необично му се допало, што је видео у једној најпросвећенијој земљи: да је пливање у школи обавезно. А кад је питао једнога старога учитеља, зашто је то, овај му је одговорио овако значајно: „Зато, драги мој пријатељу, ми имамо два јака разлога: прво, желимо свакоме да повећамо његову личну слободу, те да се не боји једнога од највећих елемената; а друго, да свакога оспособимо за највеће доброчинство. Јер онај, који избави удављеника, учини му веће доброчинство од родитеља, који су га родили“.. И Радиши се необично допала ова филозофија, па се сада старао и сам да је изведе. Од данас [319] је дакле ово било и купалиште и пливалиште за Радишине ученике и велике и мале.
Једног дана рече Радиша кмету Миљку:
— Миљко! Кроз коју годину сви ће ови наши велики ђаци бити војници. Неки ће отићи и у стајаћу војску, као што су отишли многи и од оних мојих првих великих ђака; а сви ће бити у народној војсци. Зато их ја учим и егзерциру. Али има нешто важније од тога. То је руковање пушком и гађање у нишан. Зато сам ја наумио, да тражим од министра војнога неколико стотина метака, а пушака државних има у селу, па да их учим и томе. То младићи и воле, и сад је најбоље време, да се у томе обуче. Надметаћемо се и ко најбоље гађа. А ја сам за ово већ нашао згодно место, горе у реци...
Миљко слеже раменима па простодушно као увек одговори: „Како ти рекнеш, господине; а и ја мислим, да то не би рђаво било. Само су још деца слаба: да ли ће моћи то?
И Радиша нађе, да могу и да треба да почну, па ће са сваком годином после бити лакше и напредоваће све више. Зато написа писмо министру војном, и овај не само да одобри тражену количину муниције, него изјави и захвалу Радиши за овај поступак његов. И за кратко време преко среске канцеларије испослана је муниција загоричкој школи и Радиша је почео с великим ученицима својим Недељом егзерцир с пушком и гађање у нишан. Ни он сам није могао замислити, с коликом ће вољом то ученици да врше и колико ће гледалаца привући!.. Мало доцније па је давао и по неку награду ономе, који је највише кругова имао. И ништа више није подизало ове дечаке загоричке, да мисле да су већ момци и војници, као ова витешка вежбања.
7. Крсманова кућа
Једнога дана још о Крстову дне дође Радиши Крсман, један од најразборитијих првих великих ђака његових, који баш тада беше изишао из војске, па рече: „Господине, нас је у кући четири брата, а и отац нам је још жив. Њих тројица су старији од мене и свима је Бог дао дечице. И сваки има зграду, у којој ноћева, са својом женом и децом, а заједно смо само дању у кући. Али нам је кућа веома мала и стара и много се мучимо особито зими, да се око тога њине жене и деца често мало и дохвате, па се бојимо, да то не дође и до нас браће, те да се због тога и не поделимо. А сад навалили и на мене, да се женим, и онда, ко зна како ће бити!.. Зато бих ја морао сад да градим зграду за себе, а опет да останемо у старој и тескобној кући. А ја мислим, да би боље било, да озидамо нову кућу па после зграду, а може бити, да ми зграда онда не би ни требала. Зато дођох до тебе, да те запитам: шта би ми ти рекао?“
Радиша му одговори: „Хвала ти, Крсмане! Ти си и пре пазио и озбиљно учио све што сам вам казивао; а сад видим, да се ти лепо бринеш и о кући својој. И ја се радујем, што је ваша задруга толика и тако напредна; и, дабогме, да треба да гледате, да је очувате и још умножите. Нека је срећна и твоја женидба; и треба да се жениш. Али и ја бих ти рекао, да не градиш зграду, него да градите нову кућу. То је за све, а није само за тебе; и ту ћеш и ти са својим другом бити; а ако ти баш затреба, ласно ћеш после и зграду подићи. Али прво кућу и то зидану кућу, као школа наша и као што је и Новак урадио...“
— И ја тако мислим, упаде Крсман: — али ми се Новакова кућа не допада, што је мала; а [321] нама треба већа. И, како би било на два ката, као оно по варошима?“
Радиша му рече, да не диже двокатницу у селу, где је земљиште јевтино, јер се, вели, зими не могу згрејати а лети сачувати од врелине. Него да граде пространу и угодну једнокатницу; и одмах стадоше правити план: какву кућу да граде. После плана за школу Радиши је сад све лакше ишло; а одавно је већ смишљао, какав би најбољи план био за једну добру сеоску кућу. Бојао се само, да ли ће они хтети и моћи да издаду толико, колико треба за цигле, цреп, прозоре и врата, пећи и мајсторе. Али кад Крсман рече, да се за то ништа не боји, јер они имају пара, а и година је родила добро, онда су градили план без обзира на то, колико ће стати. Ипак је Радиша гледао, да изиђе нешто практично, без луксуза и сувишности, што је јевтиније а лепше, и за здравље и живот згодније. Уговорише, да „кућа“ или кујна буде велика и с гвозденим огњиштем и да буде четири собе: за свакога брата по једна, особито за зиму: (а зграде ће им остати за оставу); и по собама да буду ливене пећи, што се ложе изнутра, и под од дасака — све као у загоричкој школи. Тако и план направише заједно с предрачуном, и Крсман изјави, да ће он успети и код браће и код оца, да му га одобре. То је доиста и било, и Крсман се сад стао озбиљно спремати, да на пролеће почне у име Бога нову кућу. Од то доба је још чешће долазио Радиши, да израчунавају колико чега треба, те да то поручује и набавља. И те је зиме цело село већ знало, какву ће кућу да гради Крсман Лазовић.
План је дакле Крсманове куће био оригиналан. Споља се улазило у пространо предсобље, из којега су водила троја врата: десно у [322] собу и лево у собу, а право у „кућу“ или кујну, из које су опет водила двоја врата: десно и лево у собе. Тако се у две собе улазило из предсобља а у друге две из кујне, и на свакој је соби било по два прозора: један према вратима а други с оне друге стране спољне, и све су биле једнаке. Према овоме требало је само два димњака, онде где се зидови укрштају. Предсобље и кујна да се поподе циглом а собе даском. Врата свуда столарска једнокрилна а прозори средњи, дупли, с два крила већа доле и два мања горе; сасвим по варошки. А подрум само испод кујне с вратима из дворишта.
И Крсман је идућег лета почео и до јесени довршио кућу. Главног мајстора је био узео из вароши, а они су други били оданде из села, особито они, који су суделовали и при грађењу нове школе. И откуда је ко ишао, он је свраћао да види, како Крсман зида кућу по варошки. А кад је она била готова, и кад се у мали забелела као манастир у шуми, онда су сви долазили као на чудо. А кад су и прозори намештени, и собе даском попођене, и пећи намештене, онда су говорили, како се Крсман сасвим поварошио. „Био, веле у Књаза, па видео, како тамо људи граде куће, па хоће и он; и озидао је вала као у самом Београду! Алал му вера!...“ Још је само ваљало да купи гвоздено огњиште, па је све готово, и по Светом Томи су се већ могли уселити у нову кућу.
Нова је кућа донела собом и нов обичај. Први Свети Аранђео, слава Крсманова, показао је, да више не може да се постави једна општа совра, па да се за њом седи и пије и једе по три дана, него су се гости примали у све четири и у свакој поставили по једну малу совру, само о ручку и о вечери, а одмах их после дизали.
9. На слави у Крсмана
На Крсманову је славу дошао и Радиша с Даницом. Дошли су пре подне, и не могу вам описати како су дочекани. Радишу је грлио стари деда Радивоје, отац Крсманов, а Даницу снахе његове. Деда Радивоје говораше: „Господине и брате, син можеш да ми будеш, а учитељ си нам и од мене си много више прошао света и видео, а и велике си науке учио. Хвала ти од неба до земље, што си ми дошао, да се видимо. Много сам слушао о теби, а нисам те никако видео. Слушао сам да људи говоре много добро о теби. Код тебе је и мој Крсман научио писму. Па кад је узет у војску и они тамо видели да је писмен, одмах су га одредили да буде код Књаза, те је био све уз Књаза и није му било тешко. Зато ти много хвала! Тамо је видео и како људи граде куће, те он, ево, и нама подиже ову лепоту, до сад невиђену у нашем селу, да сад не жалим да умрем, кад сам видео, где ћу их оставити. А деца су ми, хвала Богу, вредна и ваљатна и лепо живују, те смо се лепо и заимали, само да их Бог поживи! Још Крсмана да видим ожењена, па после не жалим да умрем. И колико сам наваљивао да га оженим, па не хте док не сагради нову кућу; а сад, здравље Боже!...“ Овде деда Радивоју засузише очи, као да се сетио, да ће ту свадбу сам провести, без своје бабе, која му је била жива, кад је старија три сина женио. Зато Радиша узе реч и рече: „Хвала вама, деда, што сте ме овако лепо примили и што имате овако добру децу, да ме лепо слушају и да добро примају науку!“ И овде му исприча ону Христову причу о сејачу и семену, коју је деда Радивоје саслушао нетремице, као да је за клупом. У том донесоше и наслужише ракију. Радиша узе, па се прекрсти и рече: „Боже, помози! [324] Узех, Крсмане, ову чашу, да ти честитам и нову кућу, и насеље у њу, и Светог Аранђела; да дуго и срећно поживите сви у њој и славите своју славу у најлепшем здрављу и весељу, у љубави и слози. Ти си сам од своје воље међу првима дошао к мени, да научиш књигу, и ти си је научио. Ти си много учинио и да се подигне наша нова школа, којом ће се ово село поносити докле га буде. Ти си му и у војсци као писмен осветлао образ, јер си дошао до Књаза. А, ево, ти си и у селу своме почео да предњачиш: подигао си ову новину за ово село, ову лепоту, којом ћете се поносити и ви сви и оно цело. И хвала ти зато! Семе науке код тебе није пало у трње и на камениту земљу, него на родну и добру. Али ће учитељ твој на данашњи дан, на дан Крсног имена твога, да ти стави још нешто у аманет: да о слави својој не градиш од људи животиње, да их не трујеш, да их не тераш да пију више но што могу понети: да их не тераш ни толико да пију, јер се наш свет отрова пићем. Немој се поносити тиме, да из твоје куће изиђе више пијаних, него тиме, да више њих изиђе поучених и утешених. Јер то воли Бог и твој светитељ, којега данас славиш. Пијане ни људи не воле а камо ли Бог и светитељи. Зато не иди слабима на руку да греше, него им помози да не погреше...“
Деда Радивоје се забленуо у Радишу па не скида очију с њега. А кад Радиша ово доврши, он настави: „Е, вала ти, господине, за ту! И јес’ да људи пију више но што могу да понесу, и јес’ да се кваре, особито о свадбама. А боље је кад год човек мање попије. Али по две три можемо..“ Онда Радиша настави: „И толико није потребно, деда, кад смо здрави. Лекари данас доказују, да човек не мора да пије ни вино ни [325] ракију, и да ова пића пале и сагоревају наше тело, те му се скраћује век. И најздравије је пиће: лепа, бистра, хладна вода с извора; а вино и ракија да остану само за лек. Онда би и живели више, веле учени људи, и нарав би нам се поправила, те би били много мирнији и бољи.“
— Е, јес’, и то право велиш, рече деда Радивоје. Човека пиће некако угреје, те и паметан често полуди, и многе је пиће покварило сасвим. Али научили смо се, господине, па је тешко одвикнути се.
— Није тешко, деда, само кад људи хоће. Како су се полако навикавали, тако полако и нек се одвикавају; а за то никад није доцкан. Ваља само хтети и почети, рече Радиша, а у том му понудише и другу чашу. Радиша је не прими, а деда Радивоје га је опет молио да узме. А кад виде, да баш неће, он му рече срдачно: „Е хвала ти и на оној једној! А добро рече и моме Крсману, да никога не тера силом, па колико ко хоће.“ „И то је добитак, рече Радиша, да никога не терамо силом да пије, па ће после све мање, и свет ће сам видети да је боље.“
Онда Радиша устаде да разгледа собе, и како му мило би, кад у свима виде постеље подигнуте од земље! Истина то још не беху модерне постеље (кревети), за свакога посебице, него једна општа, али висока од земље на даскама, са сламом и лепом чистом шареницом или поњавама озго и сламним подглавницима наоколо. И није пропустио а да Крсману и за ово не захвали. Онда хтедоше да пођу, али их сви стадоше толико салетати да остану и на ручку, да је изгледало, да ће се наљутити ако не остану. Па и ако би и Радиша и Даница волели да остану, опет у Радише преоблада разлог: да виде сви, да се слава може честитати и без ручка и вечере; [326] и они одоше. А једна од снаха рече: „Е, оваке је госте лако угостит’!..“
Сви, који су долазили на славу, дивили су се кући Крсмановој и говорили: „Е, није био узалуд у Београду, код Књаза.“ Али им се само није допало, што нема совре, за којом се по ваздан седи и пије и једе... Па ипак су у души својој признавали, да је овако боље.
9. Боље му је...
Тако је пролазио дан за даном у мирном раду и најбољем реду и у највећој срећи домаћој, и тако је дошао и крај школске године и испит се свршио. И овогодишњи је надзорник однео уверење, да је ово најбоља школа и да су Радиша и Даница најбољи учитељи у округу, који су схватили свој културни задатак шире од прага школскога и обичне писмености. Особито се и њему допала Радишина продужна школа и градина школска, која је већ постала мали расадник за ово село. И тек је настао распуст школски, да се обоје одморе и освеже за идућу школску годину, а оно се деси нешто, што их уби обоје као гром из ведра неба.
Једне ноћи Милан је немирно спавао, сваки час се будио и сваки час је мајка устајала, те му давала сисе и љуљала га. Зато и Радиша није мирно спавао. Па је опет поранио и отишао пре сунца у градину школску. А кад се вратио, Дана му се пожали, како Милан ружно иде напоље и да се сад тек мало смирио, кад га је окупала. Одмах се договорише, да му не даје више да сиса, него да му дају теј. У том се Милан већ пробудио и Даница поче да спрема теј; и кад теј би готов, она узе Милана и стаде му кашичицом давати помало. Милан халапљиво узима и гута, али се непрестано купи и вришти. Овако се продужило [327] целог дана. На послетку посумњаше, да му и теј не чини добро, те Даница опет почне да му даје да сиса. И дете је сисало, али болови нису бивали све мањи него све већи. Зато се опет вратише на теј и трбушчић почеше да му загревају врућим цреповима. Ни то не поможе, и дете премаука целога дана и целе ноћи. Сутрадан би Радиша ишао и за лекара, али њега тада не беше у оближњој варошици, чак до окружног града. А ко ће да иде чак тамо? Сме ли оставити дете овако, или може ли га носити тамо, и хоће ли лекар хтети да дође на толику даљину овамо?! Ах, сад је Радиша пожелео да је лекар или да је у вароши. И као лекар он би сада помогао и себи и чеду своме... Ах, што није барем читао више о лечењу болести!... Премишљајући тако он се на послетку сети, да ни лекари нису богови и да смрти не би било, кад би они могли да излече од сваке болести. Него они лече, па како да Бог. А ваљда ће Бог и нама помоћи, јер је дете било здраво; а ми чинимо што год можемо...
Тешећи овако себе Радиша и Даница дочекаше и другу ноћ, а ништа боље. У очајању Даница је већ допуштала и по нешто бапско... Али опет ништа боље ни од тога, и дете се лепо прецеди од плача и болова, те већ више не може ни да плаче, а у колевку га и не спуштају, него све на рукама. Око по ноћи Радиша рече Дани, да она мало прилегне, а он ће га носати, јер изгледа, да ће се мало смирити. И Даница га послуша. А Радиша узе Милана и носио га је и носио. Па кад му се једанпут учини, да се дете умирило и заспало, он га спусти у колевку и почне љушкати. А кад се дете сасвим умири, он га покри и леже и сам поред њега. „Хвала Богу, мишљаше, само кад се умири, те да се [328] мало одмори од плача и љутих болова, и да мало трене; а ваљда ће Бог дати, да се окрене и на боље!...“ И у тој жељи и нади заспа и он.
Кад се све умирило Даничина мајка повири на врата, да види шта раде; и кад виде, да су сви поспали, она се обрадова и у себи рече: „Хвала Богу, кад се мало смири! Даће Бог боље!.“ Мало после она опет уђе, да види дете. Полако приђе колевци и подиже покривач и виде, да дете спава; али јој се не допаде, што је онако бледо као смрт. Зато прислушну, да ли дише; и не чује ништа. Онда му метну руку под нос; и опет не осећа ништа. Она га пипну по обрашчићу; оно се не буди, а хладно као земља. Она га ухвати за ручицу и подиже му је па пусти; и она му паде на груди као туђа. И Милан се и од тога не пробуди! Готова већ да врисне, она се усправи, приђе Радиши и пробуди га па рече: „Радо, сине, да видиш Милана; мени се ништа не допада!“ Скочи Радиша као опарен и онако бунован рече баби, да му је било боље и да је заспао. Али кад га погледа, њега као да пресече неки нож преко срца. Па онога часа зграби дете, подиже га и стаде га у наручју љуљати и носити овамо онамо, да га пробуди па макар и плакало. Али се Милан више не пробуди! Он је заспао за навек...
Даљу вам жалост нећу описивати. А колики је ово удар био за све троје, особито за Радишу и Даницу, то можете и сами замислити.
Тако се ова година највеће радости њихове изметнула у годину највеће жалости.
ГЛАВА ДВАНАЕСТА
ПОЛИТИКА У ШКОЛИ
1. Стање у земљи
За време оба рата на влади је био Јован Ристић са својим људима или тако звана либерална странка. Зато се после рата за сав неуспех окривљивала она. А тај је неуспех био у овоме: што смо првог рата предали главну команду своје војске у руке Русима и дотерали до Ђуниса, а у другом, што нисмо ослободили сав српски народ под Турцима, што смо и у она четири ослобођена округа земљу морали спахијама да исплатимо, што смо изгубили Босну и Херцеговину, где је и пукла прва пушка (у Невесињу) и отпочела се борба за ослобођење, и што смо пристали на железничку конвенцију како је Андраши хтео. И то су збиља били големи губици; али их је опозиција увећавала још више. У њу поче да ступа све што с оваким успехом није било задовољно, и она је расла све више. Било је ту двојаког елемента: старих (консервативаца), који су већ били на влади и проповедали умереност у напредовању и поступност у давању слобода народу, и млађих (последника Светозара Марковића), који оштро и безобзирно нападаху цео „бирократски систем“, који представљаше влада Ристићева, и не налажаху нимало разлике између [330] њега и скорашње турске владавине. Зато говораху, да све ово треба срушити и дати „народу“ сву власт и управу у његове руке. И проповедаху: „слободу штампе“, „слободу збора и договора“ и „општинску самоуправу“.
Либералима пак све ово изгледаше растројство, слабљење државне власти, убијање ауторитета власти и владаочева и вођење земље у анархију. Зато нерадо гледаху сваки покрет у овом правцу, па га с тога тражаху и онде, где га није било. А познато је, да свака влада има својих ревноснијих чланова од себе саме.
Тако се после оне спољне борбе отвори страховита борба унутарња. И поче све да се дели у таборе. Свака странка поче да врбује своје чланове и да се поноси већим бројем изјава по новинама. И почеше да исповедају ово: „Ко није с нама, а он је против нас“. Почеше дакле тако да страдају и невини.
2. Радиша неутралан
Радиша је свршавао Учитељску школу у Крагујевцу баш у оно време, кад је Светозар Марковић у истом месту уређивао „Јавност“. Већ и само име овога листа казивало је, да има нешто скривено, што се не износи, а ваља све да се износи на видело, те да се поправља. Сем тога Светозар је личио на Христа, јер је проповедао рат онима вишима, који газе оне ниже. А сваку је идеју своју могао да изнесе тако просто и јасно, да је онда мало шта имало да се чита, што би било написано таквим језиком. Отуда се необично радо читао. И није чудо, што је и за младу душу Радишину пријањало много што шта, што је он проповедао. Али кад је после на страни прочитао прву Економију и Социологију, он је видео, да је Светозар донео у Србију Чернишевсков [331] социјализам; па пошто у Србији није било радника и радничког питања, то је он узео сељака; а пошто нема ни капиталиста, да га „експлоатишу“, то је он узео власнике, који га „газе“. И отуда је учинио јуриш на „господу“ и „бирокрацију“. И онда му се чинило, да све што је у гуњу, то је „народ“, а све што је у капуту, то је „бирокрација“, „тиранин“, „готован“, „изелица“ и „кожодера“ народни. А већ уз то Радиша није могао да пристане. Он је видео, шта је „подела рада“ у друштву и држави и да народ, држава и друштво напредује само онда, кад сви послови у њему напредују. А државни чиновници представљају само једну врсту послова и посленика државних или народних, а то су управни или административни, за које треба спреме као и за друге, и које неписмен „народ“ не може да врши! Зато је почео да сматра ове идеје Светозарове за екстремне; а пао је на културно поље, на којем се и огледа прави напредак. Зато је Радиша сада радио овако и у својој школи. А пошто се у његовом селу ништа није ни знало ни говорило о политици, то он у то није ни улазио, и све је живело у најбољем реду. И што је рекао кмет Миљко, то је била светиња за све, а капетан је био место Књаза. И све је слушало и кмета у општини и капетана у држави као и домаћина у задрузи. А Радиша налажаше у овоме и лепоте и добра; зато га и чуваше.
3. У среској канцеларији
Једнога дана по Видову дне донесе пандур капетански кмету Миљку једно парче хартије. То беше позив за Радишу, да му „одмах предстане“, а ово „одмах“ беше још подвучено црвеном писаљком трипут. Стаде се Радиша чудити овоме позиву: зашто га капетан зове, и зашто је ово [332] „одмах“ подвучено и то још неколико пута. Али опет помисли, да није ништа хитно; па, да не би остављао школу двапут, он остави за Суботу, кад је и иначе имао да иде за плату и друге неке потребе. А кад је идуће Суботе отишао, јавио се капетану одмах. То је било у јутру, око 8 сати. Али је Радиша чекао пред вратима капетанове канцеларије до десет. Долазише и пролазише толики учитељи и учитељице и примише плату, а Радиша још џоња пред капетановом канцеларијом. Кад прође и десет, Радиша и по други пут упита пандура, је ли га пријавио, и он рече да јесте и да је капетан узео позив, метнуо га пред себе на сто и рекао: добро, нек стоји. У том изиђе и капетан и оде у нужник, и кад прође поред Радише, Радиша му се јави, а он не одговори ништа. Радишу запрепасти и овај инат и ова неуљудност, па помисли: кад је он овакав према мени, а какав ли је према простом свету?! И мора да је Светозар Марковић имао на уму овакве типове кад је рекао: „Сва разлика између садашње и пређашње (турске) владавине је у томе, што је место турског кабадахија засео српски.“ Јер, ово је збиља неки кабадахија. И док се сећао оне финоће и углађености, коју је виђао у чиновника просвећених земаља европских, звонце зазвони у капетановој канцеларији и пандур уђе к њему; и Радиша чу кад му он рече: „Нек уђе тај бунтовник!“ Пандур изиђе, разрогачи очи на Радишу и махну руком да уђе. Радиша уђе, а ноге му се уштапиле од толикога стајања, више него икад у оба рата. И уђе готово збуњен, да ли да назове Бога и да се поздрави, кад су се већ видели у ходнику, или не; па се зато само поклони и хладно рече: Извол’те господине!“
— А где си ти до сад? раздра се капетан, да се и у ходник чуло.
[333]— У школи, господине капетане; мислио сам да није ништа хитно, па нисам желео да дангубим; а данас сам морао долазити и због плате, па уједно.... рече Радиша.
— Дакле преча ти плата од мога позива! А позив власти за тебе не вреди ништа, је л? продра се капетан још жешће.
— Вреди, господине; али сам ја мислио, да није ништа хитно...
— Није твоје да о томе мислиш, је ли хитио или није; но кад власт зове, онда мораш да дођеш. Али ти не „вермаш“ власт. То и јесте оно, за шта сам те звао. И ти овим недоласком на позив само потврђујеш оно, што свет о теби прича. Али ћу те ја научити памети!...
Радиша се сад запрепасти још више. Из каламбура мисли, које му се у тај мах изазваше у памети, оте му се само ова:
— Молим Вас, господине, зашто сте ме звали?
Капетан опет дрекну:
— Сад ћеш чути зашто си зван; него зашто ти на позив ниси дошао?
— Дошао сам, господине; него ако сам који дан доцније дошао, то је с тога, опет Вам кажем, што сам желео да не дангубим у школи; а све с тога, што сам, можда и погрешно, мислио, да није ништа хитно, одговори Радиша скоро равнодушно.
— Није твоје да пресуђујеш је ли хитно или није, него да на позив дођеш. А ја знам је ли хитно или није, поче капетан мало ниже.
Радиша заћута. Капетану се учини да га је победио па продужи овако:
— А што ви буните народ? Какву то нову науку ви ширите? Ви мислите да власт не зна, шта ви радите? Знам ја све...
Радиша да се претури од чуда, па не знајући шта на ово да му одговори, рече лаконски: [334] „Проповедам оно што сам у паметнога света и од паметних људи научио.“ Али се сад капетану и овај одговор учини бунтовнички, па окрену опет на ти и још јачим гласом:
— Знам ја, који су то твоји учитељи. Али ти нећеш више баратати по мом срезу; такве учењаке ја не трпим! Ја хоћу учитеља, који ће да учи децу, а не људе; људе да остави мени: ја ћу њих да учим, шта и како они да раде и кога да бирају... Него ти мени овде сад да кажеш: јеси ли ти уз данашњу владу или си против ње?
Радиша сад виде у чему је ствар, па се збуни још више. А кад се мало прибра, он одговори: „Част и поштовање данашњој влади. Али ја нисам ни за ни против ње; ја гледам само своју школу“... А капетан упаде:
— Е, ето; то ми те Бог и дао! Ниси за њу, ниси пријатељ њен, и онда си против ње; а ми те не трпимо. И ако ти мени сад не изјавиш, да си уз владу, да ћеш гласати за њу и да ступаш у њену партију, онда ти нећеш више бити учитељ у Загорици и у моме срезу, него тамо негде на Вршкој Чуки или Дешчанском Кладенцу....
— Ја Вам опет кажем, да нити сам уз њу нити против ње, и да вам се у партиске послове не мешам, него гледам свој посао у школи, а Ви чините што хоћете.
— А што учиш оне велике?
— Учим их да буду људи.
— Твоје је да учиш децу!
— И деца ће да буду људи.
— А што идеш њиховим кућама!
— Идем зато, што су то моји пријатељи, па им идем и на радост и на жалост.
— А, тако! Твоји пријатељи. То ти тражиш, да буду пријатељи теби, а непријатељи данашњем [335] „постојећем стању“, и да гласају за кога ти хоћеш, је л’? За опозицију?...
— Да буду пријатељи свему што је добро, а непријатељи свему што не ваља, па макар то било и „постојеће стање“, одлучно потврди Радиша.
— Тако дакле! Сад се разумемо! Онда иди и спремај прње!
Радиша онако уморан и нервиран само га с неким презрењем погледа оштро, па да би прекратио овај лудачки разговор, он се механички поклони и рече: „Хвала, господине капетане! Збогом!“ и окрену му леђа.
— Је л’ не даш изјаву? упита га капетан, кад је Радиша био већ до врата.
— Не дам! одговори му Радиша са прилично опорости.
— Не даш? понови капетан.
- Не дам! потврди Радиша и изађе на врата.
- Видиш, бунтовник је ово! говорио је капетан у себи: - право сам ја имао. Добро су ми људи говорили. Ово се не сме трпети у срезу...
Радишин премештај
Одмах после овога разговора, или боље рећи ове свађе капетанове с Радишом, капетан седе и написа ово писмо министру просвете.
„Господину министру просвете и црквених дела
„Президијално
„У селу Загорици повереног ми среза учитељ је неки Радиша Здравковић са својом женом Даницом такође учитељицом у истом месту. О томе учитељу слушао сам много од како сам дошао у поверени ми срез, а данас сам га лично познао. Причају, да у цркву не иде, нити децу грди, а у школи их учи некој новој вери и неће да зна за ово црквено, наше православно - прави јеретик и антикрист. Уз то причају, да је оставио децу, ђаке своје, па иде по селу те обрлаћује људе некаквом новом [336] науком која се не слаже с постојећим стањем и отрован је противник данашње владе. А, призван данас да опорекне ово, он је још више утврдио све ово и тако се дрско понашао према потписаноме, да је овај стекао тврдо уверење, да је овај учитељ непомирљиви противник данашње владе и опасан по постојеће стање. А како се сад приближују избори, а овакав ]е човек опасан за исход њихов у корист данашње владе и владајуће странке, то Вас учтиво молим господине министре, да га одмах изволите уклонити из ове школе и повереног ми среза.
Учтив
Начелник среза...
Аксентије
Чим је министар примио ово „поверљиво“, одмах је наредио, да се напише претпис, којим се учитељ Радиша премешта из Загорице чак на други крај Србије.
- А његова жена? запитао је секретар.
— Његова жена нек остане; она није крива ништа, одговорио је господин министар.
- Дакле развод без конзисторије, додао је секретар.
- Ако моли, преместићемо и њу, рече министар: — а он никако не сме остати у том месту.
- Господине министре, ово је најбољи учитељ не само у срезу него у томе округу, додаде секретар.
- А откуд ви знате? упита министар.
- Отуда што сам читао све извештаје о њему и његовој школи, а ове сам се године и сам лично уверио, јер сам му био надзорник, одговори секретар.
- То ми је мило, али га капетан не трпи тамо. Видите какав је извештај послао о њему...
- Прочитао сам, али је све ово неистинито. Тај се човек и не меша у политику, нити је безбожник, нити какав бунтовник и јеретик, него најпреданији културни радник, каквога нема ни једна школа; и камо среће наше, да таквих имами више!..
[337]— Тако! Ама, па, како ћемо, кад капетан овако вели и тражи?!
— Капетан гледа овде партиски, а то не би требало допустити... А, на послетку, Ваша воља, господине министре; али знајте, да ћете погрешити и да ће партија победити школу а политика отаџбину, рече секретар.
Министар се размисли па најпосле опет рече: „Ипак га преместите, да задовољимо капетана, па ћемо после видети шта ћемо.“ И тако и би. Написа се претпис, којим се Радиша сам премешта у Прњавор, село у једноме најдаљем округу.
5. Повратак
Кад је дошао овај акат у среску канцеларију, капетан га је неко време крио; али се ипак убрзо сазнало, да је учитељ Радиша премештен из Загорице. Запрепашћењу добрих загоричана није било краја. А како је било Радиши, Даници и њиној мајци, о томе не треба ни да вам говорим. Само још нису веровали томе гласу...
Најпосле и капетан позва Радишу, да му саопшти. Зовнуо га је сам у своју канцеларију и дао му акат да прочита. Кад је Радиша прочитао претпис о своме премештају и видео уверење, којим је постављен за Прњавор, смркло му се пред очима и није знао шта да рекне, а сузе му саме потекоше низ образе.
— Потпишите, да сте примили уверење, рече капетан.
Радиша се механички саже, узе перо и потписа, па се усправљајући рече: „Потписујем, господине капетану, и примам уверење, али знајте, да ћете за овај премештај мој одговарати Ви, ако не пред људима а оно пред Богом, ако га има. Јер ме крећете из мога најактивнијега рада, који једини и води напретку, а све због ваших [338] несрећних избора и ћораве политике, којима само завађате овај мирни и добри народ!
- А ко то завађа народ? запита капетан надувено и прекорно. А Радиша му одговори оштро, отворено и јетко:
— Ви, ви сви политичари и партизани, што сте се изделили у непријатељске таборе, па се мрзите горе него с Турцима. И ви жалосни представници власти, што треба да мирите народ и да судите свакоме подједнако, по правди, која држи земљу и градове, ви сте се упрегли у јарам партиски и служите не отаџбини него партијама, и служите им и часно и нечасно: ви ћете упропастити ову земљу и ово парче извојеване слободе!..
Сад се капетан збуни па запита, тек да рекне штогод:
— Пазите Ви како говорите пред влашћу. Немојте да вређате власт!
- Не вређам ја никога, него кажем оно, што јесте и што ће да буде. И жалосна је то власт кад она мене премешта што нећу и ја у те непријатељске редове, те да се бијемо између себе! Јер се ја само зато премештам, што Вам нисам дао изјаву, да ступам у партију! А ја нећу ни у једну партију, докле су год оне овакве, и докле им се год сав посао своди на међусобну грдњу и устани ти, да седнем ја“. То није права политичка борба и у таку политику ја нећу, господине. Барем учитељи имају много узвишенији задатак... А није ме ни за рад, јер ћу ја радити и на другом месту. Него ме је за оне две сиротице, што остају саме и за гроб мога јединчета!.. И овде се заплака.
Наста ћутање с обе стране. Радиша је казао све што је имао, а капетан није знао шта да каже. Најпосле упита Радишу:
— А хоћете ви мени да дате реч да нећете иметати при изборима, па да вас оставимо?
[339]— Господине капетане! Ја вам се ни до сад нисам мешао у изборе, па ево шта ме снашло: да идем у Прњавор, а да оставим сав свој седмогодишњи рад и још све своје миле и драге.... Па, је ли то право?! рече Радиша.
- Обећајте Ви, да нећете мени сметати у изборима, и да ће Ваше село гласати за владиног кандидата, па да ви останете где сте били...
— Могу вам обећати да ја нећу сметати. Али вам не могу обећавати да ће село гласати ма за кога, јер ја не знам за кога ће људи гласати, одговори Радиша.
— Ти можеш да порадиш код њих. Веле, да они тебе слушају.
— Они мене слушају за друге ствари: за школу, за здравље и бољи живот у њиној кући, а не за кога ће да гласају. Они су добри људи и слушају свога кмета и вас...
— Па, да зовнемо кмета, да видимо, шта ће он да каже?
- То је Ваша воља. Кмет је добар, вредан и поштен домаћин, и што сам год потражио од њега за школу, све је набавио и учинио. Више ради за село него за своју кућу. А његови добри сељани то виде, па га зато воле и слушају.
- Онда да га зовнемо. И ако ми он обећа, да ће порадити за владиног кандидата, онда ћу ја предложити господину министру, да те остави овде.
- То је сасвим Ваша и његова ствар, а ја то не могу тражити ни од њега ни од загоричана.
- Да га зовнемо и да видимо, шта ће рећи он! рече капетан и зовну једнога писара, те му рече, да напише позив и позове кмета загоричкога за сутра. И опрости се с Радишом, рекавши и њему да дође сутра.
Радиша оде и одмах се одлучи, да кући и не иде, него да ноћи овде и сачека сутрашњи дан; [340] а Даници поручи, да није свршио посао. И оде у механску собу и стаде премишљати шта да ради, и не могаде се домислити; онда изиђе у шетњу, па се и тамо не могаде утешити. И највише му је на срцу лежала загоричка нова школа, њена градина и радионица, њена добра деца и Дана, коју мора или оставити или одвојити од гроба њихова јединчета. Никад у животу своме Радиша није био у мучнијем положају, нити му је теже било да реши које друго питање. И дође и на вечеру и на конак у механу, а велики проблем још није решио...
Сутрадан рано дође и кмет Миљко. Радиша је избегавао да се састане с њим, али се ипак сретну баш кад је хтео да изиђе. Миљко се обрадова кад га виде, али опази да је нешто невесео. Пођоше заједно канцеларији, али Радиша ништа не казује. Кад их капетан виде кроз прозор, одмах нареди пандуру, да их пусти у канцеларију, а мало затим и сам уђе, и ако још не беше осам сати. Капетан сад беше добре воље и лепо се поздрави и с Радишом и кметом Миљком па, заузевши своје место иза стола, поче овако:
— Кмете, ти знаш, да су избори сад на прагу. А влада је сазнала, да се агитује против њених кандидата, па је чула да господин, ваш учитељ (и показа руком на Радишу) ради код вас, да и ви гласате за опозиционаре, те га је господин министар преместио из вашега села. Али, ако ти даш реч, да ћете ви гласати за владиног кандидата, онда да молимо министра да га остави овде...
Миљко се запањи. Погледа у Радишу, и сад се сети зашто је тако тужан, па у капетана и стаде се чудити: „Премештен... А што?.. Ко је то преварио министера?.. Каква је то несрећа?!.. [341] Господин капетану, све ће село молит’ да господин Радиша остане. Оно га не да, јер бољег учитеља не можемо наћ’.
— Ама па то и ја кажем: да молимо господина министра, да га врати. Но, де ти мени кажи: за кога ви мислите да гласате, и је ли вама г. Радиша о томе што говорио? упита капетан.
— Господине, како ти наредиш. Људи су били до сад уз власт и слушали су власт, што она нареди. А сад, како, ето, власт ради, могу за инат у хајдуке отић’! Зашто нам власт премешта господина Радишу, кад човек није крив, а децу нам учи да не може бит’ боље?!
— Власт је чула, да он вас буни, да не гласате за владиног кандидата него за опозицију. Ето, зато је он премештен... Но ако можете ви мени дати реч, да село неће гласати за опозиционаре него за владине људе, онда ћу ја предложити господину министру, да господина врати, рече капетан.
— Господине, рекох ти: људи су до сад били уз власт и све је добро било. А како ће бит’ сад, то, Бога ми, не знам! рече Миљко.
— То значи, да сад нису уз власт? додаде капетан.
— Јесу, господине; али кад чују за ово, шта власт ради, и премешта човека на правди Бога, сви ће бити против ње!
Капетан се мало замисли, па нађе, да његов предлог може имати и „супротно дејство“. Зато рече:
— Ама, што је било — било. Но деде сад, како ћемо да поправимо?
Миљко слеже раменима и сасвим простодушно и забринуто рече:
— Бога ми, не знам, господине!.. Ко је то покварио и направио овако? Ништа ово не ваља: [342] растурат’ човеку кућу ни криву ни дужну, а школу остављати без учитеља. И никад више нећемо ми добит’ оваког учитеља!.. Зашто је овако власт урадила с нама?!..
— Ја ти, кмете, рекох зашто: што је погрешно извештена. Но де сад да поправимо. Реци ти мени, за кога ћете ви да гласате? упита капетан.
— Поправите ви ово, господине, што пре, па ће опет бит’ како је било. Људи ће опет бит’ уз власт и бираће, као и до сад, онога, кога она одреди. А ако овако остане, ни ја нећу бит’ уз таку власт и Циганина ћемо бирати! рече Миљко сасвим одлучно.
Капетан се дубоко замисли па у себи рече, „Противно дејство; шта сад да се ради?!“
— Пишите министеру, да човека врати на његово место, па ће бити све добро, и људи ће видети, да има правде и да власт врши правду, па ће опет бити уз њу, рече Миљко још одлучније.
Последње речи „биће уз њу“ капетан једва дочека, па рече:
— Дакле велиш биће уз њу. А хоћеш ти зато мени гарантовати?
Миљко се окрену Радиши и запита га: шта то вели капетан, јер ову реч „гарантовати“ чује сад први пут. Радиша му објасни, а он онда одговори:
— Стојим ти добар, господине, да ће се све село обрадоват’ и да ће као и до сад бити уз власт и слушат’ и мене и тебе.
Капетану се свали сињи терет с душе, па пружи руку и Миљку и Радиши и рече:
— Хвала ти, кмете! Ја ћу учинити своје; а надам се, да ће и господин министар усвојити мој предлог. А сад идите и ником не казујте, док не дође постављење.
[343]И изиђоше. Пред канцеларијом је било толико света, да су се једва прогурали. И сви су ти људи дошли по оваком послу, да се бране од напасти власти и да обећавају, да ће гласати за владине кандидате.
Идући путем разговарали су се о томе, и обојица нису могли да се начуде овоме поступку капетановом. И, дабогме, да Радишин премештај није могао да остане тајна. О њему се чуло и из саме среске канцеларије, а и Радиша и кмет Миљко нису могли да оћуте. Само су додавали, да су молили, да остане.
После неколико дана капетан је написао опет „президијално“ министру просвете, да Радиша остане у Загорици, „пошто су му, вели, он и кмет тога села дали уверења, да неће сметати изборима и да ће и они и сељани тога села гласати за владине кандидате.“ И доиста, после кратког времена дође из министарства наредба, којом се опозива премештај Радишин у Прњавор и он остаје на свом месту. Радиша и сви његови укућани и пријатељи дахнуше душом, а према капетану и клеветнику и добротвору нису осећали много захвале...
6. Продужење рада
Тако се у школи загоричкој с учитељем њеним одиграла ова политичка комедија у самом почетку рада нове ове и његове седме године школског рада. Мало пре тога на два три месеца Радиша је осетио неправду од Бога, а сад је осетио и од људи; и не зна се, која му је била тежа... Па опет, људи поправише, а Бог?.. Али је ипак Радиша радио предано и истрајно, и ако из почетка са сломљеним срцем. Сви су му послови пошли својим током и сад је још више умело да цени једно друго: и село њега и он [344] село, и Даница њега и он Даницу. После кише сунце увек лепше сија. А после ове радости због останка и заједничког рада долази и још једна нова. Усред божићних поста Даница је обрадовала Радишу, да се опет осетила. И Бог је дакле поправио своју погрешку... И од то доба рад се у загоричкој школи продужавао са још веселијим срцем, и у школи самој и ван ње. Време лечи све па и најљуће ране. Гроб је Миланов само подсећао родитеље на њихову прву радост, а очи су се упирале у нову наду, за коју је Радиша већ довршио другу колевку. А Радиша и Даница су се у толико више сада пазили, што су остали сами, јер им је мајка отишла. Зора је свршила школу и добила за учитељицу; па је мајка морала да оде с њом. И сад су тек видели обоје, шта им је вредела једна стара душа у кући!... Али срећом Зора јој се још ове године удаде, па пошто је она имала свекрву, то се мајка врати Даници. И добро је дошла баш онда, кад је највише требала, кад се очекивала принова. У Мају Даница роди опет сина и надену му име Милован.
И овогодишњи надзорник је био потпуно задовољан с радом у овој школи и захвалио је и Даници и Радиши на преданом и правилном раду и пожелео им само добро здравље, да свој посао продуже; а чудио се и полицији, како је могла да насрне на овакога радника и да га одваја од оволиких послова, па се није уздржао, да ово и у извештају своме помене. Радиша је ове године учио трећи разред и велике ђаке, а Даница само други, јер у први нису примили опет ниједнога, да их у учионици не би било много и да се рад наставнички не би растрзао; а то се доиста и на успеху опазило, и то како на здрављу дечјем тако и на умном и моралном напретку њиховом.
7. Победа опозиције
Почела је и нова школска година. Опозиција је победила. У земљи читав преокрет. Све чиновништво либерално испремештано, пенсионовано или отпуштено, а постављено ново. На све стране народ се сада скупља на зборове и тражи „слободу штампе“, „слободу збора и договора“ и „општинску самоуправу“. Али су и у влади и у чиновништву у већини људи из оне старије групе, која страхује од ових скокова у давању слобода народу, него жели природну поступност. Они се побоје ове екстремне струје и стану је сузбијати по постојећим законима и упућивати све на ред и рад. Али је струја за „народне слободе“ опијала и ојачавала. И наста не само расцеп него и отворено непријатељство између њих. Од пријатеља посташе љути непријатељи и од две партије посташе три. И од сад свака је позивала под своју заставу и пребројавала своју војску, која јој је требала за нове изборе и већину. И стаде се сав народ „узимати на тевтер“, те да се види ко је уз кога. Особито је у овоме „купљењу војске“ била активна најмлађа, радикална странка. Либерали, то су они опробани „власници“, „кабадахије“, „курџони“, који су заменили Турке. Напредњаци су сад на влади, и они иду трагом својих претходника, и они су „господа“, која „народу сише крв на памук“. А радикална је странка тек права „народна“ странка, од народа самога и за народ; и у њу ступа само онај у капуту, који је пријатељ „народу“. И она је мамила самим именом својим, јер ради—кал значи калогажу, онога у опанцима или босога... И све поче „уз народ“. Само „изроди“ осташе у другим двема странкама или неутрални. И она наброја „девет десетина“.
8. „Народ“ побеђује
„Народ“ је победио. Он има већину и само чека изборе, те да добије већину и у скупштини. Онда ће он саставити и владу „своју“ и предузеће управу „собом“ у своје руке. И неће више бити „господе“, „власника“ и „тирана“, него ће све бити из „народа“, „народно“ и за „народ“, и „народ“ ће сам собом управљати како хоће.
Ево говора једнога апостола ове нове „народне“ странке, који је држан у самој Загорици. Пошто је обишао са својим пријатељима сва села, он једном нађе и кмета Миљка у оближњој варошици и запита га овако:
— Кнеже, како је код тебе? Је ли се „народ“ освестио? Уз кога је твоје село?
Миљко стидљиво слеже раменима и одговори му: не знам, господине.
— А уз кога си ти? запита га он даље.
— Ја уз власт.
— Ама, знам: али на власти су напредњаци. Јеси ли ти уз њих или с народом?
— Док сам кмет ја морам уз власт и с влашћу па ма каква била. А кад не будем, онда могу како хоћу.
— А уз кога ћеш кад не будеш кмет?
— То не знам, господине.
— Немој да не знаш, него се одлучи, на коју ћеш страну. Јер сад ти нема друге него или уз народ или против народа.
— Сад не могу, а кад не будем кмет, ја ћу онда гледати, одговори му Миљко и у томе се и растадоше.
— Овде нема ништа. Ово је неки глупак и преко њега се не може ништа. Морам тражити другога некога из тога села! мишљаше тај апостол сам у себи. И стаде мислити кога да нађе, да преко њега сазове збор у Загорици. Механџије [347] нема, дућанџије нема, а за учитеља је чуо, да је или „курџон“ или неки назадњак, јер су прошлих избора готово сви загоричани гласали за полициског кандидата... Најпосле нађе једнога најревноснијега помагача из вароши, који познаје и село Загорицу и многе загоричане, и он му се стави на расположење, да оде у Загорицу и сазове збор. То се објави и у новинама, и у одређени дан дође из оближње вароши и околних села читава поворка гостију. Дошло је и неколико загоричана, а пошто је била Недеља, те су и Радишини велики ђаци били на окупу, то и Радиша оде на збор с њима заједно. Збор је био код старе школе или општинске суднице, и сазивач га је отворио овим говором:
„Браћо,
Вама је познато, да су у овој нашој лепој земљици до скора владали Турци, и кад народ није више могао да их трпи, он је устао, треснуо ланце њихове о земљу и ослободио се. Али после њих дошли су други Турци. То су господа и чиновници, који су сву власт приграбили у своје руке, и они данас пале и жаре по овој земљи, а народ је остао без права као и пре, само да слуша и да даје што од њега потраже. Он даје и најбољу снагу своју у војску и имање своје за порез. А шта за све то добија? Добија господу и чиновнике, те да га газе и цеде, да би они угодније живели. А народу како буде; он само нек даје и нек слуша. Народ је остао бесправна сиротиња раја, као што је био и под Турцима. Зато нам ови Турци нимало нису бољи од оних, него још гори, зато што су наши. И ми се морамо борити и против њих. Народ мора доћи до свога права, да сам управља собом и да сам бира своје и посланике, и кметове, и капетане, ако му требају. Све ваља дати народу, па нек [348] он слободно управља собом. А рат тиранији и данашњој бирокрацији! Доста је било туторства; народ је дозрео да собом управља...
„Ето, браћо, зато смо се ми овде данас састали, да видимо, ко је за народна права и слободе, те да се издвојимо и боримо се против данашњег бирократског система, и порадимо на томе, да народ дође потпуно до тих својих права. И ко хоће у наше коло, он нек се јави, да се потпишемо...“
И, нико се не јави. За овим су говорили још неколицина, све у овом смислу, нападајући још жешће на чиновнике и један их назва „живом крастом на народном телу“, на „господу“, ове „изелице“ народне, и на министре па чак и на онога горе, „који их поставља и коме сви служе“... Најпосле кад видеше, да се нико не јавља за упис, онда главни говорник рече: да се сваки, ко хоће уз народ, може потписати код тога и тога „брата“ у вароши; а то беше један дуванџија. И тиме се заврши овај први политички збор у Загорици.
Кад се „збор“ разишао, упита Миљко Радишу.
— Како ти се ово допада, господине?
— Не знам мени, него како се ово допада вама? запита Радиша.
— Ништа ово не ваља, господине; само слушам шта људи зборе! рече одлучно газда Мијаило.
— Тешко би мени било, кад би ме село бирало! Мене нико не би слушао, рече Миљко.
— А ја знам, кад би дао слободу мојој чељади, да раде које шта хоће, да би растурио кућу за недељу дана! додаде шаљиви Станко Шера глава задруге од педесеторо душа.
— Моја би се Маргита најпре поасила! рече један његов најближи комшија.
[349]— Није ово добро, господине, да се називамо Турцима између себе. Друго су Турци, а друго је наша вера. А има и чиновника и господе много добрих људи; ето ја знам... и поче да их ређа други комшија Станков.
— А ко ће онда да слуша, кад сви хоћемо да заповедамо?! упита с чуђењем послужитељ Груја.
И сви рекоше по нешто, само Радиша не рече ништа.
9. Политика у продужној школи
Идуће Недеље упитали су велики ученици Радишу: зашто их је одвео на онај збор и шта он мисли о ономе, што су они људи на њему говорили. Радиша није желео о томе ништа да им говори, али кад су га запитали, није хтео ни да увија ни да крије, него им је отворено рекао овако:
— Одвео сам вас, да чујете, шта људи говоре. Јер што човек више чује и више зна, више и вреди. И ја сам највише волео, да ви сами о томе мислите. Али кад ме питате, ја ћу вам казати шта ја мислим о томе, па после ви како хоћете; и, ако ништа више, барем ћу вам објаснити по нешто, што вам је сад тамно и нејасно. — Доиста су некад у овој нашој земљи, као што знате, владали Турци, и влада је њина била дуга и тешка нашем народу. Колико је она трајала?.. А зашто је била тешка?... Јесте; и Турци су имали све а Срби ништа. А ваља да знате, да ни земља није била српска, него турска, спахиска, само су је Срби обрађивали. А по ослобођењу, кад су Турци отерани, Кнез Милош је рекао: где је ко, ту и да остане, и што је пре држао (турско), то да остане сад његово. И тако земља: њиве, ливаде, куће и окућиште, виногради и воћњаци, — [350] све то остане наше, народно и сад свак има своје и може да га прода другоме или и још да купи. И зар то није велики добитак?.. Онда је дошла наша власт. Пре су били Турци на власти, па Србима нису хтели ни да суде; а ако се судио Србин и Турчин, увек је Турчину досуђивано, а Србин је увек губио. Били смо у турској држави и дељена нам је турска правда, а ње да нас Бог сачува више! Питајте старе људе, који су запамтили кад је било турско, па ће вам они напричати ваздан од неправде и силе њине. А од кад је дошла наша власт, наши нам људи суде и по нашим законима, које ми пишемо сами како хоћемо. И зар то опет није добитак велики?... Сем тога, ми сад имамо и своје школе, а пре нам Турци нису дали да се учимо; имамо и своје богомоље и подижемо их где год хоћемо и молимо се Богу слободно, а пре су нам кварили и разваљивали и оне старе и камџијама су нас истеривали из њих. Имамо сад и војску своју, а пре је војска била турска, и турски официри и паше. И зар није боље што су сад наши људи свуда: и у суду, и у војсци, и свуда? И свуда наш закон и наша власт, и свуда говориш својим језиком, а не мораш да знаш турски и да се бојиш Турака. А кад ниси крив, не мораш ни наших судова да се бојиш.
— Е, друга је ствар, какви су ти наши људи. Они прво ваља да буду писмени, а они су једва писмени; они ваља да буду учени, а они су недоучени. Карађорђе и Кнез Милош нису могли да нађу писмена човека себи за писара у целој земљи, него су их доводили са стране, из Аустрије. За тим су почели да отварају школе у Србији, те да буде писмених људи и у нашој земљи; али за њих учитеља није било, те су и њих доводили са стране. И докле данас тежимо [351] да сваки буде писмен, па био чиновник какав или не, дотле онда ни чиновника писмених није било. И зато су прве наше школе отворене само за чиновнике. Па оне су за то готово и данас. Само што данас и чаршилије воле да су писмене, а боље би било, као што знате, да и сељаци умеју да читају и пишу. И доћи ће време и у нас, као што је у других просвећених народа, да се сваки живи, и мушко и женско, школује и изучи читање и писање и рачун. Онда ће се за чиновнике бирати они, који су најписменији и најученији. Онда ће се бирати и они, који су највреднији и најпоштенији, најбољи. А дотле какви смо — такви смо сви. До скора су нам и владаоци били неписмени па опет, хвала Богу. Они и неписмени ослободише ово парче земље. На млађима је и писменијима, да продуже ово ослобођавање. И ми смо то и чинили са последња два рата. Гробова је доста и из овога села за то ослобођење. А што нисмо ослободили све, и што нам је Босну други отео, зато нисмо криви ми. Наши би сви волели, да није тако било. Али, сила Бога не моли...
— Они људи мисле, да су за све недаће наше криви чиновници и да се без њих може. А нити су они криви за све, нити се без њих може. Јер неко мора радити оне послове, што их они раде; и што су ти људи писменији и бољи, то је боље, јер ће они и те послове боље вршити. Сад је питање: ко ће њих да бира и поставља? До сад је то чинио владалац. Он знате да има неколико људи око себе, који се зову министри и који су изделили послове између себе, те је један за судове, други за цркве и школе, трећи за војску и тако даље, и они помажу владаоцу у томе. Они прегледају шта је који од чиновника учио и свршио и предлажу владаоцу, да га постави за оно за шта је, и надгледају после како ради; [352] и, ако не ради добро и право, они га кажњавају и истерују, а по некога, за веће кривице, и на робију терају. А како ће их то бирати сав народ, како ће их постављати народ и надгледати како они врше своје дужности: то не знам. А ако мисле, да то чини нека народна скупштина, она то не може чинити.
Чули сте да помињу „слободу збора и договора“, „слободу штампе“ и „самоуправу“. Састајати се и договарати можемо, хвала Богу, и данас до миле воље, и оно што мислимо можемо казати где год хоћемо, па и печатати или штампати у књиге или новине. Али људи и ту греше, као и у другим стварима. Греше прво, што много пута не знају како јесте, него говоре онако како није, те варају све, особито прост свет. Зато их после кажњавају, што лажу, клеветају и грде људе па често и самог владаоца. А то је не само неуљудно него и забрањено. Сад неки веле, да је боље не дати људима да греше, него их пустити да греше па их онда кажњавати. Зато кажу, да барем оно, што ће да штампају у књиге и новине, донесу, те да им се најпре прегледа и одобри. А ови људи неће то. Они не даду нико ништа да им прегледа, него хоће да говоре и да штампају што год хоће. Ето то вам је „слобода штампе и говора.“ А је ли то добро, погодићете и сами. Само се сетите, да је наш свет неук и прост, да је прост свет лако варати и да он верује у све што се тури у књиге, јер сматра књигу као светињу.
— Чули сте још реч „самоуправа“. Ево шта би ти људи желели. Да у селу кмета не поставља капетан, него да га бира село само. А кад им не ваља, онда село да бира другога, и тако једнако. То би била општинска самоуправа. Тако сад ови кметови или села сама да бирају капетана [353] и начелника, и то би била среска или окружна самоуправа у земљи. Ето то вам је самоуправа. А ови срезови или окрузи да бирају по неколико људи, који ће да управљају целом земљом. Ето то вам је самоуправа у земљи. А колико би то било добро за нас, то не бисмо могли унапред да проценимо. А колико се зна по другим народима, могли бисмо да кажемо овако: да народ сам не познаје добро ни људе ни послове и да би лутао; и, што је простији, то би више и лутао и дангубио око ових непрестаних избора. А ја мислим, да би се и завађао; а кад се прост свет завади, онда ништа не ваља, јер се после један другом свети и од добрих комшија и пријатеља постају крвни непријатељи...
— Ето, то хоће они људи; и сад, ако то хоћете, ви пођите за њима...“
Докле је ово Радиша говорио, сви су слушали нетремице и ниједан очију није скидао с Радише. А кад је свршио, настаде ћутање. Онда ће један рећи; „Зато ја ништа нисам разумео што су говорили!“ А други: „Ни ја вала; али сам познао, да оно није много паметно!..“ „Да нашега кмета Миљка није закметио капетан, него да га је село закметило, нико га не би вермао ни за шта!“ рече трећи. „Људи би се, господине, грдно завадили, јер би сваки хтео да има свога кмета“, рече четврти. „Каки би ми то био кмет, кад га намештају сами сељани, а не власт!“ рече пети. И тако се осу једна критика, да је мало ко шта добро и имао да каже о овој новој науци о управљању земљом и народом.
ГЛАВА ТРИНАЕСТА
ГОДИНЕ МИРНА РАДА
1. Све својим редом
Прошли су дани буре. Људи су поправили своје а Бог своје. А таласи жучне борбе између „бирокрације“ и „народа“ у земљи нису више много запљускивали мирно село Загорицу. И у школи загоричкој пошло је опет све својим редом као и пре. Радиша се опет безбрижно и искрено предао пословима на извођењу свога културног задатка. И у колико је борба у земљи између „народа“ и његове „бирокрације“ била бешња, у толико је она Радиши изгледала луђа, ништавнија и штетнија; и у толико је више он гледао, да покаже у чему је спас и у чему лежи наш прави напредак. Али, сем загоричана, тај рад његов нико више није ни чуо ни видео. А многи су „народни борци“ сматрали Радишу за „назадна“ и „ограничена“, а „власт“ је мислила, да је он „потуљени“ опозиционар и „демагог“. Ипак се за дуго није десило ништа важно, што би пореметило Радишин унутарњи мир и његов мирни рад у школи и ван ње. И Бог је давао Радиши и Даници и лепога здравља и радости у кући, те је то потпомагало и успехе у школи и ван школе. И они су се ређали један за другим, те су им заслађивали горчину, коју би осетили у чему год [355] у раду и животу своме. После друге принове дошла је и трећа, четврта и тако даље, и Радиша је постао оцем веће породице. И сад је на својој рођеној деци могао да изводи и остварује поједине васпитне принципе, које је до сад познавао више теориски. Особито га је интересовало, како ће да измири принцип природности и урођености с принципом прилагођивања и васпитања. Јер ако све оставимо природи и урођеним особинама дечјим, онда ће наш утицај бити слаб и ништаван. А ако бисмо хтели да постигнемо све и ако радимо против природе, онда би рад наш био наопак и без успеха. И нашао је: да нашега утицаја мора бити, и да он треба да буде што већи; али да је заснован на природи, да иде њеним редом и по њеним законима. Као у градини тако и у кући, као у кући тако и у школи, као у школи тако и ван ње. Све полако, од зачетака. Сејати добро семе и што никне заливати, плевити и чувати од штетних утицаја, а све ће расти и развијаће се само....
2. У школи
У загоричкој школи нису примана деца сваке године. Кад је Радиша имао IV разред, Даница је имала I, кад је овај IV разред свршио (и прешао у продужну школу), Радиша је примио II разред, а за Даницу су примљени нови у I разред. За ове две године дакле попримана су сва деца од осам година па даље. Сад би дошла на ред она мања. Али Радиша вели: нек она расту, а ми ову примљену боље да учимо. Зато идуће године он води свој II разред у III а Даница свој I у II. Ни идуће године нису примљени нови ђаци, него је Радиша свој III. превео у IV а Даница свој II у III. Тек треће године, кад су четвртаци свршили и прешли у продужну школу, Радиша [356] је примио Даничин III у IV а за Даницу су примљени новаци у I први разред. И опет су пробрани најодраслији. Тако је то ишло и даље. Зато је загоричка школа одвајала од других школа, тиме: 1) што су учитељи њени имали само по један разред, 2) што су им ђаци били одраслији, и 3) што их није било много, него само по 30. А зато су опет одвајали и успехом. Најпре се то опажало на здрављу дечјем, јер су не само деца увек била сва здрава, него је редовно и свршавало школу онолико колико их је и почело. Зато је готово цео тај број долазио и до продужне школе. Друго, добре су се стране овога малога броја ученика и негомилања разреда огледале јасно и у великој мери и у самом успеху. Наставници су могли о сваком ученику посебице да воде и наставничку и родитељску бригу и да чине све, да нико не изостане а да сваки иде напред колико може. А особито су у овој школи напредовале вештине, јер је сваки ученик у школи седео угодно и свакоме је свака грешка могла да се исправи и да му се покаже како ваља.
Опет да споменемо, да је у загоричкој школи најглавније било здравље и физички развитак у деце, па онда уљудност и пристојност или владање, па тек онда умна страна или знање и умење. А од овога двога последњега умење је стављано пре знања. Јер и шта ће му знање, питао се Радиша, ако оно не уме да се примени било у владању било у животу иначе. Зато су и Радиша и Даница пазили, да се, поред примерне чистоте вентилацијом и отвореним прозорима, кад је год лепо и топло време, стално одржава чист ваздух у учионицама као и у свима просторијама велике загоричке школе. Затим су пазили, кад је лепо време да одмори буду већи и да ученици више времена проведу у градини школској или у слободној игри. Зато су их [357] чешће изводили на игру и у поље. А лети, кад су год топли дани, ученици су се и купали и вежбали у пливању. Није заборављена ни шведска гимнастика и у пољу и у школи, кад је ваздух добар, то јест чист и топао. А мали „интернат“ је непрестано напредовао, те је у њему било све више ђака и у зиму и у посте лети, те је и то много доприносило здрављу ученичком. Здрављу је њиховом извесно доприносило много и то, што Радиша није преоптерећивао децу умним радом и дугим седењем у школи. Његови ученици ништа нису учили напамет, нити им је задавао да уче код куће. Све у школи, све очигледно и с цртежем. А цртање је центар све наставе. Зато је и цртање и писање бриљирало у Радишиној школи. А цртање им је било потребно и за ручне радове у радионици и за конструктивне радове и премеравање у школи за одрасле или у продужној школи. А код ових су продужене разне игре, и народне, и гимнастичке, и војна вежбања у реду, и с пушкама, и гађање у нишан. Поред овога, а по жељи самих ученика, узет је зими и Четвртак за њих, нарочито због радова у радионици. Они су сами опажали све више, да им ово треба и да ће од овога имати велике користи.
Новина је у овоме времену била та, што су Радиша и Даница успели, да и женска деца пођу у школу. Прво су пошле у школу једна газда Мијаилова унука и Миљкова синовица, а за тим је стигла и једна Грујина пасторка а после ње и Радишина Милена, која се имала после Милована. Њима је главно било: читање, цртање и писање, женски рад и кућење с обзиром на здравље. И Даница их је једва дочекала, да после и она има велике ученице и да преко њих све више утиче на поправку у кући сеоској, особито у одржању реда и чистоте, у кувању јела и у одевању. [358] А није заборавила да им истиче и то, колико женско срце и добра нарав може да увећа слогу и срећу домаћу, особито у задругама. Зато их је и позивала, да увек буду свакоме миле а у кући десна рука и душа целе задруге. Даница је добро знала, шта је мода учинила по варошима, и шта и данас чини све више, па је добро пазила, да у ученица својих развија укус само за домаћим израђевинама, којима се и сама приближивала, а чувала их од свега „куповнога“ и варошкога. И ово је необично много учинило, не само за здравље њихово, јер су рукотворине вунене топлије од памучних крпа куповних, него да новац, што се узме за домаће производе загоричке, остане у селу и да се употреби на друге привредне циљеве. И на саборима је милина била видети ове умне, учене и школоване младе загоричанке у чисто народноме руху, само лепше израђеном.
Градина је школска напредовала из године у годину све више. Жива ограда је израсла толико, да је потпуно заменила ону мртву, суву, од коља и врљика. Младе воћке су се непрестано доносиле, пресађивале и калемиле, а старије су већ у велико стизале на род. И поврћа је било најодабранијега и најбољега, а није изостало ни цвеће најразличније, које је највише гледала Даница с ученицама. Кошнице су испуниле онај простор између оба крила школина и Радиша је имао већ леп доходак за мед и восак. Поред „ђерзонке“ први је набавио и машину за истресање меда из саћа, и истресао је мед, да деца виде, а саће је враћао у кошницу. Измислио је и једну ђерзонку с једном страном од стакла, те да и деца и људи виде, како челе раде. А меда је било и за кућу Радишину, и за ђаке његове у „интернату“ особито у посте, и за продају. И живинарник је напредовао, и Радиша [359] је већ имао доста и јаја и пилића, и то најбоље врсте. Радиша је набавио и једну краву полушвајцарске расе, која је давала по 5 — 6 литара млека дневно, те су тако имали доста и млека, и сира и кајмака, а сурутку су киселили и пили место киселе воде. Због краве је набавио и детелине и посејао је у једном крају градине, и ако је било доста паше.
3. Ван школе
И ван школе напредовало је све. Нарочито је развијано калемарство и воћарство, јер је Радиша видео, да је Загорица душу дала за воће, само што загоричани нису умели да калеме. Зато је гледао, да свакога ученика обучи овој вештини и да свакоме даје из градине гранчице за калемљење. Још нешто више; да би се што пре и што више раширило све благородно или питомо воће у овоме селу, Радиша је увео један необично леп обичај: да једнога празника, или другога којега дана, са свима ученицима походи кућу једнога од својих ученика и да му том приликом сваки за спомен засади или накалеми — како је кад чему време — по једну воћку, а други пут код другога, трећега и тако даље. Тако, ако је стигао да за годину обиђе све ученике, онда је код свих само те године накалемљено или засађено 30x 30 = 900 воћака. А додајте сваке по толико, па ћете видети, колико их је било само од ових похода за пет, шест и десетак година. Међутим, Радишини су ђаци и сами калемили на све могуће начине, и сваки се грабио ко ће бољу калемгранчицу из школске градине да узме или калемљену садницу да однесе. А Радиша је градину школску сматрао као расадник за околину и давао је и одраслима, ако је који што потражио, а камо ли ученицима својим. Милина је [360] било видети, како су се загорички ђаци грабили, да очувају семе од какве боље воћке и да га посеју на какво боље место и да нађу лепшу младицу дивљаку у шуми и пресаде је у своју градину, и да је, кад се прими, накалеме. Зато је сваки имао по неколико ископаних рупа, да би биле готове кад донесе коју дивљаку. Радиша је набављао и књижевност по овоме, те је оне на нашем језику давао на читање и ученицима својим, особито онима у продужној школи. И кроз кратко време почело је да понестаје крнтија и дивљака у Загорици и да се оне замењују новима, питомијим и бољим. И све што је могло родити у Загорици преносило се из градине школске у село, и оно је почело да осећа благодети овакога Радишинога рада не само у лето и у јесен него још више преко зиме, а највише у посте. А у вези с овим у Загорици се развијало и једно друго добро. Радиша је и пре негде читао, да што народ где више воћа једе, то мање пића пије. А сада се и сам уверио о томе. Загоричани, истина, и пре нису много претеривали у томе, али је сада још ређи случај био, да ко много пије или да се опије. Несумњиво је, да је овоме много доприносило и то, што је и Радиша свуда говорио против пића и сам показивао примером, како људи треба да се уздржавају.
Уз већу производњу воћа Радиша се старао да што више развије и вештину о томе, како се оно бере, чува за зиму и продаје. И на оближње пијаце чаршиске најпре је из Загорице почело да долази воће брано руком и лепо паковано у котарице, које се лако могу носити. А кроз кратко време па је у свој околини овладало уверење, да је загоричко воће најбоље, па је зато и плаћано најбоље. И ето зашто је Радиши и његовим ученицима требало плетарство. А чудо је, [361] да загоричани нису знали ни за пекмез а камо ли за суве шљиве из сушнице! И Даничина је мајка прва скувала три бакрача пекмеза себи, један Миљковој Станики, један газда Мијаиловој домаћици и један Грујиној Станојки. А Радиша је код школе са својим ученицима импровизовао и једну малу сушницу, где су после сви доносили и сушили, најпре за себе а после и за продају. Тако су и загоричке суве шљиве најпре дошле на пијацу чаршиску.
Упоредно с воћарством Радиша је желео да се шири и пчеларство. И њега је до душе било у Загорици прилично, али је било веома примитивно. Зато је Радиша желео и да га умножи и да га модеризира, усаврши, поправи. Зато је у радионици школској, у столарству, прва већа направа била ђерзонка. Ученици су после, особито они већи, правили за себе, а неки су изишли и прави мајстори у овоме. Радиша је овима ишао на руку, те су набавили и потребан алат за себе и продужили израђивање и за себе и за друге. Уз ово се све више одомаћивала и машина за истресање меда, те да се чела не „бије“ и да јој се саће не квари. Тако је и загорички мед почео да одваја на околним пијацама чаршиским, а свака га је кућа у Загорици имала до миле воље. У овом је и Даница узела удела, те је преко својих познаница и ученица много учинила, да то буде више занимање сеоскога женскиња, и објашњивала им је све користи од меда и чела и како се оне негују. О, колико је сад и она осећала, да јој треба много више од онога што је у школи учила. И често би рекла: па ми у школи ништа нисмо ни училе!... Зато је и она гледала, да ту празнину код себе, у спреми својој, надокнади што пре и што више.
[362]„Културу чини рад. Цивилизација се оснива на раду. Зато је рад главно. Знање само потпомаже рад и умешност у њему. Наука је од мање вредности, а умешност и вештине су од веће. Оне примењују науку у животу људском, зато су и корисније. Моји ученици могу знати све науке и сву филозофију, па опет у кући да им остане онако како је било и да живе онако како су и до сад живели. А ја нећу тако. Ја ћу да им поправљам и усавршавам тај живот, а то не могу постићи самим „знањем“ него умењем и радом. Ваља да се навикавају на рад и да умеју боље да раде. А то наша школа данас не чини. Она се задовољава чистим интелектуализмом или филозофирањем и брбљањем; а рада нема. „Чујем клепет млина, а брашна нема“ — Зато ја нећу тако. Ја ћу моје да учим да раде...“ Тако је мислио Радиша и тако је и радио заједно са својом Даницом. Он је учио раду мушкарце а она женске. Радиши је центар био радионица а Даници школа и кућа. Од хартије Радишини су ђаци дошли до даске и свега што може од ње да се скроји и направи, а од конца до прута и свега што од њега може да се исплете. И код малих је ударена основа, а тек код великих ђака (у продужној школи) ова се основа разгранавала дотле, да је надмашивала наше примитивне занате те врсте по варошима. А кад су свршили и продужну, они су се одавали овим пословима још више. А ти су послови не само плели котарице за воће и градили кошнице за пчеле, него су преображавали и кућу сеоску. Они су измењивали намештај домаћи: место сниске совре изградили су столове и место троножних столица високе четвороножне с наслоном и усправили чељад, изградили постеље (кревете) и подигли и велике и мале са земље, изградили лепе кашике, [363] сланике, вретена, кудеље или преслице, разбоје, кола и саонице, па почели сами да граде и сама врата и прозоре а доцније да кроје и кровове на кућама и разним зградама. И све то млади загоричани почињу да граде боље, тачније и лепше од оних простих, често неписмених мајстора по варошима. А Даничине су ученице уносиле новине и поправке у ношњи и оделу особито у кроју, у шивењу и плетењу. А већ домаћа економија је обухватала и готовљење јела, што су ученице све практички имале и да виде у кујни њеној и школској, где су и саме радиле. Оне су доцније биле прихватиле сав рад у „интернату“ и радиле све као код своје куће. Ту су се училе и чистоти уопште а нарочито како се судови перу и држе у реду. Одавде су ове мале реформаторке понеле ову своју „науку“ и у кућу своју. Тако се поступно и упоредно поправљало и усавршавало све. А да је у овоме било и тегоба, и да је по који старац рекао, како су они онако радили још од памтивека па им је било добро, а по која баба рекла и по коју ружну за „учитеља“ и „учитељку“, то се и по себи разуме.
До доласка Радишина нико у Загорици не знађаше откуд свила и „на чем она расте“. А знали су за свилене конце и како су они јаки. Зато Радиша засади у школској градини и неколико белих дудова. А кад они израстоше доста велики, он поручи мало семена од свилених буба и у једној соби поче да их храни. Деца су се чудила шта је то, и што ће господину ове гусенице те их храни. Падало им је у очи и да их храни све лишћем с дуда. Али кад „гусенице“ порастоше колико велики прст, па се замоташе у чаурице, она се зачудише. А кад после неколико недеља из ових чаурака изиђоше лептири, [364] чуђењу њихову не беше краја. И лептири снеше јаја за идућу годину. Сад Радиша показа, како се јаја чувају преко зиме и шта може да се добије од чаура. И дивљењу њином опет не беше краја. Одмах потражише семена од дуда, које беше Радиша сачувао, и однеше кући да и они посеју. Том приликом казао им је и како се то чини и кад ће моћи да хране бубе. Но Радиша је већ имао читаву леју младица произведених из семена, те је свакоме могао да да по неколико. И то је учинило, да су одмах идуће године сви могли да отхране по неколико. Тако су очигледно могли да виде и „метаморфозу“ инсеката и откуда се добива свила. Остало је још и да је добију, али је за то требала већа количина. Но по времену дошао је ред и на то, и загоричанке су прве почеле да шију свиленим концем и да у платно умећу по који ред и свилене потке. Зато је и платно њино било на бољој цени. А још доцније Радиша нађе и купаца, те свила поче и да се продаје и да за њу загоричанке добијају лепе паре. Сад није било ни потребно говорити о вредности свилених буба, него само о томе, како се оне боље негују. А Радиша се и овде постарао, те набавио оно мало књига, што има у нас о томе, и пружио их ученицима особито ученицама на читање.
Радишина је крава дуго била предмет разговора у селу и људи су се питали: зашто и њихове краве не дају толико млека. А кад су видели, да је то до соја или пасмине, они су и сами почели да набављају боље врсте и да их боље гледају особито зими. Тако је она била повод, да се у Загорици и о стоци боље мисли.
Грађење цигле и црепа и печење креча продужило се и даље. Ово је било узрок, да се и путови боље оправе. Јер се све то почело вући [365] не само по Загорици него и но околним селима. Један од оних првих великих ученика Радишиних отворио је и стружницу у најближој планини, те јевтино снабдева све село с летвама и даскама, те сад људи и зграде покривају црепом. Цигле су и јевтине и добре, те људи и кошаре за стоку зими почињу зидати. И ходнике и „куће“ или кујне а негде и собе готово је сваки домаћин подигао или патосао циглом. А кречем су почели и дебла у воћака да крече, те се беле као мраморни стубови. Преко градине и ученика својих Радиша је увео и ланац у воћњак, те су засађене правилно, у реду и на подједнаком растојању, да се и томе чуде и старији људи и околна села. А утицај геометрије почео се опажати и на имањима, јер је свако тежило да заузме правилну четвороугаону форму.
Крсманова кућа у селу није била последња. За њом је дошла Миладинова, на Јоксимова и тако даље, све боља од боље и с неким додацима. И после неколико година од ових се првих почетака готово на сваком брегу, на свакој страни и у свакој дубрави видела по једна од ових новина, где се бели усред воћњака. С овим је почела да се развија и каменарска индустрија. Кречари су сваки бољи камен тесали и чували за прагове пред кућама. А кад се врати из војске Милун Стеванов, онда се израда и употреба камена разви још више. У то доба Французи су градили нашу железницу, и он је видео, како Талијани дељу камен за мостове као да је од сира, и мостове граде као саливене. Разгледао је и алат њихов и одмах смислио, да то није тешко набавити и за нас. Стеван је био међу пионирима, те је и ту по нешто од тога алата имао да види, и све што је најпотребније он је побележио и после наручио. Сад се почеше свуда [366] не само ударати прагови на кућама него и „цокле“ од тесана камена, па и зидати чесме по селу, и, нећете ми веровати, да је Милун помоћу Миљковом конструисао и камени мост на свод на најглавнијем прелазу преко реке више суднице. Он истина није био велики, али је тако лепо склопљен од тесаног камена, да је као саливен и да га ни највећа вода није могла покварити. И свет је говорио: „Браво, Милуне!“ и дело његово прозва по имену његовом „Милунов Мост“, који у овом селу и данас постоји, на славу творца свога и села одакле је. Милун је и данас жив, а дело његово остаће и по смрти његовој, те да слави име његово. И оно ће се помињати „докле тече сунца и месеца“ и докле буде Загорице; јер „од камена ником ни камена“...
И ако је у Загорици било још доста шуме и забрана, опет је Радиша предвиђао, да ће је с умножавањем становништва и безразложним сечењем и трошењем ускоро понестати; па је зато желео, да одомаћи једно дрво, које се најбрже подиже, које је добро и за грађу и за огрев, а може да послужи и као жива ограда, и које зову „дрво будућности“, јер расте на свакој земљи и потискује све остало дрвеће. То је багрем, чији је и цвет леп, мирисан и пун меда. И донео га је и расадио у градини школској, а одатле почео да даје и ученицима својим. И кроз десетак година код сваке је куће био барем по један багрем, а негде и читав низ, особито са северне стране, да служи као заклон, или на каменитом земљишту, где се друго дрвеће тешко прима. Неки су после покушали, да од њега подижу и живу ограду. А главно је, да је и то било новина, које у других села није било. И та је новина збиља допринела, да се у овом селу умањи сеча шума и успори упропашћивање њихово. Уз ово [367] Радиша је сваком приликом објашњавао и одраслим загоричанима и ученицима својим, да шуме задржавају и кишну и снежну воду и спуштају је у подземне подруме, одакле она после по долинама и низинама извире, те поји свет и околину и одржава влагу и онда, кад је највећа суша, те тако оне чувају и од суше и од поплава, које са страна и стрмени односе родну земљу, а равнице затрпавају. Зато нарочито висови или врхови брда и јаче стрмени ваља да остану под шумом; а ако нису, да им се она подигне. Баш у близини школе беше једно голо брдо, на којем не беше ни њива, ни ливада, ни забрана, него само са северне стране нешто мало жалосних остатака од некадање лепе шуме. И по пресахнулим изворима на подножју његовом Радиша је познао, да је ту некад била шума па је нестало. Оно, што је од људи остало, уништиле су козе. Зато Радиша намисли, да учини један велики оглед. Једном приликом запита Миљка, чије је то брдо. Миљко му као обично одговори: „Свачије и ничије, господине; општинско“. Радишу ово обрадова па стаде објашњавати Миљку, шта би било кад би се оно пошумило и како би га за то требало само заградити. Рече му, да би и он с ђацима после учинио што треба, само да што пре израсте шума. Миљко не могаде ово сам, него изнесе пред одбор, и он већином гласова реши, да се Чука огради и забрани. То се доиста и изврши, а Радиша је после настојавао, да се то и одржи и са својим се ученицима чешће пео на Чуку, обилазио заграду, поправљао је и појачавао багремом, а по вису и странама разривао попречне бразде и у њих сејао жир и свакојако семење од шумскога дрвећа а по највише од багрема. И већ прве године земљиште се покрило зеленилом. Друге и треће године многи су хтели да косе или да пусте стоку [368] да пасе, али им се то није допустило. Није прошло ни још других три четири године, а брдо је изгледало као кита цвећа и, гле чуда, по подножју његову „оживеше“ извори, који су били пресушили и из њих поче тећи вода и усред лета, кад је највећа суша! И што је горе више расла шума, то су и ови извори били све јачи и бујнији. Сад је све село видело, да вода у изворима зависи од шуме на брду; а није што их је неко „запоганио“. Радиша је сад успео, да се то прогласи за општинско, и да нико не сме ту ништа сећи без одобрења кметова. А кмет за дуго није допуштао ни прут одатле да се одсече, те се шума подизала све већа.
Једанпут рече Радиша Миљку: „Миљко, Данас ништа без новца. Ти си видео и кад смо градили школу колико смо се мучили; и да није било опет готовине општинске, ко зна како бисмо прошли! И овим људима што граде нове куће треба више новаца но што они имају, па се муче и често зајме од оних у чаршији под скуп интерес. И нико ништа веће не може подићи с готовим парама, него се мора задужити па после по мало да отплаћује. За тај новац право је по нешто мало и да плаћа кирије, што се служи њиме. Али није право да га глобе. Ономад је наш сиромах Павле, коме је курјак удавио вола, а у кући имао два гроба за годину, отишао у чаршију и потражио од газда Наума пет дуката да купи вола, а овај му тражио „цванцик“ на сваки дукат на месец, а то је страшно. Ваља учинити некако, да људи у невољи, или кад им треба за какву већу грађевину или куповину, могу наћи новаца лако и с малим интересом; а то не би било тешко учинити. У људи има пара, само су оне растурене и леже им бесплодне, не доносећи вајде никоме, ни ономе чије су, ни ономе [369] коме требају. Зато би тај новац некако ваљало покупити на једно место, па коме треба, да зна где ће их наћи, а да се утврди, и колико ће ови плаћати за послугу, и колико ће они добивати за свој новац. Зато како би било, да говоримо људима о томе па да видимо шта ће рећи...“ И Миљко одмах пристаде на ово. Ресултат овога био је тај, да је после краткога времена Миљко сазвао све виђеније људе свога села на договор; и договорили се, да новац прима, чува и даје Миљко с Радишом и да дужници плаћају десет на сто, а сопственицима да се даје само пет на сто; а остатак да се чува, па ће после видети за шта ће га потрошити, или, може бити, да ће купити неку пољопривредну машину, којом ће се сви служити. И сад се тек могло видети колико новца има у Загорици по пајантама, таванима и ковчезима женским! За неколико дана у судници је била велика сума и људи су стали мислити, ко ће шта да гради и за шта ће да узме. После кратког времена дође један домаћин из села па запита, може ли суд сад да му набави један плуг, па ће му он после отплаћивати? И „суд“ пристаде на то, набави му плуг, који је био други у Загорици и бољи од онога првога, што га је газда Мијаило био набавио још пре три године. За овим дође и други, и трећи, и тако даље. Тако један набави машину за вејање жита, други опет круњач, трећи краву још бољега соја од Радишине, четврти некаку енглеску свињу итд. Тако загоричка штедионица поста ускоро нека мала банка не само за јевтину позајмицу новаца него и за набавку пољопривредних машина.
Ускоро па се загоричани прочуше као највреднији, најпредузимљивији и најсигурнији људи, и околна села почеше на њих да се угледају па по мало и да им завиде; јер на пијацама околним [370] све њихово беше боље. А сад Загорица одвајаше и тиме, што у њој не беше сиромаха, да иду у чаршију да траже новац на зајам и да задужују своја имања, него су га имали код своје куће и у својој заједничкој штедионици. Али околни сељани с уздахом говораху: „Е, али ми немамо учитеља Радишу и кмета Миљка!“ А по неки би још додао: „А наш учитељ иде по селима и уписује људе у партију!..“
4. Шири поглед
Јачајући и подижући овако своје село привредно, умно и морално, Радиша није заборавио, да сваком приликом и својим ученицима и својим сељанима шири поглед на народ свој и свет још више. Задругу, говорио им је он, чини чељад у кући, општину чине поједине куће или задруге у селу, а сва села, све задруге у земљи, све општине, чине народ или државу. А ви ћете знати, да што је чељад вреднија, то је и задруга напреднија, што су задруге напредније, то је и село и општина имућнија и јача. Тако вам је и с народом и државом. Она је држава јача, у којој је сав народ јачи, имућнији, паметнији и вреднији. Зато ако хоћемо да јачамо своју државу, ми морамо почети од себе. Поправи, ојачај и унапреди себе па си поправио, ојачао и унапредио и народ свој, државу своју. А ко може још и другом да помогне, он чини још више. А помоћи може само онај, који је јачи, који више има и снаге, и имања, и памети. Зато нам је дужност, да почињемо од себе па да идемо даље, што даље можемо, не само на сав српски народ, који говори као ми, и на све хришћане, који се моле Богу као ми, него и на све људе. Ни Циганин, ни Турчин, нити икоја друга вера не треба да заплаче на нас на правди Бога. Јер је Бог рекао, [371] да смо сви ми деца његова и браћа међу собом, и сви имају право и воле да живе. Само има много непросвећених, пакосних и злих и људи и народа, који нам не желе добра; и од њих морамо да се чувамо. Зато сваку поправку код себе сматрајте за поправку и народа свога; а ако могнете и још кога да поправите, да га поучите и да му помогнете, да и он ојача, било умом, или снагом, или имањем, онда сте учинили још више. А прави људи пазе и животиње, не само зато, што су им корисне, него и зато, што и оне имају душу...
Зато им је често причао о домаћину, који мора да води бригу о свој чељади, те да свакоме добро буде, о кмету, који суди свима и ради оно што треба свима у селу, и о владаоцу, који се брине за све, који брине о целој земљи и преко својих чиновника управља целим народом и његовом државом. По томе је, вели, држава наша заједничка кућа, наша велика задруга, у којој је владалац домаћин а ми чељад његова. И, благо оној задрузи, где домаћин води више бриге о својој задрузи и где чељад више слуша домаћина!
— Реакционар, назадњак! узвикнуо је један носилац нових идеја политичких, кад је чуо за ово учење Радишино, и додао је важно и ауторитативно: — Владалац ваља да слуша народ, а домаћин чељад своју!... И, мало по мало, па се ово „реакционарство“ Радишино прочује и до партиског окружног одбора, те овај, у листи осталих премештаја и постављења у округу, предложи и Радишу за премештај из овога округа; а на његово место би предложен „млађи човек“, који ће „затуцане“ загоричане да преведе у „народну партију“. И само је пуки случај хтео, да је сада на столици министра просвета седео човек, који је једне године био Радиши изасланик, те је знао његов рад и — није га преместио....
ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА
ПОСЛЕ ТРИДЕСЕТ ГОДИНА
1. Кућа Радишина.
Пролазиле су године. Прошла је младост. Прошло је пролеће и лето и настала јесен живота Радишина. Неуморан труд и истрајан и промишљен рад његов и добре другарице његове донео је рода обилна на све стране. Бог је прво благословио дом њихов, те су имали читаву огрлицу срећнога порода свога. Ту беше већ момака за женидбу и девојака за удају. А Милован је већ свршио Учитељску Школу и одавно има своју кућу. И Милена се удала за једнога богослова и сад је млада попадија. И Данина мајка, овај добри анђео дома њихова, још је жива и забаља се с најмлађим унучићима и малим Даниним ученицама. Даница пуни пету десетицу, а Радиша је одавно узео шесту. И још раде неуморно и предано као у трећој. Само им је ход спорији, достојанственији, као да би хтео да каже оно узвишено унутарње задовољство, које долази од савесно извршене дужности. И куд год прођу све им се склања с пута, као да иде светитељ или светитељка.
И Груја и Станојка су још живи и здрави, као стари „вамилијаз“ и „вамилијаскиња“. И њина је најстарија Вида, пасторка Грујина, по свршетку [373] основне школе у Загорици послана у Београд у Вишу Женску Школу, те је свршила за учитељицу и добила место негде тамо у Хајдук-Вељковој Крајини, и Станојка чисто не може да верује, да је њена ћерка учитељица. А кад се тога сети, она се сети и свога првога друга, оца Видина, и пожали што и он није жив, да се заједно радују. Али се онда сети садашњице па помисли: да се нисам удала за Грују и дошла до школе, ко зна да ли би моја Вида и сама умела да чита, а камо ли и другога да учи!.. И онда призове сву децу, и свако прегледа, намести му хаљинице, да му боље стоје и пољуби га.
Да вам испричам како је школована Вида — знам, да ћете волети. Казао сам већ, да је она била међу првим ученицама Даничиним. А кад је свршила основну школу, онда сви рекоше: штета, да дете остане овако, кад воли да учи! Онда Радиша и Даница стану говорити Груји и Станојки, да је даду да иде с Миленом њином у Београд, да и она учи за учитељицу. Груја и Станојка се из почетка стадоше чудити, да и њина ћерка може да буде учитељица; али што су више о томе мислили и слушали од Радише и Данице, све су се више склањали на то, да је даду и да јој шиљу сву заслугу своју. Али она не беше довољна. Онда ствар дође до Миљка. Миљко изнесе ту ствар у седници општинскога суда и запита: би ли и ми могли штогод дати, па нек иде. И сви одговорише у глас: „Да дамо; нек иде; то је наше дете! Покојни Вељко је погинуо као јунак за све нас. И право је и севап је, да му дете помогнемо!...“ И сви дадоше колико који могаде и рекоше да ће скупити још. И тако с Миленом оде и Вида. И од сад су редовно скупљали свакога месеца „за оно, веле, наше дете“, и скупљали често по толико, да је [374] Груја мало имао и да додаје. Тако је Вида постала „питомица“ села Загорице и тако је и свршила за учитељицу заједно с Радишином Миленом.
Стан је Радишин данас пун и постеља и другога намештаја; и ту је веома мало куповнога, него је све урадила Радишина и Даничина рука. Ту је и богата књижница Радишина, пуна педагошких, пољопривредних, хигијенских и лекарских списа и новина. И управо за ових тридесет и неколико година ништа ново у овим областима није ни изишло а да га Радиша није набавио, прочитао и применио. Ту су и разноврсни радови и Радишини и Даничини. И кад њих двоје погледају ову пуноћу, не могу да верују, да су све то они створили, они урадили. Зато би чешће рекли, да је то урадило време... Кућа је пуна и одела и свега што треба за јело, па Бога ми није ни без мало „белих пара за црне дане“; и оне су у загоричкој штедионици. Ту је и меда и свакојака воћа, и сува и сирова, најблагороднијега, до миле воље. Само у подруму Радишином није било места за вино и ракију, него је тек по које стакло чувао за госте и за — лек. Зато му је и у кући било све чило, ведро и весело.
Али је нада све у Радишиној кући највише било лепа здравља и љубави једнога према другоме. Све је ту било природно, просто и весело; а ничега извештаченога, усиљенога и намештенога. Зато су и деца њихова била не само здрава и вредна него и пуна духа и нечега што је освајало све...
2. Школа Радишина
За тридесет година и школа се Радишина прилично изменила. Око ње се дигла читава шума [375] од разнога дрвећа, траве и цвећа, а све је ово било тако на свом месту, да ни стопе није било празнога земљишта, да на њему није било ничега, макар шљунка за стазу, тако, да је цело двориште изгледало као неки модерни парк с пространом вилом у средини, а градина као најуређенији европски расадник. И унутрашњост школина је сад много другојача. По ходницима су повешане слике и цртежи све самих радова ђачких с именом њиним за свих минулих тридесет година, а учионице нису више обично окречене, него је за таван умешано мало плаве боје, да је као небо, а за зидове мало сиве, те да не блешти много; а доле за скоро метар висине обојени су зидови још затвореније, али не црно. Завесе су биле небојене, пепељаве, од платна изаткана у Загорици, а направљене тако, да стоје доле, а не горе, и да се не спуштају озго на ниже, него да се дижу оздо навише. И тако су Радиша и Даница увек могли да се заклоне од доње светлости, која долази косо и највише шкоди виду, а да оставе ону горе, која је најбоља за осветљење. Дабогме да су се овоме чудили и околни учитељи а камо ли други људи.
И намештај је у учионицама изгледао другојачи. Најпре су падале у очи нове клупе, обојене свуд црно а озго зелено. Оне су изгледале нове и ако нису биле нове. Радиша је одавно конструисао једну нову клупу, најзгоднију за седење и рад и најпростију за грађење, па је после поступно све старе или заменио сасвим новима или поправио. Те су клупе биле потпуно према дечјем узрасту, и кад дете седи у клупи, ноге су му одигнуте од пода и стоје на једној пречаги, а даска за писање стоји у висини средине груди а далеко само 20—25 сантиметара од њих, а широка је 30 сантиметара, с малим нагнућем [376] напред а удубљењем горе; и све су биле по 2 метра дугачке, тако да по четворица седе у свакој и раде слободно. Клупе су стајале у два реда по четири, а пред њима се уздизао учитељев сто на јаком постаменту високом читаву стопу а широком по два метра унакрст. И то је Радишин рукотвор. Табла је била она стара, али марљиво пребојена црно, и опет с једне стране без икаквих линија а с друге шпартана по правилима нашега писања, без попречних линија, за које није осећао никаку потребу. О табли је било обешено једно сандуче за сунђер или крпу а друго с десне стране мање за креду. У углу једноме стајао је орман од једре растовине, који је Радиша сам направио, да би ученици његови видели, шта може и у њином селу да се направи, кад се уме и има алата. То је била остава књига и писаћег прибора. У другом орману била је ђачка књижница. Ту су биле све књижице за децу и омладину на нашем језику и сви дечји листови за све минуле године, укоричене у школској радионици. Ниједне књиге за децу и популарне за народ и одраслију децу Радиша није пропустио а да није набавио барем по неколико комада за ову дечју књижницу; и тако је саставио најпотпунију збирку, из које су редовно деца узимала на читање, особито о већим празницима, а после и они, који су излазили из школе. На орману је била права руска рачунаљка с гвозденим рамом и шипкама са завртњем на крају, опет направљеном у Загорици, у радионици школској а помоћу сеоскога ковача Ђурђа. По зидовима су били географски цртежи школе загоричке с околином, слива реке загоричке, сливова других река у околини и најпосле у целој отаџбини нашој, и то све опет ђачки радови. А само је о зиду висила купљена карта Балканскога Полуострва [377] у боји и на столу Радишином стајао је глобус као слика целе наше Земље. О другом зиду у школи Радиша је изложио и слике од разних пољопривредних алата, бољега соја говеди и коња, живине и већих грађевина у свету. А на трећем зиду стајале су историске слике, до којих је Радиша могао да дође. Таква је иста готово била и Даничина учионица, само с мање слика по зидовима. А свуда је била примерна чистота, без трунке прашине.
Ученици загоричке школе били су увек ошишани, очешљани, умивени и чисто обучени као да ће на сабор; и већ је било у овом селу прешло у пословицу: „уљуђен као ђак.“ У „интернат“ су прешли готово сви, и више не носе у торбама својим поред књига и хлеб, лук, сир, сланину итд. нити се они даљни у пролеће и у јесен даве по рекама ни у зиму муче по зими и снегу. А у школи имају све боље него код куће: и собу и храну, и постељу, па и забаву. У другим школама ђаци беже из школе кући, а у загоричкој школи ђаци беже од куће школи. Њих мами и разумљива и корисна наука у школи, а камо ли радионица, у којој сваки има по који започет рад, па једва чека да га доврши и да се њиме похвали. Цео дух је њихов упућен на мишљење, домишљање и утакмицу у свему што се може знати и умети; а све као у забави и весело радујући се и своме и туђем успеху. И ево доказа, да је у здравом телу и душа не само здрава него и жива, будна, примљива, досетљива, весела и мила...
Радионица је попуњена сасвим. За све врсте ручних радова набављен је сав алат, најновији и најсавршенији, и радионица је заузела скоро цео други стан, и пространа загоричка школа већ постаје тескобна и недовољна. А ученици њени све [378] су више осећали, да у радионици њеној имају не само пријатне забаве него и корисне науке, која им, чинило им се, треба за живот више и од саме писмености. Јер су толики већ у овоме селу више видели вајде од радионице него од књиге.
И градина је школска пуна као око и најбољи парк и најбогатији расадник свега што је најбоље и најпитомије. Жива је ограда велика и одавно је заменила мртву и она, лепо однегована, сведочи најпоузданије, како је она од оне лепша и трајнија, вечита, и како се њоме може уштедети много дрвета. Воћке су се све дивотно разгранале, а лепо однеговане изгледају као да су руком скројене и понамештане. А повртњак и цвећарник и да не помињемо. Иза воћњака је најновија принова: шума. Пре десетак година Радиша је измолио још једно парче земље до воћњака за школу и ту је хтео да донесе и пресади свако дрво шумско што расте у околини, те да и људи и деца виде какво је које; и што је тражио, то је и добио. Одмах обележи докле је Радиша желео, јер је и ово било испуст и „ничије“, то јест општинско, и ограде га опкопом а за тим багремом па и ово прекопају, отребе од камења, поправе земљу и отпочну засађивање најлепшим младицама, како су коју где нашли, а све у пристојном растојању. И тако се и тамо сад подиже читава млада шума, у којој се може наћи и видети готово свако дрво, које расте у нашој земљи. Ту су већ и тице почеле да праве гнезда а Радиша марљиво настојава, да им се у томе не смета него још и помаже. И Радиша је своје летње јутарње часове сад најрадије проводио овде, налазећи увек да нешто поправи, доправи и допуни.
3. Село Радишино
Успех се Радишина рада не види толико у школи колико у селу његовом; јер школа и јесте зарад села. Радишини мали ученици постајали су велики, а од ових људи и домаћини, а Даничине ученице жене, мајке и домаћице. И колико су мали напредовали у школи, толико су ови велики чинили за напредак свој и за напредак села. И без ових великих Радиша извесно не би развио ни саму писменост у свеме селу а камо ли што више. Зато је Радиша не само редовно од малих ђака градио велике, и учио их још по 3 — 4 године после, него је стално одржавао везу с њима и по свршетку школе, особито због набавке семења разнога, алата, машина и књига пољопривредних и иначе поучних. И коме је год што у селу требало, он је долазио Радиши и питао га за савет. А Радиша не само да је свакоме радо давао савета, него им је увек и написао све што они нису умели и могли, или је сам поручио, као за себе или школу, па после њима предавао.
Циглари, црепари, кречари и зидари, који су онако огроман труд и сјајан успех показали при грађењу школе загоричке, нису ни престајали са својим послом, него су га још усавршавали и повећавали, а поред њих дошли су још и млађи. Они су не само лиферовали потребну количину цигала, црепа и креча своме селу, него су и продавали околним селима и носили у вароши. А „мајстори“ су већ почели да иду и у друга села, место „Бугара“, и лепше су зидали од ових. Доцније је неки Ђурђе отишао у чаршију те изучио ковачки занат и дошао у своје село, те подигао ковачницу баш до саме суднице, а после се и оженио и ту кућу направио. И ово је био велики добитак за село. Јер више не само што [380] нису морали да иду у варош да оштре, клепљу и наде секире и друге алате, него су и све ново што им је требало од гвожђа поручивали код свог ковача Ђурђа. И сад су се очигледно уверили сви, да ковач може бити и Србин, а не само Циганин и Шваба... Ђурђе је научио и бакарне судове да калајише, те загоричани ни за то нису морали да иду у варош, нити да трпе некалајисане судове и да се њима трују.
Школска је радионица спремила и добре плетаре, али је много важније, што се из ње и преко ње развио прави столарски занат у Загорици. Од њих су неки и алат набавили, и не само да себи граде извесне домаће потребе, него граде и по селу врата и прозоре и под, где год ко зида нову кућу или коју другу зграду. Ту сад има и колара и качара — све с новијим и бољим алатом, а један је почео заједно с ковачем Ђурђем да гради и ђерзонке, машине за цеђење меда и за вејање жита и ормане, столове и столице, а један је неколиким школама израдио и нове клупе по угледу на Радишине.
И каменарска је „индустрија“ учинила велики напредак. Не само да су људи свуда копали и разбијали камење, гледајући где има добра кречњака за креч и белутка или гранита за зидање или прагове, него је тако један наишао у сеоској планини на најлепши бели мрамор, од којега су почели и споменике да праве. А највише је овај мајдан послужио кад је село зидало цркву. У селу је већ неколико мостова зиданих неколико главних улица, где су се људи давили у блату, калдрмисано, а свака је скоро кућа имала камене прагове, двориште пред кућом и путању од капије до куће попођене каменом, као код школе старе и нове, чистаљке пред вратима и простираче унутра, колица за ђубре и мешање земље као и решетку за поливање.
[381]У селу је већ већа половина зиданих кућа покривених црепом, и све се оне беле а озго црвене као цркве. Неки су чак, по угледу на варошке куће, подигли и горњи бој, те им куће личе на пограничне карауле или на модерне железничке станице, само што су биле окречене. А поред њих се виђа често и по која друга зграда зидана и покривена црепом. Негде је опет на старој кући дозидана соба, али је свуда с плафоном, са стакленим прозорима и с подом барем од цигала, а нигде од блата и земље. Око кућа је у већини случајева жива ограда од гледичије или бодљикавога багрена, као око школе њихове. Дворишта су већином очишћена и корова у њима нема, а ђубре је на једном месту и у рупи, да се не растура, и засађена су поврћем и цвећем, а за живину као и за стоку су одређена нарочита места угођена за њу. По дворишту је распоређено свакојако дрвеће тако, да веће брани од ветрова, а не заклања од сунца. Свака кућа има пуно живине, те отуда и јаја, и доста стоке, те отуда изобиља и млека, сира и кајмака; и ретка је кућа, која није набавила барем по једну од оних млечних крава, као што је била Радишина, и који није почео да сеје детелину. А готово су сви набавили боље плугове, који дубље ору, те отуда сви и више жита добивају. Поред куће у присојној страни сваки домаћин има велики воћњак, у којем има свакојака и најлепша воћа; и воће нико више не тресе и не млати него бере рукама и с кесицом и ножицама на мотци. Свака кућа има најмање по десетак кошница а нека и по 30—40, и већ су ретке старе вршкаре олепљене балегом, него су све сандучаре назване „ђерзонке“, по славноме проналазачу њихову попу Ђерзону; и мало која кућа да нема обртушку за истресање меда. Исто тако ретко која кућа да нема белога дуда и места за храњење свелених буба у пролеће.
[382]Путеви су у целом селу оправљени, а местимице и подзидани и насути, да вам је милина проћи њима и у пролеће а камо ли у лето и у јесен; и ту је имао посла и ковач Ђурђе као и они што ваде и тешу камен. Сваки је домаћин сад имао кола и то већином окована, а неколицина су и кочије набавили и почели да прежу коње. А ово је учинило, да су се почели поправљати и путови ван Загорице.
Одело је у Загорици још непрестано чисто народно и у људи, и у жена, и девојака. Све израђује рука жена и девојака загоричких од конопље, лана и вуне. Зато је оно и трајно и топло, а Радиша и Даница су унели и мало новина и поправака у њега, особито у кроју, те оно одваја од одела у осталих села. Само је купован фес, који се пере кад се испрља и који се лети замењује шеширима, који се сад плету у самоме селу па се и на пијацу износе, каиши за опанке и опасаче и шамије за жене. Зато је Загорица пуна новца, јер прима много а троши мало.
И намештај је у великој већини кућа сасвим други. Прво што пада у очи то је гвоздено огњиште (или „шпорет“, штедњак), које се показало и у Загорици збиља као штедњак, јер са њиме свака кућа троши двапут и трипут мање дрва него што је пре трошила, а оно друго и да не помињемо. С овим гвозденим огњиштем од старинске је „куће“ постала модерна кујна свуда попођена циглом, и у свакој је сто и столице с четири ноге и наслоном. А сниске совре и троноге столице су већ реткост. Тако исто и свака соба има сто и ове нове столице и постеље подигнуте од земље. А младе се надмећу у томе, која ће чистије да одржава своју собу и да је лепше намести. И колевке су подигнуте од земље. Посуђе је сад мало другојаче и много се чистије [383] држи, а стоји по полицама, које се често перу. И јела се више не кувају нити онако масна, ни слана, ни љута, а готове се много боље и посна и мрсна. Нарочито више пазе, барем ученице Даничине, да сваког дана буду друга јела и да она буду увек свежа. Оне сад умеју и да месе сем гибанице и друге колаче, особито с медом и воћем. А свака кућа има читаве чаброве пекмеза и разна воћа за зиму. Зато се у Загорици сад још мање пије вина и ракије него и пре, и то само у благе дане, и пију само стари људи. И о славама и о свадбама се више не расипа онако као пре, него свуда видите разуман распоред и штедњу. Мајке много чистије држе своју децу и оцеви много више помажу у одгајивању њихову; и ни за једнога загоричанина није више срамота, да љуљне дете своје у колевци и да га понесе.
У свакој кући владала је слога и љубав и послушност према старијему, те су се зато и задруге одржавале и јачале. То је опет још више чинило, да загоричани напредују и имовно. Зато је у њих мало и било тако званих танких и инокосних, а убогих сиромаха још мање. Ови су звани на општинске послове, за које им је плаћано, те је и њима добро било.
У Загорици данас нема ни стопе залудне земље, него је све или зелена ливада, или родна њива, или густа шума. Више нема шумарица, грштака, чечвара и трњака, него је место тога лепа млада шума и забрани појединих домаћина или општински. Испод њих је и толиких воћњака на све стране пуно извора и поточића, који се најпосле сливају у једну реку, те Загорица увек има довољно и најлепше воде; и усред најсувљег лета она не зна за сушу. Али исто тако она не страда ни од поплаве. Њени потоци и река њена [384] ретко кад само да испуне своја корита, и то готово само у пролеће кад духне југ па нагло отопи снег; а никад се не излију. Зато је свуда најлепше зеленило до самога корита њихова, а у кориту увек бистра као суза. А и људи и чобани се надмећу ко ће где лепши извор да озида и ухвати најлепшу воду за пиће. И зато нигде нема више и лепше воде за пиће но што је има у Загорици. А то чини, да је и здравље како у људи тако и у стоке њихове боље но и у једном другом селу. Јер без довољно лепе воде, и за пиће, и за прање, и умивање, нема здравља.
Судница је још она стара, али је пуна као око и у најбољем реду. Ту је и намештај нов, и архива у своме реду, и збирка најпотребнијих закона, као и књиге загоричке штедионице, која се претворила у праву задругу за узајамно потпомагање. Јер ту не само што они који имају остављају новац на приплод, а они којима треба узимају га на послугу, него су заједнички почели да набављају и поједине пољопривредне машине, и у планини су подигли једну заједничку стружницу. А на месту честитога и вреднога али неписменога Миљка седео је сада исто тако вредни али писмени Крсман, који је о свему раду своме и у судници и у задрузи водио тачан записник. Око суднице су били павиљони за оставу истругане грађе задружне и за смештај алата и машина пољопривредних. Па и ако за село овако као што је Загорица нема опасности од глади, опет је поред старога направљен још један нов кош за храну и напуњен житом. Ту је поред њега и задружна сушница за шљиве.
А круну свега напретка у Загорици чини лепа црквица, направљена на месту старе од самога тесаног мрамора из овога села, те се бели као Студеница. Њен је намештај још скроман и као [385] молитва, која се из ње упућује Господу за добро овога села и свега народа нашега...
Једино што још у Загорици није изведено то је: да се имања групишу, и да се куће приближе једна другој и поставе у неки ред. Али се село постарало, да се изграде добри путови, те се свуда ласно иде и дође и колима а камо ли на коњу и пешке. Поред овога и Миљко је почео а Крсман је сасвим извео уређење поште у своме селу, и пре но што је држава наша дошла на ту идеју. Они су направили једно сандуче с натписом Загорица и однели га у оближњу варош на пошту и умолили, да се сва писма, књиге и новине (пољопривредне) ма за кога у Загорици мећу у то сандуче, а пандур је сваке недеље двапут ишао и узимао и најмарљивије разносио по селу. Тако је Загорица опет имала добре и брзе везе с осталим светом и ако село није било „ушорено.“ А Крсман је увео још нешто више. Он је направио друго сандуче, које је стајало у општини, и у њега су метали писма сви, који су их слали кудгод. Ако су та писма била упућена коме онде у селу, општина их је разашиљала адресантима бесплатно, а ако су ишла на државну пошту, она их је плаћала и носила на пошту.
Углед загоричана одскочио је у свој околини. Чак су у војсци волели њихове регруте, јер су знали да су писмени, разборити и из добрих задруга. Њина цигла, њин цреп и креч освојили су околину. И тесан камен поручивао се из Загорице. Њихови „мајстори“ зидари радије су се примали по околини него неписмени „Бугари“, јер су умели да направе план од свачега и да озидају све боље од њих. Њихово је воће било чувено и на даљним пијацама, јер се знало, да је добре врсте, да је руком брано и добро [386] упаковано. Њихове су калемаре звала и околна села, да им калеме; њихове су кошнице продаване по дукат комад, а њихов се мед свуда тражио, јер су знали да је чист. И њина стока је на пијаци и по вашарима имала бољу цену, јер је била крупнија и боље урањена и припитомљена. А даске и остала грађа са задружне стружнице тражиле су се свуд, јер су знали, да они сирове не продају. И девојке су загоричке имале првенства међу девојкама осталих села, и сваки се радовао, ако је могао да добије снаху из овога села. Људи су из околних села говорили: „Боже нам дај среће и напретка загоричкога!“....
А из оних скромних почетака у гађању с одраслим ђацима развила се права „стрељачка дружина“, у којој је из сваке куће најмање по један члан њен; и они се састају сваке готово Недеље и празника, те гађају у нишан и надмећу се у разним другим играма. Често ту дођу и девојке, те и оро игра. А Радиша и Даница ретко кад да не изиђу у ову веселу средину омладине загоричке и не уживају у веселим играма њеним и не сећају се младости своје и толикога труда свога...
ГЛАВА ПЕТНАЕСТА
РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГА СТАРЦА
1. О себи и своме раду
Сетићете се већ, да ја мислим на Радишу. Јесте. У нас се врло брзо живи, и срећан је ко дочека педесету; а ко је још и претури, он је — старац. Радиша је истина уредношћу у животу и умереношћу у свему очувао своје здравље и снагу своју, те још дуже може „делати у винограду Господњем“ и радовати се делу руку својих, заједно са својом вредном, али послом и порођајима већ изнуреном половином. Али је пред њим незнана будућност а иза њега читава прошлост, о којој може премишљати до миле воље; и он је већ више у њој него у садашњости и будућности. Али је време једно, неиздељено; оно је целина, вечност, те му се и догађаји јављају у своме развоју, у својој целини. А сам је себи највећи догађај. Зато је најпре и премишљао о себи: где сам рођен, где сам никао и одрастао, куда сам у животу своме прошао, шта сам видео и претрпео и — шта сам урадио?... Па је сам на то одговарао овако:
— Родио сам се у једном сиромашном селу а одрастао код оваца. Па сам опет зато прошао цео свет, дошао до највиших наука и добио част да будем учитељ. Ах, учитељ, ала си пуно име, [388] јер казујеш најузвишенији позив човеков у животу! Јер учити другога и подизати другога то значи, давати му живот и помагати му да живи; а има ли већега добра од живота и већега доброчинства од овога! Нема зацело. И живот је највеће добро, а потпомагање тога живота је највеће доброчинство. Зато нимало не треба да жалим, што нисам отишао на другу страну и био што друго, јер нигде не би био оволико користан другоме, колико сам могао да будем овде, у овоме позиву своме, само ако сам га вршио како ваља?... Учио сам најновије науке, видео сам шта паметан свет ради, па сам се старао да то добро пренесем и у нашу земљу. Добио сам ово сиротно село и ја му нисам манисао. Мислио сам: у добру је лако добар бити, а на муци се познају јунаци. И од тих мука ја нисам бежао. Затекао сам сиротно и неписмено село, а сад, хвала Богу, рачунају га међу најнапреднија, и нема куће у којој барем по један не уме да чита и пише, и то добро, а у по некима и сви мушкарци и по неко и женско чељаде; и ја растурам сад по 50 — 60 комада од сваке корисне књиге, и то се у дуге зимње вечери чита пред свом чељади, те и мала деца слушају као и стари, који осташе неписмени. Подигао сам нову школу; те омогућио школовање све омладине овога села, уредио сам градину школску, те од ње створио мали расадник за околину; установио сам и радионицу за друге радове ручне, те упутио омладину промишљеном раду и дао основу за многе занате, који данас ево и напредују у овом селу боље но и у једном другом; увео сам и заједничко храњене и преноћиште у школи за оне даљне, те сам тиме много учинио и за здравље дечје, и за међусобну дружбу и познанство, и за познавање бољега реда, чистоте и живота у кући. [389] Подигао сам кућу сеоску, те она није више чатрља, у којој се крију Ескими српски, него пристојан стан вреднога, разборитога и паметнога народа. А с новом кућом дошао је и ред нови: нов намештај, ново грејање, већа чистота, већа привреда и паметна штедња у свему. Успео сам да се поправи пољопривреда и сточарство, да се развије воћарство и пчеларство, да се уведе и свиларство и да се поштује дрво. И да ништа друго нисам урадио, само што сам успео да унесем циглу, цреп и креч, па сам учинио доста. А шта да кажем о употреби камена, о путовима, о пошти, о заједничкој штедионици, и о круни свега овога напретка мојега села — о лепој богомољи његовој, која данас блажи душу свакоме загоричанину, који погледа у њу?...
Напредак је дакле велики. Истина, он би се учинио и без мене. Али је извесно, да не би оволико, и да сам ја учинио много, доста... И овде Радиша осети задовољство од испуњене дужности, па онда настави:
— А да ли сам одужио дуг свој према породици и земљи својој? Родитеље сам своје волео, пазио и потпомагао до смрти њихове, и кад су мене помињали, била су им и пуна уста и пуно срце. А и ја сам своју дечицу лепо очувао и на пут извео колико сам боље могао, и сви су ми, хвала Богу, здрави и задовољни, а шта ћу им више: то им је благо највеће... А ако сам одужио дуг према породу своме, ученицима својим и селу своме, ја сам одужио дуг свој и према народу своме. Јер то је поље, на којем сваки свој дуг према народу своме најбоље одужује. А ако сам учинио и што више, онда још боље. А учинио сам, да се на моју школу и моје село угледају и други. Околна села не само да граде клупе него и зграде школске подижу по [390] угледу на моју, и у своје школе почињу да уводе све оно што виде у њој; а она им је и зајмила све што има у градини својој и казивала како се што ради. А колико су тек ћарила од мојих сељана, колико су им они и позајмили, и накалемили, и продали солидне робе своје? Од њих су видели и како куће да граде и како у њима да живе. Од њих и данас уче, како да привређују у свему, како паметно да штеде и да — не пију. А што ћу више?...
— У зборове и политику нисам ишао. Отишао сам једанпут на скупштину, па сам видео, да се ту у говору истичу махом они, који мање раде. А тако и јесте. Они што раде немају потребе и да говоре; а они што говоре, мисле, да су тиме и извршили сав свој дуг. А то је и природно, да се посао подели. Сваки према наклоностима својим. А ја сам се увек бојао, да ме говор не одвуче с права посла... На послетку, јунака на језику има много. А ја сам се старао, да будем јунак на послу; и зато се не кајем....
2. О школи
И школа је лепо, звучно име. Вели се: школа просвећује, школа отвара очи, школом су народи и људи и постали оно што су, и само школом могу напредовати даље, и тако даље. У ствари, то су четири зида. А оно што ради у њима, што креће напредак, то су учитељи. Моји зидови ништа не би вредели без мене. Њих би попала прашина и паучина, и они би остали празни. А од мене и мога рада зависи напредак. Ако ваљамо ја и мој рад, ваља и моја школа; а ако не ваљамо ја и мој рад, онда ми не ваља ни школа. Све дакле зависи од мене, од учитеља. Зато, ко у истини хоће да поправља школу своју, он мора да поправља себе, учитеља...
[391]Наше школе ништа не ваљају. Оне не ваљају ни собом, као зграде, ни по раду своме. Као зграде оне су још талпаре, склепане привремено од судница, као што је била и моја, или од црквених и приватних кућа; а врло их је мало зиданих за школу, као што је ова моја нова, па и оне многе нису више за школу. А у таквим се чатрљама не може много урадити ни за ум, ни за срце, ни за здравље, ни за навикавање на правилан рад или промишљеност и на живот. А по раду своме оне се налазе у прелазном добу. Из доба механизма оне прелазе у доба рационализма. Пре беше главно да се научи напамет, а сад да се разуме. А речи остају речи и тамо и тамо. Зато би се обоје ово могло назвати учењем речи, или вербализам. А оно што оне значе, остаје деци непознато, тамно или тајна за свагда. Зато нема јасних представа и појмова, па отуда и мисли. Тако изгледа, да школа угушује мисли и да убија мислиоце. А још је горе, што оне занемарују рад, од којега сви живимо, и тако одвајају омладину од оне средине, у којој би се још најбоље развијале све моћи, и умне, и моралне, и физичке. Зато су штуре, празне, без живота и интереса, и стварају нераднике и наклоношћу и неумешношћу. А ваља да дођу на ствари, на живот, на рад и на развијање умешности. Јер без овога нити има правилнога развитка ни спреме за савршенији живот, а без овога опет не може бити права напретка. Зато оне данас и не потпомажу напредак, него га у многоме коче. Оне сеју фразе, развијају фразеологију и дају шарлатане, који беже од послова, јер и не умеју и не воле да раде ни умом ни рукама. Отуда у нас тако мало зрна а много плеве, тако мало енергије а много мртвила...
[392]Зато се мора радити на поправци њиховој: мора се настава везати са животом а учење с радом.
Особито се основна настава мора поправљати. Она је у маси, она је народна; и ако она не ваља, онда не напредује ни народ. У нижој основној школи она ваља да се поправи, а у вишој неминовно и да се продужи и веже за живот. Јер ако се не продужи, никакве вајде неће бити ни од ове ниже — све ће се заборавити и остати само успомена; а ако се не веже за живот, нити ће у ње бити много интереса ни од ње велике вајде. У њу се мора унети здравље, живот у кући, привреда и ручни рад, особито по селима.
И наше средње школе морају нагињати овоме, јер је ово природни развитак, једнак за све, и јер велика већина завршује своје образовање у њима и иде у живот. Исто тако и стручне школе треба приближивати овоме, јер оне спремају учитеље народу. Јер, шта би било и од мене, да нисам ишао и видео шта паметан свет ради и да нисам после сам учио?!.. Од све моје културне и реформаторске мисије не би било ништа: загоричка стара школа би се затворила, ја добио премештај и у некој чатрљи би се сад и ја с децом — играо речима!...
Кад све ово буде, кад се поправи настава или рад у школи, онда се ваља постарати, да школа буде више, те да захвате што већу масу народа, да оне све подижу и све спремају за живот. И само ће се тако вршити прави напредак, и тако ће школе одговорити поносном имену своме. А дотле, оне ће бити празне брбљаонице, немиле мучионице и продавнице несолидне робе...
3. О учитељу
Учитељ је дакле она жива сила, која све оживљује. Он све изводи, ствара и свему даје [393] живота. Без њега све је мртво. Он је у народу и сунце његово. И нема занимања, које је ближе народу и које више може да утиче на њега и да га просвећује. Додуше и добар свештеник може много да учини за просвету и напредак свога села, саветом и у кући и у цркви, као и вредан председник, писар и економ у општини. Али нико, нико толико. Ничије занимање није тако непосредно управљено на подизање народно из основа као учитељево; јер он има децу, подмладак његов, а и људи му стоје на расположењу И докле друга занимања ово само додирују, узгред, споредно, учитељевом је ово главно. Само ако га узме у ширем смислу и изводи с планом.
Истина ово није лако. Безброј тегоба стоје на путу. Прва је, што ми сами излазимо довољно неспремни и с погрешном спремом. И да ја нисам видео како се ради у другога света и своју неспрему надокнађивао после сам, ни ја с оном из наших школа не бих учинио много... Друга је, што на другом месту нема кмета Миљка; а ја без њега ништа не бих могао учинити. Колико и колико је жалаба по околини и целој Србији, да кметови неће ништа да учине за школу. А мој неписмени Миљко чинио је за школу све што сам предложио и све што сам потражио.... Трећа је, што школа у многим местима давно постоји, па су људи навикли на онако, а негде је и компромитована, а наш се свет тешко одвикава од старога и нерадо прима ново. За мене је срећа била, што сам дошао одмах први и отпочео из почетка, те сам и зграду направио какву сам желео; а људима нисам много говорио, него сам радио; и радио сам поступно и пажљиво. Четврта је, што су учитељи, особито у почетку, танког материјалног стања, те не могу да учине колико би требало за овај напредак и свој, и [394] школски, и села самога. Јер и сама набавка књига и алата тражи веће жртве. И да готово одмах од почетка и мени није било и Данине плате, мало бих и ја могао да учиним, особито кад су ми стигла деца. Пета је, што се сада наш свет прилично изменио, осиромашио, политички завадио и распустио, те не слуша никога. А ја сам затекао све једро, непомућено и патријархално: задруге добре, послушност у њима, вредноћу, честитост и чедност свуда. А лакше је било то очувати него га сад повраћати и поправљати. И зар то није лепо, кад у Загорици није ни било кључа и затвора, и кад се за ових тридесет година, од како сам овде, не деси ни једна крађа!... Данас би и мени било тешко, а без кмета Миљка и његовог ауторитета не бих ни могао ништа извести. Ево се данас већ у многим селима исмевају с кметовима и председницима, које сами бирају!... Шеста је и чини ми се највећа, што се неким несрећним узроком задруге све више растурају, те услед тога наш свет сиромаши и не може да учини за свој морални, материјални, умни и телесни напредак онолико, колико би требало и колико су могли моји добри загоричани. Седма је, тако исто велика, што учитељи нису стални, те да што отпочну и изведу до краја, него их сваки политички ветар може одувати чак на супротни крај отаџбине наше, и тако их може јурити сваке године. А тако се ништа озбиљно, ништа много и ваљано урадити не може. Ено и са мном шта је хтело да буде, што им се нисам „мешао“ у политику. И пукој случајности имам да захвалим, што у оба маха нисам био премештен. А онда би сав мој рад отишао без трага. Овај би овде без мене пропао, а онај тамо не бих ни почео....
Сметње су дакле огромне. Али вечно остаје оно народно: на муци се познају јунаци. И ми [395] морамо тешити томе: да се ове сметње отклањају и да се просвећивање народно овако преко школе врши што брже и правилније. И ко на овоме уради више, више ће му захвале припасти и с већим ће успехом поћи с овога света, да је учинио што је могао!
А да би се ово изводило што брже и боље, потребно је:
Прво, да се учитељи спремају што више и боље за оно што треба народу нашем. Најпре дакле што више учитељских школа, те да се сви, који ће бити учитељи, спреме за тај посао, а да га не врши којеко као од беде, као многи данас. За тим, да уређење њино буде такво, да питомци њини из њих износе што више онога знања, које ће им требати као учитељима. Нека дође и филозофија и математика и историја, али што више и највише знања из природе, и никако без хигијене, свих врста пољопривреде, ручних радова и кућења. А велика се пажња мора поклонити и практичној геометрији и цртању свих врста, као и певању. И све се ово ученицима има показивати очигледно, и они сами морају радити и радећи учити.
Друго, да се боље награде, особито почетници. Јер је све мање оних поклона, од којих сам се ја хранио месец дана, а све је за живот скупље. И срамота је и неправо је, да учитељ почетник нема веће плате но што је ђак учитељске школе имао благодејања. Јер многи поред себе имају на врату и стару мајку, браћу и сестре. А ништа човека не може толико да убије и спута као немање. А кад ово буде још у самом почетку живота и рада, онда то не ваља ништа; јер то да правац и целоме будућем животу.
Треће, да се учитељима законом загарантује сталност, те да се не могу премештати без молбе [396] и кривице, и да се не селе као Номади па и неколико пута у једној години. Јер им је тако кућа под арњевима, и онда нити могу што честито почети ни довршити, ни у школи самој а још мање ван школе.
Четврто, да се учитељи одвоје од политике, те да их нико не мрзи и не гони. Истина, онда ће их сви по мало попреко гледати, као и мене, али ће то мање шкодити угледу њихову и успеху у послу. И тако ће сведочити собом и казивати сваком, да је дужност преча од политике а отаџбина од партије.
Пето, да се и законом уведу и градине школске и радионице, и да се за њих одређује у буџету школском сваке године извесна сума на име помоћи и набавке онога што треба, особито у почетку.
Шесто, да школе обилазе и надгледају само школски људи, који разумеју задатак основне наставе и како се он изводи, те да отклањају све што би сметало овоме извођењу. Али и ови људи да оставе учитељу пуну слободу кретања и у школи и ван ње.
Да учитељи, особито млађи, иду један другоме у школу и гледају како и други раде, па да се после о томе искрено разговарају, и договарају како што боље да поправљају и усавршавају и што више да разгранавају свој рад. Јер, човек се учи док је жив; а ономе, који другога учи, ово је потребно још више.
Ето тако ће учитељ постати оно што јесте у друштву и испунити посланство, које му је додељено. А онда ће и школа наша оживети и народ наш видети од ње ону хасну, коју може имати и коју и очекује...
4. О деци
Деца су пупољак, који се развија. А развија се полако. И ако га у маху рашчупаш, пропашће. Мораш чекати, да иде својим редом. И свако пренагљивање могло би донети штете детету као и пупољку.
Као што тело расте полако, тако и душа расте полако. Њен се развитак још више не види. Њему треба још више пажње и времена. За њега треба још више и умешности. Али је Бог оставио, да се и он врши сам од себе, као и у телу. Ваља му само помагати. А помагаће му се најпре, као му се не смета; а ми му својом неумешношћу и претераношћу често сметамо. Колико је лудо, на пример, само оно веровање, да душа може напредовати и онда, кад тело пати, кад је оно болесно! Не; човек је целина, и кад му тело пати пати му и душа. Ако дух и може мислити и ум се донекле развијати и у болесном телу, осећања се извесно неће развијати како ваља. Место лепоте и радости болник у свету види само муку и тугу, а место љубави према људима у њега се развија само мржња и пакост. Таквима и Бог није добар и праведан, те им се ни религиска осећања, као најузвишенија, не могу развијати како ваља.
Здравље дакле пре свега и за душевни и за телесни развитак човеков. Зато и деца прво да буду здрава. И народна мудрост каже, да је здравље увек највеће благо; али опет свет и неће и не уме да га чува. Срећом, те природа сама надокнађује овај људски нехат и неумешност. Она навиком и очвршћавањем чува човека, а чишћењем и знојењем лечи. Ваља је само помагати и у овоме. Свуд за природом, а не пред њом и против ње. И довде је лако и добро, само ако познајемо природу. Али чим пођемо даље, [398] чим постанемо активнији и хоћемо да похитамо, да убрзамо неки процес, ми грешимо.
Зато опет полако и пажљиво, с природом и за природом. А природу морамо проучавати. Особито природу човекову.
Људи нису једнаки ни телом ии душом. И као што ни два не можете наћи да телом личе потпуно један на другога, тако исто и још мање ћете наћи двојицу потпуно једнаку по душевним особинама. У свакога је по нешто другојаче. За тридесет година ни двоје деце нисам имао потпуно једнаке. Свако на своју руку. Али је веома и важно и занимљиво, да свако своје важније особине детињскога доба у главноме задржава и после, можда до гроба. И оне расту. И народ вели: што колевка заљуља, то мотика закопа. И бојати се, да ми у васпитању, у овој основи, мало шта и можемо да изменимо. И ја мислим, да се ми овде највише варамо, што мислимо, да можемо све. Не можемо ни код биљака и животиња, где можемо и да укрштамо феле; а како ћемо код људи?!.. Ја мислим, да сваки носи своју клицу у себи, од свега што ће с њим бити, а ми му у томе можемо само помагати и — одмагати. Пазимо само, да му не одмажемо. А колика ће му помоћ наша бити, то стоји до наше просвећености и умешности.
Зато, ако видиш каквога несташка, који ником не да мира, немој се љутити на њега, и сети се, да ће он и у пословима бити тако хитар и у животу добро примљен. Ако видиш којега доброга певача и весељака, па ти се учини на послу неозбиљан и сувише лакомислен, не љути се ни на њега — и његова ће добра нарав требати друштву. Ако видиш неко повучено, озбиљно и замишљено, па ти се учини да ће из њега изићи неки одљуд и човекомрзац, не мрзи га и не бој [399] се, јер оно може постати најчеститији човек. Ако видиш и какву малу прзницу и убојицу, да за малу ствар кидисава на своје другове, сети се, да то може бити најодлучнији човек, који неће ни трпети ни волети неправду. Мени су и у продужној школи и после у животу били најодлучнији и најпредузимљивији баш они оштрији и немирнији. Али су и мирни после добри људи и добри домаћини. Најгори су немарљиви и ленштине. Њих треба терати на кретање, и у њима поступно будити интерес. Има и ограничених, и њих треба жалити. У опште, где ума нема, срце га може накнадити; где срца нема, ум и руке га могу допунити. А негде су потребне и делипале, са мање и ума и срца, а с више физичке снаге... Друштву је све потребно, као и мајци деца и задрузи свако чељаде...
Највише ваља чувати децу од зиме или хладноће. Има две хладноће. Једна је за тело, а друга за душу. Хладноћа спољна, ваздушна, убија тело; хладноћа унутарња, душевна, убија душу. И деведесет и девет болести од сто и телесних и душевних или моралних у деце долази од ове хладноће спољне и унутарње. Хладноћа спољна кочи физичке радње и производи разне пробади, тишње, катаре, запаљења и тако даље; а хладноћа унутарња кочи духовне радње у детета, изазива страх и место љубави ствара мржњу и према људима и према стварима, а одавде излазе толике и толике мане у карактеру и преступи према другоме па и себи самоме. И тешко ономе, који није осетио довољно топлоте и од пелена и одела, и од милоште материне и љубави наставничке!...
Али и много топлоте шкоди. Она слаби и разнежава. А ја не бих волео, да и моја деца и моји ученици буду тропске биљке, које не могу да издрже ни умерену зону...
5. О политици
Политика! Како узвишена а колико компромитована реч! Од крупне и важне бриге о народу своме она се у нас срозала на поделу народа у непријатељске таборе и на сачекивања из заседа и међусобно убијање!... Јер, још је велики Аристотело рекао, да је човек „Zoon politikon“, друштвена животиња, која живи у друштву и не може ни да се роди, ни да одрасте, ни да живи, ни да умре без друштва. Зато је и позван, да се стара о томе друштву. Јер је та брига о друштву или народу његовом у исто време и брига о њему самоме и о потомству његовоме. И ко се не брине о тој целини у којој живи, он се не брине ни о себи и подмлатку своме. Јер кад кажемо: народ наш и земља наша, то су гробови наших старих, то су гробови наши, и то је колевка или кућа деце наше и свих потомака наших. Па зар да напустимо гробове својих старих и да се не побринемо за колевку и кућу својих синова и ћерију, и својих унука и праунука!...
Јесте. Човек мора да буде друштвена животиња, и мора да се брине о друштву, о народу своме; и — ето то је политика.
Друго је сад питање: како ће он да врши ту бригу, и како ће да ради за добро народа свога?
Некад се та брига наша састојала у томе, да се предамо једноме човеку (мон—арху), па да нас он води и он да управља; а ми да га слушамо, и дајемо данак и идемо на војску, кад нас он позове. Доцније се видело, да се дешава, да тај један или не уме или не може најбоље да управља целим народом: и зато се пожелело, да уз тога једнога или место њега буде више њих. Али се ни на томе није остало. Ни с радом ове неколицине народи нису били задовољни. Јер и они или нису знали све потребе народне или [401] нису могли да их задовоље. Зато се увек јављала струја: да се место једнога или неколицине слуша већина. И ова „већина“ у почетку је значила више њих, а после је променила значење, и сав је народ почео да се пребројава и да казује шта хоће и како ће. И сад, ако је народ високо образован и просвећен, те зна све како је најбоље, благо њему! Он ће сам бити ковач своје среће. Али ако је неписмен и непросвећен, као што је наш, те не уме ни кућу и општину своју да уреди како ваља, а камо ли државу и све државне и опште народне установе, онда је тешко. Онда он сам може бити ковач своје несреће. Сем тога, прост свет, који је научио да ради све с помоћу Божјом, са страхом од греха и под ауторитетом старешине и у кући и у држави, осети се необично, кад му нестане свега овога и кад се види сам, остављен својој савести, која му још није довољно развијена. И онда није чудо, што ће „слобода“ ту личити на „распуштеност“, „расуло“, „разузданост“, „безвлашће“ и „анархију“. Јер се слобода онда не употребљује само у политичком смислу, да законе и уредбе доноси сам народ преко својих избраника, него се она прошири и на практичан живот. А чим би у друштву и народу једном сваки почео да чини што хоће, онда би томе народу одзвонило. Јер се сваки народ само редом може одржати у једној целини. И ето откуда долази опасност, да непросвећени народи управљају сами собом. То је као кад бих ја пустио своје ученике, да решавају о школи, шта њој треба и шта ће они да уче и како, а не знају ни слова, ни најобичнија правила о владању у друштву, а камо ли о задатку школе и средствима да се тај задатак постигне; или кад би домаћин пустио сву чељад па и децу, да се договарају шта да раде и да све решавају [402] „већином гласова“. А наравно, да је у кући увек више деце него одраслих, у школи више ђака него учитеља, а у општини и народу више неразумних и непросвећених него разумних и просвећених. И ето откуд опасности од тога пребројавања и бројне већине у простих непросвећених народа. Јер је у њих мањина паметнија. Зато јо данас погрешно трчати за том простом већином. Право добро може бити на страни само неколицине. И нису ли све научне истине најпре потицале од појединаца, па се после шириле на неколицину, на више њих, на већину и на све?..
У таким народима, неписменим и непросвећеним, у људи и нема принципа, мисли и уверења него свет иде за личностима, идолима и апостолима; и што ови реку, то је светиња. А, јао њему, ако они немају право, ако они то чине или из незнања или из својих личних рачуна... Зато је свако бесвесно трчање масе ризично, и често мање корисно него да се она и не пита. И ту би боље било, задржати управу земљом у рукама просвећеније мањине.
Зато је боље, не трчати толико за „временом“, него и ту ићи поступно; а учити народ, да ради боље него што је радио; да живи у кући боље него што је живео; да се слаже и живи у пријатељству; да слуша власт и да се боји Бога. А кад се народ истински просвети, и културно, умно и морално дигне, онда ће му ова „слобода“ доћи сама собом. Само нек се чува, да га други народ не притисне... А ако то буде, онда му је ово просвећивање и ова слога још потребнија; јер би без овога пропао...
6. О народу нашем
Кад мене и свих нас данас није било, народ је наш постојао; и борио се између себе и с другим [403] народима, и бранио себе и своју кућу. А некад је богме, и он кидисавао и на туђе, онако исто као што су и други на његово. И тако се ево одржао више од две хиљаде година, и данас у име Бога броји десетак милиона. Истина, према другим народима то није много. Али је доста да докаже, да у њега има животне моћи. Јер је ето толико народа пропало и нестало с лица земље а њега није, и он данас броји десет пута по хиљаду хиљада.
Под Немањићима беше он највиђенији и најсрећнији. Али у свађи с Грцима он домами Турке, те му ови полако „преотеше царство“, отеше му земље и преузеше сву власт у своје руке. А он поста „робље“ и робова скоро пет векова; дакле, скоро двапут кише него што је био у својој држави, под својим краљевима и царевима. А почетком и половином овога века ослободи се ево само један део његов, ни петина његова. Оно друго је и данас под туђином. А сваком народу је под туђином као и човеку у туђој кући. Притиснут је, погажен је, везан је, и не сме слободно ни да се прекрсти, ни да говори језиком својим, а негде зазире да каже и шта је. И ако не говори језиком онога народа у чијој држави живи, и не каже да је и он те исте народности, тешко њему! А тако се не чува своја народност. Она тако слаби. И она нам слаби на све стране. Зато се народност наша у тим крајевима не увећава, као друге народности. И, ако би овако потрајало дуже, народа би нашега било све мање. Ето зашто морамо да тежимо, да желимо и да радимо на томе, да се и они делови Српства ослободе и да се ујединимо. А на ту бригу имају право сви народи.
Али ми се не допада, што мој народ не уме да ради на овоме. Он не уме да се организује, па да мирно, стално и смишљено ради на добру [404] своме, на подизању своме, него се само међу собом свађа а туђину пркоси, те га још више изазива против себе. Он се под туђином свађа исто онако као и у слободној Шумадији. А тиме се троши, те не може непријатељу да даје отпора онолико колико би требало и колико би могао да да. То је канда болест свих нас Словена, те нас отуда туђин потискује на све стране. А туђин зна ту нашу слабост, и зато гледа, да је експлоатише до краја. Не ваља, што он у нашој средини може наћи доста и издајника и најревноснијих мучитеља и гонитеља народа свога. Оно: „гори потурчењак од Турчина“ вреди за све нас Словене: и данас свуда има потурчењака, и свуда су они гори од Турчина. А где чељад једне исте куће, једне задруге, стане тако да се тамани између себе, ту нема добра за задругу па ни чељад њену....
Не ваља што смо се ми у Шумадији овако завадили и закрвили. Ми личимо на тетребе, за које причају, да се ухвате за кике, па се вуку и онда, кад ловац дође до њих па их он развади. Али их он однесе кући својој и — поједе! И, највише ме плаши оно Краљевића Марка:
— По што би се, Марко, потурчио?
- Ни по што. Само за инат... И, доиста, Србин би могао за инат да учини све. А то не ваља. То је необично ружна црта у карактеру и човека и народа. С таквом се особином не живи у друштву и не напредује. Зато ме од ње највише и страх...
Плаши ме и још једна особина народа нашега. У образованога света опазио сам, да се сваки поноси радом и вредноћом. А мој народ једва чека да побегне од мотике и да — „надзирава“. Он често воли и пандур да буде, него добар радник, домаћин и старешина. Отуда послови у нас рамљу, те приватни прелазе у стране [405] руке а државни нам не напредују. А све ствара рад и без њега ништа. И ако је истина, да у културном животу вреднији осваја, а тромији и лењивији пропада, онда народ мој нема најлепши изглед на будућност, све док се не привикне раду.
Плаши ме и то, што је у своме напредовању и личном и друштвеном много изостао од осталих народа, који нису робовали, па се бојим, да он неће моћи толико да убрза свој напредак и да их стигне. Јер свако рашћење има своје време, свој рок, колико траје. Може ли он сада за један век урадити онолико и оно, што су други народи урадили за пет векова?...
Све су ово крупне тешкоће, о којима се мора водити рачуна. Јер ће оне истрчавати пред нас у сваком предузећу.
Али, има ли васпитање какве моћи? Зар ми њиме не можемо баш ништа да учинимо?...
Можемо. Можемо, јер имамо на расположењу сву готовину тога напретка других народа. Ми данас не морамо да изналазимо ни хартију, ни штампу, ни компас, ни барут, ни громобран, ни телеграф, ни телефон, ни парне бродове и железнице, ни стеарин и глицерин, ни разне друге научне истине по разним гранама научним. Све то ми имамо данас готово, испитано и сазнано; само да га примимо. Сем тога ми знамо и разне правце у друштвеним наукама, па не морамо да лутамо, као што су лутали ти народи пред нама. Као што можемо да убрзамо умни развитак човеков, те да младићи данас од двадесет година знају више но некад старци од шездесет година, исто тако можемо у многоме убрзати и свој морални, економски и друштвени развитак. Само је главно ићи правилним путем и не грешити. А те праве путеве не може погађати народ сам него интелигенција његова. Она је умни вођ његов. [406] Она треба да му светли и да је меродавна. А „народ,“ маса народна, она неписмена и непросвећена, само да прима. А да може то да буде, ево ми примера на моме селу. Ја сам задовољан с оваким напретком и пожелео бих га сваком другом. Само да се он овако и продужи, на овој основи: на ономе што је већ у народа, па да се то поправља и усавршава, и да се то чини преко омладине.
И ако тако добрим васпитањем или правилним просвећивањем народним успемо, да препородимо народ свој: да појми положај свој у свету, да се и у туђини поноси именом својим, да се не стиди рада него да се у њему усавршава што више може: онда ће се даровитост његова прометнути у промишљеност а инат у одлучност и енергију; и народ ће наш напредовати и живети до века...
- Holder of rights
- ELTeC conversion
- Citation Suggestion for this Object
- TextGrid Repository (2023). Serbian ELTeC Novel Corpus (ELTeC-srp). Радиша или какав нам учитељ треба на селу : ELTeC издање. Радиша или какав нам учитељ треба на селу : ELTeC издање. European Literary Text Collection (ELTeC). ELTeC conversion. https://hdl.handle.net/21.T11991/0000-001D-47AF-D